КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ПРИЧА О МИРАЗУ
 
Пошао неки царев син по свету да тражи себи девојку. У старо време такав је био обичај, да се царев син жени најбољом девојком из свог народа. Пошао тако и онај царевић по народу, повео многе слуге и понео велико благо. Проходио је села и градове, знојио се кроз пешчане пустиње, хладио се кроз зелене горе, обијао росу по долинама, пловио по дубоким водама и пешачио по белим стенама, коначио где омркне, а освитао је увек где није омркао. Но нигде није могао наћи за себе девојку. Једног вечера нађе се царевић у неком дивном селу, које се звало Извори. У том селу је заиста било мноштво јаких и свежих извора, који су опет напајали мноштво њива и вртова и шума и пашњака и воћњака и шарених ливада. Због тога је село и названо: Извори. Уморни путници закуцају на врата најбоље куће коју су видели у селу. У тој кући живела је једна добра жена са својом малом кћерком. Царевићу се допаде кћерка, па упита мајку за њу. Смерна мајка паде пред колена царевића и са стидом одговори му, да она није достојна толике почасти, нити њена кћерка толике славе, а при том девојчица је још недорасла за удају. На то царевић рече, да он може чекати док девојчица порасте. Онда извади он прстен и обручи девојку и даде јој седам златотканих хаљина. Зором диже се царевић са својим пратиоцима да продужи пут. Само још рече мајци, да кад девојка порасте, нека се обуче у свих оних седам хаљина и нека дође к њему, слободно сама. Тада упита кћерка, како ће она погодити пут до царева двора. На то јој царевић даде један штап и рече: Овај ће те штап водити правим путем и довести к мени. Кад год будеш на раскршћу, те не знаш којим ћеш путем поћи, ти удари овом штапом, па где ти се одговори: Ја сам пут, ти онуда и иди. После тога царевић се опрости са мајком и кћерком и задовољан врати се у своју престоницу. Пролазио је дан за даном, година за годином, а кћерка је расла и већ порасла велика девојка. Једног дана дође писмо од царевића, да је време и да он је очекује. Тада мајка обуче кћерку у седам златнотканих хаљина, пољуби је и испрати је на пут, пожелевши јој сваку срећу. Путовала девојка, путовала дуго, док стиже на неко раскршће, где се пут грана у много путева. Онда девојка удари штапом о један пут и чу глас где виче од пута: Овуда је пут! Зачуди се девојка, па удари штапом о други пут и чу исти глас: Овуда је пут! Зачуди се девојка, па удари и о трећи пут и зачу глас: Овуда је пут! Тако би и са четвртим и свим осталим путевима. Хајде да још пробам и овај последњи пут који је био сасвим мало угажен и узан. Кад удари о тај пут наједном чује глас: Ја сам пут! Зачуди се девојка, па сетивши се речи царевића пође тим путем. Ишла је тако, ишла, а пут се све више ширио пред њом, док опет дође ново раскршће. Но, ту се она није дала збунити. Ударала је штапом о сваки пут и чула је глас: Овуда је пут! Но она није пошла тим путем, него се упућивала оним путем од кога је долазио глас: Ја сам пут! Тако је она срећно прошла сва раскршћа и избегла сва беспућа, док најзад није угледала царски град. Пред градом сачекале су је цареве војводе и одвеле у двор царев. Кад ју је видео царевић, веома се обрадовао и одмах је приредио свадбени пир.
Царевић је сам Христос Господ. село је овај свет. Најбоља кућа у селу где добра мајка живи јесте Црква Божија. Ћерка представља хришћанску душу. седам хаљина јесу седам главних добродетељи, у које се свака душа мора обући, да би била угодно Богу. Путоказни штап то је вера. Путеви на којима се чије глас Овуда је пут!, представљају оне путеве који указују филозофи по своме људском разуму. Нико од филозофа не усуђује се да каже: Ја сам пут!, него сви говоре: Овуда је пут! Само је Господ Христос рекао: Ја сам пут! Вером се тај пут налази и вера га познаје. То је онај чудотворни путоказни штап. Престоница је Царство небеско. Војводе цареве, који дочекују душу, јесу анђели Божји. Свадбени пир јесте радост од сједињења душе са Створитељем својим у вечности.

One Comment

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. “Маја” и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот “Маје” и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.