МИСЛИ О МОЛИТВИ

 

МИСЛИ О МОЛИТВИ
 

 
Страсти и сујетно маштање ометају нашу молитву
 
Молитва је узношење ума и срца ка Богу (Катих. Митр. Филарета). Одатле је очигледно да не може да се моли онај чији су ум и срце чврсто везани за нешто плотско, на пример за новац, за част, или када неко има у срцу страсти: мржњу, завист према другима, зато што страсти обично вежу срце, као што га Бог шири и даје му истинску слободу.
Под видом највиших, најважнијих предмета вере, под видом највеће светиње, каква сујета, каква глупа маштања заокупљају врло често многе од нас! Ето, човек стоји пред иконама Господа, Мајке Божије, Анђела, Арханђела, Светога или целога сабора, код куће или у храму и понекад уместо молитве, уместо одлагања свакодневних животних брига за то време, он своди своје рачуне и рачунице, расходе и приходе, наслађује се добитком, жалости се због губитка прихода или прилика у предузећу (о душевном приходу или губитку, наравно, ни помена), или мисли ружно о ближњем, преувеличавајући његове слабости, страсти, подозревајући га, завидећи му, осуђујући га, или ако је то у цркви, загледајући у лица оних, који стоје поред њега, такође како је ко одевен, ко је добар, ко није, или правећи планове, како да проведе дан, где да иде, у каквом задовољству или каквој сујети да проведе дан и остало. И то се често дешава када се врши највиша наднебесна тајна Евхаристије тј. пречистог Тела и Крви Господње, када смо дужни бити потпуно у Богу, потпуно заузети размишљањем о тајни која се савршава ради нашег искупљења од грехова, вечитог проклетства и смрти, и о тајни нашег обожења у Господу Исусу Христу. Како смо се изопачили, како смо постали сујетни, а од чега је све то? Од непажње и немарности за своје спасење, од пристрасности према пролазном, од слабе вере или не веровања у вечност.
Док се молимо, у мислима нам се на необичан начин врте најсветији, узвишени предмети упоредо са земаљским, житејским, ништавним: на пример и Бог, и било какав омиљени предмет, на пример новац, некаква ствар, одећа, шешир, или слатко парче нечега, сладак напитак или некакво одликовање, крст, орден, лента и друго. Тако смо лакомислени, пристрасни, расејани! To је ваљда својствено само незнабошцима, који не знају за истинитога Бога и Сина Његовог Исуса Христа са Духом Светим, а не хришћанима, чије благо није на земљи, него на небу. Где је та жива вода у нашем срцу, која бије животворним млазом у срцима, потпуно преданим Богу? Ње и нема зато што је истиснута из њега житејским сујетама и осталим страстима. Нe можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), говори Истина.
Молитвом често називају оно, што уопште није молитва; отишао у цркву, постојао, погледао на иконе или на људе, на њихова лица и одећу, каже: помолио се Богу. Постојао је код куће пред иконом, климнуо главом, изговорио научене речи без разумевања и саосећања, и каже: помолио се Богу, мада се мислима и срцем уопште није молио, а био је негде на другом месту, са другим људима и стварима, а не са Богом.

One Comment

  1. роса петровић

    Осећате ли неку силу из речи Светог Јована у тексту ове књиге, у сваком реду, у сваком слову?
    “Сумња – то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. ” О, Боже, како снажно и лепо речено, тачно и једноставно.