NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Kako naučiti praštanje

Kako naučiti praštanje

Pitanje:
Pomaze Bog Oce, Molim Vas ukratko mi recite kako se covek moze nauciti iskrenom prastanju, posebno kada su u pitanju najblizi srodnici koji se najcesce ponasaju prema nama kao najveci krvnici? Iako sam vernik, ja nemam tu duhovnu snagu u sebi da oprostim onima koji bi trebalo da su mi (barem prema krvnom srodstvu) najblizi i najdrazi? Jedva sam nekako uspela da smanjim gnev i mrznju u sebi spram njih, jer su me iskoriscavali i ranjavali zestoko i namerno godinama, sve dok nisam prekinula svaki kontakt pre par godina – ali jos uvek im ne mogu oprostiti u dusi, a na delu verovatno nikada necu ni moci. Vazda se molim Bogu da mi da snage da im oprostim, ali nekako ne ide…a zbog toga mi je jako tesko kada se pricescujem, iako to moj duhovnik sve zna i odobrava mi pricest… Hvala unpared i neka nam svima milosni Bog oprosti, pa i nasim neprijateljima…
S. Bikovska


Odgovor:
Draga sestro, I u ovom Božićnjem postu, kada treba da se pripremimo molitvom i postom, kada treba da pođemo u crkvu i da se na Svetoj liturgiji pričestimo časnim Telom i prečasnom Krvlju Hristovom, Spasitelj nas upozorava, da je praštanje neophodno, kako bismo se dostojno pričestili, a preko Svetog pričešća došli u zajednicu sa Bogom. Zašto? Zato što mržnja ne sjedinjuje, već razdvaja. Mržnja nas odvaja od Boga, a samim tim i jedne od drugih. I gde god je mržnja, tamo je odsustvo međusobnog razumevanja, tamo su ljudi jedni od drugih daleko. A Gospod nas poziva na međusobnu ljubav, na praštanje. Rečeno je da je čovek velik onoliko, koliko je u stanju da orosti. Oprostiti je sveto, veliko i uzvišeno. Praštati treba stalno i treba se truditi da nas ne zatekne zalazak sunca, a da se nismo izmirili sa svima, jer nikada ne znamo časa i kraja svoga, i ne daj Bože da nas naš kraj zatekne sa nekim neizmirene. „Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim“, kaže Gospod Isus Hristos (Matej 5, 25) . Dakle, pomirenje i međusobna ljubav su neophodni uslovi za stupanje u zajednicu sa Bogom. To je i poruka Svetog jevanđelja, da ako mi opraštamo drugima prestupe, oprostiće i nama Otac nebeski. “ Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova“ (Matej 18, 35) . Uostalom, mi se u svakodnevnoj Molitvi Gospodnjoj molimo: „Oče naš… oprosti nam dugove, grehe naše, kao što i mi opraštamo dužnicima, bližnjima svojim“. Dakle, ako smo mi spremni da oprostimo jedni drugima, i Otac nebeski će oprostiti nama. I time uslovljamo praštanje nama, našim praštanjem drugima. Zabeleženo je u literaturi, kako je jedan ugledan domaćin Đorđe, imao svog duhovnika u manastiru, kako je kod njega stalno dolazio na razgovor i savete, da ga on pouči kako da živi i radi. Imao je ovaj domaćin spor sa svojim susedom. Najpre se to radilo o malim štetama na imanju, a posle sve težim slučajevima, tako da je Đorđe bio prinuđen da ga tuži sudu. Međutim, pre no što je sudu predao tužbu, otišao je Đorđe kod svog duhovnika i sve mu ispričao. Koliko mu je taj sused učinio zla, da je Đorđe rešio da od suda traži najstrožu osudu za njega. Duhovnik je mirno i ćuteći saslušao Đorđa, a onda je predložio da se zajedno pomole Bogu, pre no što Đorđe ode. Govoreći Molitvu Gospodnju, duhovnik je govorio: … hleb naš nasušni daj nam danas i ne oprosti nam dugove naše, kao što i mi ne oraštamo dužnicima svojim… Đorđe se trže na ove reči duhovnika, ali mu ovaj reče: „Ja se drukčije ne mogu moliti, nego kao što si ti odlučio, jer ti nemaš nameru da