Како да се изборим са својим мозгом

Питање:
Поштовани оче, Идем у цркву малтене од кад знам за себе, недељом и празником на литургије, али у последње време се мање молим (не и ујутру и увече како сам некада радила) . Водим и децу у цркву, али муж неће. Недавно сам се породила по трећи пут, и некако од тог порођаја (дете је већ крштено) стално ме уходе ружне мисли. Прво, појавио ми се ужасан страх од смрти, и страх да ли ћу заслужити Царство Небеско, затим осећање да сам потпуно безвредно створење на овој земљи (завршила сам факултет – Скандинавске језике и књизевности, говорим енглески одлично и помало француски и норвешки, али не знам ништа конкретно да радим) , јер иако сам поприлично времена утрошила на своје образовање (опште образовање, читала сам све живо) , како каже Свети владика Николај, то је само лишће на дрвету, а прави плод је богољубиво срце, плод због кога дрво неће бити посечено и у огањ бачено. Ја заиста волим Бога, али онда ми све ово око чега сам се трудила у животу изгледа беспотребно. Не морам ништа ни да знам. Не треба да читам књиге (мислим на белетристику) , ни да гледам ТВ, ни да сазнајем разне ствари. Не треба да се трудим да јела која спремам буду укусна, јер не треба уживати у храни. Децу учим љубави према Богу и да је он једини добар, леп и истинит, а да је нас створио по свом лику. Али, времена има и више, па им онда читам и друге књиге за децу, или дечју енцикопедију па им објашњавам ово и оно из појединих наука (колико они могу да схвате) , али онда се запитам да ли има смисла да их томе учим, кад је то лишће. И све на овом свету изгледа ми као лишће, а ништа као плод. И не могу то више да поднесем, а имам малу бебу. Коефицијент интелигенције ми је изнад просека, али нисам приметила да имам неке духовне користи од тога. Тренутно сам преокупирана бебом, и физичким пословима око ње, па ми је мозак “бачен на отаву”, можда зато имам и сувише времена за ова испразна размишљања, а можда су она настала зато што се више не молим као раније. Али, и када се молим, после тога помислим: Ево, опет, као и сваког јутра, гомила беспотребних и безвредних ствари које морам урадити. И наставлљјам да их обављам, али осећам се као што сам горе описала. Покушала сам са Исусовом молитвом, али за то време док је читам у себи или наглас, размишљам о другим стварима. Мислим да би требало негде да се запослим, када беба порасте, али са мојим факултетом овде заиста немам посла (живим у Крушевцу) , јер нико не жели да учи шведски, а ја готово да ништа друго не знам. Неко време сам преводила књиге са енглеског и шведског, али нису ми плаћали, па сам престала (не желим да запостављам децу или кућне обавезе баш ни за шта, а те књиге нису ни биле црквене, па да барем неко има шта корисно да научи) . Можда не би ни требало да радим, него да се посветим деци, али они ће ускоро у школу, и опет ћу бити сама и докона док су они у школи. Кажите ми, молим вас, конкретно шта да радим, и како да се изборим са својим мозгом. Извините што је писмо овако опсирно. Свако добро вам желим.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Чим си престала са молитвеним правилом које си редовно упражњавала одмах су почеле да ти се јављају разне помисли које нису ништа друго но демонска кушања којих можда ниси ни свесна. Човек треба да се плаши али и да размишља о својој смрти јер ако дође тај час а не будемо спремни питај се само какав ћеш одговор дати на Христовом суду. Моли се да пре свега Господ сачува твоју дечицу и твоју породицу, остало ће доћи само по себи. Твоја факултетска диплома не сме да буде баријера и твоја сметња у животу. Кад си започињала студије вероватно си то започела са љубављу. Сад ти остаје да све недаће које те сналазе подносиш с љубављу а Господ зна кад ти ниси кадра више да издржиш. Не би била једина жена која је посветила свој живот породици запоставивши том приликом своју каријеру. Уколико твој муж може да са својм послом омогући да живите пристојно, онда ће ти то бити још веће задовољство. Јер никакво благо не може да надокнади родитељску љубав коју можемо деци да ускратимо ради наше каријере. Нека ти Господ у ове дане Часног поста када су искушења највећа буде на помоћи и да те усмерина прави пут жели ти о. Драган

Comments are closed.