ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА
1. Уместо предговора. Апологија наслова
У расправи “Православни поглед на еволуцију” јеромонах Серафим Роуз је написао следеће: “Они који су усавршени у световном мудровању подсмевају се онима који називају еволуционизам ‘јересју’. И заиста, еволуционизам, строго говорећи, није јерес; као што хиндуизам, строго говорећи, није јерес, већ је као и хиндуизам (с којим он има везе и који је вероватно утицао на његов развој) еволуционизам идеологија дубоко туђа православном хришћанском учењу, она увлачи у такво мноштво нетачних учења и мишљења, да би било далеко боље када би то била једноставно јерес коју би било лако препознати или поразити” (34, с. 515). Мисао блаженопочившег о. Серафима о томе да “еволуционизам, строго говорећи, није јерес” изгледа нам савршено тачном, пошто еволуционизам нема никакве везе с црквеном традицијом (исто онако као хиндуизам или гностицизам).
Значај о. Серафима Роуза за разобличавање антихришћанске суштине еволуционизма може се упоредити са оним значајем који је у разобличавању аријанства имао у антици св. Атанасије Велики. После необоривих речи православног Американца писати на ову тему има смисла само утолико уколико еволуционизам још увек постоји и даље напада црквено учење – исто онако као што је критика аријанства од стране кападокијских отаца и каснијих светих људи у суштини само понављала разобличавање ове јереси од стране св. Атанасија Александријског.
Најновије модернистичко богословље пуно је неспретних покушаја да се упрегну у иста кола коњ и бојажљива срна – по својој природи груби пагански еволуционизам (како ћемо доказати касније) и префињено светоотачко учење о шестодневном стварању света као дела руку Божијих. Када се у наше време не би нудила маса разних врста телеологизма, тј. “православног еволуционизма”, Цркви би било лако да се избави од те лажне философске концепције. Но, сва несрећа је у томе што су данас многи хришћани спремни да прихвате као тачно учење о еволуцији васионе, а еволуционисти су веома склони да себе проглашавају за смерне хришћане.
Настала ситуација је потпуно аналогна односу гностицизма према древној Цркви. Школе гностика нису имале са апостолским хришћанством никакве везе, те оне, строго говорећи, не би требало ни да се називају јеретичким. Професор В. В. Болотов је тачно називао једно од својих предавања “Борба хришћанства против паганске мисли у облику гносиса”. Међутим, лако је називати неку појаву “паганском мишљу”, када је она већ одавно мртва, када су је Свети Оци разобличили и када не напада Цркву. Али када су многобројне гностичке школе те “паганске мисли” иступале у име Цркве и покушавале, као што то данас чине еволуционисти, да своје лажно учење издају за црквено, Свети Оци су, чистећи Цркву од туђег наноса, разобличавали гностицизам управо као јерес. Тако је посебно поступао св. Иринеј Лионски када је писао: “Међу овим јеретицима (подв. – К. Б.) има неки по имену Марко који се хвали да је следбеник свог учитеља (Валентина – К. Б.)” (22, књ. 1, гл. 13.1. – с. 57). На другим местима своје расправе св. Иринеј се изражавао исто тако одређено: “Валентин који је прилагодио начело тзв. гностичке јереси особитом карактеру своје школе” (22, књ. 1, гл. 11.2. – с. 52) итд.
У светлу овога што је речено, када данас чујемо о теоријама еволуције, можемо их мирно не примећивати, све док та паганска мудровања немају никакве везе с Црквом. Али када се хришћанин среће са учењем које се приказује као “православни еволуционизам”, он је дужан да га изобличи као пројаву јереси, а све следбенике “хришћанског еволуционизма” да сматра јеретицима. Зато ће тема нашег рада коју смо унели у наслов – “Јерес еволуционизма” – бити актуелна све дотле док не престану покушаји да се међусобно помире и споје туђи и неспојиви погледи на свет: вера у Божанско Откривење и вера у еволуционизам.
