Мајка

Питање:
Оче, када сам прије пар година имала психичких проблема због губитка детета, написала сам вам писмо а одговор, који сам добила помогао ми је да са собом рашчистим неке ствари. С обзиром да ме још један проблем мучи већ дуги низ година одлучила сам поново да молим за савјет. Ради се о мојој мајци. Њено детињство, како је помињала, није било лијепо. Имала је материјалние ствари, али су се родитељи стално свађали. Она је живјела код браће, чувала им децу и студирала. Са мојим оцем се дуго забављала пре него што су се вјенчали. За разлику од мајке, отац није имао материјалне ствари, радио је, студирао, издржавао и помагао своје родитеље. Убрзо након вјенчања су добили мене, а не дуго послије, и мог брата. Мама је пожртвована жена, стално је била окренута брату и мени за разлику од тате, који је због посла доста времена проводио ван куће, можда је био одсутан више него што је требало. Мама се максимално трудила да будемо сити, добри ученици, слала нас је на свирање инструмената, разне школске активности. Ја сам је слушала, слиједила што ми је говорила, трудила се да је задовољим, јер би у супротном било казни – забране изласка, гледања цртаних филмова, а највише од свега стално је приговарала што је било јако непријатно. Брат је другачији од мене, радио је оно што је хтио, ако на пример није желио свирати то није ни чинио, док ја јесам) . Завршила сам више школе него он и сада када имама децу знам да њих треба улагати у првом реду љубав, па онда све остало. Моја прва помисао на детињство је наша дечија соба, врата иза којих сједим и плачем, других ствари се тек касније сјетим. Играња са другом децом и доласка друге деце код нас ријетко да је било. Мами је јако било стало шта ће ко рећи, њено је морало све бити најбоље, од деце која су морала бити добри ђаци, имати активности у којима су морали бити добри, до сређености стана у коме смо живјели и њене гардеробе. Увијек је сматрала да је нешто друго у односу на средину у којој живимо. Другарице, да са њима оде на кафу, никада није имала, комшинице су долазиле једном годишње и све је било јако затегнуто. Када сам одрасла, завршила факултет, запослила се и уписала даље студије, које још нисам завршила, приговарање није престало. Зашто нисам завршила и тај степен који сам уписала, зашто не радим ово, зашто не радим оно, избор супруга јој се не свиђа, његови родитељи нису факултетски образовани, различитих су размишљања, али ја их прихватам, битно је да се нас двоје слажемо, волимо, поштујемо, да поштујемо родитеље, а остало није битно све док не почне реметити мир у нашој породици. Прва трудноћа је прошла тако што нам се једно дијете упокојило, а друго преживјело, била је велика борба. Послије тога мама нам је доста помагала, чувала је бебу кад год је требало, стално је долазила де је види, да буде са њом, али мени је и даље приговарала, више ни сама не знам због чега. Супругови родитељи су били заинтересовани за помоћ само ако ћемо живјети како они желе. То смо избјегли и одржали добре односе, а моји родитељи су остали да нам помажу. Боље и овако него да нам помажу а да се свађамо. Богу хвала, добли смо и друго дијете. Мама је у међувремену постала старија, али и даље са приговарањем, вријеђањем, саркастичним говорима, када смо заједно виче тако да ме је срамота од комшилука. Лијепа ријеч ми је скоро непозната. Довољна је само једна ријеч, која није по њеном мишљењу исправна, да свађа и сарказам започне. Знам да и ја имама лоших одговора, посвађам се са њом, а у последње вријеме једноставно изађем из куће када сам код њих. Она је почела имати здравствених проблема па сам мислила да није од тога. Када јој је добро онда напада, а када јој је лоше онда је мирна. Због свега тога сам почела рјеђе да их посјећујем, виђам их тако што ми тата чува дете, а сваки дан се чујемо. Све би било добро када бих могла огуглати на приговарања, нападе и сарказам. Лоше ми је због свега, јер ми је мајка и пуно је волим, а друго, имам и ја децу и не желим такав однос са њима. Бојим се, јер знам да није у реду када јој одговорим. Брат је у иностранству, ријетко дође због материјалних услова, јако смо блиски, он ми саветује да се не нервирам, али ово ме баш мучи. Оче, извините на дужини писма, али морала сам ово написати. Ако ми можете дати било какав савјет, ваше виђење мог проблема, пуно би ми значило. Недељом идемо и са децом у цркву, некада додуше прескочимо, али спадамо у редовне парохијане. Редовно постимо, идемо и у манастире. Са свештеником не могу да причам, непријатно ми је, јер је средина мала. Када не одемо код родитеља мама приговара да сам се удаљила због супруга, а то није истина, мени се не иде да не бих била због нечега поново наружена.
deja


Одговор:
Бог ти добро дао, Не могу те ословити именом, јер ти име не знам. Твоја животна прича је прича свих нас и готово је препознатљива. Препознатљива, али не сасвим позната, јер сваки живот је посебан и непоновљив, као што смо и сви ми непоновљиве личности, према томе се ни наше животне, , драме, , не могу поновити. Да, непоновљиве су, али опет личе једна на другу. Хтео бих да ти се обратим кроз искуство нашег народа и његових прича, али и из свог личног искуства, а све покушавајући да сагледам уз искуство наше Цркве. Бог нам у свом декалогу заповеда да поштујемо оца и мајку да би дуго поживели. Ово дуго се не односи само на овоземаљски живот, него да нам љубав према родитељима, која се осликава у нашој благодарности њима за телесни живот, буде залог за Царство Божије. Управо ова перспектива, као нада на вечни живот, приморава нас и држи нас да много пута своје родитеље “истрпимо”. Ово трпљење је слично као трпљење оца и мајке према својој нејакој деци која непрестано понављају своје несташлуке и непослушања, све са надом да: “Када порасту сазнаће, или смириће се”. Трпљењем и смирењем купујемо себи Царство Божије. Можда ћеш помислити: “Али треба преживети сва та гунђања и оговарања”. Када у својој кући почињем да гунђам, то није зато што ми је тесно у моме садругу или дечици, Богу хвала имамо их четворо, него зато што ми је тесно у себи. Собом нисам задовољан, и онда ми је неко други крив. Родитељи често, а то и психолози тврде, своје неиспуњене амбиције, или опет неостварене жеље њихових родитеља као и погрешно и нецрквено васпитање, преносе на своју децу. Још ако у себи имају дозу гордости или супротно – несигурност – ето тешког јарма за децу. Зато често, ми родитељи, говоримо својој деци: “Када сам ја могао да то и то урадим и завршим, зашто и ти не би могао или могла”. Други па опет понављају: “Ако ја нисам имао услова да завршим школу, постанем неко и нешто, ето теби се све пружа и ти треба да успеш, јер Боже мој, све смо ти обезбедили”. А јадно дете, или већ одрасло биће, гледа збуњено не разумевајући шта је оно криво што неко није успео у животу, или зашто он мора да понови то што су чинили његови родитељи. Ова родитељска амбициозност, или нека врста комплекса, потиче из гордости и не смирења. У тој својој гордости родитељи не могу да сагледају најбитнију ствар. Прво дете је личност и то непоновљива, без обзира колико личило на своје родитеље. Као такво може имати сасвим другачија интересовања или таленте. Друго или прво, родитељ треба да спреми дете за живот у овоме свету, али и припреми га за Царство Божије. Децу треба васпитати да буду деца Бога Живога и научити их вредностима Цркве Божије, које ће их увести у непролазни свет – Божије Царство. Родитељи се кроз децу своју могу спасти или погинути. Ако правилно уведемо децу своју у Цркву и научимо о Богу, ето победе живота над смрћу. Али ако децу своју не научимо о Богу и правом значају живота, тј. ако их својим животом одлучимо од Цркве, ето нама несреће. Зато је сестро моја, веома битно да стално одлазиш у храм Божији са својом децом и молиш се за твоје родитеље, али и за то да ти Бог да мудрост, да оно што родитељи сагрешише теби, ти не поновиш према својој деци. Тешко јесте, али велика ће ти бити утеха ако сва та искушења пребродиш. Дај Господе да у радости и родитељској љубави останеш сада, свагда и увек. Амин. о. Драган

Comments are closed.