ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

6. Примери замене православног вероучења јеретичким еволуционистичким представама

Среће се низ аутора који се издају за православне мислиоце, али фактички нуде учење које је по духу туђе светоотачкој традицији. У нашем кратком прегледу задовољићемо се само помињањем савремених и најпознатијих писаца у црквеној средини, односно, Цркви блиској средини.
Тако на пример, широко познат међу интелектуалцима протојереј Александар Мењ износи, и то с позивањем на великог светитеља, мисао да “по речима св. Григорија Нисијског, Адам није толико једна личност, колико Свечовек (подв. прот. А. М. – К. Б.), целокупна душа целог човечанства” (30,с. 34). Аутор се позива на шеснаесто поглавље расправе “О устројству човека” и споља то изгледа потпуно убедљиво. Али ту постоји само мали део истине који прикрива велику неистину.
Свети Григорије Нисијски у 2627. стиху прве главе књиге Постања заиста види управо стварање људске природе. То потврђује, пре свега, сам свети човек који тачно пише: “Створимо – вели Бог – човека по образу и подобију нашем… И створи Бог човека… по образу Божијем створи га (Пост. 1,2627). Образ Божији који се посматра у целој људској природи, добио је довршетак” (12,с. 6970). Друга потврда тога да се у Библији говори о природи, а не о личности, јесу преводи седамдесвторице преводилаца на грчки и светих равноапостолних Кирила и Методија на словенски језик, код којих се у датим стиховима одговарајућа јеврејска реч преводи као “човек”, а не као “Адам”.
Међутим, из реченог нипошто не проистиче то у шта хоће читаоце да убеди о. Александар Мењ – како наводно створени први човек није био “једна личност” већ некакав “Свечовек” (ова реч није преузета из светоотачког изворника, већ очигледно, из Кабале), тим пре није “целокупна душа целог човечанства”. Овакве “мисли” нема ни код св. Григорија Нисијског, ни код било којег од Светих Отаца. Из онога што се у наведеним библијским стиховима говори о Божијем стварању људске природе (или човека), нипошто не следи да Адам није био личност. Он је заиста био личност, и Библија у том погледу не дозвољава никакву сумњу.
Побијајући неправославно мишљење о. Александра Мења, јасно ћемо изложити тим поводом мишљење Цркве, између осталих, и самог светитеља Григорија Нисијског, на којег се тако злосрећно позива протојереј-модерниста. “Реч, говорећи: створи Бог човека, неодређеношћу значења указује на целу људску природу. Јер створено се ту не назива ‘Адамом’, као у следећој причи, а име створеног човек није конкретно, већ опште” (12,с. 65). Очигледно се говори о “створеном човеку”, а не о “Свечовеку” и не о “целокупној души целог човечанства”. У расправи “Протојереј Александар Мењ као коментатор Светог Писма” аутору се даје оваква оцена: “Присутно је искривљавање мисли, битно с тачке гледишта православног учења: бркају се појмови ‘природе’ и ‘ипостаси’. Бркање ових појмова у антици је водило јересима и управо на таквој ‘идеологији’ настале су христолошке јереси: несторијанство, монофизитство и иконоборство” (2,с. 193).
Атеисти су покушавали да докажу да “није било”, као личности, Исуса Христа, а модернистички богослови на сличан начин покушавају да докажу да “није било” Адама. Али и једне и друге разобличава св. апостол Павле: Први човек је од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1 Кор. 15,4748).
Лишивши првосазданог Адама права да буде личност, протојереј Александар Мењ учи да је смрт царевала на земљи и пре Адама (по његовој терминологији пре “човечанства”), и на тај начин еволуција представља исконски и неизбежан закон. Он тврди: “смрт у природи је универзална” и одмах поставља реторичко питање: “Може ли се после тога говорити да је смрт у природу унео човек?” (30,с. 571).
Може ли хришћанин да говори и мисли другачије? Не могу се у заносној еволуционистичкој екстази заборављати јасне речи Апостола народа: Кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт (Рим.5,12). Устима блаженог Теофилакта Црква објашњава: Трех и смрт ушли су у свет кроз једног човека, Адама, и опет преко једног човека, Христа, уклоњени су “(39,с. 34).
Дакле, мишљење о. Александра Мења о овом питању је неправославно. Оно је неправославно и код многих његових ученика-следбеника заражених истим модернистичко-еволуционистичким духом.
Ево шта пише један од њих, свештеник Александар Борисов, у својој књижици “Побелеле њиве” о предреволуционарном руском свештенству. “У црквеним круговима које је заступала практично једнообразна Црква, како онда, тако и сада, сама помисао о могућности да је човек поседовао мајмунолике претке изгледала је безбожном и јеретичком. Здрав однос према подацима науке, како онда, тако и сада, среће се у православној средини само као изузетак” (5,с. 140).
Али шта да се ради, ако таква мисао заиста представља безбожност и јерес? Шта да се ради ако је таква мисао у раскораку с речју Божијом Старог и Новог Завета, и са свим благочастивим мислима, познатим нам из дела Светих Отаца? Сматрајући себе у средини руског свештенства ретким и “здравим” изузетком, аутор само признаје свој неправославни поглед на свет и своју веру туђу Цркви.
Корисно је присвтити се да је научно-критички напад на Библију најпре налазио неподударност података Светог Писма с подацима ископавања на Блиском Истоку; међутим, ускоро су нова истраживања археолога, лингвиста и библиста почела не да оповргавају, него да потврђују сведочанства речи Божије. Не дешава ли се исто то данас у природним наукама, када уместо раскринкавајуће-критичког еволуционизма долази научни креационизам који потврђује богооткривену истину?
У књизи о. Александра Борисова може се наћи и други бисер. “Крај 19. и почетак 20. века за многе вернике је било време кризе, изазване очигледним неподударањем библијске приче о стварању света за шест дана и човека од ‘праха земаљског’ с подацима геологије, палеонтологије и антропологије. Уместо шест дана – 2 милијарде година физичке, хемијске и биолошке еволуције, а уместо ‘праха земаљског’ – очигледна сродност човека са свим животињама уопште и човеколиким мајмунима посебно” (5,с. 137).
Господи, помилуј! Православни свештеник специјално пише књигу у којој пориче шест дана стварања и стварање човека Богом од праха земаљског! Реч “прах” и не пише другачије до под знацима навода. Сви свети, молите Бога за нас! Он чак и не покушава да интерпретира те дане барем привидно побожно, он их уопште не промишља, он им се једноставно подсмева и одбацује као “митолошки” начин описивања. Тенденциозни подаци еволуционистичке псеудонауке 19. века, застарели и одбачени, између осталог, ускоро после њиховог изношења, стављају се као ауторитетни извор података, а богонадахнуто Свето Писмо се сматра ни за шта. Пастир Цркве не учи о стварању човека по образу и подобију Божијем, већ примећује “очигледну сродност човека са свим животињама”, а са мајмунима “посебно”.
Код Владимира Соловјова постоји један сјајан афоризам: “Човек је потекао од мајмуна и зато су сви људи браћа”. Али поштоваоци познатог философа (а таквих је већина међу неообновљенцима) не треба да са свом озбиљношћу исписују те речи као девизу на свом штиту вере у “хришћански еволуционизам”. Очеви и браћо, па то је шала!
Али ова шала понекад код обновљенаша окреће своју веома мрачну и гнусну страну. У свом “Катехизису за катехизаторе” свештеник Георгије Кочетков наводи библијски текст: И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро и место попуни месом (Пост. 2,21). Нама се чини да је овај библијски стих један од најцеломудријих и најбеспрекорнијих с тачке гледишта могућности да се у њему траже скаредности или двосмислена тумачења. Овај стих, чини се, уопште не садржи никаквих непристојних алузија или повода да се у њему налази срамни смисао. Речено је заправо да је Бог навео на Адама сан, узевши једно његово ребро и то место попунио месом (плоћу). Но, ево како се свтио да овај текст прокоментарише о. Георгије Кочетков.
“У слици ‘чврстог сна’, узимања (тј. подизања) ‘једног ребра’ Адамовог и коначног ‘попуњавања тог места месом’ може се видети љубавни сношај Адама са женском јединком, која му је у нечему слична (‘човеколика’), позваном да при томе постане човек – ‘жена’. У сваком случају не може се не признати да је то симбол телесне блискости оних који постају ‘једно тело”‘ (23, с. 9798).
Ништа слично нико од Светих Отаца није писао. Кочетков хоће да види у овом библијском стиху ни мање ни више него “љубавни сношај Адама са женском јединком” – човеколиким мајмуном! Тешко се може замислити већа прљавштина. Онај који је створен по образу и подобију Божијем, који још увек није учинио никакав прародитељски грех, тј. налази се у стању савршеног богопознања и неометаног богоопштења, према о. Георгију Кочеткову умешан је у најгнуснији грех који се назива скотолоштвом. И у томе о. Георгије не види оскрвњење лика Божијег у Адаму. У томе он види почетак људског рода. Због овога дела Бог, по о. Георгију Кочеткову није истребио Своје створење, није навео потоп, није попалио огњем, већ је напротив благословио рекавши: Рађајте и множите се!