oprostiš svome susedu“. Đorđe se postidi, oprosti se sa duhovnikom i pođe kući. Pocepao je prijavu za sud. Ubrzo sused se razboli i umre i tako se Đorđe oslobodi nevolje, a da se nije ogrešio prema svom susedu. Sigurno, da oprostiti nije lako. Često puta uvrede su teške i ostavljaju trag. Ako te neko udari, kad prođe bol, zaboravlja se i udarac. Ali uvreda ostavlja nesagledive posledice. I zato, ako je teško oprostiti, onda je i velika radost kad do opraštanja dođe i čovek se oseća nekako lak, kad oseti da je njegova reč izvinjenja naišla na prijem, da je potvrđena sa druge strane. Može se sa nekim stalno svađati i stalno miriti ili jednom se izmiriti sa svima i tako ostati za ceo život. Sigurno da je ovaj drugi primer znatno korisniji, da čovek ulazi u sukobe i nesporazume što je moguće manje, ali ako se nešto i desi, da odmah oprosti, da oprosti u potpunosti i da ne ostane u njemu ni najmanjeg traga neke želje za osvetom ili mržnje. Ti se, draga sestro, žališ na svoju užu rodbinu, kako ti oni pričinjavaju najveće nepravde i kako nisi u stanju baš njima da oprostiš. Hristos je, jednom prilikom, govoreći apostolima o pripadnosti Njemu, rekao: „I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ (Matej 10, 36) . I zaista, čovek često može da doživi od svojih najbližih teže uvrede i gore napade nego od otvorenih neprijatelja. Jedna narodna mudrost priča: „Ko ti je izbio oko, prijatelju? “ – „Brat! “ – „Zato je tako duboka rana! „. No, ako su uvrede i nepravde od najužih članova porodice i rodbine najteži, i praštanje je sigurno teže, nego u ostalim slučajevima. I zato treba uložiti i veći trud u praštanju. Ja te, draga sestro, potpuno razumem. Doživela si veliko razočarenje u najbliže i zato je ta rana i najdublja. Ti znaš da je najteži rad u rudnicima zlata i dijamanata. Tamo ljudi od napora i umiru. Ali, oni svojim trudom nalaze najveće dragocenosti, njihov trud je isplatljiv. I ti ćeš se truditi kao onaj rudar u Južnoafričkoj Republici, koji traži skupoceni dijamant, da pronađeš iskru kajanja, praštanja i ljubavi, koja će zasvetleti među zavađenim srodnicima, tebi i tvojim bližnjima. A u tome će ti pomoći i reč Hristova: „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Matej 5, 23-24) . Želeći ti duši i telu koristan Božićni post, a u postu uspeh u ostvarivanju najveće vrline ljubavi, koja se postiže žrtvom i praštanjem. Bog neka ti u tvom trudu bude u pomoći. „Pregaocu Bog daje mahove“, kaže narodna mudrost, a ti će se zaista potruditi da u tome i uspeš. Shvati, ma kolika nepravda bila prema tebi ti si dužna da oprostiš. Ako je Hristos mogao da oprosti onima koji su Ga na krst razapeli, ako je Njegov prvomučenik i arhiđakon mogao da se pomoli za svoje ubice: „Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj! “ (Dela apostolska 7, 60) , zar jedna prava hrišćanka nije u stanju da oprosti onima koji je vređaju i ponižavaju, pa ako su to i članovi najuže rodbine. Blagoslov Božji i pomoć Njegovu priziva na tebe i tvoju rodbinu o. Dušan

5 komentar(a)

  1. Dragi oče Dušane, i ja imam isti problem sa praštanjem kao i sestra Bikovsa koja Vam je pisala i tražila pomoć. Sve što ste Vi lepo napisali i rekli je tačno i ja to sve znam, ali ja ipak nisam u stanju da oprostim onima koji mi zlo čine, a ne samo vređaju, jer me nepravda prati kroz ceo moj život. Ja više ne mogu da se nosim sa tolikim teretom nepravde. Jedino što sam primetila da vrlo brzo i lako opraštam onima koji se pokaju, pa makar to rečima ne iskazali, već svojim delima. Tada opraštam momentalno.

    Ne znam zaista da li bilo koji smrtnik može odmah da oprosti nekome ko se nije nikada pokajao, a ni prestao sa nanošenjem zla. Kako oprostiti onom ko je svesnim radnjama izazvao smrt drage vam osobe?

    Mi ljudi niti smo savršeni niti to možemo biti, jer da možemo, bili bismo sveci.

    • Nisam sveštenik i veliki sam grešnik, ali mislim da mogu zaključiti da nedostatak snage da oprostimo drugima znači nedovoljnu svest o sopstvenoj grehovnosti i nesavršenosti i da podrazumeva čini mi se nedovoljno iskreno kajanje. Ko vapi za Božijim oproštajem, on bi trebalo da lakše prašta ljudima. Lično razumem, tj. polazim od pretpostavke da je većini ljudi teško zamisliva nesreća bližnjih i da je teško oprostiti nekome ko je naudio nekom našem bližnjem, ali i na tome treba nastojati Boga radi i našeg bližnjeg radi, ako ne zbog sebe i zbog tog nekog. Mislim da se treba moliti za te ljude koji zlobe nama ili našim bližnjima, i ako za to nema volje, tako će biti svima bolje mislim, i Bog će pomoći da se čovek oslobodi, od gneva, mržnje, nemogućnosti da oprosti, ako je takvo stanje kod njega. Naravno da se treba savetovati sa nekim duhovnikom, i da možda meni i u ovom kratkom što sam napisao nešto promiče, ja sam grešan čovek, i nisam ni mudar ni duhovan. Što se tiče toga da nismo savršeni, niti da možemo biti složio bih se. Samo Bog je potpuno savršen i od njega dolazi svako dobro. Mi ljudi grešimo i padamo, ali moramo ustajati i kajati se, moramo stražiti i više, poučeni na prethodnom padu, kako da izbegavamo slično da sagrešimo. Svet bi mogao da bude svako kad bi hteo, niko nije toliko ,,netalentovan“. Mnogi Sveti su bili veliki grešnici, ali su se iskreno i duboko pokajali. Sveti su svoju volju podredili Božjoj volji, čemu smatram da vodi svaki podvig — uniziti svoju volju na nulu što sam pročitao u jednom tekstu za koji mislim da je intervju (ili neka vrsta intervjua) Svetog starca Pajsija Svetogorca.

  2. Hristos posredi nas!
    Oče Dušane, ja sam u nedoumici da li bi moj ,,slučaj“ mogao da se uračuna u praštanje?
    Moja rođena sestra i zet žive skromno i oduvek smo ih pomagali. Moji roditelji pretežno, moja porodica tu i tamo. Ta pomoć se i danas prima. Što od odgajanja dece (dečak i devojčica) od bebe do pred školu, preko para i plaćanja podstanarskih kirija, rata za kredite, pa do raznih vrsta materijalne i fizičke pomoći… Svake pomoći.
    Naši roditelji su u poslednjih dvadesetak godina tu podneli lavovski teret, bez roptanja, trpeljivo, sa potpunim mirom i predanošću.
    Za mene je to pravi podvig i stalno mi je pokazatelj koliko je meni mnogo ostalo da ispunim pred Gospodom.

