NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Komentari na nacrt novog Katihizisa RPC
Komentari na nacrt novog Katihizisa RPC

Komentari na nacrt novog Katihizisa RPC

Sveštenik GEORGIJE Maksimov

 

Dana 22. jula na zvaničnom sajtu Ruske Pravoslavne Crkve objavljen je nacrt Novog katihizisa i navedeno je da je ponuđen na razmatranje svima zainteresovanima. Ovaj komentar je napisan upravo u okviru ovog razmatranja koje je blagoslovio Njegova Svetost Patrijarh Kiril.

Obično se zaključci navode na kraju komentara, ali ćemo u ovom slučaju morati da odstupimo od ovog pravila. Radi se o tome što će čitalac steći utisak da su dokazi  autorovih tvrdnji površni i nedovoljni ukoliko napišemo kratak komentar ne potkrepivši ga odgovarajućim brojem primera. A ako budemo pisali detaljno, sa citatima i dokazima, tekst će biti toliko dugačak da ga ni iz daleka neće svi čitaoci savladati do kraja. Zbog toga ću početi od zaključka, a u celom daljem detaljnom tekstu sadržaće se njegove mnogobrojne potvrde.

Zaključci

Treba istaći da je objavljivanje teksta pratila želja da se u komentarima „sadrže konkretni predlozi za popravljanje ili poboljšanje teksta“. Dakle, na izvestan način smo dovedeni pred svršen čin: buduće zvanično odobravanje „Novog katihizisa“ je već gotova stvar i ne treba ga razmatrati, samo se prihvataju predlozi za popravljanje ili poboljšavanje teksta (pa i to ne celog). Mnogi kritički nastrojeni ljudi su prihvatili „pravila igre“ i počeli da pišu svoje primedbe i predloge za pojedine delove, priznajući samim tim tekst u celini. Ja ne nameravam da učinim istu grešku. Ispravljati tekst znači isto što i lečiti pokojnika.

Siguran sam u to da je pokušaj izrade Novog katihizisa potpuno propao i da tekst koji je pripremila Sinodska bogoslovska komisija ne treba da bude prihvaćen saborno kao zvaničan verounaučni dokument Ruske Pravoslavne Crkve. Ne samo to, siguran sam da je sveta dužnost svakog vernog čeda naše Crkve da na svaki način pokuša da spreči opštecrkveno priznanje i uvođenje „Novog katihizisa“. Ovaj tekst, koji je neodrživ i po formi, i po sadržaju, koji izopačuje učenje Crkve i deformiše pravoslavno mišljenje je krajnje opasan i štetan.

Može vam se učiniti da je ovaj sud preoštar, ali ako pročitate tekst komentara u nastavku uverićete se da je sasvim osnovan.

Glavni problem „nacrta Novog katihizisa“ sastoji se u tome što to nije katihizis. Ovaj tekst nije katihizis ni po formi, ni po sadržaju, on ne ispunjava zadatak koji katihizisi treba da reše. Odnosno, u samom tekstu postoji sistemski problem koji se ne može rešiti ispravljanjem pojedinih pasusa.

To bi bilo kao da ste od nekoga naručili da napiše prirodno-naučni članak, a on vam donese pesmicu o „Čižiku-pižiku“[1]. I kad bi vam onaj ko ju je doneo rekao: „Hajde da vidimo šta treba ispraviti u tekstu, pa da se objavi u uglednom časopisu. Možda da dodamo spisak literature? A možda da izbrišemo neki red?“ Ništa ne treba ispravljati. Jednostavno treba priznati da to nije prirodno-naučni članak i odneti ga daleko od očiju.

 Obim teksta

Katihizis je tekst u kojem se kratko i na pristupačan način izlaže dogmatsko i moralno učenje Crkve. Drugim rečima, bilo da je čovek poželeo da bolje upozna svoju veru ili da želi da primi Pravoslavlje, ili se prosto zanima za njega, kao odgovor na svoje pitanje: „Šta prvo treba da pročitam kako bih upoznao pravoslavnu veru?“, dobija katihizis. Katihizis je uvek imao zadatak da bude pristupačan. Ovaj tekst treba da bude jasan i razumljiv najširem krugu čitalaca.

Kao što ističu autori nacrta Novog katihizisa, Katihizis svetitelja Filareta je napisan pre skoro dvesta godina. Od tada se u velikoj meri promenila kultura čitanja. Današnjim ljudima teško polazi za rukom čitanje obimnih tekstova. Debele knjige se skoro ne čitaju. Čak i tekst svetitelja Filerata mnogima danas izgleda prevelik. I u ovim uslovima nam autori nacrta Novog katihizisa nude tekst koji je skoro ŠEST puta veći od teksta Filaretovog Katihizisa! On ima MILION STO DEVEDESET PET i po HILJADA slovnih znakova s razmacima (odnosno 350 stranica formata A4, dakle, u formatu A5 ima oko 700 strana)! Molim vas, recite mi ko će to da čita? Kome je on namenjen? Ovo pokazuje da autori uopšte ne shvataju zadatak koji se pred njima postavlja. Zar nije potpuni krah napisati tekst koji već i zbog svog obima očigledno neće čitati ciljna grupa katihizisa?

Odmah ću načiniti opasku. Koliko mi je poznato, autori teksta NISU članovi Sinodske bogoslovske komisije. Oni su od početka dobili izvesnu osnovu koju su samo razmatrali i ispravili (i mnogo toga su popravili). Nisu mi poznata imena autora prvobitnog teksta. Što se tiče članova komisije mislim da bi svako od njih ponaosob mogao napisati kvalitetniji tekst od onoga što smo sad prinuđeni da razmatramo.

 Jezik teksta

 Dakle, već po svom obimu to nije katihizis, ili bar nije pravoslavni katihizis. Međutim, nije stvar samo u obimu. Ovaj tekst je napisan prosto strašnim jezikom i stilom.

Na primer: „Hristos je smisaoni centar hrišćanske veronauke“ (s. 12). Samo se zamislite: Ko je Hristos? Smisaoni centar hrišćanskog učenja. Čovek bi zbog takvih fraza trebalo da se stidi, isto kao i zbog mnogih drugih kao što su: „kvantitativna i kvalitativna univerzalnost Crkve“ (s. 84), „inoslavni partneri“, „proizvod razuma“, „eklesiološka samosvest“ i sl.

Stil je apsolutno nečitljiv i satkan je od oficijelnih reči i visprenih budalaština. Da bi čovek pročitao čak i mali deo ovog teksta ne treba samo da učini napor – treba da izvrši pravo nasilje nad sobom. I to nije samo moje mišljenje. Nečitljivost teksta zbog njegove stilističke ubogosti je činjenica koja se lako dokazuje.

Na primer, na 57. stranici piše „Iaskrsenja“ umesto „Vaskrsenja“, na sledećoj stranici „Velikoim“ umesto „Velikim“. Nije čudno ako se potkradu greške u sveže napisanom tekstu koji još nije ni iščitan. Ali kako su takve stvari mogle ostati u tekstu na kojem je grupa autora radila SEDAM godina i koji su, kako se tvrdi u Uvodu, takođe pročitale i izvršile recenziju desetine ljudi? One mogu ostati samo u slučaju da je jezik toliko nečitljiv da se svi oni koji čitaju tekst u izvesnom trenutku umore od „pročešljavanja“ teksta i počinju da prelaze preko njega ovlaš pogledom ili se ograničavaju pažljivim čitanjem pojedinih mesta.

Ne znam da li je ijedan čovek uspeo da pročita tekst Novog katihizisa u celini. Lično sam želeo, bio sam motivisan, primoravao sam sebe, ali ću pošteno reći: odustao sam na stotoj stranici. Sudeći po drugim komentarima koje sam pročitao u mreži, to je granica koju niko nije savladao. Svi imaju primedbe samo do stote stranice i mislim da to uopšte nije zbog toga što tekst posle nje postaje besprekoran. Jednostavno, još se nije rodio Cezar koji bi mogao preći ovaj Rubikon.

A radi se o tekstu katihizisa koji treba da bude pitak i pristupačan najširoj čitalačkoj publici. Savremenim čitaocima. Međutim, ovaj tekst nije čak očišćen ni od arhaizama! Današnji čitalac ne zna šta je „preuspejanije“[2] (s. 42), „pojeliku“[3] (s. 89), a kad na 67. stranici čita reči Zlatoustog o tome kako je Bog „predao“ Svog Sina, on ovu reč uopšte ne shvata u starom značenju „predao, poslao“, već u savremenom „izdao“[4], čime se potpuno izvrće smisao.

Ipak, sve su to sitnice. Ove sitnice – greške u kucanju i arhazimi se lako daju ispraviti, ali postoje sistemski problemi razmatranog teksta koje nije moguće ispraviti. Postoje objektivne stvari zbog kojih je razmatrani tekst nečitljiv u principu, i ja ću ih sada navesti.

Izlaganje materijala

Autori izjavljuju da su „doneli odluku da ne primenjuju formu pitanja i odgovora“, koja se tradicionalno koristi kad je reč o katihizisima, „u korist postupnog izlaganja“ (s. 8). Ne objašnjavaju zbog čega su doneli ovu odluku.

Forma pitanja i odgovora se u katihizisima nije pojavila slučajno. Izabrana je zbog toga što je zadatak katihizisa, kao što smo već rekli – da bude maksimalno pristupačan najširem krugu čitalaca. A mnogo je lakše čitati dijalog nego „postupno izlaganje“. To je azbuka doživljaja teksta. Verovatno ste zapazili da se delo s dijalozima čita mnogo lakše nego tekst bez dijaloga s bujicom monotonog „izlaganja“.

Ali kad bi se stvar ograničila samo formom izlaganja! Autori u Uvodu pišu da njihov „tekst Katihizisa sadrži mnoštvo citata iz Svetog Pisma i dela svetih otaca“ i mnoge druge stvari (s. 8). I pišu o tome kao da je to plus teksta. Međutim, svako ko iole vlada osnovama književnog umeća zna da citati „opterećuju“ tekst i otežavaju njegovo čitanje. Naravno, ne može se sasvim bez citata, ali su autori prethodnih katihizisa imali osećaj za meru. Neke opštepoznate i očigledne stvari o hrišćanskom učenju su navodili i bez citata, na drugim mestima su se ograničavali jednim citatom i samo u posebnim slučajevima su navodili nekoliko citata zaredom.

Međutim, u Novom katihizisu nije tako. Dok ga čovek čita ne napušta ga utisak da su autori u toku rada svako malo zaboravljali šta zapravo pišu pokušavajući da umesto katihizisa napišu biblijsku simfoniju. Evo, na primer, za opštepoznatu tvrdnju da hrišćani veruju u Jednog Boga navodi se DEVET citata (pet biblijskih i četiri svetootačka) (s. 25). A ukazivanje na to da je Bog Tvorac sveta prati ŠEST citata (s. 37). I tako je na svakoj strani.

ZAŠTO? Zbog čega nisu mogli da navedu jedan citat? Ako žele da pokažu da dogmu potvrđuje više citata mogli su u zagradi napisati „v. takođe“, pa onda navesti adrese drugih citata. Kome treba – pogledaće. Ali zašto bombardovati čitaoca svim ovim citatima? Ovo se još može razumeti kad svaki citat otkriva neku novu stranu, kad se oni smisaono dopunjuju. Međutim, u tekstu Novog katihizisa se po pravilu navode citati koji se dupliraju po sadržaju.

I ovo potpuno „ubija“ tekst, čini ga „mrtvim“ i nečitljivim. Kad mu čovek pristupi on prvo pažljivo čita svaki citat, ali se brzo uverava u to da se u njima, po pravilu, mnogo puta ponavlja ista stvar. Rezultat je uvek isti: čovek prvo prestaje da čita pažljivo, a onda sasvim prestaje da čita. Ja sam, kao i drugi kritičari, ogromnim naporom volje uspeo da nateram sebe da se probijem do stote stranice, ali običan savremeni čovek, koji treba da čini ciljnu grupu Novog katihizisa, neće savladati više od prvih nekoliko listova. To se jednostavno ne može čitati.

Pored citata, tekst je prepun mnogobrojnih opaski s istorijskim objašnjenjima u stilu osrednjih enciklopedijskih odrednica. A takve stvari takođe, blago rečeno, ne spadaju u pitko štivo. Na stranicama Novog katihizisa nas čekaju informacije o osudi markionstva (s. 17), o „jeresi tri jezika“ (s. 19), o manihejcima (s. 31), doketima (s. 57), monofelitima (s. 61) i ostalim drevnim jeresima, opširni eseji o istoriji prevoda Biblije (s. 20-21), Konstantinopoljskim saborima (s. 22), o nastanku procedure kanonizacije svetaca (s. 100) i još mnogo drugih „informativnih“ umetaka o najrazličitijim stvarima. Prethodni katihizisi su odlično prolazili bez toga, a tako bi bilo i s ovim.

Šta će čoveku koji jednostavno želi da sazna osnovne odredbe pravoslavne vere svi ovi flešbekovi? Ako mu to bude potrebno moći će posle katihizisa da pročita specijalne knjige o istoriji Crkve ili da sazna tačno ono što ga zanima u pravoj enciklopediji. Zašto preopterećivati tekst koji je ionako nafilovan stalnim opaskama koje nisu potrebne osnovnoj svrsi dela?

Imao sam prilike da čujem sledeću varijantu odgovora: komisiji je neko na samom početku zadao da napiše „veliki katihizis“. I da bi rešili ovaj zadatak uobičajeni sadržaj katihizisa su počeli da razvodnjavaju beskonačnim citatima i rečničkim odrednicama, prosto da bi bio veći. Ako je tako, možemo istaći da je, kao prvo, sam zadatak pogrešan. Niko od Crkve nije tražio da umesto katihizisa dobije nečitljivu „ciglu“ čiji će sam izgled plašiti ciljnu grupu. A kao drugo, zadatak je izuzetno loše rešen – dobijena je samo grubo sklepana himera od osrednjeg informatora, nedorađene biblijske simfonije i zvaničnog referata. Odnosno, dobili smo nešto što jednostavno nije katihizis, čak ni s formalne strane.

