Питање:
Помаже Бог поштовани оче, помозите. Не знам ни како да почнем..идем у Цркву, редовно постим, а у суштини сам најбеднији лицемер. Ево данас је Недеља, прва после 10 и више година, да нисам отишла у Цркву на Св. Литургију.Зато што плачем ноћ и дан и молим Господа да ми опрости. Сама сам оче свети, годинама. Била је веза која се давно завршила, Бог је само помогао да се вратим на пут, и сада шта се десило. У овој мојој самоћи, у којој се молим, и желим да нађем некога са ким би живела у правој, благословеној брачној заједници, пала сам као најгори бедник…не “као”, ја сам тај бедник. Упознала сам једног човека, и мој ниски нагон је надвладао, била сам са њим. Њему то нишат не значи, а ја…волела бих да не живим овог трена и да ово не пишем.. шта да радим и како да се повратим. И за шта ја уопште смем да молим Бога, мислим после овога ни за шта. Молим Вас, одговорите ми, и помолите се Богу за мене.
Милица
Одговор:
Бог ти помогао сестро, Очајање води у још већи грех од онога кога си већ починила. Не одлазак у Цркву такође није добро за тебе. Није Господ, Бог који кажњава него Бог који воли оне који се кају. Кајање је лек за сваки грех. Похитај Светом Храму на Св. Тајну Исповести те олакшај душу свештенику и са истим сузама, које сад у кући проливаш, тражи опроштај и не чини више. Покајање је ново крштење које сваки пут наново чисти душу сваког оног који се искрено каје. Не тугиј сестро, већ се надај милости Господњој и труди се да негрешиш више. Поздравља те о.Милан.
