КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
XLIII
На врх планине стоји зелено језеро, чисто као суза и светло као огледало. Из њега се изливају реке и потоци, надземни и подземни.
Бог је, браћо, чисто добро и извор свакога добра. Кад би у Богу било ма и најмање зла, онда би Бог био кућа подељена сама у себи. И не би се тада говорило што се говори код нас хришћана о три лица у једноме Богу, него би се говорило о три бога, као што се то говори у Индији. Где год се у незнабоштву замишљало да је у Богу и од Бога зло, ту се неизбежно замишљало много богова и уз то борба мећу њима. Јер, нико не може веровати у једно га јединога Бога, ко мисли да је у Богу и од Бога и добро и зло. Јер, чим се у божанство стави напоредо и зло и добро, онда се то божанство као стакло разбија у много комада. Јер један Бог може бити само добар Бог. И ко год верује у једнога Бога, тај може веровати само у доброга Бога, у Бога који је само добро и извор свакога добра.
У Богу су три ипостаси, три лица, али једна суштина, једно јестество, – један Бог. Како то? Ево како. Ако су отац и мајка и син једнодушни у добру и једномислени, ми говоримо о једној породици. То је тројство у јединству. Ако ли је неко од њих зао и злотвор, онда се ту не може говорити о јединству, него о двојству.
Ако ли је у једној породици и двадесет или тридесет чланова, или чак и седамдесет (колика беше породица праоца Јакова) а сви су једнодушни у добру и једномислени, онда се говори о једној породици, као што се говори о једном снопу. То је мноштво лица у јединству духа и суштаства. Ако ли мећу њима има и слугу зла, онда је по родица разбијена, сноп раздвојен и двојство је дошло мес то јединства.
Ако ли је један народ од десет и више милиона једно душан у добру и једномислен, онда десет милиона ипоста си чине једно јединство, једну суштину, један народ. Ако ли је кап зла као кап отрова ушла у то тело народно, он да је народ двојство а не јединство, добро и зло, а не само добро, живот и смрт, а не само живот, благослов и проклетство, а не само благослов; једном речју, Бог и са тана, а не само Бог. У том случају такав је народ многобожан, а не једнобожан… Јер, било човек, било народ који верује у силу зла, као и у силу добра. и у ортаклук са злом, као и у савез са добрим, није једнобожан, него многобожан. То је због тога што зло не може чинити јединство са добром, него увек подвојеност, раздељеност и двојство, као вода и петролеум. Чим се састану разилазе се. Чим се венчају, разводе се.
На основу овога, браћо испитајте, сада значење познате српске речи: само слога Србина спасава. Каква слога? Да ли апостолска или фарисејска? Да ли слога добротвора или слога злотвора? Шта значи дакле слога у добру? Јер ми овде о добру говоримо.
Слога у добру, за којом Срби од вајкада теже. значи вера у једнога доброга Бога, који је само добро и извор свакога добра. Који тако верују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор свакога добра.
Али нису сви Срби одувек такву слогу желели. Било их је у свако време, који су мислили да је потребно и ђавола окадити. Кап зла, кап отрова, дакле, треба улити у суд добра, и подела народа је неизбежна. Та подела је би вала или на основу Крста Христова или на основу имена српскога. Једни Срби су остали верни Христовом крсту и српском имену, други су издавали Христа и Српство, јер су се у време љутих искушења склањали или под исламски полумесец или под хрватско, мађарско и аустријско име. Ови су обележени као издајници вере и народности, крста Христова и имена српскога. Где је онда слога за којом Срби од вајкада вапију? Она још није дошла. Она ће доћи. А када дође, неће лако отићи. Јер с њом Бог долази. Јер за Србе слога није тренутна ортачина, ни пролазна заједница, нити пак удружење снага ради добитка плена. За Србе је слога најпре једини Бог добра у три лица и нај вернија слика таквога Бога на земљи јесте јединство милиона лица у једноме, једносушном и једномисленом народу. Дакле, један Бог у три хипостаси, и један народ у милионе хипостаси, али са једним јестеством, једним духом, једним циљем и једном вером и једном љубављу. Такав циљ још није постигнут ни од једног народа у свету. Такав циљ поставио је себи само српски народ, и на своме грбу исписао: Само слога Србина спасава. Обичну слогу о којој говоре сви народи на свету, имао је Србин, и често је постизавао. Али та слога њега није задовољавала; по што то није она необична слога на коју Србин мисли кад о слози мисли и говори. Јер Србин кад говори о слози не мисли на биолошку слогу него на богословску и божанску. Ову необичну и божанску, троједину слогу, не могу никада људи задобити ако им од Бога не буде дарована; ваистину не могу као што не могу ни кишу низвести кад они хоће. И она необична слога, исто као и киша, у влас ти је Бога свемогућега. Ко се ње удостоји, и ко за њом пред Богом чезне, ономе Бог и даје. Она је изражена у Христовој предсмртној молитви Оцу за ученике: Оче, нека сви једно буду, као Ти што си у мени и ја у Теби (Јов. 17, 21).
Просимо, браћо, такву слогу од Бога. Перимо руке своје од злих дела, и ум свој од злих мисли, и срце своје од злих жеља, да би се удостојили бити ризница тога Божјега дара. Јер неопрани то не могу примити. Богу наше му, јединоме у Тројици, слава и хвала на век. Амин.

Comments are closed.