Како да се покајем

Питање:
Када размишљам о свему, теорија ми делује савршено. Али када размишљам о себи, не видим излаз. Како да се заиста нелицемерно покајем? Ја ипак још више волим грех. Лагала бих када бих тврдила да ме више одушевљава Јеванђеље него световна задовољства. Када ме с времена на време обузме јак стид и кривица, донесем добре одлуке, али се испостави да тада грехе само потиснем, а у срцу остајем иста. Чим поново дођу искушења, ја падам баш у оне грехе за које сам се молила да не паднем. Како да се онда не обесхрабрим? ! Ипак, нисам отупеле савести. Због свега тога осећам стид и недостојност пред Богом. Али не знам како да се покајем, а да то не буде лицемерно потискивање због стида и страха, јер сам ја изгледа само за то способна, а за љубав не. Срце ми је потпуно хладно, па и када ми понекад потеку сузе, осећам љубав само на кратко. Чим нестану осећања, опет сам она од раније. Има ли икога ко је имао овакво искушење какво ја имам, а да га је победио?
Тара


Одговор:
Драга Тара, Ја мислим да је твдња нелогична када кажете да ви више волите грех у тој свој његовој суштинини како се он открива. Пре свега шта то значи да више волите грех? Волите ли хаос, неправду, убиство, тлачење, крађу, израбљивање, пјанчење до спуштања до живорињског нивоа; или волите варање свог мужа, коцку – ту отимачину новца од своје деце; или содомију? Другим речима: волите ли зло? Јесу ли то те сласти о којима причате? Мислим да ви уображавате када кажете да више волите световна задовољства од Еванђелских. Али ово питање је погрешно постављено као да је Евађеље против овог живота и његових задовољстава ако их уопште неко може да објасни, ту њихову праву суштину и докаже да су то заиста нека задовољства.
Еванђеље није против “сласти” овог живота него само уређује како да се она користе (опет ако су то неке сласти? ) . Молим вас, брани ли оно да се провесели, поједе, па i “мало више попије” и заигра? У Кани то није било забрањено! Брани ли дружење, изласке, заљубљеност па и секс, или оно само регулише да се све то не злоупотрби, и да се не повредимо, а посебно они наши најмилији. Оно ништа не брани него нас само чува и, о истине, и то од нас самих. Брани ли да се једе било шта, и зар Господ не рече Петру: то шт? ? ја очистих ти не погани? Које је то “овосветско задовољство” које Евнанђеље забрањује? Зар св. ап. Павле не рече: “Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме”; или: “Све ми је слободно, али све не користи…” (1 Кор. 6, 12; 10, 23) . Само у том духу хришћанство нешто “брани”.
Не желим да реторички размишљам али када бих вас приморао да их опишeте ни једно од тих “задовољстава” не би могли суштински да објасните као неко задовољство, а посебно у неконтролисаном предавању њима када она губе сваки свој смисао. Или ви сматрате да је дрорга, пијанчење, спавање дању а лудовање ноћу нешто што се воли више него еванђелски идеали, као: брат, сестра, дете, мајка, отац, муж, друг (ближњи) , т.ј. тај здрави однос према богообразном бићу кроз којег се открива сам Бог. Али ви вероватно говорите о оним гресима пале људске природе (тзв. “свакодневним”) са којима се човек носи до свог последњег даха. Пред њима уопште немо да падате духом него прихватите борбу и ударце, и истом узвраћајте. Светоотачко богословље учи да духовни живот почиње од тог момента када се објави борба овом палом и промењеном телу – тим његовим симптомима смрти. Ако Црква каже: е браћо, сада треба да постимо, што би још правилније рекли: ево сада за следећих 50 дана да сав свој фокус устремимо на т о да будемо бољи него обично; верујте ми, онда ћемо са лакоћом мање попити и појести, и саможиво веселити се, а више помоћи, саслушати, састрадати и за неког заплакати и т.д. Јели је негативитет према овим изнесеним идеалима та сласт: то даље преједање, шминкање, скупоцено одевање, бесмислено разбацивање новца, сатима седење пред разним мониторима и екранима, или бесмислено смејање? То и слично томе јесте само илузија сласти, која у својој суштини она то уопште није, него израз крањег безнађа и промашеног разумевања овог живота јер смо се сасвим предали телу а не духу. И када се вратимо у своју клијет запитајмо се колико су нам те “сласти” улепшале завршен дан (живот) , или колико смо на истом, или пак још ниже? У самоћи и празнини престаје свака “теорија” и открива нам се болна реалност.
Стид, кривица и присуство савести јесу право покајање, па и страх који приводи покајању. Соломон рече да је страх Божији почетак сваке мудрости. Страх према Богу уједно јесте и израз љубави, и многи погрешно тумаче да је страх неприродан однос према Богу. Страх за љубав се свакодневно открива и у најидеалнијим везама-браковима, а камо ли према нашем љубљеном Богу? Дакле, ви не можете да раздвојите страх и стид од љубави, него са свим тим заједно треба да приђете покајању, а погледајте и Свете? ? це пустињаке и подвижнике, они су се посебно том духовном симбиозом користили.
Молитвено вам желим да вас Господ усмери по још јаснијим путу спасења. Ваш оЉубо

Comments are closed.