Kuma katolkinji / mešoviti brakovi

Pitanje:
Pomaže Bog, Imala bih par konkretnih pitanja: Jesam li pogrešila što sam prihvatila da budem kuma na venčanju vrlo bliske prijateljice katolkinje? Čak i kada je po sredi opštinsko venčanje? Suprug joj je usvojeno dete, pravoslavac, a kum sa njegove strane je katolik. Tada je bilo reči i o crkvenom venčanju, pa budući da se meni taj kris-kros nije baš dopadao, da li bih se ogrešila ako bih odbila kumstvo-po onome ‘kumstvo se ne odbija’. Šta Crkva kaže na to? I još nešto. Posmatrajući mešovite brakove nekih od prijatelja, gde su supruge Slovakinje, Mađarice, ili Nemice… gde se slave ‘oba’ Božića ili ‘oba’ Vaskrsa, a prilježnost majke jeste ka njenome… dok se pravoslavni praznik ‘obeležava’… i gde se s godinama javlja zbunjenost dece ali i latentna netrpeljivost supružnika… gde jedno od dece biva privrženije jednoj a drugo drugoj ‘strani’…
Je li greh racionalno isključivati brak sa nekim ko je druge veroispovesti? Naime, ne dopada mi se ‘porodična’ atmosfera gde deca ostaju zbunjena i svojom verom i pripadnosti naciji, a razlika u odgoju dece je već od samog početka primetna. Znači li to da nema tolerancije a da ima nacionalizma? Je li u redu da škola uoči Nove godine deli paketiće koje donosi baptistička crkva? (treba li zažmuriti na to da se radi o ‘humanitarnoj organizaciji’? ) Hvala još jednom.
Nada


Odgovor:
Draga Nado, Pre nego što pokušam da odgovorim, da napomenem da se naša Vera i Crkva ne sastoje toliko od pravila i odredaba, mišljenja i stavova po raznim pitanjima. Pravila postoje, kao putokaz, kao nastavna sredstva. Za zapovesti Božije i Zakon apostol Pavle kaže da je „samo” vaspitač čiji je zadatak da nas pripremi da razumemo Hrista i Njegovu nauku: „Tako nam Zakon postade vaspitač za Hrista, da bi se verom opravdali… a kada dođe vera, više nismo pod vaspitačem! ” (Gal. 3, 24-25.) Kada razmatramo naše odluke, prošle ili buduće, suština nije u „ispravnom” i „pogrešnom” već, ako se tako može reći, u korisnom i štetnom, u odnosu na cilj i svrhu našeg hrišćanskog života. Pitanje treba da bude upućeno nama samima, od čije volje, ljubavi, snage i žrtve zavisi odgovor. Prema tome, pitanje nama treba da glasi: da li nas, i naše bližnje, takva odluka ili postupak udaljava ili približuje Bogu i spasenju nas i naših bližnjih? Ukratko, imamo li dovoljno volje, ljubavi i snage, da li smo u stanju da iznesemo taj „teret” na putu kojim idemo ili ne? Da li nama i našim bližnjima koristi ili šteti takva odluka i postupak? Da li nam služi na spasenje ili na ljudsko zamajavanje? Jer, je važnije da ostanemo na pravom putu, nego da kupimo razne terete okolo. Dužni smo da ponesemo ono što možemo, ali čovek koji na sebe uzima teret koji nije u stanju da nosi, ne smatra se razumnim. On nanosi štetu i sebi i drugima. Stoga, primetićeš da odgovor na to pitanje zavisi više od nas samih, od našeg ponašanja, a manje od nekog pravila „ispravno i pogrešno”, „valja se i ne valja se”, ili nepostojećeg pravila „kumstvo se ne odbija”.
