Питање:
Поштовани оци, удала сам се за младића којег сам дуго познавала и све је некако исло својим током, живели смо посечним животном, он није ишао у цркву на литургије, крстио се кад је требао да буде кум на венчању нашег пријатеља, после смо се и ми венчали у цркви. Увек је православље посматрао више као обичај. Ја сам имала своје велике падове у вери (три абортуса, за један је он био против, али је мени оставио да се одлучим, за други ниста није рекао, а кад је било треће у питању буквално ме је натерао, а ја сам била против, али нисам издржала притисак) . Не осуђујем га, никад му нисам пребацивала, знам да сам ја крива, јер да сам била чвршћа у вери и имала више поверења у Бога, не би се то ни дешавало, овако….Моја душа зна како ми је….Али, некако идем даље. Имамо троје деце које се трудим да васпитам у православљу, идемо сваке недеље у цркву, читамо о вери, ја постим, а деца кад им вероучитељ у школи одреди. Једино муж не, сматра да малтретирам децу, да радим све наопако, да ће деца омрзнути цркву… Кад га позивамо да иде са нама, он одговара да ће он ићи кад њему одговара….Такође каже да он зна боље о вери од мене, јер зна већину празника кад су у календару, а ја не знам баш сваки док не погледам у календар. Има иливе беса, лако се изнервира, виче по кући, ја се онда повлачим, ућутим, молим се у себи, молим се Богу и Богомајци да га приведу вери и да будемо права православна породица, деца га исто зоу да иде са нама у цркву, али неће. Кад се деца између себе свађају (као и свака деца) , он каже да их ничему нисам научила и да им одласци у цркву ништа не помажу…. Верујем да су то искушења за моје грехове, да сам ја боља и он би био, а овако..Како ја могу да сведочим веру кад он зна шта сам урадила…Маа он и даљ сматра да то нису била још деца, јер се позива на медицинску науку, каже да то није било ништа. Додуше, о томе нисмо никада причали, то је остало некако закопано, а то је говорио у време док се дешавало… Шта ми је чинити? Док ово пишем, сузе саме теку, надам се да ће се Бог смиловати овој грешници…
Biljana
Одговор:
Драга сестро, Само да Те подсетим на оно шта медицина каже о абортусу. Уобичајено је да се абортус сматра намерним прекидом трудноће у циљу превременог избацивања фетуса, нерођеног детета, из тела мајке пре него што овај сазри и пре него што постане способан за самосталан живот. Слика је потпуно јасна. То је прекид и избацивање из материце малог, нерођеног детета које би, осим у несрећним случајевима или у случају интервенције, продужило до фазе када је способно за живот или до пуног термина за природни порођај. Црква, кроз савете Светих отаца, учи да је абортус велики грех, грех убиства, али не сматра да жене које изврше побачај треба изопштити из Цркве, већ да им се даде временска епитимија, чија ће дужина зависити искључиво од “дубине покајања”. Цар Давид је у свом покајним псалму рекао, да је његов грех стално пред њим. Тако и жене, заједно са мужевима, који су у већини сличајева саодговорни, треба да о томе греху размишљају ноћ и дан, да се за њега искрено кају и моле Бога за опроштај. Тек онда кад осете умирење савести, кад их тај грех престане опседати, могу сматрати да им је Бог опростио. Немојте за тај грех оптуживати једно друго, већ разговарајте чешће о њему и настојте заједно да га окајете, а што је најважније, да га више никад не поновите. Код нас, нажалост, не потоје обавезне консултације са стручним лицима, па и са духовницима, кад жена или брачни пар доносе одлуку о прекиду трудноће. Да сте вас двоје имали такве разговоре, сигурно да не би било три абортуса. Кажеш да муж неће да иде с Тобом и децом у цркву, да не пости и не причешћује се. Он вероватно у детињству није стекао никаква искуства из верског живота и сада га је тешко на то приволети. Но, буди стрпљива и упорна. Многе побожне жене су успеле да мужеве- атеисте приведу вери. Битно је да Ти живиш вером у Христа, а плодови Твоје вере биће најбоље сведочанство, да је боље бити у Цркви, него ван ње. То што се деца свађају, а он Ти пребацује да их ниси васпитала у вери и да им одласци у цркву ништа не користе, реци му да деца добро сагледавају живот у породици, да су сведоци ваше међусобне неслоге у важним животним питањима. Деца подједнако воле и оца и мајку и треба да од њих стичу животна искуства, па ако им један родитељ говори ово, а други оно, код њих долази до поделе личности, а онда и до међусобних сукоба. Деца сигурно примећују ко у породицу уноси мир, а ко раздор. Кад би се дешавало, да цела породица, не мора сваке недеље, бар једном месечно, одлази у цркву, на заједничку молитву целог парохијског сабрања, мир, слога, разумевање би владали и у вашој кући. Било би добро да понекад позовете надлежног свештеника или вероучитеља ваше деце, да разговарате са њима, да муж од њих, кроз питања, сазна више о вери, а нарочито о хришћанској породици, која је Црква у малом. Мир и радост породичног живота жели Ти о. Душан
