Kršteno ime

Pitanje:
Poštovani, Mnogo me raduje što možemo da vam se obratimo na ovaj način i da rešimo neka praktična pitanja naše vere. Mene zanima da li kršteno pravoslavno ime može da se sastoji od dva imena, npr. devojčica ima svetovno ime Sara Milena, roditelji i kuma žele da se pod tim imenom i krsti. Od jednog sveštenika smo čuli da kršteno ime ne može da se sastoji iz dva imena, već da moraju da se opredele za jedno, a drugi tvrdi da može, pa vas molim da mi odgovorite. Hvala
Slavica


Odgovor:
Draga sestro Slavice, Kod nas pravoslavnih Srba smatra se, zbog specifičnosti jezika i ustaljene prakse u davanju imena detetu, da novorođeno dete treba da ima samo jedno ime. Određena odstupanja ne čine pravilo. Evo samo nekolikih primera. Da ne idemo u apostolsko vreme i pominjemo Simona Petra, naši vladari iz dinastije Nemanjića imali su svaki po dva imena: Stefan-Uroš, Stefan-Milutin (Nemanjić) . No, ti izuzeci ne moraju da uzrokuju pravilo i da mi počnemo davati po dva imena na krštenju. U Pravoslavnoj, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, postoji Molitva za znamenovanje deteta, koje dobija ime osmog dana po svom rođenju. Ovu molitvu čita sveštenik nad detetom u osmi dan u crkvi (na ulazu, u priprati) ili u kući porodilje (pred ikonom) . Sveštenik tada daje i izgovara i ime deteta (najčešće ime Svetoga u koji dan je dete rođeno ili koji se slavi u osmi dan, a u dogovoru sa roditeljima) . Sveti Simeon Solunski kaže da to ime ostaje i na krštenju, ali u našem narodu se smatra da ime „na znamenju“ ne mora biti i kršteno ime. Tako, u tom slučaju, naša deca mogu da imaju dva imena: znamenovano i kršteno, ali se u Matičnu knjigu rođenih i krštenih upisuje samo ime dato na krštenju. Na Zapadu je to drukčije, ne samo kad je u pitanju krštenje, već neka deca odmah po rođenju dobijaju dva, pa i više imena. Nedavno, kad je umro Oto fon Habsburg, pročitali smo da je imao dvanaest ličnih imena. U Nemačkoj, kad je kod Srba postalo gotovo pomodno ime Luka i kad su srpske porodice svojim sinovima htele da daju to ime, nemačke vlasti su se usprotivile, obzirom da u nemačkom jeziku ime Luka je ženskog roda. Srbi su tada morali, uz ime Luka, da dodaju još jedno muško ime (Petar, Marko…) , ali je na krštenju izgovarano samo ime Luka. Nije mi poznato da li građanski zakon u Srbiji dozvoljava da se dete prijavi i upiše u Matičnu knjigu rođenih sa dva imena. Ako je to dozvoljeno po đrađanskom zakonu, ne znači da oba imena moraju biti i krštena. I tu želju roditelja i kumova, da svom detetu i kumčetu na krštenju daju dva imena, treba shvatiti kao pomodarstvo, koje sa pravilima Srpske pravoslavne crkve nema veze. Ako tako može kod katolika i protestanata, kod nas ne može. Zašto smo mi spremni da lako prihvatimo tuđe običaje, a svoje, sa kojima smo živeli vekovima, jednostavno da zanemarujemo. Tuđe poštujmo, ali ne naračun svoga identiteta. Mir i blagoslov Božji priziva na Tebe i Tvoju prijateljicu o. Dušan

5 komentar(a)

  1. Postovani dobar dan,imam jedno pitanje koje me brine.Rodjena sam 1991 godine ali me jako dugo roditelji nisu krstili,kako sam odrastala sve vise sam zelela pravo da budem deo crkve i deo svoje vere,tako sam uspela dosadjujuci roditeljima da me krste.imam jednu zabunu,kuma i ja smo tada imale zelju da me krsti pod drugim imenom.Krstena sam u ime Andjela,a zovem se i dalje po imenu koje su mi eto dali na rodjenju.Kada se pale svece za zdravlje retko ko zna da je moje ime Andjela.Medjutim kada gocorim o tome ljudi govore da je to znamenje a ne ime,potpuno su me zvunili mozete li mi pomoci?Znam da sam sam za vreme svete tajne jasno cula da se krstava raba Bozija Andjela,smatram da je to moje ime a ne znamenje,zelim da promenim sva dogumenta u ime koje mi je dato.Hvala unapred.

  2. Ja sam Musliman, Srbin sam po nacionalnosti i mislim da je glupo da držite do nekih nacionalnih običaja, jer jedna religija nema veze sa jednom nacijom. Neka svako daje imena deci u skladu sa verom kojom pripada, tj. Sa Islamom i Hrišćanstvom.

  3. Poštovanje! Sin Aleksandar nam se krsti 4. maja. Da li postoji mogućnost da mu kršteno ime, po našoj želji, bude Dimitrije? Hvala unapred na odgovoru

  4. Donekle mi je jasna ta zavrzlama oko imena, ali prilicno je zapravo jednostavno. Ako nece da upisu Luka – Lukas je to isto ime, samo prilagodjeno jeziku, u ovom slucaju nemackom. Isto kao sto je nebitno je li Filip, Filipe, Filip, Philip, Phillip, Philipp, Phillipp… Na kraju, jedini cilj treba da bude da, naravno uz Boziju volju i milost, pomognemo nasoj deci odu u raj.

    Moram priznati da me je srpski nacionalizam odvratio od vere 90-ih, od tada nijednom nisam pristustvovala liturgiji. 20 godina, a sve vreme sam verovala u Boga. Onda se sve promenilo prve Badnje veceri (24. decembra) u Nemackoj koju sam provela sa komsijskom porodicom, u njihovom domu, i sa kojom sam otisla na misu. I na jos jednu na Bozic. I jos nebrojano njih posle toga. To je ono sto otvara i otopljava srce ljudima i vodi ka Bogu – otvorena vrata doma, zelja da se podeli sve, pa i vera. A ne gordost i cirilica.

    Posle 5 godina donela sam odluku krenuti na katihizis i sledeceg Uskrsa, ako Bog da, primiti prvo pricesce u zivotu. A nije moralo biti tako, moglo je biti mnogo drugacije. Zato ovde i pisem, mozda neko oseti koliko bola i nedostatka je doneo.

    • Pravoslavna Crkva jedina čuva Hristovo učenje i Pravoslavna Crkva je Crkva koju je sam Hristos osnovao. Zajednice na zapadu su otpale od prave Hristove Crkve. Jedino Pravoslavno Krštenje je pravo Krštenje, jedino istinita Crkva Hristova ima Svete Tajne. Jedino se pravoslavni mogu moliti samo sa pravoslavnim. Molitva sa drugim zapadnim verskim zajednicama, koje sebe smatraju Hrišćanima je težak prestup portiv Boga i Njegove Svete Crkve. Ako nemamo istu veru tj. iste dogmate ne možemo biti ni logički ista zajednica, a svako ako razumete šta je Crkva morate shvatiti da oni koji su deo Crkve Hristove imaju vezu sa Hristom kao deolovi Tela Njegovog. Ako ste se susreli sa ljudima koji su površno shvatili veru i koji su je prosto videli samo kao deo nacionalnog identiteta, što je pogrešno i žalosno, opet to nije bio razlog da Vas to odvrtai od vere. Kakva je lična vera vaša ako Vas neko može odvojiti od vere u Hrista? To je Vaš greh i ne trebate ni kriviti, ni osuđivati druge. Deca treba da budu Krštena, ako Bog uzme Kršteno malo dete k Sebi nema razloga bojati se za Njegovu dušu, ali treba da vaspitavamo decu svojim primerom, hrišćanski, da nastojimo da imamo ljubav prema Hristu i da tu ljubav prenesemo na decu, jer ako ne budu živeli Hristom, a samo se budu Krstili neće biti spaseni već i više osuđeni. Što se tiče Pravoslavnog Krštenja Krštenje se pravilno vrši trokratnim pogruživanjem, a ne polivanjem ili još gore kropljenjem, ovo je pogrešna praksa u našoj Crkvi koja je kritikovana i ako se može smatram da je bolje naći Crkvu gde će se Pravoslavno Krštenje izvršiti sa trokratnim pogruživanjem u ime Svete Trojice, mada će Bog uvažiti i drugačije izveden čin Krštenja, koje vrši pravoslavni Sveštenik, kako sam čuo da je rekao Sveti Vladika Nikolaj Žički , ali će odgovornost pasti na Sveštenika koji tako vrši čin Krštenja. Što se tiče imena i oblika imena i ćirilice, oni su deo narodnog identiteta, svi ljudi imaju koren u svom narodu, kako je rekao Sveti Nikolaj Japanski, i treba ih čuvati. Oni svakako nisu u ravni kao Pravoslavna vera, ali jesu osobenost jednog naroda u našem slučaju pravoslavnog, to je deo naše pravoslavne kulture u širem smislu možda ali ipak rekao bih i pravsolavne kulture, a takođe i istorije i identiteta, treba to čuvati. Svaki narod ima nešto svoje, zašto bi trebalo da to menja za tuđe, ako je to njegovo dobro? Naravno mislim na kulturološke odlike, samo je jedna vera prava od jednog pravog Boga koja se čuva u jednoj pravoj Crkvi Njegovoj. Ne treba biti gord i goditi se bilo samim sobom bilo decom svojom ili poreklom i narodom svojim, uzvišavati ga iznad drugih bez rezervno i bez smisla iz čiste gordosti, ali treba imati ljubav prema bližnjima, smatram da to važi i prema svom narodu i savremenicima i precima i potomcima i čuvati kulturološke elemente tog naroda, pogotovu što je naš narod posvećen u Pravoslavlje, mada nažalost danas velika većina nije zaista Pravoslavna. Narodu danas nije toliko bitan odnos sa Bogom, nisu mu bitni bližnji i odnos sa bližnjima , nisu mu bitna egzistencijalna pitanja (ne mislim na čisto materijanu egzistenciju), ni kulturološka pitanja, ni identitetska pitanja…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *