NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Količina hrane

Količina hrane

Pitanje:
Pomaže Bog, Koja je granica između uzimanja previše male količine hrane i prejedanja? Koliko čovek da uzima hrane u jednom obroku da ne bi zapao u jednu od ovih krajnosti? Prejedanje je greh, ali i malojedenje je štetno. Teško je za granicu odrediti i „osećaj stomaka“, jer ako ljudi ne jedu nekoliko dana, njihov želudac ne može odmah primiti normalnu količinu hrane. Neki ljudi su i umrli, jer njihov stomak nije radio duže vreme pa nije mogao da svari hranu. Nasuprot tome, ljudima koji puno jedu, želudac se širi. Kao granicu je diskutabilno uzeti i mišljenja doktora i naučnika, koji propisuju da čovek jede s obzirom na dob i visinu, kao i da svi uzimaju više od tri obroka dnevno. Pravoslavac se ne može oslanjati na mišljenja svetovnih ljudi i obezbožene nauke. U Dobrotoljublju, u učenju Jovana Kasijana o borbi sa osam glavnih strasti sam našao sledeće: „O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost, pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte (400 gr.) .“ Znači odredili su kao dobru meru 800 gr. hleba po obroku, ako sam dobro shvatio. Ali čini mi se da je to previše. Možda nije u slučaju da su jeli dva obroka dnevno. Ta mera za tri obroka bi bila oko 550 grama hleba što mi se opet čini previše. Kakvu vrednost ima hleb u odnosu na meso, povrće i drugo, jer čovek u svetu neće jesti samo hleb, što otvara još veći problem u određivanju granice. Nikako ne mogu da razumem tu pouku iz Dobrotoljublja i da je primenim. Molim vas da razmotrite moje pitanje i da mi objasnite, koja je normalna mera hrane po obroku za odrasle osobe? Imam 26 godina.
Živko


Odgovor:
Dragi brate, odmah da vam kažem da Crkva ne traži od nas da primenjujemo matematiku u našem duhovnom životu. Na ovo pitanje odgovoriću vam rečima tog istog prepodobnog Kasijana Rimljanina, koje nalazimo u petoj knjizi njegovih „Spisa“. On kaže da hrana treba da služi našoj potrebi, a ne zadovoljstvu u njoj. U ovome vam leži suština odgovora. Nekom hrana i ta lenjost da je radno stvori jeste zadovoljstvo – to izbegavanje stvaranja našta je čovek pozvan. Moramo da obratimo pažnju da je sv. Jovan to pisao za manastir i monasima. To su monaška pravila i njih mi ne možemo tek tako recipročno da primenimo „u svetu“, jer su čak razna i sama monaška pravila. Ono što se u jednom manastiru dozvoljava, nalazimo da se u drugom ne dozvoljava, ili se radi drugačije. A tek kako to primeniti „u svetu“ na ljude pritisnute svom tom haotičnom žitejskom sujetom u njemu? Ovim ne razdvajam „ideale Hristove“ o kojim je tako dobro pisao sv. Ilarion Trojicki, upoređujući monaški i mirski život u izjedanačenju ideala, ali sa različitim sredstvima i poslušanjem, gde se u oba ta životna poziva izražava jedna opšta evharistijska celina. Lako možemo da utvrdimo da je jedno pisao sv. Teodor Studit za svoju bratiju, a drugo sv. Jovan Lestvičnik, a opet drugačije sv. Jovan Rimljanin, kojeg vi navodite. Ovome možemo pridodati još jednu važnu činjenicu da su razni načini monaškog života, uzimajući u obzir da postoji opštežiće i otšelništvo. Jedite onoliko, koliko vam je potrebno. Mislim da sama hrana nije problem, koliko može biti problem onog, koji je uzima. U duhovnom životu post se otkriva kao širi pojam sa spektrom raznih dobrodetelji od kojih je uzdržavanje od hrane na najnižem nivou. Kada čitamo bogoslove, ma koliko oni bili poznati, uvek se prihvataju duhovno graditeljski, ali ne i kao finalno crkveno učenje. Pojedina učenja nekih sv. otaca Crkva uopšte ne prima, a ono što uzme ona jasno sintezom formuliše u svom bogoslovolju, koje je poznato kao doksološko, dakle to savršeno saborno ispovedanje vere. U svojoj bogoslužbenoj dogmatici Crkva uči da su post, milostinja, dobra dela, taj graditeljski odnos prema bližnjem, gde se na prvo mesto izdvaja jezik i srce sa svojim unutrašnjim mislima i osećanjima. Sve je u tom odnosu i toj realizaciji dva bogoobrazna bića, da nijedno ni za tren ne izgubi svekosmičku istinu da se Bog otkriva upravo u onome koga gledamo, prema kome moramo da budemo čista srca. Hrana se čak i ne pominje. Ona je samo sredstvo za dostizanje pravilnog posta i nije njegov epicentar. Ono što Crkva u svom Triodu opevava, sv. Teodor Studit prepričava: „Braćo… vi želite strožiji post – samo se setite onog šta sv. Vasilije govori: Istiniti post je oslobađanje od svakog zla, a mera strogog držanja je u tome da ne bude ni jedne strasti. Postite od hvalisanja, jer iz njega proizilazi uspavanost; postite od zavisti iz koje izlazi želja za ubistvom; postite od smeha i besramnosti koji rađaju blud; postite od praznoslovlja i brbljivosti koji rađaju mnoštvo grehova“. Ovaj svetitelj na drugom mestu kaže: „Među nama ima nekih, koji traže dodatne podvige da bi izgledali bogopodobnije, a po mom mišljenju oni postaju bezumniji i gordiji“. Sveti Vasilije Veliki, vrlo strogi monah, otkriva suštinu ovog vašeg pitanja kada kaže: „Što se tiče uzdržavanja od hrane, tu su mera i način upotrebe različiti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguće podvesti pod jedno pravilo sve, koji se nalaze u školi pobožnosti“. Dakle, nemoguće je odrediti ni količinu hrane. O kavim uncama hleba mi ovde govorimo? U Valaamskom manastiru monasi, koji su radili u kovačnici imali su pravo da jedu meso, dok druga braća na ostalim poslušanjima nisu mogli ni ribu. Monah bibliotekar i monah zidar nisu ravnopravni u postu, jer bi po toj uranilovci konzumiranja hrane i njenog kvaliteta ovaj poslednji bolje postio, a i teže, a takvog izdvajanja nema u manastiru da se drugom monahu ne da pravo na isti podvig. Nego se davalo po meri i po poslušanju. Sve je to mnogo teže primeniti u mirskom životu. Orač na njivi i činovnik – pisar, ili učitelj, ne mogu da poste isto, analogno pomenutom iz ustava Valaamskog manastira. Normalna mera konzumiranja hrane je izbegavanje prejedanja, koje sigurno vodi u lenjost, a zatim u melahoničnost, tu statičnost ljudskog dostojanstva. „Ako je telo snažno – piše sv. Isaak Sirin – i ti ga predaješ odmoru i neradu, onda se u duši, koja obitava u tom telu, razvija svaki porok… A kada je telo slabo… onda ti svojoj duši dodaješ pomračenje“ (opet ne valja) … misleći na post i rad. Lenjost je neprijatelj svakog posta, a posebno onog suštinskog, kada se vreme provodi na bogosluženjima i radu i nimalo se ne ostavlja vremena maštarijama i lutanjima. Svaki normalan, tj. duhovan čovek, zna kada mu je dosta da pojede i da popije i zato sv. Isaak Sirin ovako savetuje: „Svako treba kao na terazijama da meri svoj život“. I to je tako tačno. Onaj ko ove stvari ne zna, prvo treba da se bavi katihetičkom sistematikom, koja će mu kauzalno i polako objasniti šta je to post i zašto postimo uzdržavanjem od određene hrane. Post nosi svoj smisao samo u umnožavanju dobrodetelji, kako reče sv. Studit. Ako smo mrzovoljni, svadljivi i nervozni kada smo gladni, kakva nam je korist od posta? Gladovanje nije suština nego sredstvo da se ostvare veće zamisli posta. Ne mogu da kalkulišem sa količnom hleba, koju vi ovde iznosite. Mi u životu sve komplikujemo, a Gospod je sve tako jednostavno za nas uredio. Kao prvo, svakom mirskom licu bih rekao da mi nismo u manastiru i da treba da se okanemo manastirskih tipika i tih pravila, jer je to, po svetim ocima, izraz gordosti. Sv. Studit tako lepo ovo objašnjava: „Zatim ima nekih, koji traže pojačane podvige, da bi ispali pobožniji i bolji, a po mom mišljenju, oni su samo bezumniji i gordiji“. Shodno rečenom od štrčanja i izdvajanja nema nikakve koristi u duhovnom životu! Zato bih savetovao da se jednostavnije sagledava ono što od nas Crkva traži, jer i dalje ima više „prostih ribara“ među nama i ne treba „akademizovati“ naš duhovni život. Jednostavno treba da pogledamo najprostiji kalendar izdat sa blagoslovom Crkve i da se po njemu upravljamo. I ako neko ne može na jeleju da posti nego mora na ribi, onda da nas ta braća ne sablažnjavaju, jer ćemo mi silnije sagrešiti ako ih osudimo. Možda je to ta njihova „mera“ o kojoj ovi sveti oci govore? Zadovoljni bi bili čak sa osnovnim – da povratimo ono što smo bogoborstvom izgubili, da naš narod nauči da ne jede meso i mlečne proizvode za vreme posta i da se ne vrše venčanja i veselja u to vreme, a takođe da ne konzumiraju ogromne količine alkohola, koji je hemijski i u našoj balkanskoj psihi „postan“. Onaj ko želi da obraća pažnju na način posta, koji propisuje Tipik, koji se rukovodi Minejem i Triodom, onda on mora da se uspne na veće duhovne stepenice i to svoje znanje izbalansira podvigom smirenja uz odsustvo svake osude. On mora da se bori sa farisejskom formom shvatanja zakona i pravila, isto onako kako je to Gospod činio. I takav čovek nikada neće biti sablažnjen. A lako ćemo sa tim, koliko hleba treba koristiti, sa uljem i ribom ili bez svega toga. To nije za uobičajenog čoveka, koji se bori sa urvinama svog duhovnog života, pa da mu formom „pomračimo um“, kako sv. Isak reče, i tako ga uguramo u depresiju nekog duhovnog gubitništva. Ovo pitanje o količini hleba u našoj svakodnevnoj ishrani je isključivo za monahe i oni bi ga postavili svom duhovnom ocu. A mirjanin, koji je bez zaveta na asketski život, treba da živi umereno, da jede umereno i da izbegava izdvajanje u bilo čemu, sve tako da se nikom ne pokazuje kao bolji i jači u podvizima. Količinu hleba Crkva neodređuje, kao ni mnoge druge stvari. Crkva mirjaninu ne zabranjuje asketiku, ali pre nego što se čovek odluči na nju, mora imati svog duhovnog rukovodioca, kojem se mora bezuslovno povinovati poslušanjem. Ima momentata iz Filiokalije kada je duhovni roditelj primoravao svoje čedo da grubo krši post, čak do te mere da pojede meso, a sve radi duhovne koristi da bi se podvižnik naučio smirenju sa kojim jedino može obuzdati gordost sile volje. Postoje ljudi, koji su dobili jaku silu volje kao talenat, kao dar, a kada počnu da misle da je to plod njihovog podviga oni time osuđuju bližnjeg, koji od samo jednog dobijenog talenta pravi dva. Naravno da je ovaj poslednji veći podvižnik iako se čini da se on manje odriče u svom asketskom podvigu. Mirjanin bez duhovnog oca (a siguran sam da mu ovaj ne bi dao blagoslov) ne sme da se bavi nedoumicama kao što je dnevno konzumiranje hleba, nego da uopšteno prati postove, kao i sredu i petek. I da se jednostavno i najprostije shvaćeno, ne prejeda. Za sada to mu je dovoljno, a ako krene u asketske podvige, Crkva će mu drugačije izaći u susret i usmeriti tu njegovu želju. U Hristu vaš o. Ljuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *