Лествица

(840)

Поука IX

О ЗЛОПАМЋЕЊУ

(841) Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст. Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему.
Злопамћење је последица гнева. Оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве ^[1], пресечење мољења, отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба. Ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој.
Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају.
Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који у себи гаји непријатељска осећања сам себи задаје непотребне муке.
Трпеза љубави разара мржњу, а искрен поклон умекшава душу. Трпеза без уздржљивости јесте мајка дрскости, и кроз вратанца љубави ускаче стомакоугађање.
Видео сам како мржња раскида дуготрајну везу блуда, и злопамћење које им онда на необичан начин није допуштало да се поново здруже. Чудна ствар: демон демона изгони! (А можда то и није дело демона, већ промисла Божијег?)
Веома далеком од чврсте и праве љубави, злопамћењу се лако приближава блуд, и то тако неприметно, као што понекад откривамо ваши у голубова ^[2].
Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди злопамтљив према демонима. И ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, више нам зла наноси.
Злопамћење се представља као учитељ Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на свој начин. Нека га посрами молитва Исусова, коју не можемо изговарати ако смо злопамтљиви.
Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац, извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш.
Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог.
Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова.
Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу.
У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба.
Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним (844) подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).
Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи.
Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти.
Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи.

Девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова.

НАПОМЕНЕ:

1. Посрамљење молитве: мисли се на молитву Господњу, тј. Оче наш. Јер, када кажемо: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”, савест нас мора укорити уколико не праштамо и ако памтимо зло (уп. Схол. 2, соl. 844 С).
2. Као што вашка одузима голубу снагу и постепено га упропашћује, тако и блуд шкоди љубави и чини је све слабијом и слабијом (уп. Схол. 5, соl. 845 А).