КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КОЈИ СУ РАЗЛОЗИ ЗА СУЗЕ И КАДА СУ ОНИ ИСПРАВНИ?
 
О плачу код Светих Отаца налазимо много најузвишенијих речи и поука. Дар плача и суза они сматрају једним од највећих дарова Божијих, који је суштински потребан за наше спасење. Разлог за сузе јесте сагледање својих греха и свест о својој греховности и сиромаштву духа. Сузе су дар Божији и служе као знак милости Божије, као знак да је Бог примио и да прима покајање.
Међутим, и плач, као и друга духовна дејства, може имати неправилну основу, може да проистекне од веома разноврсних страсних помисли и осећања. И сузе су, као својство пале природе, заражене болешћу пада као и сва остала својства. Неко је по природи нарочито склон сузама и у свакој згодној прилици пролива сузе: овакве сузе се називају природним. Има и греховних суза. Греховним сузама се називају сузе које се проливају из греховних побуда. Овакве сузе изобилно и са нарочитом лакоћом проливају људи који су предати сладострашћу. Сузе сличне сузама сладострасника проливају људи који се налазе у самообмани и прелести; сузе се обилно лију и због таштине, лицемерства, притворности, човекоугодништва. На крају, има суза које пролива и злоба” (9, т. 1, стр. 194).
Преп. Јован Лествичник говори: “Природа суза, нарочито код почетника је тешко схватљива, јер оне настају због многих различитих разлога: од природе, од Бога, од неправилне туге и од туге истинске, од таштине, од блудне страсти, од љубави, од сећања на смрт и из многих других побуда (4, сл. 7, стр. 32). Са богоугодним плачем се врло често преплићу гнусне сузе таштине: и ово у искуству добро препознајемо када видимо да плачемо и предајемо се гневу (4, сл. 7, стр. 26).
“Ако код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и гордост, њихове сузе треба да сматрамо неправилнима, јер “шта је заједничко светлости и тами?” (4, сл. 2, стр. 29). “Онај ко се у себи горди због својих суза и осуђује у свом уму оне који не плачу, личи на човека који је од цара измолио оружје против непријатеља, а њиме убија самог себе (4, сл. 7, стр. 44). Често се догађа да ове сузе чине надменима лакомислене, због тога се оне некима и не дају. Овакви, трудећи се да их нађу и не налазећи их, прекоревају себе, осуђују себе и муче се уздасима и сетом, ожалошћеношћу душе, дубоком потиштеношћу и пометњом. Све ово је замена за сузе иако они, срећом по себе, ово не сматрају ни за шта (4, сл. 7, стр. 47). Не веруј сузама својим пре потпуног очишћења од страсти, јер вино које је право из точила затворено у суд још није осигурано (од кварења)” (4, сл. стр. 35).
Св. Теофан Затворник говори: “Има суза које настају од слабости срца, од велике раслабљености карактера, од болести, а понеки себе намерно присиљавају на плач. Има суза и од благодати. Вредност суза се не одређује на основу воде која тече из очију, већ на основу онога што се у души дешава за време суза и после њих. Немајући благодат, суза нећу да расуђујем о њима, само претпостављам да су благодатне сузе у вези са многим променама у срцу. Главно је – срце тада мора да гори у огњу суда Божијег, али без боли и жежења, са умилењем које стиже од милосрдног Бога Који, премда осуђује грех, милује грешника. Такође мислим да ове сузе долазе већ пред крај хришћанских напора, не спољашњих, већ унутрашњих – на очишћењу срца, као последње омивање и убељење душе. И још – ово се не постиже за сат, за дан и два, већ током многих годинама. И још кажу да постоји неки плач срца без суза, али исто толико драгоцен и снажан као сузе. Овај је бољи за оне који живе са другима, тј. да други не би могли да га виде” (14, писмо 2).
Обратимо пажњу на то да се Свети Оци веома чувају од таштине у сваком духовном делању: чак и тако велики подвижник, затворник и молитвеник као што је епископ Теофан (који је 28 година живео у затворништву, од којих је последњих 11 година сваког дана служио Свету Литургију) каже за себе да нема дар суза и учи о овом делању са таквим смирењем као да сам није стекао плач, него зна о томе само од других. Наравно да је овај Свети Отац имао овај дар – и управо смирена тврдња да нема тај плач, јесте сведочанство његовог истински покајничког духа. Они који су заиста скрушени због својих грехова не цене много свој плач. Отац Мојсеј је говорио: “Када плачемо немојмо подизати глас уздаха, да не зна левица шта ради десница. Левица је таштина.” (11, с. 287, стр. 2).
Код Светих Отаца се, такође, среће и следећи важан савет: оне сузе које немају духовну основу настају од природе или, чак, из греховних побуда, и њих треба одмах претворити у богоугодно и правилно расположење, мењајући саме мисли које изазивају сузе, тј. сећати се сопствене греховности, неизбежне смрти и Суда Божијег, и плакати због ових разлога (9, т. 1, стр. 194).
Али, притом: “Чудне ли ствари!”, како примећује Св. епископ Игнатије, “када они који су из природне наклоности лако проливали потоке бесмислених и јалових суза, као и они који су их проливали из греховних побуда, пожеле да плачу богоугодно, одједном виде у себи необичну усахлост, не могу да исцеде из очију ниједну кап сузе. Из овога се учимо да су сузе страха Божијег и покајања – дар Божији, и да би их човек задобио треба прво да се потруди да задобије њихов узрок.” А “разлог за сузе је виђење и свест о својој греховности” (9, т. 1, стр 194), као што је већ било речено.
Навешћемо још неколико речи истих Отаца.
Св. Теофан Затворник: “Избави нас, Господе, усхићених молитава. Усхићења, јаки покрети душе са узбуђењима су душевна кретања крви до којих долази услед распаљене уобразиље… Људи доспевају у ова усхићења, али све су то мехури од сапунице. Права молитва је тиха и мирна, и она је таква на свим нивоима. Код преп. Исаака Сиријског су наведени највиши степени молитве, али нису поменута никаква усхићења.” (14, писмо 14).
Св. епископ Игнатије нас учи: “Треба се држати у стању духовне равнотеже, тишине, спокојства и сиромаштва духа, клонећи се брижљиво свих стања која изазивају ужареност крви и нерава. Не ударај себе ни у груди, ни у главу да би изазвао сузе, такве сузе су од нервног стреса, од узбуркане крви, и оне нимало не просвећују ум и не омекшавају срце. Чекај са покорношћу сузе од Бога… Доћи ће суза тиха и чиста суза, промениће ти душу, неће ти изобличити лице, од Њ е ти неће поцрвенети очи, већ ће ти се кротко спокојство излити на лице” (10, писмо 88).

2 Comments

  1. Zaista, zaista sjajna i dušekorisna knjiga.

  2. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.