ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА
5. Еволуционизам као пагански поглед на свет
Уверивши се у то да еволуционизам представља вероучење, и то вероучење неправославно, потрудићемо се да одредимо који су то духовни корени тог учења.
Према Лаву Тихомирову, сва разноликост религиозно-философских система се може свести на једноставну схему: на паганство и на прихватање Откривења надтварног Створитеља. Божанско Откривење је изложено у књигама Старог и Новог Завета, као и у свештеном црквеном предању.
Пошто се ни у Библији, ни у црквеном предању, не садрже идеје еволуционизма, корене овог учења треба тражити у паганству.
Идеја еволуције видљиве и невидљиве природе заправо и чини главну суштину паганства. Према класификацији Тихомирова, паганство може бити подељено на следећих пет подврста: многобожје (политеизам), свебожје (пантеизам), безбожје (атеизам), човекобожје (хуманизам), сатанобожје (37,с. 124). Није тешко уверити се у то да сви ти погледи на свет имају у свом темељу еволуциони принцип.
Политеизам, који се изражава, по правилу, у облику митолошких прича, представља више или мање развијени ланац родослова богова. Излаже се редослед прича ко је кога и како родио и шта је из тога настало. Увек се могу поменути божанства релативно старија и релативно новија. На пример, Зевс је син Хроноса и отац Аполона. Пошто пагански богови персонификују стихије и појаве света, митологија је живо приповедање постанка света од хаоса до разноврсних и савршених облика. На тај начин, еволуција света се описује у политеизму редоследом односа између богова и њихових родбинских веза.
Пантеистички и атеистички поглед на свет имају заједничко то што претпостављају известан природни и спонтани развој облика материје, тј. садрже идеју еволуције материје у чистом облику. У наш задатак не спада критичка анализа тих религиозно-философских концепција. Довољно је укратко их поменути. Према гледиштима пантеиста еволуција се догађа услед тога што се претпоставља да је васиона наводно сва одуховљена, а развој је, како они сматрају, битно својство духа. Атеисти пак, одричући одуховљеност природе, сматрају да је наводно способност за еволуцију битно својство саме материје, при чему појаве живота и разума представљају само квалитативне ступњеве еволуције.
Подврсте паганства које је издвојио Тихомиров – хуманизам и сатанизам, представљају производе трију претходних, и зато је идеја прогреса и еволуције у њима изражена, по правилу, с не мањом снагом, него у претходно поменутим. Умањити значај еволуције у светопогледној представи може само Једини Господ који у Својој свемоћи за њом нема никакве потребе. Еволуционизам изгледа као непоколебиви и фундаментални принцип само дотле, док не почне да се говори о живом Богу Творцу. Али човекобожије и сатанобожије до крајњих граница умањују значај Бога, чиме чине неизбежним принцип еволуционизма у свом погледу на свет. То је основа хуманизма: “Преувеличани појам о значају човека настаје приликом сваког смањивања појма о божанству, и достиже максимум када значај Бога достиже нулу” (37,с. 117).
Основа сатанизма је слична: “Људипагани замишљају да је увек био хаос, првобитна ‘вода’ и слично, из које су се на некакав начин самосталним процесом саморађања развили концентрати, који су као резултат дали еволуцију света с његовим великим и малим ‘боговима’ и са самим човеком. То првобитно ‘биће’ људи замишљају у материјалним облицима. Сатанска психологија може исту ту концепцију воде да пренесе на духовно биће, с конкретним духовним силама, тј. да претпоставља вечно постојање таквог ‘духовног хаоса’, духовне ‘првобитне воде1, у којој су самостално поникли анђели као лична концентрација те безличне духовне првобитности. У таквом случају се може замислити да пали анђео, иако зна за постојање Бога, не верује у Његово предпостојање ‘духовном’ бићу. Пали анђео је могао видети да је Господ Бог необично моћан, али Га посматра ипак само као првог међу једнакима” (37,с. 122).
Из ове кратке анализе паганства проистиче следећи двоструки закључак. С једне стране, у свим својим подврстама паганство је незамисливо без принципа еволуционизма. С друге стране, идеја еволуције увек се крије у паганском погледу на свет и представља његово неотуђиво обележје.
Спојити потпуно паганску веру у еволуцију и хришћанску веру у Божанско Откривење немогуће је. Доћи ће до некакве синкретичке накарадности, неизбежно ће настати гностицизам. Творац се изједначава са творевином, те ће бити или напуштен као непотребан, или ће бити потчињен законима тварног света. А Бог је наш на небу и на земљи, и све што усхте, створи (Пс. 113,11). И Њему, Свемогућем Творцу, нуди се лакејска улога чувара “закона еволуције”! Њему се указује сумњива част да буде у најбољем случају праузрок бића, или једноставно диспечер еволуције. Али такав безвољни и немоћни бог нема ничег заједничког са Свемогућим Господом Којег исповеда Црква Христова. А пагани приликом описа еволуције некако су увек спокојно обилазили истинитог Бога. Политеистима, пантеистима и атеистима Он је испао сасвим непотребан, сувишан, а хуманистима и сатанистима Бог хришћана служи само као објекат напада, надметања и хуле.
Из реченог постаје јасно да сви покушаји да се створе тзв. “православне” теорије еволуције представљају свесна или несвесна насртања на црквено вероучење. Еволуционизам може бити доследан и чак префињен у паганским теоријама, где је он у хармонији са осталим деловима погледа на свет. Али са библијским и светоотачким схватањем света еволуционизам је неспојив. Сваки “православни еволуционизам” представља редукцију која изопачава Откривење, или синкретичку смесу паганства и знања које потиче из Божанског извора.
“Православни еволуционизам” јеретичан је по самој својој суштини, у свим својим многобројним пројавама. Еволуционизам који своје паганско порекло прикрива хришћанском фразеологијом и библијским цитатима недвосмислено представља врсту гностицизма. У суштини гностицизам првих векова наше ере представљао је покушај синтезе Божанског Откривења и паганског празноумља. Управо истим тим се баве и савремени “православни еволуционисти” (у чему они, између осталог, бивају сродни езотеријским сектама). Наш став нека потврди мишљење познатог богослова 19. века В. В. Болотова. У својим “Предавањима из историје древне Цркве” он је приметио да су гностици у круг свог апарата увели хришћанска гледишта. “Али су при томе позитивни садржај хришћанске религије замишљали врло уско. Он им је давао одговоре на религиозноморална питања, али остављао је по страни питања чисто космолошка, или их је барем решавао не у оној формули у којој је навикла да их решава наука те епохе” (5,с. 176). Наука наше епохе која је уздигла заставу вере у еволуцију такође осећа да Црква традиционално не решава космолошка питања “у тој формули”.
“На исконско и суштинско питање философије, на који начин је из бесконачног настало коначно, материјални свет из духовног, хришћанство је нудило идеју стварања свега ни из чега и то у облику толико једноставном, да се ту религија и по свом садржају и по свом излагању разилазила с философском поставком овог питања, јер се философија тешко мирила с идејом стварања која се њој чинила логички противречном, зато што ни из чега не настаје ништа” (4,с. 176).
Даље излагање Болотовљеве мисли, чини се, више одговара оцени модернистичких богослова 20. века, него његових савременика у прошлом веку. “Положај философствујућих умова 1. и 2. века у сличним питањима, без обзира на оштру разлику по облику, у суштини је био исти као и нама савремени став тзв. посредничког богословља које хоће да успостави потпуни склад између чисто богословског гледања и природнонаучног гледања или свакојаких других научних хипотеза. Као и гностици, тако и савремени посреднички богослови не желе да жртвују ни религиозну веру, ни философско-научна убеђења” (4,с. 176). Они који желе да задрже репутацију и напредних научника и истовремено православних хришћанских верника, у свим вековима, као и данас, покушавали су да нађу непостојећу сагласност противречних убеђења.
“То се могло постићи на два начина: или у самом позитивном вероучењу, у књигама Светог Писма, наћи онај философско-научни смисао који је гностицима или посредничким богословима постао драг, или у крајњем случају потражити онакав принцип који би ослобађао човека од ауторитета слова Светог Писма. Познато је како у датом случају поступају савремени посреднички богослови. Ако им се шестодневно стварање чини ненаучним с геолошке тачке гледишта, Свето Писмо ће покушати да тумаче не у буквалном смислу, и тада ћемо имати посла са читавим геолошким периодима који се могу растегнути на читаве милионе година. На познатим местима се могу употребити умилне фразе које очигледно одговарају Дарвиновој теорији порекла врста (Пост. 1,20,24), а, на крају крајева, увек преостаје могућност да се призна како Свето Писмо у датом случају говори само људским језиком, да Мојсије није писао за астрономе и геологе, већ за њему савремене Јевреје. Тада прва глава Постања неће имати такво значење из којег би постајала неизбежном борба против савремене природе науке. Метод богослова посредничког правца, колико је то могуће, строго је научан. У свим својим методима, у филологији, критици и егзегези, они хоће да буду на нивоу савремене науке” (4,с. 177).
Убедљиво и тачно речено. Најкарактеристичније је то што практично ништа ново модернисти-еволуционисти за последњих сто година ни у методици, ни у средствима аргументације нису додали. Данас владају иста недаровита понављања и типолошке грешке. Зато је у праву Болотов када пореди такве назови-богослове с њиховим античким претходницима. “Али потпуно исто су у своје доба поступали и гностици. Они су се у Светом Писму, преузетом од хришћана, барем у појединим његовим деловима, трудили да пронађу своје омиљено учење” (4,с. 177). При томе људи могу то чинити из најбољих побуда и не примећивати да врше отворено насиље над смислом и духом Светог Писма и читаве богословске-литургијске традиције Цркве. У слепилу они покушавају да потврде своју лаж еванђеоском истином, да нађу аргументе за своје заблуде о Божанском Откривењу, користећи Библију као “чивилук за качење сопствених мисли” (израз К. С. Луиса).
Оцену савремених гностикае-волуциониста завршићемо такође Болотовљевим речима: Гностици су хтели да буду не само људи науке, него људи који су дубоко схватили религиозну истину. У овом формалном принципу није било ничег противцрквеног што разликује гносис лажни од гносиса истинитог. Само их је садржај оне науке с којом су они имали посла одвратио од општеприхваћеног правила вере, усмеривши их на пут спекулације не због тога да би пронашли хришћанску истину онако како је она изложена у Цркви, већ да би се удаљили од ње. У историјским околностима оног доба, у чињеници да се та наука није развијала на хришћанском тлу, налази се узрок тога што је гностицизам постао заправо реакција разнородних облика паганства, и класичног и источњачког, реакција у којој су ишчезли чисто хришћански елементи” (4,с. 179).
У последњој околности се састоји корен свих противречности између савремене науке и православног вероучења. Еволуционистичка наука се није развијала у хришћанској средини, већ у средини расцрквењених обезбожених хуманиста који су изгубили сваку побожност. У датом случају имамо у виду, разуме се, не науку уопште, већ управо теорију еволуције која доиста мора бити названа псеудонауком. Историја научне мисли познаје имена и богослова, и монаха, и људи веома побожних. То је општепозната ствар. Али због тога што еволуционизам не представља науку, већ подврсту паганске вере, “хришћански еволуционизам” не може бити православан – он неизбежно постаје јеретичко учење.