Kompozicija

Po definiciji svetitelja Filareta, čiji naslednici autori Novog katihizisa tvrde da jesu, katihizis je „osnovno učenje o pravoslavnoj hrišćanskoj veri koje je neophodno svakom hrišćaninu“. Odnosno, u katihizisu treba da bude izloženo ono što spada u neophodne podatke. U Novom katihizisu je takođe rečeno da je „pozvan da dâ predstavu o najvažnijim pojmovima i odredbama hrišćanske veronauke“ (s. 5).

Svaki čitalac, a o piscima i da ne govorimo, zna koliko je važan početak teksta. Upravo upoznavajući se s početkom čitalac odlučuje da li vredi ozbiljno se latiti knjige ili je treba ostaviti. U Filaretovom Katihizisu je, bez obzira na to što je napisan pre skoro dva veka, početak sasvim u redu: nema ničeg suvišnog i odmah prelazi na stvar. A u prvom pasusu je rečeno da će u knjizi biti govora o onome što čovek treba da zna „radi ugađanja Bogu i spasenja duše“.

A čime počinje Novi katihizis? Ogromnim Uvodom u kojem se na tri stranice (s. 5-7) nalazi esej… o istoriji katihizisa! Otkad se to istorija pisanja katihizisa našla među „najvažnijim pojmovima i odredbama hrišćanske veronauke“? Pa to je poslednja stvar koja zanima čitaoca katihizisa. I nipošto nije nešto čemu treba posvetiti početak.

Ali dalje stvari stoje još gore. Na sledećoj – osmoj – stranici opširno je prepričan Sadržaj. Zašto? Pa čitalac ga je upravo pročitao pre tri stranice! Na takve stvari sam ranije nailazio samo u bogoslovskim diplomskim radovima.

Napokon, posle Uvoda koji se sastoji od mnogo stranica počinje sam tekst. I kako? Navode se očigledne istine o tome da je vera kao poverenje svojstvena svima, jer svi u nešto ili nekoga imaju poverenje – i to na pola stranice!

U svim tradicionalnim katihizisima veroučenje Crkve se izlaže kao komentar Simvola vere, a moralno učenje kao objašnjenje Zapovesti blaženstava i Deset zapovesti. Ovakva šema je omogućavala katihizisu da bude bliži životu čitaoca koji je izgovarao Simvol vere u svakodnevnim jutarnjim molitvama i koji ga je čuo na svakoj liturgiji. Takođe je na svakoj nedeljnoj liturgiji čuo pojanje Zapovesti blaženstava. I objašnjenja katihizisa koja se oslanjaju na ono što svakog hrišćanina prati celog njegovog života pomagali su u boljem usvajanju i pamćenju istina vere.

Autori Novog katihizisa su odlučili da ne primenjuju ovu tradicionalnu formu. Očigledno, smatrajući da će najpotrebnije podatke moći da izlože postupnije. Međutim, šta su na kraju dobili? Haos. Na primer, učenje o Crkvi se odjednom nije našlo u glavi „veronauka“, već u glavi „kanonsko uređenje“. Tako su autori svu eklesiologiju izbacili iz dogmatike i prebacili u kanoniku! Autori nekadašnjih katihizisa nisu činili ovakvu grešku, pošto je učenje Crkve izloženo u Simvolu vere.

Učenje o Bogorodici se izlaže na stranicama 68-69, a zatim ponovo na 89. str. Čemu toliki preskok ili ponavljanje? Zato što su jedno stavili u učenje o Bogoovaploćenju, a drugo u glavu o poštovanju svetaca. Eto, takva su „čuda“ kompozicije i „postupnog izlaganja“!

U pomenutoj glavi o poštovanju svetaca nalazimo detaljno i poimence nabrajanje svetaca po činovima svetosti s elementima prepričavanja pojedinih žitija na DEVET strana (90-98)! Šta će sve to u katihizisu? Jer to u suštini ne dodaje ništa novo informacijama o poštovanju svetaca koje su mnogo kompaktnije izložene kod svetitelja Filareta. Ne samo to, u Novom katihizisu nema mnogo važnijih tema koje su povezane s temama o kojima je bilo govora u Filaretovom Katihizisu.

Ovakvih primera ima mnogo. Na 27-28. stranici se detaljno nabrajaju Božija imena iz Starog Zaveta (bez čega su odlično bili napisani svi prethodni katihizisi), a na sledećim stranicama je spisak svojstava Božijih s izabranim citatima ispod svakog od njih. Na 49. stranici se navodi ogroman tekst o ljudskom telu. ČEMU SVE TO? Samo da bi se tekst mehanički naduvao do ogromnog obima i da bismo posle rekli: eto, naš katihizis nije tanji od katoličkog?

Izvrtanje Pravoslavlja

Ako je reč o tekstovima u kojima se sadrži otvoreno lažno učenje ili izvrtanje Pravoslavlja, razume se, njih u Novom katihizisu nema toliko mnogo. Jer, na njemu su već radili, kako članovi Komisije, tako delimično i internet-kritičari koji su se upoznali s nedorađenom varijantom koja je „procurila“ u internet. Međutim, ako govorimo u celini (ne samo o onome što je napisano, već i tome kako je napisano, pa još i o onome što je ispušteno u poređenju s prethodnim katihizisima), uverićemo se u to da „nacrt“ predstavlja Pravoslavlje u vrlo izvrnutom vidu.

Svetitelj Nikolaj Srpski naziva jeretičkim „bogoslovski“ pristup koji teži ka tome da hrišćanstvo prilagodi nehrišćanskom svetu. U tom smislu je tekst Novog katihizisa jeretički od početka do kraja. Autori očigledno pokušavaju da stvore Pravoslavlje koje ne bi „bolo oči“ svetovne liberalne javnosti.

To se zapaža čak i na osnovu upotrebe specifičnih obrta koji prethode tvrdnjama veronauke: „Crkva veruje da“, „po crkvenom učenju“ i tako dalje. U celom tekstu ima najmanje sto ovakvih obrta. A znate li koliko ćemo takvih obrta naći u katihizisima koje su napisali sveci? U katihizisima svetitelja Filareta Moskovskog, svetitelja Nikolaja Srpskog i sveštenomučenika Gorazda Češkog nema NIJEDNOG takvog obrta. Zašto su izlagali istine vere ne čineći stalno opaske: „po učenju Crkve“? Kao prvo, bilo im je jasno da čitaoca koji je otvorio knjigu pod nazivom „Katihizis Pravoslavne Crkve“ ne treba po nekoliko puta na svakoj stranici podsećati da se u njoj izlaže učenje Crkve – to je ionako očigledno. Kao drugo, zato što su svi oni pisali o odredbama vere kao o objektivnoj istini koja se tiče svih i svakog.

Reći ću koji smisao imaju opaske tipa „Crkva uči da…“. Duboko verujući čovek neće shvatiti u čemu je ovde prevara. Za njega su učenje Crkve i istina – sinonimi. Ali spoljašnjem čoveku koji maksimalnu istinu uopšte ne poistovećuje s učenjem Crkve ove reči zvuče drugačije. I ljudi koji često moraju da govore na različitim međuverskim konferencijama aktivno ih koriste. Fraze ove vrste predstavljaju svojevrstan umirujući signal nepravoslavnom slušaocu ili čitaocu: „Ne-ne, mi uopšte ne pretendujemo na istinu poslednje instance, mi ovde samo izlažemo zvanično učenje organizacije koja nas je poslala na ovu konferenciju.“ Hrišćanstvo u tom obliku prestaje da bude izazov, ono u takvom obličju izaziva manje negodovanje liberalne inteligencije.

Na primer, pažljivo pročitajte jednu od rečenica iz nacrta Novog katihizisa: „Po hrišćanskoj veronauci čoveku je potrebno spasenje“ (s. 12). A zar čoveku samom po sebi spasenje nije potrebno? Nego samo hrišćani veruju da mu je potrebno, a možda mu baš i nije toliko potrebno, jer osim hrišćanske postoje i druge tačke gledišta koje svi mi treba da poštujemo i ni u kom slučaju ne treba da ograničavamo? A evo druge rečenice na istoj stranici: „Crkva veruje da je za čovekovo spasenje potrebno da primi Otkrovenje.“ Bez prve tri reči ova rečenica bi mogla izazivati nelagodu u predstavnicima liberalne javnosti, kao da se usuđujemo da im namećemo nekakve uslove za spasenje. Međutim, ove tri politički korektne reči na početku ih odmah umiruju: ma to prosto Crkva tako veruje. Pa neka veruje – zar je malo stvari u koje još veruje!

Eto, tako se jezik crkvene diplomatije meša u bogoslovlje i deformiše ga. Međutim, stvar se, naravno, ne ograničava samo obrtima reči.

Želja za ugađanjem liberalnoj javnosti i za predstavljanjem hrišćanstva prilagođenom savremenom svetu, razume se, morala je dovesti do koketiranja s evolucionizmom. I u glavi o Stvaranju sveta autori Novog katihizisa izraz dani Stvaranja pišu pod navodnicima, isto i kao biblijski izraz o Sazdanju sveta za šest dana. Da ni u kom slučaju ne bi izgledali kao „mračnjaci“ u očima napredne javnosti autori nacrta otvoreno izvrću učenje Crkve ubacujući lažno učenje o „danu-epohi“. Navodno, reč „dan“ nije značila dan, nego epohu ili fazu. Pritom autori odlično znaju da u datom slučaju izvrću veru koja nije izražena samo u katihizisu svetitelja Filareta (čiji naslednici pretenduju da jesu), već i kod svih uglednih drevnih svetaca i u svim ranijim izlaganjima vere. Način na koji je napisana cela ova glava ne može se nazvati drugačije do svesnim dovođenjem čitalaca u zabludu.

Za početak autori izjavljuju da „Reč ‘dan’ u Svetom Pismu ima mnogo značenja i da ne ukazuje uvek na kalendarske dane“ (v. 39), a onda se prave da su navodno samim tim dokazali da reč „dan“ u šestodnevu ne označava dan, već milijarde godina koje su potrebne za Darvinovu evoluciju. Međutim, to uopšte ne sledi iz rečenog i da bismo saznali kako tačno treba razumeti ovu ili onu reč iz konkretnog stiha Svetog Pisma, treba da pribegavamo tumačenjima Svetih Otaca. To propisuje 19. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora.

Neću ovde navoditi svetootačke citate, nema razloga za to: već su navedeni u mnogim knjigama i autori nacrta odlično znaju da su Sveti Oci dane šestodneva nedvosmisleno tumačili kao dvadeset četiri sata. Znaju i prećutkuju to. Ne navode nijedno tumačenje, čak ni ne pominju ovu činjenicu! Umesto toga navode samo jedan citat iz dela blaženog Avgustina gde on kaže da „nam je teško da zamislimo kakve vrste su ovi dani“. Opet, prave se da je blaženi Avgustin bio sklon da pod danima stvaranja podrazumeva milione godina, iako je isti ovaj blaženi Avgustin otvoreno pisao da ono što je rečeno u Postanju treba shvatati doslovce (v.: O knjizi Postanja 8.2) i da „od stvaranja čoveka ne brojimo još ni punih šest hiljada godina“ (O gradu Božijem. 12.10). Kako ovakvo svesno izvrtanje učenja Crkve u kombinaciji s hotimičnim dovođenjem čitaoca u zabludu može biti dopušteno u zvaničnom izlaganju crkvenog učenja?

Druga tema u kojoj će prilagodljivo bogoslovlje sigurno izvrtati Bogom otkrivenu istinu jeste eshatologija i autori Novog katihizisa ovde postupaju vrlo predvidivo.

Izjavljuju: „Bog će odrediti posmrtnu sudbinu nehrišćana i ona za nas ostaje tajna Božija“ (s. 75). Treba smatrati da sudbina nepravoslavnih hrišćana (onih koje Sveto Pismo i crkveno Predanje nazivaju jereticima) više nije tajna za autore nacrta: svi će do jednog otići u Raj, zar ne? Ne može se desiti da autori ne sumnjaju u to da svi jeretici idu u pakao, a da li još uvek imaju sumnji u sudbinu pagana, ateista i muslimana?

Treba li podsećati na to da je Sam Hristos rekao o sudbini nekrštenih: „u Carstvo Božije neće ući“ (Jn. 3: 5), da će svako ko ne veruje u Jevanđelje „biti osuđen“ (Mk. 16: 16), da je apostol Jovan svojim očima video kako posle Strašnog suda neverujuće i služitelje idola očekuje „udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom“ (Otkr. 21: 8)?

Naravno, na ovo ne treba podsećati, pošto autori Novog katihizisa i sami odlično znaju ove tekstove. Međutim, danas su za naprednu javnost ovi tekstovi kao crvena marama za bika. To je gore čak i od šestodneva. Veri u čudesno Stvaranje za šest dana liberalna inteligencija će se jednostavno nasmejati, a zbog reči o tome da bez Hrista niko ne može da se spasi obuzima ih bes: „Pa kako se usuđujete! Nas, tako dobre, vi šaljete u pakao samo zbog toga što ne priznajemo nekakvog Hrista?! Pa to je prosto ekstremizam! Srednji vek! Lomače inkvizicije“.

I da ni u kom slučaju ne bi uznemirili ovakvu publiku autori Novog katihizisa (već po drugi put) pribegavaju svesnoj laži i izvrtanju bogootkrivene istine. Oni kao da kažu Hristu: „Izvini, Gospode, ali ove Tvoje reči danas nisu baš umesne, one predstavljaju smetnju za naše prijateljstvo sa svetom i zvuče vrlo netolerantno. Zato ćemo ih sad sakriti pod tepih, kao da ih nije ni bilo. Ali zapazi, ne kažemo da će svi oni koji nisu rođeni od vode i Duha ući u Carstvo Božije, kažemo ‘ne znamo’. Vidiš li kako smo lepo smislili?“

Ovo pitanje je na potpuno drugačiji način bilo izloženo u prethodnim katihizisima.

Kod svetitelja Filareta je napisano: „Neverujući i bezakonici će biti predati večnoj smrti, ili drugim rečima, večnom ognju, večnim mukama… Da li je za spasenje obavezna pripadnost katoličanskoj Crkvi? Svi oni koji su se spasili od Svetskog potopa spasili su se samo u Nojevom kovčegu. Tako svi oni koji stiču večno spasenje čine to u Jednoj Katoličanskoj Crkvi.“

Eto kako je kod svetitelja Nikolaja Srpskog: „Da li čovek može da se spasi bez Crkve? Ne, ne može, jer je Crkva riznica Božije blagodati bez koje niko ne može da se spasi, kao što ne može živeti ruka odsečena od tela…. On će neverujućima reći: ‘Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, pripravljen đavolu i anđelima njegovim’ (Mt. 25: 41).“

Neko može da mi kaže: ali i u Novom katihizisu ima ovakvih izraza! I to je tačno. Na drugim stranicama teksta je napisano nešto što direktno protivreči onome što je napisano na 75. stranici, tačnije: „Vera u Hristovo Vaskrsenje predstavlja neophodan uslov za spasenje“ (s. 64), „spasenje se može steći samo u Hristovoj Crkvi“ (s. 82). A ako je tako, kakva zagonetka može postojati o sudbini onih koji nisu ušli u Hristovu Crkvu i koji ne veruju u Njegovo vaskrsenje? Ispostavlja se da je na jednim stranicama autorima očigledno da se nekršteni neće spasiti, a da im to na 75. stranici više nije očigledno.

Recite, zar je normalno to što se u veronaučnom tekstu koji pretenduje na zvanični status o jednom istom pitanju izlažu direktno suprotne i međusobno isključive tvrdnje? Da li je to zaista katihizis koji nam je potreban?

Stiče se utisak da je to učinjeno kako bi se ugodilo „i našima i vašima“. Kad treba strogom pravoslavnom hrišćaninu će pokazati 82. stranicu i reći: „Evo vidiš, jasno smo stavili do znanja da van Crkve nema spasenja. Dakle, smiri se, svi nepravoslavci će otići u pakao i u tekstu se to jasno kaže!“ A ako im slučajno ovo pitanje postavi predstavnik gore pomenute nepravoslavne napredne javnosti, reći će: „Ma šta vam je, kakav pakao, šta to pričate? Na 75. stranici se kaže da je to tajna. Ako je tajna nemate razloga za zabrinutost.“

Da li vam se to sviđa? Da li takav treba da bude novi katihizis naše Crkve?

Idemo dalje. Kad je svetitelj Filaret u svom Katihizisu pisao o posledicama praroditeljskog greha, naveo je: „Od Adamovog greha su potekli prokletstvo i smrt. Prokletstvo je osuda greha na Pravednom Sudu Božijem i zbog greha se na zemlji dešava svako zlo kako bi ljudi bili kažnjeni.“

A u Novom katihizisu ovo učenje nećete naći. Međutim, zato se može naći nelogičnost, jer kad autori govore o Hristovoj žrtvi oni navode citat iz službe: „Iskupio si nas od zakonitog prokletstva“ (s. 66). Ali od kakvog prokletstva? Čitalac ne može da shvati, jer su učenje o prokletstvu zbog Adamovog greha autori stidljivo sakrili pod tepih. I znamo zašto: zato što liberalnoj svetskoj javnosti slika o Bogu Koji proklinje uopšte nije kul, to je opet nekakav srednji vek. Ne, s tačke gledišta ove publike, ili bar onih koji pokušavaju da joj ugode Bog ne sme nikoga da kažnjava, a tim pre ne sme da proklinje – On je navodno „ljubav i samo ljubav“, a to znači da u odgovor na zlo treba samo da uzdiše i da, slikovito govoreći, sleže ramenima: šta ste to uradili, nije lepo!

Zbog istog razloga je krajnje nejasno izloženo učenje o Iskupljenju koje je učinjeno na Krstu. Autori nisu mogli da se u potpunosti odreknu pojma „iskupljenje“: on se nalazi i u Bibliji, i kod svetih otaca, i u bogoslužbenim tekstovima – svugde ga ima. Međutim, ako  ovo učenje bude izloženo onako kao što su to činili sveti oci, moraće da pomenu stvari koje su neprijatne liberalnoj javnosti. Zbog toga autori ne govore do kraja za šta tačno i zbog čega je dat otkup.

Veliku nedoumicu izaziva glava posvećena crkvenom Predanju. Kakva je samo definicija Svetog Predanja! Ispostavlja se da je to „jedinstveno i neprekidno duhovno iskustvo koje se čuva u Crkvi i prenosi s kolena na koleno“ (s. 14). Nigde više nećete naići na takvu definiciju. Autori uopšte veoma vole reč „iskustvo“, oni i za Sveto Pismo pišu: „Prvo je bilo iskustvo, a zatim njegovo izražavanje u knjigama Pisma“ (s. 15).

Možda ćete upitati zašto autori Novog katihizisa svuda guraju reč „iskustvo“, i ja ću se potruditi da vam objasnim. U naprednim krugovima kojima žele da ugode to je vrlo fina i popularna reč. Kao prvo, na osnovu nje se stiče utisak da se ne radi prosto o nekim suvoparnim teorijama, već o nečemu što ima koren u čovekovom ličnom doživljaju. Kao drugo, to je krajnje tolerantna reč, ona nikoga ne može da povredi i u principu ni na šta ne obavezuje. Svašta može da se desi: evo, ovi ljudi imaju ovakvo iskustvo, a mi imamo drugačije iskustvo, primićemo k znanju i idemo dalje.

Bez obzira na spoljašnju „lepotu“ formulacija je lažna i apsurdna. Kako iskustvo može biti preneto? Može se preneti sistem veronaučnih stavova, pogled na svet, može se preneti način života koji pomaže drugom čoveku da doživi slično iskustvo, ali kako preneti samo iskustvo? To je izuzetno lična stvar koja ostaje u čoveku koji ju je doživeo. Evo zašto su autori prethodnih katihizisa davali potpuno drugačije definicije Svetog Predanja.

Svetitelj Filaret: „Pod nazivom ‘Sveto Predanje’ se podrazumeva ono što istinski verujući ljudi koji poštuju Boga rečju i primerom prenose jedni drugima, i preci potomcima: veronauka, Zakon Božiji, Tajne i sveti obredi.“

Svetitelj Nikolaj: „Sve je to duhovno nasleđe koje smo dobili od naših svetih predaka i koje je u potpunosti saglasno sa Svetim Pismom i pomaže nam da pravilno shvatamo Bibliju.“

Međutim, to je samo početak. Najzanimljivije se pojavljuje prilikom razmatranja odnosa prema delima svetih otaca, jer se upravo o svetootačkom predanju govori o uglednim crkvenim tekstovima iz starih vremena, uključujući odluke Vaseljenskih sabora. Tako da nikako ne možemo izbeći pominjanje svetih otaca. Međutim, autori Novog katihizisa čine sve kako bi lišili autoriteta dela svetih otaca.

Oni upozoravaju: „U delima svetih otaca Crkve treba odvajati ono što vremenom ne gubi svoj značaj, od prolaznog i zastarelog, što je bilo važno samo u vreme kad je živeo i stvarao ovaj ili onaj sveti otac“ (s. 24).