U svemu ovome, u čitavom našem životu, veoma je važno da čovek sve vreme ima srce razumno. Jer, nerazumno srce (osećanja koja nemaju veze sa umom) ne vredi savetovati. Ona nikoga ne slušaju i idu za onim što im je drago. To zovem – nevaspitana osećanja. Jer, isto kao što se um vaspitava, obrazuje, racionalnim školovanjem, tako se i volja vaspitava disciplinom, a osećanja ispravnim i zdravim sistemom vrednosti. Ako čovek svojim umom, razumom, ne prihvata od srca hrišćanski sistem vrednosti, on onda luta kao magare po magli, od jedne misli do druge, lako može da naleti na vuka… Jer, „Mudrost počiva u srcu razumna čoveka, a što je u bezumnima raspoznaje se! ” (Priče 14, 33.) Zbog toga se Solomon molio Gospodu: „Daj sluzi svome srce razumno, da može suditi narodu tvome i raspoznavati dobro i zlo! ” Gospod ga je uslišio: „Evo ti dajem srce mudro i razumno da takvoga kakav si ti ni pre tebe nije bilo niti će posle tebe nastati! ” (1. Car. 3, 9-12.) Tako Gospod govori i to je „pravilo” koje kaže da nam srce (osećanja) treba da bude razumno jer, „bezbožnici će raditi bezbožno, niti će koji bezbožnik razumeti, ali će razumni razumeti! ” (Dan. 12, 10.) Što se tiče druženja i prijateljevanja sa inovernim, kumovanja i mešovitih brakova, rekao bih da stvari stoje ovako: druženje i prijateljevanje je u redu. Jer smo dužni da volimo svoje bližnje, bilo koje nacije ili vere, kao i sebe same. Uz to, moramo im ostaviti prostora i poštovati njihovu slobodu da oni prihvate ili ne prihvate naše druženje i prijateljstvo. A kakvo je to naše druženje i prijateljstvo, i zašto bi oni mogli biti dovedeni u priliku da ga ne prihvataju? Pitanje nama samima glasi: da li treba da učestvujemo u svemu što oni rade, misle, govore…? Mislim: naravno da ne! Kao prijatelji, nismo obavezni da delimo njihov način života sa njima, ali jesmo obavezni da ih volimo. Pa kako sada to uskladiti? Tako što ćemo se setiti da nama i njima nije sve na korist. Pravi prijatelj je onaj koji želi dobro, a ne onaj koji laska i pristaje na sve što god ko od njega traži.
Kakva je dakle korist tebi i tvojoj prijateljici što si joj bila kuma na venčanju u opštini? Ima li neke stvarne duhovne vrednosti i koristi od toga, ili je to samo bio akt zadovoljavanja nečije želje? Ja ne znam odgovor na to pitanje. A imam za tebe jedno pitanje: Da li je svako ispunjavanje želja našim prijateljima dušekorisno za njih i nas ili ne? Ako svoju veru, Boga i dušu, svoje večno spasenje shvatamo ozbiljno, onda ćemo paziti šta i sa kime radimo. To važi i za mešovite brakove. Oni koji na sebe uzimaju taj teret, treba najpre da razmisle da li ga mogu poneti? Da li će to biti na spasenje duše njima i onima koje vole, ili na pogibao? A deca su dodatna odgovornost na sve to.
U vezi baptista i raznih humanitarnih organizacija, primanja njihove pomoći i učestvovanja u njihovim akcijama, isto „pravilo” i merilo o kome smo gore govorili, važi i za njih i za sve to.
Zato, „nemoj sine, slušati nauku koja odvodi od reči razumnih! ” (Priče 19, 27.) Jer, „razumni će sijati kao svetlost nebeska… a bezbožnici će raditi bezbožno, niti će koji bezbožnik razumeti, ali će razumni razumeti! ” (Dan. 12, 3-10.) Eto, mislim da je ovo dovoljno. Izvini molim te, ako nešto od ovoga zvuči grubo, nisam u stanju da to prenesem kako valja. Ali se nadam da će bar nešto od ovoga biti korisno. Najvažnije je dakle, Boga se bojati i bližnjima i sebi na duhovnu korist i spasenje služiti. Jer, „Kuća i imanje se nasleđuju od otaca, a od Gospoda je razumna žena! ” (Priče 19, Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *