ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

8. Један пример неуспеле одбране “православног еволуционизма”

Познати православни публициста ђакон Андреј Курајев не једном се изјашњавао као убеђени еволуциониста. По његовом мишљењу, “хришћанска традиција… је склона да схвата ‘шест дана’ стварања као шест основних епоха светске творевине. Сматра се да питање о трајању тих ‘дана’ нема вероучитељни карактер” (26,с. 105). Међутим, у Православљу се, за разлику од протестантских кругова, под “хришћанском традицијом” обично схвата предање Светих Отаца. Мисао оца ђакона би била убедљива уколико би била потврђена мишљењем отаца Цркве. Међутим, да наведе светоотачке цитате о. Андреју не полази за руком из простог разлога што њих једноставно нема. Како смо већ показали, црквено предање је увек схватало Шестоднев прилично буквално.
Ђакона Андреја Курајева су у листу “Православна Русија” оптуживали за јерес по многим тачкама. Одговарајући свом опоненту у “РП”, бр. 20 за 1999. г., о. ђакон се правда на следећи начин.
“Да ли су светила створена пре земаљских биљака или касније? – пита се он – Ја се приликом објашњавања тог питања ослањам на књигу богослова протојереја Стефана Љашевског ‘Покушај усклађивања савремених научних података с библијском причом у светлости најновијих археолошких ископавања и истраживања'”. Овде осећај изневерава црквеног публицисту. Не би се требало позивати на протојереја Стефана Љашевског зато што његово богословље о Шестодневу није православно, већ јеретичко, и представља чисти еволуционизам. Отац Андреј покушава такође да потврди своје мишљење које је заједничко мишљењу протојереја Љашевског помоћу два позивања – на Инокентија Херсонског и Дидима Слепог[1]. Али узалуд: његови наведени цитати никако не потврђују идеје еволуционизма.
Најзад, пушта се у оптицај опасни и озбиљни аргумент – како наводно “свети Григорије Богослов такође не сматра неопходним да се ригорозно следи буквална хронологија Шестоднева” (25). Овакву веома чудну изјаву о. ђакон поткрепљује одговарајућим цитатом светитеља: “Било је некада да је све покривала црна ноћ, још увек није сијала дивна светлост зоре, Сунце се није пробијало са истока огњене стазе, већ је све, једно с другим помешано и повезано мрачним оковима првобитног хаоса, лутало без циља. Ти, блажени Христе, прекрасно си распоредио сваку ствар на своје место у свету и пре свега дао си постојање светлости; а затим си заокруглио највеће од чудеса – звездано небо, прожето светлошћу Сунца и Месеца. У подножју неба пак поставио си моју Земљу; затим си прегрштима земље свезао море, а морем земљу, тако да је све то (небо, море и земља) сачинило свет” (10,с. 134). При томе се примећује да се “овај текст може схватити тако да је светлост била уобличена у светила пре стварања ‘моје Земље'”.
Али свакоме је јасно да се наведени текст св. Григорија Богослова не може и не треба покушавати тумачити тако искривљено. Штавише, нико нема право да приписује светом оцу став који је у противречности с његовим сопственим речима које потпуно одбацују јерес еволуционизма и потврђују православно библијско схватање Шестоднева. “И како расуђујем, у почетку Бог није створио ову органску и сунчеву светлост, већ светлост која није затворена у тело и у Сунце, већ је касније предата Сунцу да осветљава сву васељену. Када је за друге твари Он остварио најпре вештаство (материју), а касније је заоденуо у облик (форму), давши сваком створењу устројство делова, обрисе и величину, тада да би учинио још веће чудо, остварио је овде облик пре вештаства (јер облик Сунца је светлост), па је тек онда уредио вештаство, створивши око дана, тј. Сунце. Зато се данима приписује нешто прво, друго, треће, и тд. до седмога дана који представља спокојство од дела, и овим данима се дели све створено, које се доводи у ред по неизрецивим законима, а није тренутно произведено Свемогућом Речју за Коју промислити или изрећи значи већ учинити дело” (11, с. 656-657). Мисао св. Григорија изражена је крајње јасно: У почетку је створена светлост (први дан), затим (у четврти дан) из те светлости Бог ствара “око дана” тј. Сунце. При томе се дани стварања не поништавају, не премештају и не преосмишљавају, већ напротив, јасно се каже да се “овим данима дели све створено”.
Узалуд покушавају еволуционисти да нађу потврду за своја јеретичка мишљења код Светих Отаца.
Зашто је ђакон Андреј Курајев, који је стекао славу православног мисионара и ревнитеља, спреман да се тако лако одрекне отачког предања по питању Шестоднева? Чини нам се да је његова будност, као и код неких ревносних хришћана, попустила због тога што су еволуционистичке идеје за последњих 100-150 година продрле у систем црквеног образовања. Због тога се оне у богословијама, академијама и богословским институтима од многих више не доживљавају као учење туђе апостолском Православљу. И сами наставници духовних школа покаткад су престали да примећују да се природно-научно схватање првих глава књиге Постања разилази с тумачењем Светих Отаца. Рационализам прождире веру, не остављајући места за духовно созерцање. Једна од жртава оваквог модернистичког схватања питања о стварању света изгледа да је постао и ђакон Андреј Курајев. Он овако пише о шест дана стварања: ‘Ако се чудо протегне у времену – оно неће престати да буде мање чудесно” (26, с. 105). Сигурно је да неће. Али ко је дао грешноме човеку право да “протеже” у времену дејство Божијег чуда?! Сами ти покушаји да се растегне, рашири, осакати сведочанство Писма прилично су забрињавајући, Исто тако се онда могу “растегнути” и дани распадања четвородневног Лазара, и број оних који су се наситили од пет хлебова, и сва уопште сведочанства о чудесима Старог и Новог Завета која садрже неку количинску меру. Сваки свештени текст, икона, било који стари документ се може искривити. Питање је у томе због чега се то чини? Зар се за љубав научно-критичке мисли треба одрицати истинитог Божијег Откривења?
Ђакон Андреј Курајев не скрива мотив који му омогућава да лако исклизне из традиционалних православних позиција по питањима стварања – убеђење да то није “догматско” питање, те зато није принципијелно питање. У чланку “Може ли православни верник да буде еволуциониста?” он пише: “Да, у хришћанству се дешавају тренуци неопходног ‘жртвовања интелекта’. Али ова жртва мора бити принесена догмату о тројичности Јединог Бога, а не ‘догмату’ о тачном броју часова стварања света” (24). Тема је прилично озбиљна, а стил је сувише шаљив. Изгледа да се питање не решава, а неки желе да га избегну. Еволуционизам, нажалост, не насрће на измишљене и смешне “догмате”, већ на саме темеље хришћанства, и зато представља праву правцату јерес. То је о. Андреј очигледно потценио.
Занимљиво би било пратити ток размишљања ђакона-мисионара. Он почиње чланак причом о томе како је био позван на Биолошки факултет Московског државног универзитета, тј. на скуп убеђених еволуциониста и био је примљен хладно. “И тек након што сам на следећем сусрету објаснио да је у Православљу могуће другачије читање првих глава књиге Постања, однос са присутним слушаоцима се поправио” (24).
Али цела ствар је у томе што код Светих Отаца другачијег схватања књиге Постања нема. А сав мисионарски успех о. ђакона и каснији сусрети са студентима биолозима није био успех ловљења душа у мреже апостолског Православља, него је, авај, постао још веће хватање студената у мреже јереси еволуционизма, у којој они бораве од школске клупе.
Нека следећи пут о. Андреј дође с предавањем у акушерску школу и, да не би стављао на људе претешко и неподношљиво бреме, нека не инсистира на томе да је Пресвета Богородица постала Мати, остајући и даље Дева. Тако ће највероватније бити лакше да се улове гинеколози, стручњаци за та питања, у мреже надахнуте проповеди. Од слушалаца се не захтева ни “жртва интелекта”, ни логички скок, а наћи ће се и савезници – протестанти целог света који “не инсистирају” на догмату о приснодевству Богородице Марије… Међутим овакво мисионарство очигледно неће бити проповед Православља, већ ће само учврстити људе у јереси и богохуљењу. Сасвим другачије је проповедао на Атинском Ареопагу св. ап. Павле. Похваливши Грке због њихове побожности, апостол народа се није устручавао да помене за Хелене безумну вест о васкрсењу Христа из мртвих. А када чуше за васкрсење мртвих, једни се ругаху, а други рекоше: Да те чујемо опет о томе. И тако Павле отиде из њихове средине (д. ап. 17,32-33).
Позитивни садржај хришћанске побожности не може зависити од тога пред каквим слушаоцима говори проповедник – пред паганима, биолозима-еволуционистима или акушерима-гинеколозима. Чак и мала ревизија може довести до великих догматских искривљавања.
Слободно прекрајање Шестоднева доводи до промене смисла целог стварања света – питања повезаних са Адамом, његовим грехопадом, његовим искупљењем крвљу Исуса Христа. Отац Андреј покушава да прикаже као апсурд “догмат” који нико не предлаже “о тачном броју часова стварања света”. Али он иза свог подсмеха не примећује да се уопште не ради о томе, већ о стварима много озбиљнијим. Тако би се, на пример, у Символу вере могло наругати “сувишним” речима: “У време Понтија Пилата”. Рекло би се, какав значај за нашу веру има име јудејског прокуратора под којим је крвљу Богочовека био склопљен Нови Завет? Не треба ли, исмејавши тај “недогматски” уметак у вероучитељни текст, направити нову редакцију никејско-цариградског Символа?
Међутим, сваком православном хришћанину мора бити јасно да је помињање у Символу вере Пилата конкретна историјска веза, и то не произвољна и неважна, већ у потпуности одређена. То пише и у Катехизису: “Због чега је речено да је Исус Христос разапет у време Понтија Пилата?” – “Да би се означило време када је разапет”. Али исти такви мотиви – веродостојности и историјске везе – захтевају јасно одређено време Адамовог живота, пошто ми верујемо не у некаквог ‘Адама уопште”, већ у библијског. Ту нема никаквог разлога за збијање шала.
Тема о еволуцији очигледно оцу Андреју не полази за руком. О другим питањима он пише убедљивије и тачније. Навешћемо карактеристичан пример размишљања о. ђакона. “Тема сарадње Бога и творевине јавља се у Библији још много пре него што се у њој јасно проговори о настанку човека” (24).
На неофита који ниједном у животу није држао Библију у рукама, ова фраза може оставити снажан утисак, нарочито ако се томе дода да само Стари Завет има 1282 странице црквенословенског текста. Али било који човек који отвори прву главу прве библијске књиге, одмах ће приметити да већ 26. стих Књиге Постања прича о Адамовом стварању. Преостаје још да схватимо фразу о. Андреја тако да израз “још много пре Адама” значи “за непуних шест дана”. Ни на којем језику и ни у којем преводу овај текст се не може прочитати на други начин.
Отац Андреј покушава да објасни шта има у виду: “Различити периоди у историји постања почињу од позива Божијег на самосталност земље” (24). Није јасно зашто употребљава потпуно нетрадиционалну реч “периоди” уместо општеприхваћених “дана”.
Даље, о. Андреј покушава да докаже постојање еволуције на Земљи, ослањајући се на мишљење Светих Отаца. Св. Василије Велики:”… земља се одједном (тј. изненада, а не у процесу дуготрајног времена! – К. Б.) приближава времену рађања…” Бл. Августин: “Бог је све створио одједном”. Није нам јасно чему се треба више чудити – томе како сви свети сагласно не дозвољавају еволуционистичко тумачење Библије, или томе што то упорно еволуционисти не примећују.
После овога сасвим чудно звучи следећа фраза: “Али у Православљу нема ни текстуалног, ни доктринарног разлога за одбацивање еволуционизма” (24).
Карактеристично је за све еволуционисте да када изгубе наду да ће наћи подршку за своја мишљења код Светих Отаца, без колебања покушавају да пронађу ауторитете међу професорима. То је далеко једноставније извести. Низ имена наводи у својем чланку ђакон Андреј Курајев, али његов став од тога не постаје убедљивији и тачнији. Пре би се рекло да је обрнуто.
Најнеутралнија богословска позиција коју цитира о. Андреј јесте мишљење професора А. И. Осипова: “Принципијелно су могуће и креационистичка, и еволуциона хипотеза”. Нажалост, сложити се с једним таквим помирљивим компромисом могуће је само дотле док из тог семена не израсте анчар[2]. Исказ: “Принципијелно је могућа и хипотеза да је библијски Адам постојао, и хипотеза да га није било” – звучи већ заиста “непринципијелно”. Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.
Зато се једна мисао о. Андреја Курајева може сматрати тачном и због тога жалосном: “Спокојан однос према еволуционизму јесте традиција православног академског богословља”. Отац ђакон тачно запажа један од плодова апостасије 20. века. Али, хвала Богу, ова позиција не одражава мишљење целе Цркве. Нису сви архијереји такви модернисти као архиепископ Михаил (Мудјугин) којег помиње о. Андреј; нису сви свештеници такви либерали, као протојереј Василиј Зењковски. Лично општење аутора ових редова са старцима и монасима СветоТројицке Сергијеве лавре, ПсковоПечерског манастира и с другим благочастивим хришћанима омогућава да се потврди неуништивост светоотачког наслеђа у нашој Цркви. Иста та жива нит која нас спаја с древним оцима осећа се и у књигама јеромонаха Серафима Роуза. Отац Андреј и сам признаје: “Што се тиче става о. Серафима Роуза не могу да кажем да је он погрешан”. Истина, он нажалост, одмах наставља своју мисао, мењајући њен садржај: “Једноставно то није једини став којег има право да се придржава православни верник” (24). Али антиеволуционистички радови о. Серафима Роуза не садрже алтернативно богословско размишљање о општим питањима, већ разобличавају јерес.
При томе карактер јереси еволуционизма је такав да не допушта узајамно мешање с Православљем.
У 4. веку постојали су јеретици аријанци, али су постојали и познати јеретици полуаријанци. Јерес првих је осудила Црква на Првом васељенском сабору, а јерес других на Другом васељенском сабору (као Македонијево омиусијско и духоборачко учење). Свтимо се да су аријанци учили о Сину Божијем да није једносуштан Оцу; полуаријанци су учили да је сличносуштан Оцу; али оба мишљења је одбацило католичанско Православље, које је учило да је Син једносуштан Оцу небеском[3]. На исти начин, нема никакве везе с Православљем ни Дарвинов “чисти” еволуционизам, ни “телеолошки” еволуционизам Тејара де Шардена. Чисти безбожни еволуционизам, по типу дарвинистичког, у потпуности се може изједначити с аријанством које потпуно лишава Христа Божанског достојанства. “Телеолошки” еволуционизам, по типу Шарденовом, неуморно понавља да се целокупни развој васионе који је трајао многе милијарде година, укључујући појаву живота и човека, одвијао “по вољи Божијој”, а при томе он намеће Богу ради стварања света механизам који су измислили људи – еволуцију. Зато се “телеолошки” еволуционизам у потпуности може упоредити с полуаријанством које је хтело да у Христу види посредујуће биће слично божанству. Али Православље одбацује та богословска лажна учења како у односу на Христа, тако и у односу на стварање. Католичанска Црква садржи учење о једносуштности лица у Светој Тројици и учење о стварању света Богом за шест библијских дана, без икаквих еволуционистичких порицања или наметљивих нових тумачења.
Зато еволуционистичку “традицију православног академског богословља” које истиче о. Андреј Курајев, не треба истицати, већ искорењивати. Какве још све јеретичке “традиције” неће настати у нашој Цркви, ако сваку од њих будемо тако штитили и неговали!
Узалуд се о. Андреј латио да одбрани еволуционизам у Православљу путем нетрадиционалног читања библијског текста. Зашто, на пример, уместо израза “рајски врт” – како буквално стоји у јеврејском оригиналу Светог Писма – о. ђакон пише да би га “пре требало превести речју ‘повртњак'”? Ма колико ова верзија тумачења била прихватљива с тачке гледишта лингвистике, ова мисао је толико екстравагантна да не може приближити читаоца традиционалном црквеном схватању. Оваква размишљања у стању су само да разоткрију оштроумност аутора, али никакве везе немају са истинским садржајем Светог Писма.
Отац Андреј пише: “Одлазак животиња није смрт, већ је нешто слично одласку човека. Ако кажемо ‘Сократова смрт’, немамо право да ту реч примењујемо у исказу ‘смрт пса’… Животиње су ишчезавале из бића, завршавале су са постојањем у свету пре човека. Али то није смрт” (24).
Мисао о. ђакона, иако је пантеистичка и дира срце (ко ће се усудити да упореди смрт Сократа и смрт пса?), ипак је неодржива, пошто и по нормама руског, и по нормама старојеврејског језика ми не само да “имамо право”, него смо и дужни и за Сократа и за пса да користимо ипак једну исту реч “смрт”. Наравно, о псу обично говоримо да је он “угинуо”, а о праведнику да је “уснуо у Богу”. Али не просуђујући о даљој судбини пацијента, и лекар и ветеринар приликом леталног исхода констатују: “Смрт је наступила од …”
Слични аргументи у одбрану еволуционизма и ради побијања учења Цркве да Бог није створио смрт, изгледају пре комично, него убедљиво. Али нимало није комичан повод ради којег излаже о. Андреј своју аргументацију. Тај повод о. Андреј Курајев схвата као догматски и вероучитељски значајан. Он тачно пише: “Веза греха и смрти се догматски (тј. вероучитељски значајно) успоставља речима апостола Павла”, и даље наводи речи из Посланице Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим.5,12).
Зар нису јасне апостолске речи грех уђе у свет?. Зар после ових речи побожни хришћанин хоће да предлаже разматрање фантазмагорија “пред-људског” и “ван-едемског” света? Колико год то било чудно, о. А. Курајев управо је ради ове богословске спекулације написао свој чланак. Он управо то и тврди: “Неприхватљивост у богословском смислу идеје еволуције за православно мишљење може бити доказана само у случају ако буде разјашњено: на који начин претпоставка о смењивости поколења животиња у свету пред-људском и ван-едемском може нанети штету…” (24). Прекинућемо на кратко овај цитат.
Отац Андреј би овде требало да још једном прочита Павлов стих о томе на који начин је грех ушао у свет и до чега је то довело. Ако је то мало, може се обратити тумачењу овога стиха од стране бл. Теофилакта: “Грех и смрт ушли су у свет кроз једног човека Адама” (39). Светоотачка мисао никако не допушта постојање смрти у свету пре Адамовог греха, чак и изван граница едемског “повртњака”… Узгред, рајски врт Бог није насадио после стварања Адама, већ три дана пре тога. Према тумачењу преп. Јефрема Сиријског “Бог је насадио рај у трећи дан и то се објашњава речима: И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета, лепа за гледање и добра за јело. А да би показао да се ту приповеда управо о рају, додаје се: и дрво живота посред раја, и дрво знања добра и зла (Пост. 2,9)” (15,с. 231).
Дакле, завршимо фразу о. Андреја:”… може нанети штету свесности учешћа хришћанина у спасоносним црквеним тајнама” (24). “Свесност учешћа” у тајнама с тим овде нема никакве везе. Деца и болесници могу да учествују у црквеним тајнама не сасвим “свесно”, али ипак благодатно и спасоносно. С друге стране, јеретици и секташи могу сасвим “свесно” да учествују у својим крштењима и ломљењима хлеба, али као што је познато, не даје свака таква “свесност” спасоносну благодат.
Питање треба поставити другачије: Постоји ли у овом или оном учењу супротност традиционалном светоотачком схватању догмата или не? Ако постоји, онда је то јерес. Ако не, онда је то “приватно богословско мишљење”. Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима. Зато је еволуционизам јерес. И не треба, чак ни ради “мисионарских” циљева покушавати нудити оригинална тумачења познатих догматских тврдњи да би се оправдало антицрквено учење.
Отац Андреј поставља у свом чланку два питања. Прво – приликом порицања еволуционистичког тумачења Библије – “Шта је то заправо неприхватљиво што у њему видим?” Наш одговор оцу Андреју гласи: потпуна супротност једнодушном схватању Светих Отаца.
Друго питање: “Шта је то што је управо штетно спасењу људи у мишљењу које осуђујем?” Наш одговор: Постојање догматског искривљавања православног погледа на свет, или, другим речима, јерес. Не постоји ништа што више штети спасењу људи.


НАПОМЕНЕ:

  1. Треба истаћи да је други ауторитет на који се позива о. Андреј осуђен на Петом васељенском сабору – прим. ур.
  2. Отровно дрво – прим. прев.
  3. Надамо се да наше поређење јереси аријанства и еволуционизма нико неће погрешно схватити. Ради се, разуме се, не о истоветности и сличности Сина Божијег творевини, већ о томе да Православље тврди против аријанаца – једнако божанство Сина и Оца, а против еволуциониста – непосредно и без икакве еволуције – креационистичко стварање света по Божанској Речи: Јер Он рече и постаде, Он нареди и откри се.

Comments are closed.