Питање:
Помаже Бог оче? Да ли је мирјанин који пости постове и причешћује се анђел и ако јесте којем реду припада? Унапред хвала.
Oгњен
Одговор:
Драги Огњене, Ми смо синови Божији, а по позиву на обожење и богови. Дакле, далеко више од анђела ако гледамо наш директан однос на анђеле а не према Богу. Мирајнин може да пости и да се причешћује и да се недостојно причешћује. Користим термин недостјоно онако како га Литургија у свом тексту користи и св. Симеон Нови богослов, а и други оци. Ако причешћу прилазимо волшебно, или са добро одгладованим данима, ми се принципијално не причешћујемо на обожење. Правосалвље није само пост него је и молитва, и вршење добрих дела. Пост у богослужбеном православном богословљу се износи сасвим другачије, и он садржи испуњавање свих хришћанских врлина према нашем ближњем, а пост је само помагало да се реално оствари. Узносити методе више циља је бесмислено, или промашај оног шта желимо да постигнемо, и аналогно томе и ово пренаглашавање поста у уздржању од хране као испуњеном циљу јесте уствари промашен пост. Пост као уздржање од свег телесног јесте одрицање овог пропадљивог, одрицање од овог света и века, а то кроз истроију највише откривамо у монашком подвигу. Зато се монаси зову „небески анђели“ (и њихова монашка одежда са паном символично изображава ађелска крила) , јер они живе анђеоским животом, и методе његовог остваривања овде на земљи јесу и пост, који је, уствари, та објављена борба првородном греху, јер се човек до грехопада хранио само биљем. Смрт није постојала ни у којем облику и човек није клао да би јео. Он по том оргиналном промислу Божијем није убица нити месојед, него је њега учинило тиме његова смрт, и зато се сада смртно смртним храни. Ми знамо да смо ван Бога смртни као целостни човек и у нашој природи је да тражимо начине да се боримо са нашом смртношћу и обновимо наш вечни живот, и један од видова те борбе, или барем нашег протеста или одрицања од смрти јесте и уздржавање од хране убијеног. Наравно, руковођени послушањем када Црква прописује пост. Како анђели не једу нити су подлежни законима ове видљиве природе то је са правом Црква кроз своју благодатну историју монахе прозвала земаљским анђелима. Једино у том контексту човеков подвиг и причешће можемо да повежемо са анђелима, као један посебан избор да се свето живи. Оне прве хришћане које описује Посланица Дијогенту, када каже да су они овде са нама али устври нису, најбоље описују данашњи монаси, јер су и они овде као „туђиници“ својим животом живели у оном другом свету. Опадањем овог оргиналног схватања хришћанства црквени историчари доказују да је проузроковано монаштво, то одрицање од свега, и одлазак у пустиње и и забити где је најлкаше оставити све земљско и животом уподобити се анђелском.
Хришћанин који се стално причешћује није анђео него је човек; и то човек коме је кроз то сједињење са Христом потребно обожење а са њим и коначна победа над смрћу. Анђели су бесмртни а човек је данас смртан, и све тако до ДругогДоласка када ће се сејдињењем са својом бесмртном душом опет „саставити“ (комплетирати) , и као цео човек на Славу и победу Божију поново жив устати. И он ће и тада бити само човек а не анђео.
оЉуба
