NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Kakav je stav Crkve prema masturbiranju?

Kakav je stav Crkve prema masturbiranju?

Pitanje:
Kakav je stav Crkve prema masturbiranju? Da li se taj čin smatra grehom, i ako da zašto?
Stefan


Odgovor:
Dragi Stefane, Njen «stav» je prirodno vezan za suštinu njenog postojanja – iskupljenje čoveka od prvorodnog greha, tj. izbavljenje od smrti i njenih posledica. Strast koja neumorno pritiska čoveka jeste jedan od najopipljivijih dokaza čovekovog pada zato što je kao posledicu svog umiranja on prvo nju primetio: «Tada im se otvoriše oči i videše da su goli» (Postanje 3, 7) .
Kada govorimo o ovom problemu, mi govorimo o neprekidnoj borbi za izbavljenje od smrti i zadobijanju večnog života u Izvoru svakog Života. Ako čak i površno pogledamo na podvižništvo, otkrićemo da se ono uvek svodilo na težak rad na našem «rasstrašćivanju», i ono je svojim iskustvom razradilo neke metode te borbe i nama ih predlaže, a mi se uglavnom žalimo da su one preteške i neostvarive.
Problem masturbacije tretiran je u raznim pravilima svetih otaca, a ap. Pavle, kao «apostol braka», raspravljao je o strastima u kontekstu braka; dok je u širem smislu govorio da se ni «rukobludnici» neće spasiti (Korinćanima 6) . Ovde je Apostol kritikovao neke hrišćane koji su se sudili po građanskim sudovima, tj. kod ljudi neznabožaca, koji su po prirodi svojih religioznih ubeđenja patili od ovih strasti, jer on malo niže kaže da su i neki hrišćani stradali, ali da su se oprali i posvetili i opravdali imenom Gospoda Isusa Hrista, i Duhom Boga (6, 11) – dakle, kršteni. Masturbacija jeste greh zato što stoji kao velika prepreka našem spasenju, u smislu da se usredsređujemo više na smrtno i time se zadovoljavamo i tako zapostavljamo večno. Nesposobnost na monaški podvig i izbegavanje braka dovodi čoveka do toga da izabere ovaj način života kao alternativu bračnom, u tom slučaju sigurno je da je masturbacija smrtan greh. Znamo da većina mlađih ljudi strada od ovog greha, ali on ih ne udaljava od želje za brakom i porodom, nego samo podležu stihijama ovog našeg smrtnog jestestva (prirode) koje svojim ozbiljnijim duhovnim radom nisu obuzdali (recimo, pravi post) . Do Bogoovaploćenja mi smo svi STRADALI od strasti (παθος) – posledica prvorodnog greha, i ovde nam tropar osmog glasa pomaže da to bolje razumemo: «Sišao si sa visine, Milosrdni, i da nas spaseš od «strasti»…», t.j. od svakih stradanja ovog promenjenog tela. Dakle, sve ove prohteve tela mi bogobojažljivi preživljavamo u stradanju, jer znamo da oni nisu od Boga, i da Njemu ne približavaju nego, naprotiv, udaljavaju; a sa druge strane, znamo da smo bez Blagodati Božije nemoćni da bilo šta sami uradimo, jer smo i dalje nosioci ovog nasleđenog smrtnog. Teško je zaći u psihu ljudsku kada se dotičemo ovako osetljivih pitanja. Sveta Crkva je po svom materinskom snishođenju razumela «krst tela», pa je dozvolila venčanje tri puta, ali ovim se postavlja pitanje: šta da radimo sa ljudima koji su po nekom Božijem dopuštenju pod teškim krstom bolesti svog supruga i nisu u mogućnosti da dobiju tu utehu bračnog života, i ako pokleknu u greh rukobludija, pitanje je da li je to gore od drugog ili trećeg braka, a da ne pominjem preljube? Sigurno je da Crkva neće da savetuje da se bolesni suprug ostavi u još gorem očajanju, što će nesumnjivo biti neuporedivo veći greh. Razni su krstovi koje nosimo, i onaj kome je jedan lak, nekom drugom može da bude pretežak, ili obrnuto. Ali da ovde ne budem dvosmilen, ja nimalo ne opravdavam taj greh, nego sam vrlo oprezan, čak više sastradalan sa onima koji nose mnogo teže krstove bračnog života zbog onih koji nisu fizički ili psihički sposobni na bračne obaveze, ili ljudi koji imaju želju da se ožene/udaju (da se «ne uspaljuju») , a iz nekih razloga to ne mogu da ostvare. Lako je nama oženjenima ili udatima, okruženim decom i porodičnom punoćom davati moralne lekcije onima koji su odbačeni od svih i usamljeni, ili hednikepirani, kada ni trunku od njihovih stradanja ne osećamo, i nismo blagodarni Bogu za Njegovu milost prema nama u svemu onome što nam je dao.
Masturbacija jeste greh isto onako kao što može da bude i prejedanje ili opijanje (Apostol pomenu da ni «pijanice» neće naslediti Carstvo Nebesko) , i moje mišljenje je da to sve zavisi i od okolnosti u kojima se čovek nalazi, a žarko ima želju za spasenjem. Jedan sveti starac reče da je duhovni život neprestana borba, dakle i protiv ovog greha treba se boriti, i ako se poneka bitka izgubi, to uopšte ne znači da rat nismo dobili. Da pomenem i ovo: Origen je izabrao kastriranje da bi smirio svoje telesne strasti i za to je bio osuđen. Dakle, nije u pitanju suva fizička bestrasnost, koliko je važna naša aktivnost i rad na tome da jakom voljom umrtvljujemo lukava telesna izmišljanja, jer mi dobro znamo odakle ona dolaze.
S poštovanjem i blagoslovom, o. Ljubo

2 komentar(a)

  1. Kakav je stav crkve o operaciji nosa?S tim što mi je nos poprimio krivlji oblik na dan kada sam vozila bicikl a trebala sam sa mamom da idem u crkvu,bila je Sveta Petka,rekla sam joj samo još jedan krug i idemo,što se i nije složila ali sam joj opet rekla ma brzo ću i kada sam vozila pala sam.Da li ako bih operisala nos to bilo duhovno i telesno opasno?

  2. Ako na primer čovek zapadne u ovaj greh a treba recimo da se moli za nekog upokojenog, da li tad Bog okrece glavu od čoveka i ne ušlišuje molitvu i time upokojeni ostaje bez molitvene podrške?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *