Како научити праштање

Питање:
Pomaze Bog Oce, Molim Vas ukratko mi recite kako se covek moze nauciti iskrenom prastanju, posebno kada su u pitanju najblizi srodnici koji se najcesce ponasaju prema nama kao najveci krvnici? Iako sam vernik, ja nemam tu duhovnu snagu u sebi da oprostim onima koji bi trebalo da su mi (barem prema krvnom srodstvu) najblizi i najdrazi? Jedva sam nekako uspela da smanjim gnev i mrznju u sebi spram njih, jer su me iskoriscavali i ranjavali zestoko i namerno godinama, sve dok nisam prekinula svaki kontakt pre par godina – ali jos uvek im ne mogu oprostiti u dusi, a na delu verovatno nikada necu ni moci. Vazda se molim Bogu da mi da snage da im oprostim, ali nekako ne ide…a zbog toga mi je jako tesko kada se pricescujem, iako to moj duhovnik sve zna i odobrava mi pricest… Hvala unpared i neka nam svima milosni Bog oprosti, pa i nasim neprijateljima…
S. Bikovska


Одговор:
Драга сестро, И у овом Божићњем посту, када треба да се припремимо молитвом и постом, када треба да пођемо у цркву и да се на Светој литургији причестимо часним Телом и пречасном Крвљу Христовом, Спаситељ нас упозорава, да је праштање неопходно, како бисмо се достојно причестили, а преко Светог причешћа дошли у заједницу са Богом. Зашто? Зато што мржња не сједињује, већ раздваја. Мржња нас одваја од Бога, а самим тим и једне од других. И где год је мржња, тамо је одсуство међусобног разумевања, тамо су људи једни од других далеко. А Господ нас позива на међусобну љубав, на праштање. Речено је да је човек велик онолико, колико је у стању да орости. Опростити је свето, велико и узвишено. Праштати треба стално и треба се трудити да нас не затекне залазак сунца, а да се нисмо измирили са свима, јер никада не знамо часа и краја свога, и не дај Боже да нас наш крај затекне са неким неизмирене. „Мири се са супарником својим брзо док си на путу са њим“, каже Господ Исус Христос (Матеј 5, 25) . Дакле, помирење и међусобна љубав су неопходни услови за ступање у заједницу са Богом. То је и порука Светог јеванђеља, да ако ми опраштамо другима преступе, опростиће и нама Отац небески. ” Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите брату својему од срца својих сагрјешења њихова” (Матеј 18, 35) . Уосталом, ми се у свакодневној Молитви Господњој молимо: „Оче наш… опрости нам дугове, грехе наше, као што и ми опраштамо дужницима, ближњима својим“. Дакле, ако смо ми спремни да опростимо једни другима, и Отац небески ће опростити нама. И тиме условљамо праштање нама, нашим праштањем другима. Забележено је у литератури, како је један угледан домаћин Ђорђе, имао свог духовника у манастиру, како је код њега стално долазио на разговор и савете, да га он поучи како да живи и ради. Имао је овај домаћин спор са својим суседом. Најпре се то радило о малим штетама на имању, а после све тежим случајевима, тако да је Ђорђе био принуђен да га тужи суду. Међутим, пре но што је суду предао тужбу, отишао је Ђорђе код свог духовника и све му испричао. Колико му је тај сусед учинио зла, да је Ђорђе решио да од суда тражи најстрожу осуду за њега. Духовник је мирно и ћутећи саслушао Ђорђа, а онда је предложио да се заједно помоле Богу, пре но што Ђорђе оде. Говорећи Молитву Господњу, духовник је говорио: … хлеб наш насушни дај нам данас и не опрости нам дугове наше, као што и ми не ораштамо дужницима својим… Ђорђе се трже на ове речи духовника, али му овај рече: „Ја се друкчије не могу молити, него као што си ти одлучио, јер ти немаш намеру да опростиш своме суседу“. Ђорђе се постиди, опрости се са духовником и пође кући. Поцепао је пријаву за суд. Убрзо сусед се разболи и умре и тако се Ђорђе ослободи невоље, а да се није огрешио према свом суседу. Сигурно, да опростити није лако. Често пута увреде су тешке и остављају траг. Ако те неко удари, кад прође бол, заборавља се и ударац. Али увреда оставља несагледиве последице. И зато, ако је тешко опростити, онда је и велика радост кад до опраштања дође и човек се осећа некако лак, кад осети да је његова реч извињења наишла на пријем, да је потврђена са друге стране. Може се са неким стално свађати и стално мирити или једном се измирити са свима и тако остати за цео живот. Сигурно да је овај други пример знатно кориснији, да човек улази у сукобе и неспоразуме што је могуће мање, али ако се нешто и деси, да одмах опрости, да опрости у потпуности и да не остане у њему ни најмањег трага неке жеље за осветом или мржње. Ти се, драга сестро, жалиш на своју ужу родбину, како ти они причињавају највеће неправде и како ниси у стању баш њима да опростиш. Христос је, једном приликом, говорећи апостолима о припадности Њему, рекао: “И непријатељи човјеку постаће домаћи његови” (Матеј 10, 36) . И заиста, човек често може да доживи од својих најближих теже увреде и горе нападе него од отворених непријатеља. Једна народна мудрост прича: “Ко ти је избио око, пријатељу? ” – “Брат! ” – “Зато је тако дубока рана! “. Но, ако су увреде и неправде од најужих чланова породице и родбине најтежи, и праштање је сигурно теже, него у осталим случајевима. И зато треба уложити и већи труд у праштању. Ја те, драга сестро, потпуно разумем. Доживела си велико разочарење у најближе и зато је та рана и најдубља. Ти знаш да је најтежи рад у рудницима злата и дијаманата. Тамо људи од напора и умиру. Али, они својим трудом налазе највеће драгоцености, њихов труд је исплатљив. И ти ћеш се трудити као онај рудар у Јужноафричкој Републици, који тражи скупоцени дијамант, да пронађеш искру кајања, праштања и љубави, која ће засветлети међу завађеним сродницима, теби и твојим ближњима. А у томе ће ти помоћи и реч Христова: “Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Матеј 5, 23-24) . Желећи ти души и телу користан Божићни пост, а у посту успех у остваривању највеће врлине љубави, која се постиже жртвом и праштањем. Бог нека ти у твом труду буде у помоћи. “Прегаоцу Бог даје махове”, каже народна мудрост, а ти ће се заиста потрудити да у томе и успеш. Схвати, ма колика неправда била према теби ти си дужна да опростиш. Ако је Христос могао да опрости онима који су Га на крст разапели, ако је Његов првомученик и архиђакон могао да се помоли за своје убице: “Господе, не урачунај им гријех овај! ” (Дела апостолска 7, 60) , зар једна права хришћанка није у стању да опрости онима који је вређају и понижавају, па ако су то и чланови најуже родбине. Благослов Божји и помоћ Његову призива на тебе и твоју родбину о. Душан

