МАСАКР НЕРОЂЕНИХ

 

МАСАКР НЕРОЂЕНИХ
 

 
ПРАВО ЛЕКАРА ДА НЕ ИЗВРШИ АБОРТУС
 
У нашем законодавном систему право лекара да одбије да изврши абортус регулисано је чланом 171 Закона о здравственој заштити који говори уопштено о праву здравствених радника на приговор савести, као и на члан 59 Кодекса професионалне етике Лекарске коморе Србије, који директно уређује право лекара да одбије да изврши абортус или стерилизацију на основу приговора савести. Међутим и један и други пропис обавезују лекара на поступање у хитним медицинским случајевима (Прилог 1 садржи у целости ова два члана). Имајући у виду да се највећи проценат абортуса обавља из других а не здравствених разлога, мала је вероватноћа да гинеколог-акушер који не жели да из поменутих разлога ради абортусе икада западне под обавезу поступања у хитним медицинским случајевима.
“Правила лекарске етике и правни прописи извесних земаља признају лекару право да одбије да изврши и дозвољен прекид трудноће, уколико се то противи његовим схватањима. То значи да не постоји право труднице на прекид трудноће према одређеном лекару или медицинској установи. Али је право лекара да одбије да изврши дозвољени прекид трудноће ограничено његовом обавезом указивања хитне медицинске помоћи, у случају акутне опасности по живот или тешког оштећења здравља труднице. С друге стране, лекарево право да одбије своје учешће упрекидању трудноће не мора се заснивати на разлозима савести, него важи независно од мотива. То се право може употребити у свако време и без образложења, генерално или у односу на конкретан случај.”
Нешто што лекара такође обавезује на очување живота јесте и опште прихваћена лекарска етика која се ослања на Хипократову заклетву. Оригинална Хипократова заклетва забрањује лекару да жени даје средство за “пометнуће плода”, а Женевска формулација те исте заклетве из 1948. године, садржи обавезу о апсолутном поштовању људског живота “од самог зачетка”. (Прилог 2 садржи оригиналну и Женевску формулацију Хипократове заклетве у целости).
Светска здравствна организација је у Лондону 1949. године прихватила и Темељна начела медицинске етике у којима јасно пише: “Лекар мора увек имати пред очима дужност чувања људског живота од тренутка његовог зачећа до смрти.” Светска медицинска асоцијација је 1983. године донела посебну декларацију о медицинском абортусу: 1. Темељни морални принцип лекара јесте поштовање према људском животу од тренутка његовог зачећа; 2. Околности које супростављају интересе потенцијалне мајке интересима њеног нерођеног детета доводе лекара до неопходности да начини избор: да ли да сачува трудноћу или да је намерно прекине; 3. На компликованост избора утичу религијска и морална становишта и свако од њих захтева поштовање; 4. Дефинисање односа према томе питању и правилима његовог решења у датој држави или заједници налази се ван компетенција медицине; лекари су дужни само да обезбеде заштиту својим пацијентима и да одбране властита права у друштву; 5. У оним земљама где је медицински абортус дозвољен законом компетентни специјалисти могу их обављати на легалној основи; 6. Уколико лична убеђења не допуштају лекару да препоручи или обави медицински абортус, он је дужан да упути пацијенткињу компетентном колеги; 7. Испуњавање ставова из ове Декларације Генералне скупштине Светске медицинске асоцијације није обавезујуће за оне асоцијације- чланице које јој не приступе. У циљу моралне и правне заштите нерођене деце, која су постала жртве људске инфериорности, себичности и мањка свести, основан је и Међународни комитет за заштиту нерођене деце. На заседању у Бечу 15 марта 1986. године овај комитет је прихватио Повељу о правима нерођене деце. У њој су права нерођене деце конципирана у 7 тачака од којих прва гласи: “Нерођено дете има право на живот.”
Ако се само мало дубље завири у одредбе важећег закона РС које регулишу ова питања, може се уочити једна намерна или ненамерна недоследност. Закон са једне стране даје право жени да одлучи о томе да ли ће родити дете или не. Са друге стране лекару даје могућност да одбије пружање здравствене заштите (у овом случају могућност да одбије да ради абортус) ако та здравствена услуга није у складу са његовом савешћу или међународним правилима медицинске етике (приговор савести). Да ли то по слободи можемо закључити, да закон посредно, лекаре које раде абортусе сматра особама без савести и непоштоваоцима медицинске етике? Да ли је ово посреди скривено подсмевање лекарима и лекарској професији? Закључите сами!!! Лекарска савест, морал и етика су изнад писаног закона, и у том контексту, не би смо требали дозволити да се медицинско знање, преко лекара, користи као оружје за испуњавање такозваног права човека да слободно одлучује о рађању. Права које је при том засновано на баналним разлозима који немају никакву основу, а који се стављају изнад ПРАВА НА ЖИВОТ. Из претходног происходи питање, због чега би онда лекар, чија је морална и етичка обавеза да апсолутно поштује људски живот од момента његовог настанка, извршио убиство нерођеног детета? Нека се за егзекуцију побрине законодавац како год зна и уме, а не да на то обавезује лекаре понижавајући при том частан лекарски позив. Такође се у нашем законодавном систему може уочити још један правни парадокс. Наиме, закон за најтежи облик злочина и најтеже злочинце не прописује смртне казне, док је с друге стране убиство над нерођеним невиним дететом легалан чин и починиоцима не следе никакве санкције. Какво правно безумље?!
На крају, у прилог закону и праву, присетимо се само да закон на основу слободе вероисповести омогућава регистровање а сходно томе и деловање других верских организација-удружења (секти), за већину којих се тек касније испостави да деструктивно утичу на друштво и закључимо да и у случају абортуса, нешто што је законом промовисано или одобрено не мора бити нужно добро.
Задатак и обавеза медицинских радника а пре свега лекара који цео свој животни и академски век посвећују борби за живот и очувању живота, је да на основу медицинских чињеница уче и указују да спајањем јајне ћелије и сперматозоида настаје ново биће, нов живот, јединствен и непоновљив у својој генетској и биолошкој композицији, који се развија и расте у једном позитивном односу са мајчиним организмом и који у току свог унутарматеричног развоја припрема мајку за свој долазак на спољашњи свет. Нажалост, на терену ситуација није таква, јако је мало оних који се боре за истину и заиста бране живот и хумана начела, на којима се базира читава њихова наука. Мало је оних који се одлучно и без обзира на последице могу суочити са овим. Срећом, последњих година, број се драстично повећава и то нарочито међу младима што улива наду у бољу и другачију будућност по питању одбране светиње живота.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Јаков Радишић, Медицинско право, Београд 2004, стр. 96.

Comments are closed.