Овако извртати реч Божију, овако изобличити текст Библије може само човек кога је ђаво на то наговорио. Јер ђаво и нема други циљ него да потамни и изопачи лик Божији, да Га замени нечим лажним и измишљеним. Упркос јасном тексту Библије и једнодушном схватању тог текста од стране свих Светих Отаца, свештеник Георгије Кочетков порекло људског рода не води од једне крви (Д. ап. 17,26) Адама, већ од (Господи, помилуј!) човеколиког мајмуна којег је назвао “женом”.
Размишљања о. Георгија Кочеткова о нашој прамајци Еви су, благо говорећи, без икаквог поштовања. Али мисао овог модернистичког богослова на томе се не зауставља, већ се развија још једним “горућим” питањем: “Али није ли она постала само получовек-полуживотиња неспособна за живот?” (23,с. 9798). Постављати оваква патолошка питања просто је срамно, те нема никакве потребе одговарати на њих. Када Кочетков пише о Еви као о личности “коју је Бог створио у љубави”, у његовој мисли је присутан непристојни контекст који може постати тема за истраживања психопатолога: Господ Бог је ‘довео’ (подв. о. Г. К. – К. Б.) жену Адаму да би је изједначио с њим, и Адам јој је, као пре животињама, дао име” (23, с. 9798).
Приповедање Библије је целомудрено и строго. А тумачење о. Георгија Кочеткова је развратно и бесрамно. Ту се садржи очигледно хуљење на Бога, на праоца Адама и праматер Еву. Једним замахом људско богоподобије се замењује скотоподобијем, божански иконички лик деце Адамове – полумајмунском њушком. Ђаво мора бити задовољан. Али Православна Црква овакав, ако се тако уопште може назвати, “Катехизис” мора одбацити и анатемисати.
Сва расуђивања о “хермафродитима” и “андрогинима” које је о. Георгије Кочетков преузео из књига Николаја Берђајева, као и помињања “Адама Кадмона”, преузета из учења кабалиста којима су препуне странице Кочетковљевог “Катехизиса”, чине се после тога просто наивним. Практично потпуно одсуство позивања на Свете Оце и непрестани цитати из протојереја Александра Мења употпуњују слику ове антицрквене књиге. У “Катехизису” о. Георгија Кочеткова модернистичке идеје Александра Мења добиле су достојан развој и завршетак.
Библијску хронологију Кочетковљев “Катехизис” потпуно прећуткује. Али зато тврди да је “Животињски свет на земљи створен пре најмање 1,52 милијарди година”. Тамо се такође помиње “човек, створен пре око 40 хиљада година” (23, с. 104).
Јеретичке мисли “православних еволуциониста” трују свест и одраслих и деце. Ево одломка из чланка “Стварање света”, објављеног у тзв. “Дечијем православном часопису” “С нама Бог” (уредник свештеник Александар Борисов). Стил излагања који је доступан младим читаоцима подвлачи вапијући несклад између цитата из Библије, с једне стране, и ауторових објашњења уз њих, с друге стране.
“Ево шта нам говори Библија о почетку стварања: И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост. И виде Бог да је она добра.
Већ неколико стотина година научници размишљају како је настала васиона. Не тако давно они су дошли до закључка да је то личило на експлозију, услед које се појавила светлост. Новонастали свет је био врео, његова температура огромна и он се брзо повећавао. Човек не би стигао ни да трепне, а светлост је већ прешла растојање као од Земље до Месеца. Ето каква је њена брзина! Замислите веома сјајну и веома врелу сијалицу која се надувава као балон. То ће личити на почетак васионе.
И одвоји Бог светлост од таме – читамо даље.
Прошло је милион година. Васиона се охладила и постала огромна. Сада је била испуњена гасом на којем је Господ током многих милијарди година стварао гигантске звездане гомиле – галаксије. Научници много мисле о томе како је Он то учинио, али за сада још увек не могу да схвате.
Ево како је Бог одвојио светлост од таме: звезде, сазвежђа, галаксије полетели су у мрачној пустоши кроз васиону која се шири. Лете и сада, као да звезде са пустоши играју шуге.
Прошле су још милијарде година, и у звездама су се образовале оне материје од којих су настале планете. Једна од њих је и наша Земља” (1).
Од речи Божије, од светоотачког предања у цитираном тексту није остало ништа. Остало је само потпуно одрицање и Духа и слова Библије. То је пре карикатура књиге Постања, изругивање Откривењу. Чини се да су сарадници часописа “С нама Бог” побркали Свемогућег Господа са ликом из античке митологије, узалудним радником Сизифом, када озбиљно приморавају православну децу да верују како је Господ током многих милијарди година стварао гигантске звездане гомиле”. Изложена концепција је научно неписмена и духовно штетна. Богу нису потребне милијарде година за еволуционе процесе. Све је било другачије. И рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; и нека светле на своду небеском, да обасјавају Земљу. И би тако (Пост. 1,1415). Земља се није појавила кроз “милијарде година”. Према рачунању св. Василија Великог, “Свему су претходили небо и Земља; после њих је створена светлост, раздвојени су ноћ и дан; затим опет небески свод и појава копна; затим је вода скупљена у стално и одређено место; земља се испунила сопственим плодовима, испустивши безбројне врсте трава и обогативши се биљкама сваке врсте. Али Сунца и Месеца још увек није било, да они који не знају Бога не би називали Сунце узроком и оцем светлости, и да га не би поштовали као ствараоца земаљских плодова” (8,с. 87).
Аутори часописа “С нама Бог” овако коментаришу библијски стих: Нека пусти земља из себе траву (Пост. 1,11): “Прве биљке на земљи су биле маховине и папрати. Прошле су десвтине милиона година и појавили су се раставићи и плавуни… Затим су се након стотина милиона година појавиле и друге биљке, међу којима и цветнице без којих земља не би била тако лепа као што је сада” (1). Иако аутор текста није заборавио на лепоту, смисао библијских стихова је потпуно искривљен. Упоредимо шта пише о трећем дану стварања св. Василије Велики: “Нека пусти земља. Замисли како се у мало речи и по тако краткој заповести хладна и бесплодна земља одједном приближава времену рађања, покренута на рађање плодова, и, као збацивши са себе жалосну и тужну одећу, одева се у светлу ризу, весели се својим украсом, и доноси на свет хиљаде врста биљака” (8,с. 70). Сваком је јасно да наведени цитати припадају људима различитог погледа на свет, различите вере.

* * * * *

Ево другог “православног еволуционисте” – Галине Муравњик (узгред, такође следбеница и ученица о. Александра Мења) која је у часопису “Православна беседа” објавила серију истих таквих неправославних чланака на исту тему. Њен патос је сасвим научан: “Креационисти тврде, на пример, да старост Земље износи свега 7,5 хиљада година, али то се потпуно разилази с подацима науке” (32,с. 37). Или: “…Промислитељ и Творац је згуснуо звезде од првобитног водонично-хелијумског гаса помоћу силе теже, и у тим џиновским облацима током стотина милијарди година одржавале су се толико високе температуре и притисци, да је у њима постала могућа нуклеарна синтеза…” (32,с. 30). Критика оваквог анти-библијског псеудонаучног богословља наведена је у часопису “Благодатни огањ” бр. 2, где се посебно примећује следеће: “То да старост Земље износи 7,5 хиљада година, не тврди креационизам, већ црквено предање. Креационизам само налази многобројне експерименталне доказе за ту тврдњу… Како најобичнију научну (и псеудонаучну) теорију учинити ‘хришћанском’? Треба једноставно после сваке тврдње додати речи: ‘по Промислу Божијем’… Ако постоји ‘природно одабирање’ и ‘сила теже1, чему ту онда Творац и Промислитељ? А ако постоји ипак Свемогући Творац, зашто ће Му за стварање сви ти ‘механизми’, растегнути на стотине милиона година?” (6,с. 6970).
Исту такву несавесност испољавају богослови-модернисти, када пишу расправе, оријентисане на одраслог и озбиљног читаоца. Један од најпознатијих “православних” апологета еволуције је протојереј Стефан Љашевски, чије су књиге преплавиле црквене књижаре. Он покушава да легално уведе идеје еволуционизма у Мојсијево приповедање о првим данима стварања. Ради тога о. Стефан и неки други непромишљени писци слободно и на свој начин тумаче јеврејску реч “јом” – “дан”. Наводно, “семитски језик с почетка другог хиљадулећа пре Христовог Рођења био је тако сиромашан речима, да је често једна реч изражавала неколико појмова, на пример, реч јот је значила и дан, и период времена” (28, с. 5). Међутим, упркос свој спољашњој убедљивости овакве аргументације, она је скроз лажна и неодржива.
Ма колико се некима чинило да је старојеврејски језик “сиромашан речима”, елементарна научна савесност морала би приморати аутора оваквих изјава да завири у речник и провери значење речи јот. Обавивши овај лак посао, свако се може уверити да у “Јеврејско-руском речнику” Ф. Л. Шапироа реч јот која се употребљава у једнини значи “дан”, али никада “временски период”. Друго значење пак се среће у старојеврејском језику (као и у руском и у многим другим језицима) само у множини, када “дани” – значи “време”. Довољно је то упоредити са црквенословенским изразом “у дане оне” истоветним по смислу са изразом “у време оно”. Таквих примера није мало ни у световној литератури: Тургењевљево “у дане сумња, у дане мучних размишљања” значи “у време”, Пушкиново “у дане тужне Великог поста” такође. У сваком случају, контекст фразе: И би вече и би јутро, дан један (Пост. 1,5) – никако не омогућава да се реч јот тумачи као “временски период”, већ значи само “дан”.
Овакво анти-библијско гледање на смисао текста Шестоднева продрло је у православне школске установе, укључујући и богословске институте, богословије и академије. Настало неприродно стање доводи до тога да нецрквено мишљење трује веру и пастира и пастве.
Ово јеретичко мишљење се подгрева изјавом протојереја Стефана Љашевског како наводно “нико од Светих Отаца Цркве који су икада писали тумачење књиге Постања о данима стварања, није схватао реч ‘дан’ у буквалном смислу” (28,с. 5).
С тачке гледишта догматског богословља ова изјава је једноставно неписмена. Она непосредно противречи јасном црквеном учењу. У “Тачном изложењу православне вере” преп. Јована Дамаскина каже се: “Од почетка дана до почетка другог дана је један цео дан, јер Писмо говори: И би вече, и би јутро, дан један” (16,с. 128). У књизи “Православно-догматско богословље” архиепископа Макарија речено је ништа мање одређено: “Под именом шест дана стварања Мојсије подразумева обичне дане. Јер сваки од њих је одређен вечери и јутром: И би вече, и би јутро, дан један;… и би вече, и би јутро, дан други… и тако даље. А осим тога,… у складу са тих шест дана у које је Бог створио сва Своја дела и након завршетка којих је отпочинуо и осветио дан седми, Мојсије је заповедио Израиљцима да и они шест дана у недељи раде, а да седми дан, суботу, посвећују Господу Богу својему” (29,с. 420). Већ смо навели низ мишљења Светих Отаца који су међусобно сагласни, али нису сагласни с мишљењем модернисте протојереја Стефана Љашевског. Овај списак се може продужити.
Отац Стефан Љашевски чини праву правцату кривотворину. Он и његови истомишљеници нису у стању да потврде своје неосновано мишљење ниједним светоотачким цитатом. Среће се једино позивање на “Шестоднев” св. Василија Великог који увек наводе еволуционисти у својству одбране свог мишљења – “Назовеш ли га даном или веком, изразићеш један исти појам”. Овај цитат, како тачно примећује ђакон Данило Сисојев, “једноставно има искривљен смисао”, пошто се у њему не ради о данима стварања, већ о осмом незалазном дану будућег века (35, с. 61-62).
Ево како схвата дане стварања протојереј С. Љашевски. У трећем дану стварања он издваја два “стваралачка чина” – одвајање копна од мора и појаву биљног света, при чему се на “први стваралачки чин односи Архајска ера земље, а на други – рани Палеозоик, тј. Камбриј, Силур и Девон” (28,с. 19). Доследно развијајући своју мисао, аутор пише након неколико страница: “Петом дану стварања одговара од почетка до краја сва Мезозојска ера која се састоји од три периода: Тријаса, Јуре и Креде” (29,с. 27). На тај начин, “дани” стварања по мишљењу “православног еволуционисте” трају стотине милиона година. Позната тешкоћа настаје у свим сличним спекулативним схемама са четвртим даном у којем, према Библији, и створи Бог два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и звезде (Пост. 1,16). На овај “дан” стварања испоставља се, отпадају десeтине милиона година Карбонског и Пермског периода, а смисао стварања, по Љашевском, своди се на развејавање облака у атмосфери и појаву светила на небеском своду. Никаквим лукавим начином еволуционисти не могу да се извуку. Описана схема је научно недаровита, а богословски смешна.

Comments are closed.