ЛИТУРГИКА

ЛИТУРГИКА
 
ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.
 
1. БОГОСЛУЖЕЊЕ ЦВЕТНОГ ТРИОДА.ПАСХА ГОСПОДЊА ИЛИ ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО
 
Ово је најрадоснији и највећи празник, када се сећамо највеличанственијег догађаја – како је Господ Исус Христос, после Свога распећа, смрти на крсту и погребења, трећега дана устао из гроба. Христос је васкрсао рано ујутро кад мину субота, у први дан недеље.[1]
Служба васкрсењу Христовом у одређеној мери почиње већ на вечерњу пре Литургије Велике суботе, али потпуно свечано почиње на јутрењу које се код нас у Руској Цркви по обичају служи тачно у поноћ и носи назив “Светло (односно Васкршње) Јутрење”. Непосредно након овог јутрења служи се Васкршња Литургија.
Пре овог јутрења, према Типику, читав храм се напуни миомирисом тамјана у знак изобилие благодати коју смо добили кроз васкрсење Христово. У храму се пале све свеће и сви који се моле стоје да свећама, у знак духовне радости. Свештенослужитељи се облаче у своје “најсвечаније, потпуно одјејаније”.
По завршетку полуноћнице, док су врата још затворена а завеса навучена, у олтару почињу да певају на шести глас стихиру: “Воскресение Твоје, Христе Спасе, ангели појут на небесјех, и нас на земљи сподоби чистим сердцем Тебје славити”. Настојатељ кади Престо обилазећи око њега са ђаконом три пута. Затим се отварају Царске двери и сви излазе кроз њих, певајући исту стихиру, па се врши литија око храма, од запада на југ, исток и север, попут жена мироносица које су у рану зору хитале ка Спаситељевом гробу да би помазале Његово тело.[2] Настојатељ држи у руци крст, други свештеник – Јеванђеље, као слику Васкрсења Христовог, а ђакон кадионицу и свећу. Обитавши око храма, заустављају се пред његовим вратима која се претходно затварају. Они који држе свето Јеванђеље, икону и барјаке стају лицем ка западу. Настојатељ кади икону и братију, а затим кадећи затворена црквена врата возглашава: “Слава Свјатјеј, Јединосуштњеј и Животворјашчеј и Нераздјељњеј Тројицје, всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков”. Када хор одговори “Амин”, настојатељ са другим служитељима пева тропар Васкрса: “Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав” три пута. Исто пева и хор три пута. Затим настојатељ возглашава стихове: “Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего”, а хор на сваки стих пева тропар “Христос воскресе”. У закључку свештенослужитељи певају прву половину тропара, а хор довршава другу: “и сушчим во гробјех живот даровав”.[3] При томе сви улазе на отворена врата храма, као у отворени гроб Господњи са кога је одваљен камен. Свештеник и саслужитељи иду у олтар, док ђакон на амвону произноси Велику јектенију, након које следи Пасхални канон. Он се пева читав, као и уопште све пасхалне песме током читаве Светле седмице. После сваке песме канона произноси се мала јектенија са посебним возгласом, како је указано у Триоду. На сваку песму канона сви свештеницу један за другим обављају потпуно кађење, почев од олтара и даље народа и храма. Јереј иде са крстом свећом у рукама, а испред њега ђакон са свећом, и при томе поздравља оне који се моле кличући “Христос воскресе!” У саборним црквама где Васкршње богослужение предводи архијереј, Пасхални канон се пева на средини храма, испред иконе Васкрсења Христовог. У том случају поредак кађења је следећи: најпре се кади икона Васкрсења, а даље – олтар, иконостас, певнице, народ и читав храм. Прихваћено је да сваку песму канона започиње свештеник у олтару. Од тога дана па до оданија Васкрса пева се катавасија пасхалног канона: “Воскресенија день” (изузев на дан Преполовљења, његово оданије, и 6. недељу после Васкрса и оданије Васкрса).
После канона пева се свјетилан: “Плотију уснув…” и “Всјакоје диханије”, стихире на хвалите и затим стихире Пасхе: “Пасха свјашченаја нам дњес показасја” са припевима “Да воскреснет Бог”. Док се поју хвалитне стихире свештеник изнесе Јеванђеље и икону, и остави их на налоњу на солеји, а крст држи у руци; сам целива најпре крст, онда Јеванђеље и икону Васкрса; (ако више свештеника служи, онда најстарији држи крст, остали Јеванђеље и икону сваки) затим прилази народ, те целива крст Јеванђеље и икону; свештеник свакога ко прилази поздравља са “Христос воскресе”, а одговарају му: “Ваистину воскресе”. После целивања настојатељ чита код Царских двери Беседу светог Јована Златоуста на Пасху “Ашче кто благочестив”, а по окончању читања пева се тропар Златоусту. Затим се произносе сугуба и прозбена јектенија, као и молитве које обично претходе отпусту, с том разликом што после “Утверди Боже” настојатељ одмах пева прву половину тропара “Христос воскресе” а појци га довршавају. После тога настојатељ говори нарочити пасхалии отпуст са крстом: “Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин”. Онда три пута подижући крст говори поздрав: “Христос воскресе!” а читав народ одговара: “Воистину воскресе!” Опет се три пута пева тропар “Христос воскресе” и завршава се речима: “И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију”. Овако се јутрење служи у све дане Светле седмице; само што нема целивања и читања беседе светог Јована Златоуста и што се не кади на свакој песми, него само три пута, при чему се и мале јектеније не произносе после сваке песме него као и обично и Пасхалном канону се додаје Богородичин канон.
Ако на Васкрс падну Благовести (Кириопасха), онда се на почетку јутрења приликом уласка у храм, пре велике јектеније, пева тропар Благовести, канон Пасхе се сједињује са каноном Благовести, а после шесте песме чита се Јеванђеље празника Благовести. Такође, на хвалите се додају стихире Благовести.
Часови – први, трећи, шести и девети, током читаве Светле седмице не састоје се од обичних псалама, него искључиво од пасхалних песама, које се све певају: “Воскресеније Христово видјевше” три пута, “Предварившија утро”, кондак “Ашче и во гроб снишел јеси, Бесмертне”, тропари часова: “Во гробје плотски”, “Јако живоносец”, богородичан: “Вишњаго освјашченоје божественоје сељеније” и “Господи, помилуј” 40 пута, Слава, И ниње, “Честњејшују” и “Именем Господњим благослови отче”, возглас свештеника: “Молитвами свјатих отец наших…” “Христос воскресе…” три пута и обичан васкршњи отпуст: “Воскресиј из мертвих…” а не пасхални, који се говори само на јутрењу, Литургији и вечерњу.
Овакав поредак замењује и полуноћницу и повечерје.
Служи се Литургија светог Јована Златоуста. После возгласа: “Благословено царство…” пева се “Христос воскресе…” са стиховима као и на почетку јутрења, уз кађење олтара и иконостаса са народом. Овакав пасхални почетак бива током читаве Светле седмице, на сваком јутрењу, Литургији и вечерњу. Током читаве Светле седмице певају се и празнични антифони Васкрса, уместо “изобразитељних” и “блаженстава”. Затим се произноси “входни стих”, а после њега тропар Васкрса “Христос воскресе” (једном), ипакој “Предварившија утро јаже о Марији” Слава, И ниње, кондак “Ашче и во гроб…” Уместо Трисвете песме такође током читаве светле седмице пева се “Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, алилуја”.
Главну особеност васкршње Литургије у први дан Васкрса представља то што Јеванђеље, зачало 1. по Јовану, које говори о Божанству Господа Исуса Христа (У почетку беше Логос), свештенослужитељи читају на разним језицима, нарочито древним: јеврејском, грчком и латинском, на којима је био сачињен натпис на Спаситељевом крсту. Читају сви свештеници и ђакони по реду, онако како одреди настојатељ, при чему се свака тачка означава звонцем у олтару и великим звоном на кули. По окончању читања Јеванђеља звоне сва звона (читање Јеванђеља на разним језицима на Литургији представља руску традицију, док код Грка на Пасхалном вечерњу читају на разним језицима Јеванђеље које говори о Васкрсењу). Ако се поклопе Васкрс и Благовести, онда се као друго чита обично Јеванђеље Благовести. На крају Литургије, уместо “Благословен грјадиј во имја Господње”, “Видјехом свјет истиниј”, “Да исполњатсја уста наша” и “Буди имја Господње” пева “Христос воскресе”. Уместо “Слава Тебје, Христе Боже…” свештеник пева прву половину тропара “Христос воскресе”, а појци га довршавају, након чега свештеник са крстом произноси пасхални отпуст, као и на крају јутрења. Молитва: “Царју небесниј” на свим службама до празника Педесетнице потпуно се укида.
После заамвоне молитве освећује се Артос – хлеб који символизује невидљиво присуство Господа Исуса Христа. Он се носи на литијама, током читаве светле седмице стоји на нарочитом сточићу испред иконе Христа Спаситеља, а на Светлу суботу, после Литургије, након читања нарочите молитве за ломљење Артоса, ломи се и дели верујућима уместо нафоре.[4]
Осим Артоса, који има нарочито, мистичко значење, на дан Пасхе, после Литургије, освећују се васкршња јела, која се у народу називају “куличи” и “пасхе”. Ово се чини у знак благослова Цркве за узимање мрсне хране после Великог поста, али мистичко значење ова јела немају. Типик забрањује њихово уношење ради освећења у саму цркву, него прописује да се за освећење поставе у припрати.[5] При томе се освећују и јаја обојена у црвену боју, у спомен на то како је Марија Магдалина донела у Рим цару Тиберију црвено јаје са поздравом: “Христос воскресе”. Јаје је символ обнављања, оживљавања: обојено у црвено оно символизује наше препорађање крвљу Господа Исуса Христа. У Требнику постоје молитве за благосиљање јела, меса, сира и јаја у свету и велику недељу Пасхе. Не треба попуштати пред захтевима савремених парохијана и освећивати пасхална јела после јутрења, пре краја Литургије.
За читаву Светлу седмицу одређена је целодневна звоњава у црквама, у знак посебног славља Цркве која празнује победу Господа над адом и смрћу.
Вечерње на први дан Васкрса почиње уобичајеним певањем тропара “Христос воскресе” са стиховима и кађењем, при чему се свештеник облачи у потпуно одјејаније. Затим следи Велика јектенија, “Господи возвах” са стихирама на 6, стихира на Славу, И ниње, Догматик 2. гласа. У све наредне дане Светле седмице гласови се смењују, при чему испада само 7. глас, јер за њега нема дана. Следи вход са Јеванђељем, “Свјете тихиј”, велики прокимен: “Кто бог велиј, јако Бог наш, Ти јеси Бог, творјај чудеса” и на Царским дверима, лицем ка народу, чита се Јеванђеље о јављању Васкрслог Господа ученицима увече на сам дан васкрсења. Даље иде Сугуба јектенија, пева се (а не чита) молитва “Сподоби, Господи, в вечер сеј…”, прозбена јектенија, стихире на стиховње, стихире Пасхе: “Да воскреснет Бог… Пасха свјашченаја нам дњес показасја”. Возглас “Премудрост” и отпуст, као на јутрењу, са крстом и васкршњим поздравом.
Тако се служи вечерње и у све друге дане Светле седмице, само се настојатељ не облачи у потпуно одјејаније као првог дана, вход је са кадионицом и Јеванђеље се не чита. Сваки дан има посебан велики прокимен. После вечерња поје се Васкршње повечерје.
Молебан на Васкрс служи се према нарочитом чину, са каноном Пасхе, парастоси се не служе, док се опело покојника служи такође према нарочитом чину и у потпуности се састоји од радосних пасхалних песама, само су јектеније обичне заупокојене.
Читава Светла седмица, која следи након првог дана Васкрса, као да представља један компактни, непрекидни празник. Сваки дан после Литургије требало би да се обавља литија са певањем Пасхалног канона и читањем васкршњих Јеванђеља (у пракси литија се данас обавља само на други дан Васкрса). Ако у дане Пасхалне седмице падне спомен великог светог, на пример светог великомученика Георгина Победоносца (23. април), онда се са молитвословљима Васкрса сједињују молитвословља светоме, то јест стихире, канон, пева се тропар и читају паримеји, на јутрењу се пева полијелеј са величанијем, степена и чита се Јеванђеље. Само нема Великог славословља. На Литургиjи се такође додају тропар, кондак, прокимен, Апостол, Јеванђеље и причастан.
У Светли петак се васкршњој служби присаједињује Служба Живоносном Источнику Пресвете Богородице. То је служба локалног карактера и не налази се у Типику. Ову службу је саставио Никита Калист Ксантопул, који је живео у четрнаестом веку, у спомен на обнављање, то јест освећење храма званог Живоносни Источник.
На дан Васкрса и у друге дане Светле седмице свештенослужитељи славе празник обилазећи домове својих парохијана са крстом и уз певање васкршњих песама.[6]
У Светлу суботу после Божанствене литургије, Царске двери као и северне и јужне двери олтара се затварају (постоји и обичај да се Царске двери! затварају у суботу увече, на великом вечерњу, док се певају стихире на, “Господи возвах” – “Дверем закљученим”. И тако од деветог часа већ почиње други период празновања Васкрса, који се одликује мање свечаном атмосфером, и траје током следеће четири и по седмице после Васкрса. Свака од недеља које следе, то јест сваки недељни дан после Васкрса, има посебан назив и посвећена је посебном спомену.
 

1. Зато је тај дан код Руса и добио назив “воскресеније”, док је на другим језицима сачувао свој пређашњи пагански назив “дан сунца” (Sunday, Sonntag). На словенском и српском зове се “недеља” (дан када се не ради, не дела).
2. У српском Великом Типику стоји: “Порано ујутру звоне сва звона на јутрење, свештеник и ђакон се облаче у најсвечаније, потпуно одјејаније. Док се они облаче поје се канон Велике суботе, а народ целива плаштаницу у Христовом Гробу, и кад се сврши канон свештеник отвори двери, узме кадионицу и окади гроб Христов унакрст, затим дигне плаштаницу из гроба, ћутећи је унесе кроз двери у олтар (појци певају ‘Јегда снишел јеси’) и остави је на трпези, на којој стоји све до Спасовдана. Онда се упале свеће све и свештеник узме крст, а други свето Јеванђеље, ако нема другог онда он сам носи и крст и Јеванђеље, а ђакон кадионицу и свећу, и сами свештеници отпочну појати стихиру: ‘Воскресеније Твоје Христе Спасе’ још у олтару, и при речима ‘и нас на земљи’ излазе из олтара на Царске двери и појући ту песму са народом обилазе трипут око цркве, а сва звона звоне”.
3. Исто: “Затим (то јест после стихова ‘Да воскреснет Бог’) свештеник преда кадионицу, и узев крст у десну руку, стане близу затворених врата и поје вишим гласом: ‘Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ’, и благосиљајући три пута крстом врата отвара их и улази у храм носећи крст и Јеванђеље, а појци поју ‘и сушчим во гробјех живот даровав’. Ово поју непрестано, док год свештеници у олтар не уђу кроз двери, које остану отворене целе Светле седмице, као и двери јужне и северне”.
4. Реч је о руском обичају.
5. Припрема “кулича” и “пасхи” за Васкрс представља руски обичај.
6. У Србији се том приликом врши освећење водице.