Питање:
Помаже Бог! Је ли боље не молити се кад једва чекаш да се молитва заврши или кад примјетиш да механички изговараш ријечи молитве? То ја радим, иако знам да таква моја молитва и није баш угодна Богу. Ја се на неки начин инатим настојећи да завршим молитвено правило. А тај инат ми опет никакав мир не донесе и не волим што то тако бива и што ја стрпљења потребујем. Шта да радим да промјеним такво стање код себе? С љубављу у Христу,
Наташа
Одговор:
Драга Наташа, Ево, уместо да ја причам, навешћу шта св. Јован Кронштатски говори о томе: “Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо. Каже се: ако немаш воље, онда се немој ни молити! То је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. “Царство се небеско на силу узима” (Мт. 11, 12) , и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити…
Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш и срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога: истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство… Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све. То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији. …Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, “Оче наш”. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо: ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања! Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама…”
Још о молитви имаш на нашем сајту, у библиотеци, као на пример на: http: //svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/sta_je_duhovni_zivot_Sv.Teofan_Zatvornik_49.htm
http: //svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/sta_je_duhovni_zivot_Sv.Teofan_Zatvornik_51.htm
Молитвама св. Јована и свих светих, нека Господ и нама помогне да се молимо онако како треба, и да нам молитва буде на духовну корист.
Поздравља те, о. Срба