Zanimljivo je kako čovek, posebno onaj koji spada u ciljnu grupu katihizisa, može da obavi takav posao? A što je glavno: na osnovu kojih kriterijuma će ono što je zastarelo odvajati od onoga što nije? Autori ne nude nikakve kriterijume. Preostaje samo jedan krtierijum – subjektivno mišljenje čitaoca: ovaj izraz svetog oca ne razumem i ne slažem se s njim, tako da je očigledno preda mnom upravo ono što je „zastarelo i što je izgubilo svoj značaj“; a evo ovaj izraz mi se sviđa – znači, on je još uvek „sasvim OK“, još uvek nije zastareo. Tako Novi katihizis uči čoveka da smatra da je sudija svetih otaca umesto da njih čini sudijama svojih misli.

Uzgred rečeno, da li ste primetili da nam se ne preporučuje da podelu vršimo po svojstvu „istinito – lažno“, već po svojstvu „zastarelo je – nije zastarelo“? Sama leksika koju autori koriste poziva se na asocijativne nizove upravo liberalne svetovne inteligencije za koju je „staro“ = „zastarelo“ = „loše“, a „novo“ = „progresivno“ = „dobro“. Sve ovo je direktno suprotno iskonskom hrišćanskom shvatanju.

Autori nacrta takođe pokušavaju da uvedu u Pravoslavlje analog katoličkog pojma ex cathedra – samo ne kad su u pitanju reči Rimskog pape, već svetih otaca: „Osim toga, u svetootačkim delima treba razlikovati ono što su njihovi autori govorili u ime Crkve i što predstavlja opštecrkveno učenje od pojedinačnih bogoslovskih mišljenja“ (s. 24). Ali kako se zapravo jedno razlikuje od drugog ako u svetootačkim delima vrlo retko možemo naići na izraz poput: „A sad ću napisati u ime Crkve“? Međutim, oci Vaseljenskih sabora su u svojim razmatranjima uzimali u obzir sva svedočenja svetih otaca – uključujući i  ona u kojima nije bilo ovakvih izraza.

U principu, pitanje svetootačkog nasleđa je u Crkvi već odavno rešeno. U delima svetih otaca treba razlikovati ono što govore o pitanjima veronauke od onoga što govore na druge teme. A možemo i treba da donesemo sud o onome što su sveci govorili o pitanjima veronauke rukovodeći se pritom sasvim jasnim kriterijumom – saglasnošću otaca. To je kriterijum o kojem Vaseljenski Sabori otvoreno govore, ali ga autori nacrta zbog nečega potpuno prećutkuju! A njihove reči koje zatim slede objašnjavaju zbog čega.

Autori uvode sumnjivu ideju „dopustivih teologumena“ kad pišu: „Pojedinačno mišljenje, ukoliko ga je izrazio neki od otaca Crkve, a koje pritom nije osuđeno saborno, spada u granice dozvoljenog i mogućeg, ali se ne može smatrati obaveznim za pravoslavne vernike“ (s. 24).

Svako mišljenje o pitanju veronauke je ili istinito ili je lažno. Pošto je u crkvenom učenju kriterijum istinitosti upravo saglasno svedočenje mnogih svetaca, znači, mišljenje jednog od svetaca koje protivreči ovom saglasnom mišljenju nije „dopustivo i moguće“, već lažno. A ako je lažno, ne smemo ga se pridržavati, čak i ako ga je svet čovek rekao greškom. Međutim, autori uopšte ne pominju ni skalu „istinito – lažno“, ni princip saglasnosti otaca na osnovu kojeg se može definisati gde je u drevnim tekstovima istina, a gde je zabluda. I možemo shvatiti zbog čega. Saglasnost otaca se isprečila na putu jeretičkog bogoslovlja, a ideja „teologumena“, naprotiv, dozvoljava čoveku da lovi ribu u mutnom koliko god hoće i da stvara „Pravoslavlje po svom ukusu“.

Kao ruganje čitaocu zvuči sledeća rečenica: „Dela veronauke iz XVII-XIX veka koja se ponekad nazivaju ‘simvoličnim knjigama’ poseduju autoritet u onoj meri u kojoj odgovaraju učenju svetih otaca i učitelja Drevne Crkve“ (s. 24)

Molim vas, recite kako će čitalac moći da odredi u kojoj meri ova dela odgovaraju učenju svetih otaca ako prvo tek treba da obavi posao na odvajanju zastarelog od neprolaznog u učenju svetih otaca? A šta ako se slučajno ispostavi da simvolični tekstovi odgovaraju upravo onome „već zastarelom“ kod Svetih Otaca?

Danas je među modernistima uvrežen prezriv odnos prema simvoličnim knjigama i „novi katihizis“ se pridržava iste linije. Pominjući simvolične knjige on ih predstavlja kao knjige od navodno sumnjivog autoriteta (ukoliko ga uopšte poseduju), koje navodno delimično ne odgovaraju učenju svetih otaca.

Bez obzira na to što je ovaj odnos već postao „mejnstrim“ među današnjim ljudima od bogoslovije, postoji samo jedan autor koji se potrudio da detaljno izloži šta je ono zbog čega mu se ne sviđaju „simvolične knjige“ – to je arhiepiskop Vasilije (Krivošejin). Njegovu kritiku ovih knjiga je sa svoje strane osnovanoj kritici podvrgao arhimandrit Rafail (Karelin) koji je pokazao da „kritika simvoličnih knjiga ostaje samo pojedinačno mišljenje ljudi, a njihovo odbacivanje predstavlja suprotstavljanje subjektivizma u bogoslovlju principu sabornosti“.

Ako pogledamo argumente arhiep. Vasilija videćemo da on uopšte nije suprotstavljao tekstove simvoličnih knjiga učenju drevnih otaca, već više svom ličnom ukusu i predstavama. On priznaje da po veri ovi tekstovi izlažu pravoslavno učenje, ali navodno po formi i „po duhu“ mirišu na „latinštinu“. Na primer, jedan od ključnih kriterijuma „katoličkog uticaja“ za njega predstavlja upotreba reči „Presuštastvljenje“ koju po njegovom mišljenju ne treba koristiti i koja navodno odražava nepravoslavni pogled na tajnu. Međutim, on greši pošto postoje saborne odluke o pravoslavnosti termina „Presuštastvljenje“ i o tome da ona adekvatno izražava učenje Crkve. Tako da ovde pravoslavnoj veri ne protivreče simvolične knjige, već sam arhiep. Vasilije. Arhimandrit Rafail je pokazao koliko je neodrživa kritika ovog autora, takođe je pokazao da je u svojoj kritici arhiep. Vasilije svesno koristio čak i lažne tvrdnje.

Dakle, zbog čega se vrlo sumnjivo mišljenje arhiep. Vasilija u Novom katihizisu navodi kao nešto što se podrazumeva samo po sebi? Autori nacrta bi trebalo da priznaju da simvolične knjige poseduju autoritet koji njihov tekst nikad neće imati čak i ako – ne daj Bože! – bude zvanično priznat u Ruskoj Crkvi. Na primer, „Pravoslavno Ispovedanje“ je usvojeno na četiri sabora (Kijevski, 1640. g., Jaški 1642. g., Jerusalimski 1672. g. i Konstantinopoljski 1691. g.), a „Poslanicu Patrijaraha“ potpisala su četvorica poglavara Pomesnih Crkava i članovi njihovih Sinoda itd. Dakle, upravo nacrt Novog katihizisa poseduje autoritet u onoj meri u kojoj odgovara učenju izraženom u simvoličnim knjigama i kod svetih otaca.

Ukratko rečeno, sve učenje o Predanju je u nacrtu Novog katihizisa izraženo nepravoslavno.

Ima tu i drugih stvari koje su ubačene kako bi se ugodilo liberalnoj javnosti, na primer, humanistički „pojam o uzvišenom ljudskom dostojanstvu“ (s. 48-49), ali o tome neću pisati detaljno, jer je komentar i inače prevelik. U daljem tekstu ćemo preći na primere pojedinačnih grešaka i apsurda koji se sreću u tekstu.

 

Druge greške

 

„Proučavanje i spoznaja… sveta i… čoveka… predstavlja deo religioznog znanja (s. 10). U principu, proučavanje sveta i čoveka ponekad može navesti na razmišljanja o Tvorcu i biti stepenica ka religioznoj spoznaji, ali samo po sebi nikad ne predstavlja deo religioznog znanja.

„Hrišćanska veronauka se ne ograničava objašnjenjem uređenja sveta i mesta čoveka u današnjem zemaljskom svetu, već ukazuje na put ka opštenju s Bogom i ka večnom životu“ (s. 12). Uopšte, hrišćansko učenje se u principu ne bavi „objašnjavanjem uređenja sveta“.

„Ljubav se sastoji u uzajamnoj otvorenosti i uzajamnom pronicanju Lica ili Ipostasi, Svete Trojice“ (s. 37). Otvorenosti prema čemu? Novim progresivnim uticajima? U pronicanju u šta? Citat iz dela prep. Jovana Damaskina je nekorektno naveden, pošto prepodobni u njemu govori o bitiju Lica Trojice, a ne o Njihovoj ljubavi.

„Đavo je pokušao da kuša čak i Samog Hrista, ali je Spasitelj prevladao sva iskušenja“ (s. 44): Spasitelj nije prevladao iskušenja, već ih je odbacio. Prevladavanje podrazumeva aktivan proces, unutrašnju borbu s iskušenjem, čega u Hristu nije bilo po svedočenju Svetih Otaca.

„Dolazak Spasitelja u svet je postao moguć zahvaljujući pristanku Djeve Marije da postane Majka Mesije Koji dolazi (Lk. 1: 38)“ (s. 54): nipošto. Po učenju svetih otaca Bogoovaploćenje je bilo zamišljeno još pre stvaranja sveta i nije moglo zavisiti od odluke jedne devojke. Ničeg sličnog nema ni u jednom od prethodnih katihizisa. Da je Marija odgovorila odrično Gospod bi se ovaplotio kroz drugu čistu Djevu koja bi se kasnije pojavila. Ali da je Marija imala tako goropadan karakter i neposlušanje da bi mogla da se suprotstavi Bogu, Arhanđeo Gavrilo ne bi bio poslan kod Nje.

„Crkva je naziva ‘Bogorodicom’ (Theotokos)“ (s. 69): zašto se ovde navodi grčki termin, pa još engleskom transkripcijom?

„Smrt je blagoslov Božiji“ (s. 72). Nije nego! A Sam Gospod je govorio: „Stavio sam pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život.“ (5 Mojs. 30: 19). Zar Hristos nije došao da nas oslobodi (između ostalog i) od smrti? Zašto ako je ona „blagoslov“?

 

O „nepogrešivim“ koncepcijama

 

Završne delove nacrta Novog katihizisa čine „Osnove koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“, „Osnovni principi odnosa Ruske Pravoslavne Crkve prema inoslavlju“ i „Osnove učenja Ruske Pravoslavne Crkve o ljudskim pravima i dostojanstvu“.

Pritom su objavljivanje nacrta i ponuda za njegovo razmatranje praćeni uputstvom: „Sinodska komisija prima komentare samo za I-III deo. Kao IV-VI deo u Katihizis su ušla opštecrkvena dokumenta koja su već usvojena na Arhijerejskim Saborima Ruske Pravoslavne Crkve. Ova dokumenta se ne razmatraju.“

Kao prvo, ove koncepcije sasvim sigurno ne treba da se nalaze u katihizisu, pošto su uglavnom posvećene pitanjima koja nikad nisu spadala u krug tema koje se neophodno sadrže u katihizisu.

Kao drugo, postulirana nepogrešivost navedenih „koncepcija“ izaziva veliku zabrinutost. Bez obzira na to što su ova dokumenta usvojena na Saboru, da bi stekla status nepogrešivih i onih koja ne podležu razmatranju, treba da prođu još recepciju u Crkvi i da ih priznaju Sabori drugih Pomesnih Crkava.

Navedena dokumenta uopšte nisu toliko savršena da u njima navodno nema šta da se ispravlja i da se razmatra. Uzgred rečeno, usvojena su bez opštecrkvenog razmatranja. Ne samo to, u njima ima stvari koje sasvim sigurno treba ispraviti. Na primer, u „Osnovnim principima odnosa Ruske Pravoslavne Crkve prema inoslavlju“ nalaze se vrlo sablažnjive reči:

„Zajednice otpale od jedinstva s Pravoslavljem nikad se nisu smatrale za potpuno lišene blagodati Božije. Raskid crkvenog opštenja neizbežno dovodi do poremećaja blagodatnog života, ali ne uvek do njegovog potpunog nestanka u zajednicama koje su se odvojile… Bez obzira na raskid jedinstva ostaje izvesno nepotpuno opštenje koje služi kao zalog za mogućnost povrataka jedinstvu u Crkvi“ (1.15).

Poznajem ljude koji su otpali od Crkve zbog ovih reči i još više onih koje one u velikoj meri sablažnjavaju, jer smatraju da se u njima sadrži učenje o „nevidljivoj Crkvi“ koja obuhvata sve one koji sebe nazivaju sa hrišćanima. U dijalozima s njima sam ukazivao na to da se u drugoj tački istog dokumenta (2.4) sadrži odbacivanje učenja o „nevidljivoj Crkvi“. Međutim, ostaju pitanja: kako shvatiti navedene citate iz tačke 1.15? Kakva „blagodat“ ostaje u jeretičkim zajednicama? Ona koja priziva ili koja spasava? Koje tačno opštenje se čuva? U čemu tačno? Formulacija koja je izazvala toliko sablazni sigurno se ne može smatrati uspešnom – treba je izbaciti ili radikalno ispraviti.

U stvari, baš bi bilo dobro podvrgnuti sva gore pomenuta dokumenta proceduri opštecrkvenog razmatranja kako bi se na osnovu nje pripremila njihova nova, ispravljena varijanta. Ali čak i u ispravljenoj varijanti nije im mesto u katihizisu, jer u novom katihizisu, kao što smo već govorili, treba da se sadrže samo najneophodniji podaci o veri i moralnom učenju Crkve, a ne sve odreda, uključujući „ljudska prava“ i slično.

 

Saborni razum Crkve i njegovi proizvodi

 

Ako imamo u vidu sve gore navedeno poseban utisak ostavlja tvrdnja koja se sadrži u Uvodu: „Ovaj Katihizis je proizvod sabornog razuma Crkve“ (s. 8).

Hteo bih da upitam autore: „A zar vam se ne čini da ste malo preterali?“ Naravno, razumem zašto je to učinjeno: nepoznati autori su odlučili da na taj način zaštite svoje čedo od kritike. Eto, ako ti se ne sviđa naš tekst to znači da si protiv sabornog razuma Pravoslavne Crkve!

Sećam se kako me je jedna starija pesnikinja ubeđivala da stihove piše isključivo po nadahnuću od Boga: „Svaki redak u njima je od Njega, nije moj.“ A pesme su bile strava i užas! Hteo sam da joj kažem da bi Gospod sigurno mogao bolje, ali nisam, bilo mi je žao starice. Autore „nacrta“ neću žaliti.

Kad bi u prirodi postojao „saborni razum Crkve“, njegov nacrt katihizisa bi sigurno bio bolji. Priznajem, imao sam nekoliko varijanti oštroumnog opovrgavanja ovih pretenzija autora „nacrta“, ali sam onda shvatio da ih ne treba opovrgavati. Neka bude kako kažu. Pošto autori „nacrta“ smatraju da njihov tekst predstavlja proizvod „sabornog razuma Crkve“, zbog toga što su „u izradi, recenzijama i razmatranju teksta učestvovale desetine stručnjaka iz različitih oblasti bogoslovlja“ odlučio sam da ovaj princip primenim i na svoj komentar pre nego što ga objavim, poslao sam ga „desetinama stručnjaka iz različitih oblasti bogoslovlja“. Zaista sam ga poslao, dobio sam njihovo mišljenje i uzeo sam ga u obzir. Tako da je sad ovaj komentar – tuš! – takođe proizvod „sabornog razuma Crkve“! Molim da se prema njemu tako i odnosite.

Bez šale, izraz „saborni razum Crkve“ je vrlo čudan, ne može se koristiti u zvaničnom veronaučnom tekstu. Razum je svojstvo slovesne prirode, Crkva nije samostalna priroda, i kako onda može imati „razum“? Šta znači „saborni razum“? Razum treba da bude samosvestan, Crkva nema nikakav samosvestan razum (on ne postoji ni u svetu): to je iz oblasti fantastike.

Takvu sintagmu nećete naći ni u jednom od prethodnih katihizisa ili zvaničnog izlaganja vere. Nisam uspeo da pronađem upotrebu sintagme „saborni razum“ pre početka HH veka. Prvi je koriste sveštenik Pavle Florenski i filosof Nikolaj Berđajev. Pritom je za Florenskog „saborni razum“ sinonim za izvestan „vaseljenski Logos“ koji se suprotstavlja „osamljenom razumu“. A Berđajev piše o „sabornom razumu i sabornoj savesti čovečanstva“. Kao što se vidi, oni ovaj pojam ni na koji način ne povezuju sa Crkvom. Ovu vezu su izvršili novatori – tačnije, ona grupa u Crkvi koja je vremenom postala jezgro novatorskog raskola. Oni su već od 1918. godine počeli da izdaju časopis „Saborni razum“. U principu, oni su pod sabornim razumom podrazumevali necrkvene stvari: praktično „saborni razum“ je bio sinonim „demokratske uprave“. Evo šta je o tome pisao sveštenik Aleksandar Bojarski, jedan od istaknutih predstavnika novatorstva: „Saborni (kolektivni) razum treba da se nalazi u osnovi države: bilo kakva pojedinačna i nekontrolisana vlast se kategorično odbacuje.“

Kao što nije teško primetiti, koreni ove sintagme su vrlo sumnjivi i prvobitno nisu imali veze sa crkvenim učenjem. Sintagma „saborni razum Crkve“ se pojavila u drugoj polovini HH veka. Koristili su je neki ugledni ljudi, a 1990-ih se učvrstila u crkvenom leksikonu. Sad se čak mogu naći izrazi poput: „saborni razum Crkve je najviši autoritet“ i sl. Pritom se niko nije potrudio da definiše ovu sintagmu, u svakom slučaju, ja nisam uspeo da pronađem nijednu jasnu definiciju. Ni autori Novog katihizisa je ne definišu. Svi je koriste kao izvesnu metaforu kojoj svako pripisuje smisao po svom nahođenju. Možda je u tekstovima drugih žanrova to dopustivo, ali u veronaučnom dokumentu nije mesto takvim nejasnim i besmislenim izrazima. Veronaučni tekstovi treba da se odlikuju jasnošću misli i nedvosmislenošću formulacija.

 

Zaključak

 

Nadam se da sam u dovoljnoj meri obrazložio zaključak koji sam naveo na početku. Ovaj tekst nije moguće popraviti. Čak i ako bismo pretpostavili da Bogoslovska komisija uzme u obzir apsolutno sve konkretne primedbe koje sam naveo, da izbaci i ispravi sve jeretičko, tekst će svejedno ostati netalentovano napisan i ni u kom pogledu se ne može nazvati katihizisom. Njegovo zvanično priznavanje će predstavljati sramotu naše Crkve.

Šta da radimo s ovim Novim katihizisom? Čini mi se da bi najispravnije bilo saborno odobriti formulaciju koja se sad nalazi na prvoj stranici nacrta: „Zabranjuje se objavljivanje teksta u celini ili delimično.“ Tako treba i da ostane u vekove vekova.

Ako se ipak traži kompromis i postupa po maksimalnoj ikonomiji, on se može objaviti u malom tiražu kao autorski tekst (uz navođenje imena pravih autora). Ali mu nipošto ne sme biti dat bilo kakav zvanični status.

Pokušaj da se ovaj tekst usvoji saborno izazvaće veliku sablazan i potres u našoj Crkvi. I ne razumem: zašto bismo to radili? Zar nam je malo sablazni i potresa?

Naravno, možda će nekoga biti sramota da prizna da naša Bogoslovska komisija za sedam godina nije mogla da napiše čak ni normalan tekst katihizisa. Ali ako to priznamo pokazaćemo da iako u našoj Crkvi više nema bogoslova, u njoj ima dovoljno smirenja da priznamo da nismo prevazišli svoje velike Oce iz prošlosti. Nema ničeg lošeg u tome da pokažemo smirenje i da priznamo da su stvari onakve kakve jesu.

 

Prevod sa ruskog: Marina Todić

Izvor: Apokrisis.ru

 


 

NAPOMENE:

[1] Štiglić, junak šaljive pesme, prim. prev.

[2] „Napredak“, arh., prim. prev.

[3] „Pošto“, arh., prim. prev.

[4] Glagol predatь znači izdati, prim. prev.

 

 

2 komentar(a)

  1. rosa petrović

    Ovaj sveštenik se ne plaši da istinu baci u lice svima nama, prostima ili učenima, pravoslavnima i nepravoslavnima… a svi bi trebalo sa stidom reći: pogrešili smo…Sveštenika GEORGIJA Maksimova, autora ovog teksta, pratim redovno i mislim da bi Crkva trebalo svaku njegovu stavku vrlo ozbiljno da prihvati.

  2. Ne svidja mi se ovo razmišljanje ovaj čovek nek ide u neke druge crkve pa nek tamo iznosi svoja mišljenja a ne u našoj pravoslavnoj veri

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *