Љубав мужа и жене

Питање:
Помаже Бог. У тексту Светог Теофана Затворника, где се говори о обавезама мужа и жене у браку и породици пише сладеће: “Нека ти жена буде друг и натерај је да ти буде покорна снагом своје љубави”.
Шта то значи, о каквој је овде љубави реч, и каква треба да је та љубав, мужа према жени? Како постићи ту снагу у љубави?
Светозар


Одговор:
Бог помого Светозаре, Једино снагом своје сопствене љубави може да се натера особа да нас још више воли. Љубав ужива безусловну слободу тако да њу не може нико да условљава, а тек да исфорсира. У односу на Бога она зависи од слободне воље и избора, тада утолико више човека према човеку. Како је овде реч о опредељеној љубави између мужа и жене, брачној, она је врло комплексна и зависна од реалности њеног постојања. Овај светитељ саветује нешто идеално, да са супружником будемо другови, опет, у том истом Црква позива да муж буде «глава жени». Рекло би се да је то контрадикторност, или чак утопија, али можда само на први поглед? Муж није газда жени по неком свом личном егоистичком посту, који је само његов, или зато што је то нека награда Божија да је жена његова лична својина, и тиме да се задовољи да је он милији Творцу. Он нема ту ништа своје; он је само у том еванђелском позиву глава жени, па и козмичком, који је откривен приликом стварања човека и жене. То је само његово послушање, и то врло тешко! Опет, жена када треба да слуша свог мужа, не односи се на то да постоји наметнута подређеност према њему, него та подвижничка потреба према послушању промислу Божијем, који је Он уредио, ради савршеног узајамног животног – тог мистеријозног прожимања између мужа и жене.
Мислим да је светитељ овде управо то мислио, да би обоје ислунили послушање према Богу, потребно је да се понесу разне службе које су дате мужу и жени. Очито је да је овде конфротација сасвим немогућа ако се заиста разуме овај позив. Жена кроз мужа слуша Бога, а муж воли своју жену опет кроз Њега, и то као што Христос воли Цркву. У оба позива њихова једина веза је Бог, т.ј. извршавање Његове воље. Дакле, не ради се о неком такмичењу између мужа и жене, и вештини контоле и искоришћавања, него се ради о извршавању узајамног испуњавања закона, који је тако мудро замишљен за једну савршену и плодну везу. Жене су по природи емотивније, и управо су ти мушкарци који су «дрвенији» када је у питању отварање срца и, као да их је стид да покажу ту велику мушку «слабост». Господ зна да мора да постоји кохезија добродјетељи између оба пола, и те добродјетељи нису исте као што и полови нису, уосталом као и та чињеница да је сваки човек непоновљива особеност (униклност) . Дакле, ту немо ураниловке, него само допуњавање у «једног човека» који брак као света тајна њега чини. И зато Бог управо мушкарцу задаје задатак да се вежба у томе у чему има проблема да покаже – показивању љубави према жени; а ништа мање ни жени, у оном што она по својој другој природи носи, и то комплексност преакцентиране емотивности до егоизма, да се због тога вежба у послушности своме мужу. Али то није послушност у којој само треба муж да бенефицира (убира плодове – како се то данас једино разуме) , него мора да се разуме да обоје убирају те плодове своје везе, или плодове једног тела. Први и најачи добитак јесте да обоје испуњавају Божију вољу – закон; а други је да их то чини савршено једним, што ће им сигурно донети до савршенства овоземаљску брачну срећу. Када муж површно разуме Свето Писмо и тако тражи посушање жене као нешто што је његово лично, он се тако ставља на место Божије, и узима то што само Његму припада, и наравно, зато што је то Божија заповест он озбиљно греши против исте. У том смислу Господ никада не подрђује жену мужу, као некакву слушкињу, него Он њу само подређује Својој вољи, и вежба је у добродетељи, послушности и кротости. Ово је њој потребно зато што то тражи природа њеног пола, т.ј. та психофизичка конструкција жене, и ти елемнти који само припадају жени, који откривају ту врсту слабости – нешто што мушкарац уопште не разуме. То што мушкараз теже разуме Господ притиче у помоћ, и помаже му – да се не стиди да воли своју жену; опет, исто тако, оно што жена не разуме у мушкарцу, Господа притиче и њој у помоћ, да укроти своје емотивност која често може да доведе до отвореног сукоба природа ова два пола. Полови су дијаметрално разни, и зато се по својој природи допуњују, са одбацивањем негативитета који са сбом носе, а начин одбацивања Господ уређује.
Ово су основне ствари које се често у браку погрешно схватају, а посебно у некој патријахалној хришћанској породици. Снага те «љубави је уствари» изражена према Богу, у том послушању да волимо савршеном љубављу своје супруге, као што Христос воли своју Цркву. То је без сваке шале чак тежи подвиг него ли за жену, да се ради Бога једноставно смири пред својим мужем. Волети своју жену као Господ своју Невесту – Цркву, јесте животни подвиг, пред којим већина нас падамо и грешимо. А посебно у тој гордости када примитивно тумачимо еванђелске речи, да нам је Бог створио неку врсту слушкиње, зарад нашег мушког изживљавања.
Дакле, овде нема никаквог физичког «терања», осим тог личног само-терања да што боље испунимо вољу Божију, и тако благодаћу и љубављу уз помоћ његову да још више освојимо срце свог супружника.
Да се слуша Црква и Еванђеље савки брак би био успешан, у то уопште нема сумње.
Та савршена љубав између мужа и жене, о којој св. Теофан саветује није могућа за људе који нису црквени и богобојажљиви. Ако се света Тајна брака узме као велики подвиг, чак мученички, онда је могуће да се изатка та љубав; а свака друга је препуштена покретима судбине овог века, када велике земаљске љубави прелазе у љубомору, па у мржњу, и чак трагедије. Ако смо ми арбитри те љубави са огромним исчекивањима од ње, онда је ми условљавамо по нашем критеријуму, што је ужасно погрешно, јер се мења сама суштина тог Божијег опредељења смисла живота мужа и жене. Црква нам даје савршену слободу у избору; у том бирањи физичке лепоте, као и оне унтрушање, али када се у Цркви обећамо Богу, наши критерији одмах ту по изласку из храма престају и прелазе у послушање, које често може да буде и мучеништво. Мучеништво је и онда када један брачни друг заборави Бога, и његов закон, и на место њега убацује своје критерујме.
Дакле, наше супружнике можемо да натерамо да нас још више воле само испуњавањем Еванђеља – тог новог Закона, наравно узајамно, како приличи једној црквеној породици. Ако постоји недостатак у разумевању Божијег позива у браку, та љубав не може да буде тако савршена, јер ће се она управљати према личним жељама и исчекивањима, а не Божијим.
Само са Богом је сака љубав савршена па и та физичка.
Ваш у Христу
оЉубо

Comments are closed.