7 Comments

  1. pomaze Bog oce zovem se milijana htela bih vas pitati da li uvek covek mora cutati za uvrede ja sam udata i moj muz uvek mora da bude u pravu bez obzira sta jy rekla i bez obzira kad on nije u pravu ja moram uvek da mu se izvinim i mada ja znam da sam u pravu i uvek kaze da njega niko ne razume ja sam postila ceo uskrsnji post ispovedila se nekoliko puta i ne zelim vise da krsim to a on me tera na to mkslim da znate nasta mislim htela sam reci jednostavno ne znam vise kako da se ponasam ni kako da mislim i sve sto ja kazem nisam u pravu on je suvise gord necu da sudim ali tako je nekoliko puta sam ga zvala da idemo zajedno u crkvu on kaze da nije on za tamo da nije dostojan molim vas recite mi kako da mu pomognem

  2. Dragi Oce, ja zivim sa mamom koja ima sada 87 godina i Parkinsonovu bolest. Vrlo tesko prihvatam tu bolest a i mama je ne prihvata. Moja mama je celog zivota samo dobro cinila a od kada se rodila imala je mnogo tezak zivot. Otac i majka su jos umrli dok je bila jos mala, familija nije brinula o njoj bila im je kao sluga. Udali su je za mog tatu samo da se oslobode nje. Moj tata je bio covek koji se nije rodio u dobrom vremenu, bio je avanturista, vec u 8 godina u ono vreme otac ga je poslao u popravni dom, imao je jak karakter, kasnije je poceo da pije a u picu je bio strasan. Lupao je sve po kuci, vadio pistolje, maltretirao mamu i mene bez da nas tuce. Mislim da je njemu u tim trenucima bilo i gore nego nama jer je i on imao neku muku nemam pojma kakvu ali kada bude trezan postajao je drugi covek. u 66 godini se smirio i postao
    najbolji otac i muz koga smo mogle pozeleti, poginuo je na gradilistu gde je radio sa studentima dobrovoljno na popravljanju jednog starog zamka. Mojoj mami se tada vrlo brzo deklarirala parkinsonova bolest koja je strasna samo po sebi i koju mi dve nikako ne mozemo za sada prihvatiti. Nase pitanje je : Zasto ljudima koji celog zivota prave samo dobro drugim ljudima i sire ljubav oko sebe se desavaju MNOGO LOSIH STVARI? Zasto moraju toliko da pate? Trazila sam odgovor i kod drugih religija jer uzasno patimo obe zbog toga. Da li vi imate neko objasnjenje koje bi nas nekako smirilo i pomirilo? Hvala unapred na odgovoru oce

    • “Много лоших ствари” се дешава свима нама јер, нико од нас нема гаранцију да ће нам живот бити само “мед и млеко”. Људи који цео живот праве само добро другима тиме нису купили ексклузивно право на живот без “лоших ствари”. Чинити добро дело другима је само по себи наше највеће добро, под условом да га чинимо из чиста срца и душе.
      “Боже, дај ми снаге да прихватим оно што променити не могу. Дај ми храбрости да променим оно што могу и мудрост да разликујем то двоје. “… рекао је неко.
      А Екарт Тол каже да ми имамо “сада и овде” и да свако наше опирање том “сада” проузрокује наш немир и бол.
      Ви и Ваша мама се опирете њеној болести и не прихватате је.
      Да ли таквим ставом доприносите да се осећате боље, или повећавате сопствену муку?
      Екарт је помињао отелотворени емоционални бол који многи од нас имају у већој или мањој мери.
      Шта је то?
      Па то је наша брижљиво чувана колекција бола, патње, туге, несреће и свакојаке неправде које нам је живот дао у протеклом периоду, то јест у прошлости.
      Шта ће нам тај пртљаг, чему служи?
      Па он нам је згодно прибежиште кад напуштамо садашњи тренутак (а у њему смо скоро-па-никад), одемо у ту нашу тескобну прошлост (то сте и Ви урадили док сте писали први пасус) и пребирајући по старим боловима који су се десили пре дан, месец, годину, десет година, педесет… нахранимо наш најновији бол – данас и овде – захваљујући коме ћемо се наћи у стању очаја, беса, оптуживања, самооптуживања…
      Лично ја сам била специјалиста за измештање у будућност и замишљање црних сценарија. То је пут којим треба ићи ако желите да вас опхрва силна паралишућа брига и страх.
      Значи, будимо опрезни.
      Будимо сада, будимо овде, мењајмо што променити можемо, прихватајмо оно што се променити не може.
      Старац Пајсије:
      “Често добри Бог допусти да се некоме нешто деси да бисмо ми били принуђени да му помогнемо, да би нас ослободио од неког зла.”
      “Овај живот није камповање, он има и радости и жалости. Ударци искушења и невоља су потребни ради очишћења наше душе. Свако искушење и невољу треба да истрпите са радошћу. Васкрсењу претходи распињање.”

  3. Христос посреди нас!
    Оче Душане, ја сам у недоумици да ли би мој ,,случај” могао да се урачуна у праштање?
    Моја рођена сестра и зет живе скромно и одувек смо их помагали. Моји родитељи претежно, моја породица ту и тамо. Та помоћ се и данас прима. Што од одгајања деце (дечак и девојчица) од бебе до пред школу, преко пара и плаћања подстанарских кирија, рата за кредите, па до разних врста материјалне и физичке помоћи… Сваке помоћи.
    Наши родитељи су у последњих двадесетак година ту поднели лавовски терет, без роптања, трпељиво, са потпуним миром и преданошћу.
    За мене је то прави подвиг и стално ми је показатељ колико је мени много остало да испуним пред Господом.

    При том зет није нашао за сходно да више од… три, можда четири пута пређе праг нашег дома.
    За све се шаље моја сестра код родитеља и брата и стално се ,,цима” мобилним да ОНА пита (док је код мајке) ,,има л’ пара”.
    – И тако, пред зиму затражи ,,зекоња” електричну тестеру што мој отац и ја куписмо по пола да исече дрва, јер он своју, наравно, нема. И мени су дрва дошла и управо сам их спремао, али нисам имао ништа против, већ сам колико сутрадан спаковао исту и однео код родитеља где је ПОСЛАТА моја сеја да је преузме, те да је она вукља по превозу до куће. Једино што сам тражио је да ми тестеру врате за седам дана како бих наставио припреме за зиму.
    Зет је први дан истестерисао неколико облица, да им се нађе за тај и још неки дан и ту стао.
    Залуду је сестра говорила да настави да ради, да мора да се врати тестера…
    Испаде она поред свекрве и мужа: рогата и наџак баба и досадна, ма шта она зна, те биће, те виђећемо… Осми дан ја зовнем зета и тражим тестеру. Он је посла, наравно сада по сину, иако сам га позвао да дође. ,,Радим рођени, не могу. А као код сестре рођене би’ дош’о…” – вели он.
    Па и ми радимо (у сменама, као и он) па нас ето код њих о рођенданима, славама или овако…
    Врнули су тестеру, дрва остадоше непосечена. Мени долазе три камиона, спремам се за зиму.
    Види се по крају септембра – нема шале.
    Није прошло много зове ме зекоња да му шаљем тестеру. Ја – не дам. Кажем му, када дође, може да је носи и врати за недељу дана, јер је и мени остало да завршим. Вели он, цркла му кола, а ја њему, да седне у аутобус, па, као што је моја сека (нема је педесе’ кила) вукла, може и он. А може коњу реп да ишчуппа.
    Отац ме притиска да дам тестеру, а ја не дам јер ми преко главе његовог пренемагања и безобраштине и злоупотребе. Претрала дара меру.
    А све ме тишти и мучи, у грудима, око срца… Не знам да ли сам у праву. Мало, мало, па потегнем причу око тестере. Ври у мени, не знам да ли сам у праву. А да је зет безобразан, безобразан је.
    Моји кажу:,,Деца да се огреју сине. Није нама због њих.” А мислим се, што ми морамо и докле да волимо њи’ову децу више од њих??? Докле море тако, да будемо снисходљиви, а после хоћемо да полудим од љутине сами са собом? А није да нисам и дао тестеру. Осам дана је држао код себе. Босанац је то. Порас’о Србин уз шуму и у шуми, уз дрва. Могао је да истестерише та дрва пет пута за седмицу…
    Ето то је оно што ме мучи оче. Да ли је то нека врста опроштаја, па сам омануо или сам можда у праву што сам на пут дрскости стао? Не тражим оправдања, опроштаја већ поуке. Хоћу да научим да нађем меру. Четр’ес осма ми је, али не знам све. По срцу – однео бих му тестеру и оставио. Ето му је, а ја бих се снашао и набавио неки дан другу. Али бих моју породицу онда у нови дуг бацио. Ни мени, а ни родитељима не цветају руже. Са друге стране он се и не труди, већ чека нас…

    Свако добро од Господа!
    Молите Бога за мене грешног оче.
    Игор

  4. Драги оче Душане, и ја имам исти проблем са праштањем као и сестра Биковса која Вам је писала и тражила помоћ. Све што сте Ви лепо написали и рекли је тачно и ја то све знам, али ја ипак нисам у стању да опростим онима који ми зло чине, а не само вређају, јер ме неправда прати кроз цео мој живот. Ја више не могу да се носим са толиким теретом неправде. Једино што сам приметила да врло брзо и лако опраштам онима који се покају, па макар то речима не исказали, већ својим делима. Тада опраштам моментално.

    Не знам заиста да ли било који смртник може одмах да опрости некоме ко се није никада покајао, а ни престао са наношењем зла. Како опростити оном ко је свесним радњама изазвао смрт драге вам особе?

    Ми људи нити смо савршени нити то можемо бити, јер да можемо, били бисмо свеци.

    • Нисам свештеник и велики сам грешник, али мислим да могу закључити да недостатак снаге да опростимо другима значи недовољну свест о сопственој греховности и несавршености и да подразумева чини ми се недовољно искрено кајање. Ко вапи за Божијим опроштајем, он би требало да лакше прашта људима. Лично разумем, тј. полазим од претпоставке да је већини људи тешко замислива несрећа ближњих и да је тешко опростити некоме ко је наудио неком нашем ближњем, али и на томе треба настојати Бога ради и нашег ближњег ради, ако не због себе и због тог неког. Мислим да се треба молити за те људе који злобе нама или нашим ближњима, и ако за то нема воље, тако ће бити свима боље мислим, и Бог ће помоћи да се човек ослободи, од гнева, мржње, немогућности да опрости, ако је такво стање код њега. Наравно да се треба саветовати са неким духовником, и да можда мени и у овом кратком што сам написао нешто промиче, ја сам грешан човек, и нисам ни мудар ни духован. Што се тиче тога да нисмо савршени, нити да можемо бити сложио бих се. Само Бог је потпуно савршен и од њега долази свако добро. Ми људи грешимо и падамо, али морамо устајати и кајати се, морамо стражити и више, поучени на претходном паду, како да избегавамо слично да сагрешимо. Свет би могао да буде свако кад би хтео, нико није толико ,,неталентован”. Многи Свети су били велики грешници, али су се искрено и дубоко покајали. Свети су своју вољу подредили Божјој вољи, чему сматрам да води сваки подвиг — унизити своју вољу на нулу што сам прочитао у једном тексту за који мислим да је интервју (или нека врста интервјуа) Светог старца Пајсија Светогорца.

    • Кажу свети Оци кад имаш напад злопамћења, кад не можеш да опростиш, помоли се на силу за онога ко те увредио и моли се тако све док не убијеш у себи и последњи трачак злопамћења. Господ је оставио лек за ране које нам други наносе:„Молите се за оне који вас вређају и гоне”. И ја то користим кад ме неко вређа, заиста помаже.