    Pri tom zet nije našao za shodno da više od… tri, možda četiri puta pređe prag našeg doma.
    Za sve se šalje moja sestra kod roditelja i brata i stalno se ,,cima“ mobilnim da ONA pita (dok je kod majke) ,,ima l’ para“.
    – I tako, pred zimu zatraži ,,zekonja“ električnu testeru što moj otac i ja kupismo po pola da iseče drva, jer on svoju, naravno, nema. I meni su drva došla i upravo sam ih spremao, ali nisam imao ništa protiv, već sam koliko sutradan spakovao istu i odneo kod roditelja gde je POSLATA moja seja da je preuzme, te da je ona vuklja po prevozu do kuće. Jedino što sam tražio je da mi testeru vrate za sedam dana kako bih nastavio pripreme za zimu.
    Zet je prvi dan istesterisao nekoliko oblica, da im se nađe za taj i još neki dan i tu stao.
    Zaludu je sestra govorila da nastavi da radi, da mora da se vrati testera…
    Ispade ona pored svekrve i muža: rogata i nadžak baba i dosadna, ma šta ona zna, te biće, te viđećemo… Osmi dan ja zovnem zeta i tražim testeru. On je posla, naravno sada po sinu, iako sam ga pozvao da dođe. ,,Radim rođeni, ne mogu. A kao kod sestre rođene bi’ doš’o…“ – veli on.
    Pa i mi radimo (u smenama, kao i on) pa nas eto kod njih o rođendanima, slavama ili ovako…
    Vrnuli su testeru, drva ostadoše neposečena. Meni dolaze tri kamiona, spremam se za zimu.
    Vidi se po kraju septembra – nema šale.
    Nije prošlo mnogo zove me zekonja da mu šaljem testeru. Ja – ne dam. Kažem mu, kada dođe, može da je nosi i vrati za nedelju dana, jer je i meni ostalo da završim. Veli on, crkla mu kola, a ja njemu, da sedne u autobus, pa, kao što je moja seka (nema je pedese’ kila) vukla, može i on. A može konju rep da iščuppa.
    Otac me pritiska da dam testeru, a ja ne dam jer mi preko glave njegovog prenemaganja i bezobraštine i zloupotrebe. Pretrala dara meru.
    A sve me tišti i muči, u grudima, oko srca… Ne znam da li sam u pravu. Malo, malo, pa potegnem priču oko testere. Vri u meni, ne znam da li sam u pravu. A da je zet bezobrazan, bezobrazan je.
    Moji kažu:,,Deca da se ogreju sine. Nije nama zbog njih.“ A mislim se, što mi moramo i dokle da volimo nji’ovu decu više od njih??? Dokle more tako, da budemo snishodljivi, a posle hoćemo da poludim od ljutine sami sa sobom? A nije da nisam i dao testeru. Osam dana je držao kod sebe. Bosanac je to. Poras’o Srbin uz šumu i u šumi, uz drva. Mogao je da istesteriše ta drva pet puta za sedmicu…
    Eto to je ono što me muči oče. Da li je to neka vrsta oproštaja, pa sam omanuo ili sam možda u pravu što sam na put drskosti stao? Ne tražim opravdanja, oproštaja već pouke. Hoću da naučim da nađem meru. Četr’es osma mi je, ali ne znam sve. Po srcu – odneo bih mu testeru i ostavio. Eto mu je, a ja bih se snašao i nabavio neki dan drugu. Ali bih moju porodicu onda u novi dug bacio. Ni meni, a ni roditeljima ne cvetaju ruže. Sa druge strane on se i ne trudi, već čeka nas…

    Svako dobro od Gospoda!
    Molite Boga za mene grešnog oče.
    Igor

  3. Dragi Oce, ja zivim sa mamom koja ima sada 87 godina i Parkinsonovu bolest. Vrlo tesko prihvatam tu bolest a i mama je ne prihvata. Moja mama je celog zivota samo dobro cinila a od kada se rodila imala je mnogo tezak zivot. Otac i majka su jos umrli dok je bila jos mala, familija nije brinula o njoj bila im je kao sluga. Udali su je za mog tatu samo da se oslobode nje. Moj tata je bio covek koji se nije rodio u dobrom vremenu, bio je avanturista, vec u 8 godina u ono vreme otac ga je poslao u popravni dom, imao je jak karakter, kasnije je poceo da pije a u picu je bio strasan. Lupao je sve po kuci, vadio pistolje, maltretirao mamu i mene bez da nas tuce. Mislim da je njemu u tim trenucima bilo i gore nego nama jer je i on imao neku muku nemam pojma kakvu ali kada bude trezan postajao je drugi covek. u 66 godini se smirio i postao
    najbolji otac i muz koga smo mogle pozeleti, poginuo je na gradilistu gde je radio sa studentima dobrovoljno na popravljanju jednog starog zamka. Mojoj mami se tada vrlo brzo deklarirala parkinsonova bolest koja je strasna samo po sebi i koju mi dve nikako ne mozemo za sada prihvatiti. Nase pitanje je : Zasto ljudima koji celog zivota prave samo dobro drugim ljudima i sire ljubav oko sebe se desavaju MNOGO LOSIH STVARI? Zasto moraju toliko da pate? Trazila sam odgovor i kod drugih religija jer uzasno patimo obe zbog toga. Da li vi imate neko objasnjenje koje bi nas nekako smirilo i pomirilo? Hvala unapred na odgovoru oce

    • „Mnogo loših stvari“ se dešava svima nama jer, niko od nas nema garanciju da će nam život biti samo „med i mleko“. Ljudi koji ceo život prave samo dobro drugima time nisu kupili ekskluzivno pravo na život bez „loših stvari“. Činiti dobro delo drugima je samo po sebi naše najveće dobro, pod uslovom da ga činimo iz čista srca i duše.
      „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što promeniti ne mogu. Daj mi hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrost da razlikujem to dvoje. „… rekao je neko.
      A Ekart Tol kaže da mi imamo „sada i ovde“ i da svako naše opiranje tom „sada“ prouzrokuje naš nemir i bol.
      Vi i Vaša mama se opirete njenoj bolesti i ne prihvatate je.
      Da li takvim stavom doprinosite da se osećate bolje, ili povećavate sopstvenu muku?
      Ekart je pominjao otelotvoreni emocionalni bol koji mnogi od nas imaju u većoj ili manjoj meri.
      Šta je to?
      Pa to je naša brižljivo čuvana kolekcija bola, patnje, tuge, nesreće i svakojake nepravde koje nam je život dao u proteklom periodu, to jest u prošlosti.
      Šta će nam taj prtljag, čemu služi?
      Pa on nam je zgodno pribežište kad napuštamo sadašnji trenutak (a u njemu smo skoro-pa-nikad), odemo u tu našu teskobnu prošlost (to ste i Vi uradili dok ste pisali prvi pasus) i prebirajući po starim bolovima koji su se desili pre dan, mesec, godinu, deset godina, pedeset… nahranimo naš najnoviji bol – danas i ovde – zahvaljujući kome ćemo se naći u stanju očaja, besa, optuživanja, samooptuživanja…
      Lično ja sam bila specijalista za izmeštanje u budućnost i zamišljanje crnih scenarija. To je put kojim treba ići ako želite da vas ophrva silna parališuća briga i strah.
      Znači, budimo oprezni.
      Budimo sada, budimo ovde, menjajmo što promeniti možemo, prihvatajmo ono što se promeniti ne može.
      Starac Pajsije:
      „Često dobri Bog dopusti da se nekome nešto desi da bismo mi bili prinuđeni da mu pomognemo, da bi nas oslobodio od nekog zla.“
      „Ovaj život nije kampovanje, on ima i radosti i žalosti. Udarci iskušenja i nevolja su potrebni radi očišćenja naše duše. Svako iskušenje i nevolju treba da istrpite sa radošću. Vaskrsenju prethodi raspinjanje.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *