Критеријум младих

Питање:
једно питање можда врло слично већ постављеним питањима: да дате савет како данашњи млади људи у Цркви да се мало приближе једни другима. Мислим да смо много отуђени. Сви ми (млади) знамо да то није добро, да то ничему не води, али опет исто. У поређењу са претходним годинама још више се повећао број младих који нису у браку. јер, мислим да човек који је иоле мало дубље почео да живи животом Цркве, не може да прихвати критеријуме који владају међу младима ван Цркве. то неминовно доводи до тога да мало помало бива усамљен и одвојен и онда се окреће себи. А верујем и да у Цркви има много младих које муче ови исти проблеми. баш на једном предавању је било речи о овоме, где је гост на предавању Влада Димитријевић буквално молио младе да се удају и жене. Да ли имате неки савет, неко мишљење из вашег угла, јер гледате са стране, како да се то превазиђе, како да млади мало спусте свој критеријум кад су њихове личности у питању. унапред хвала и свако добро
Н.Н


Одговор:
Моје је мишљење да смо ми као народ, нарочито млађе генерације, а посебно у градским срединама, у просеку поприлично размажени. Мислим да је та наша својеврсна размаженост узрок многих невоља: сами себе сматрамо много паметнијима и способнијима него што то у стварности јесмо. За све наше невоље кривимо или друге, или некакву лошу “ситуацију” у којој се налазимо. Мени изгледа да смо прилично нереални и непрактични, и да многи међу нама узимају своју Веру православну више као лепу традицију и – у принципу – добро теоријско учење, а не као нешто конкретно што би се примењивало у свакодневном животу и нашем личном односу са ближњима. За себе тражимо повољне услове, очекујуħи много од других а мало од себе и то називамо “скромношħу”. У веħини случајева, када нешто хоħемо ми постављамо услове који не зависе од нас. Налазимо стотине изговора и оправдања за своју непрактичност и неефикасност, покривајуħи своју нереалност разним теоријама. Сами себи измишљамо разлоге и оправдања због чега не можемо ово или нисмо могли оно. Одбијамо да прихватимо да нико на овоме свету није дужан да нама учини или пружи било шта, и да смо ми сами одговорни за своју личну среħу и будуħност, а не некакви услови које наводно немамо… Када бисмо имали мало трезвенији, практичнији и одговорнији став према животу и људима око себе, онда би нам и критеријуми били реалнији и били бисмо у стању да превазиђемо многа садашња искушења. Поздрав, о. Срба

Comments are closed.