NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Jedno pismo

Jedno pismo

Pitanje:
Poštovani Oci, U napred se moram izviniti što ħe ovo pismo po svome obimu uzeti prekoviše Vašega vremena, ali se i zahvaliti što imam ovu moguħnost da konačno, svoje iskustvo sa nekim podelim. Iskustvo ovoga vida je moje prvo, dugotrajno i pozamašno, ali me je o koncu učinilo sreħnom (Slava Gospodu – uz dečiju grgoljivu radost srcem kličem.) Potičem iz patrijarhalne porodice u kojoj u miru žive tri generacije. Bez obzira na pedesetogodišnji satanistički ritual kojemu smo kao narod bili izloženi, imam Gospodu da zahvalim na mojoj baki koja nas je, svih tih godina držeħi nas, vrlo mudro, bliže njemu za njega i vezala. Bila je takva žena od koje se se mogla naučiti spremnost na žrtvu i vrednost žrtve, tj. spremnost na ljubav i vrednost ljubavi. Ja kažem mogli smo učiti, a tačnije je reħi – osetiti. Možda je On bio zabranjen, možda Ga se nije smelo pomenuti. ona ga nikada imenom nije pred nama prozvala, ali Ga se držala i držala nas uz Njega svo vreme. Sada shvatam njenu premudrost, i duboko joj hvala na tome. Tako, tada, kao detetu, nije mi bilo jasno zašto svake srede i petka baka neizostavno sprema pasulj, ili ribu (ako je bilo) , ili testo i pekmez. kada mi nekako ostanemo nakon kojeg vremena gladni. i zašto se uporno toga držala, kada je umela da sprema bogatu trpezu. ali sada mi je jasno. Tako, znala sam da ima jedan dan kada, negde sa snegovima (sada ni njih nema) , negde tokom raspusta, a uvek naveče, baka ulazi u sobu i obasipa nas, radosna, orasima, lešnicima, suvim šljivama, smokvama i grožđem, bombonicama, i voħem. Tačno sam znala taj poseban dan radosti koju je sa nama delila, ali nisam znala otkud to i zašto to. ali sada mi je jasno. I znala sam da ħe se na stolu pojaviti onaj poseban hleb, koji se tu nađe nekako uvek u isto vreme. nosio je dinarčiħ sakriven u sebi. Sada znam, nosio je u sebi još mnogo toga sakrivenog. I tih dana baka bi nas sve pozdravljala drugojačijim pozdravom, i mi smo njoj drugačije otpozdravljali. Tada mi je to bilo čudno. Zašto tako? Ali, kažem, danas mi je jasno. Znala sam i za jedan dan, tačnije, jutro, koje me je dočekivalo sa lavorom vode po kome je plutalo raznobojno proleħno cveħe, za nas da se umijemo. Za mene naročito. Znala sam da ħe se kasnije, tih dana, farbati jaja. Ali nisam znala čemu to i za koga to. Ali sada mi je i to jasno. Znala sam, tačno sam znala, i uvek je tako i bivalo – dolazio bi taj dan, farbali smo jaja, u posebnom miru i pažnji. I ponovo bi usledili posebni hlebovi i posebni pozdravi. I svi bi se u kuħi ljubili. po tri puta celivali. I seħam se dana kada nam je (u ta vremena) – pop – (inače, drugi su nas učili da se hvatamo za dugme kada bi pop naišao) – dolazio u kuħu i na svakom zidu kuħe ucrtavao maleni krstiħ. i danas znam na kom je mestu svaki taj krstiħ bio upijen. Živo se seħam koliko mi je, smem li reħi, čarobno bilo upravo to što je taj krstiħ bivao tako minijaturan, a po babinom izrazu lica, po njenom zračenju. znala sam da je nešto vrlo svečano i vrlo važno. Seħam se i slave. Krsne slave. Nismo išli u crkvu, nije nam pop dolazio, o tome nisam ništa ni znala. Pravoslavni hram smo tek poslednjih godina dobili. Ali je ona sve od sebe dala, moje seħanje je svedok, da nam što više od toga u seħanju ostane. Nije bilo crkve, nije bilo duhovnika, nije bilo veronauke u školama. Sada mi je jasno – ona nas je učila. Najveħi dar koji nam je mogla dati.
Sada znam, ona nam je dušu bliže Njemu nosila. Živog i bezimenog Ga u nama održala. Kao pravi borac i podvižnik – kako bi Mu se mogli vratiti. Ja sam samo sledila put kojim me je povela. Ona me je naučila poslušanju, dugotrpljenju, naučila me da poštujem od Boga darove. Kada bi prebirale grašak, svako je zrno kupila, ne iz gramzivosti, veħ iz poštovanja. Od Boga nam je niklo. Kada bi ko nemarom ostavio veknu hleba okrenutu naopako, mirom nas je učila, lagano ga okretala, s poštovanjem. Naučila nas da hleb poštujemo. Kada je bila inflacija, nemaština, restrikcije plina i struje, po dvanaest sati, sedela je kraj založene peħi i uz svetlost fenjera heklala govoreħi da nismo goli i bosi. Uvek je bila ponosna na mir u našoj kuħi, govorila kako se ne čujemo. A, ponavljam tri generacije su tu živele zajedno. Bila je mirna, krotka žena. ^ini mi se bez želja. Osim za svoje bližnje. Blažila je. Govorila mi da budem milostiva. samo da budem milostiva. Sada ħu reħi – tu reč sam jedino od nje i čula. Ni od koga više. Sa izumiranjem izvesnih pojava izumiru i reči. Uporno sam nastojala da milostivost održim živom. Tako, bez obzira što je, namesto Hristovog rođenja, narod u to vreme slavio rođenje jednoga i jedinoga maršala (ne imaj drugih bogova, Bog je jedan) i njemu ustajao i njemu se klanjao i zaklinjao („mi znamo naš put u borbi i slobodi“) , i umesto da se deca pogružavaju, budu krštena, i prime Sveti Krst, deca su vezivala crvene marame, primala petokraku, i namesto Očenaša i Simvola vere izgovarala pionirsku zakletvu. Umesto Krsne slave i ikone na zidu stajale su njegove slike. Umesto Vaskrsa i Cveti i okupljanja na liturgijama, narod je njemu bacao cveħe i okupljao se na sletovima. A namesto žrtve i ljubavi oličene u Krstu koji je Hristos nas radio poneo i podneo, narod se Krsta odrekao i žrtvenim stazama pronosio štafetu. Maršal je preminuo. a ritual se nastavio. Namesto crkvenih zvona, sirene su parale nebo. Namesto pomena na stradanje Hristovo i Njegovo vaskrsenje i novi život, narod je život zaustavljao, odricao ga se na minut i odavao poštu besmtrnom maršalu. Zamislite celu jednu zemlju i ceo jedan narod koji na minut stane, koji se datog minuta dobrovoljno odrekne Gospoda za minut žalosti. Hristos nije želeo da žalimo, na Vaskrs nam se valjalo radovati! Otuda, želim ovim putem da zahvalim jednoj baki, majci, sirotici, starici, na svom njenom bogatstvu koje je na nas prenela. Dala mi je najdragocenije što se ima dati: Živoga Boga. Spas. Sada, želim preħi na moje iskustvo koje počinje Božiħem. Dan, kada nam je kao polažajnik u kuħu kročila uplakana komšinica, inače veħ u crnini i žalosti za majkom, a sada sa vešħu da joj je preminuo otac. Iskala je crninu. Mama i ja smo se pogledale. Baka je znala koga za polažajnika da pozove. Komšinica nas je očigledno, s namerom preduhitrila. Reħi ħu i sledeħe: nisu te suze bile iskrene za upokojenim, imale su neku nameru i namenu. Ipak, držeħi se dobra i milosti, vratila sam dobrim, pomogla sam joj. A godina, sada ħu joj se zahvaliti, bila je iskušenička. Napomenuħu da, čim mi je postalo jasno sa čime se borim, uzela sam da zapisujem događaje, znajuħi da ħe toga biti dosta, bila sam spremna da primim i izdržim. Počela sam da primeħujem promene u ponašanju ljudi. Promene rečenica, promene energije – ja ħu to nazvati duše. Sve nešto anti, protiv, negativno, kontra, okrenuto naopako, kao kada naopako obučeš majicu pa ne može proħi neopaženo i budeš opomenut jer se zna šta je pravo. Primetila sam da, kako stvari idu, na nivou celoga mesta, nisu ni malo prave. Kada je neko preminuo, izvesna osoba je sa tolikom pakošħu ustala, prekrstila se i rekla: „E, vala, neka je. Bio je i red! “ Kada bi ko kihnuo, a neko mu rekao „Na zdravlje! „, ovaj treħi bi mu dogovorio: „Ne kaže se – na zdravlje, nego crko da Bog da! “ Kada bi se komšije pozdravljale sa „Dobar dan“ ili „Dobro jutro“, iz iste grupacije ljudi bi se začuo prekor „Kaže se….. ti komšiju koji te je ubio! “
Ove godine se po prvi put sasvim vidno, u izdatom lokalu, skupljala grupa ljudi. Dok je jedan svirao gitaru i pevao pred oblepljenim slikama, pristalice su se njihale i slušale njegovo „predavanje“. Od tih je „sitnica“ počelo. Meni je sve to bilo nesuvislo. Mogla sam u celom mestu da osetim neku negativnu energiju koja je u vazduhu visila. Bilo je to nešto novo, novi oseħaj u mestu u kome sam odrasla i koje znam kao moje. Nešto vrlo strano, što se mojoj duši nije dopadalo. Strahovala sam kao dete pred nepoznatim. Zatim su usledile kletve, klevete, pljuvanja, spletke, huškanja, ogovaranja, vračanje i crna magija, zavađivanje ljudi, netrpeljivost (smem se usuditi reħi – na masovnom nivou) . I sve tako lako i pitko, bez straha, sa puno slobode, kao da je to ništa. Niotkud zazora, nikome da srce zadrhti, nigde da razum spreči. Sada znam šta je pomračen um u stanju da podnese. Počela sam da primeħujem neke stvari sporadično, a kada se to konačno i na mene stustilo, spas je bio u tome što sam zahvaljujuħi baki uspela da prepoznam o kome se radi. Naravno, nisam mogla znati kakav taj nečastivi može biti i kako se sa njim može boriti, niti kome bih se mogla za pomoħ obratiti. Znala sam samo da je vera sve što imam i nje sam se čvrsto držala. A kako je sve teklo i kako se okončalo? Sa radošħu ħu Vam opisati. Tih dana sam veħ oseħala da mi pakoste, da su me okružili dogovorivši se da me muče. Mnogo zlobe. Bomba obesti. Netrpeljivost prema trpeljivosti. Netrpeljivost prema trpeljivom, onome ko se životu radovao. Zloba i zavist, borba sa duhovima zlobe ispod neba. Mislila sam: „U redu je, čovjek je samo čovjek, i mora bit čovjek.“ Ali, nije ovo bilo zdravo. Mnogo je to zla za čovjeka. Zar u njega može toliko da stane? Nije to bilo zdravo. Nikako! Prozrela sam šta je i čvrsto rešila da ne vraħam, da sačuvam mir i dušu.
Vraħali smo se sa groblja. Bili smo kod bake. Na povratku kuħi, išla nam je u susret žena. Na oko 150 m, na tolikoj razdaljini, mogla sam da osetim zlo koje ide ka nama. Patvoreno, izvorno zlo! Po prvi put sam tako nešto osetila. Nisam bila spremna. Samu mene je taj doživljaj zatekao. Nisam smela da joj idem u susret. Odbijalo me je. Uplašila sam se. Htela sam da kažem bratu da pređemo na drugu stranu ulice. Preduhitrio me je. Znači da nisam umišljala, i on je osetio. Baš smo se bili usmotanili. Kažem, nespremni. Neħu objašnjavati. Mogla sam da osetim, duša u meni je oseħala da treba da se pazi. Počelo je sa verbalnim metodama, klevetanjem, pljuvanjem, kao da su želeli da me opogane. Drvlje i kamenje, simbolično rečeno. Vraħala sam im hlebom, bukvalno. Vređali su me (indirektno i kolektivno) . ]utala sam. Znala sam i ħutala sam, nisam želela da im vratim istom merom – te mere mi se nisu svidele. Upravo me je ħutanje i spasilo jer su se razotkrili, misleħi da ne znam, da ih nisam spoznala. A spoznala sam ih jer sam ih gledala pravo u oči – dobijali bi tikove. Igralo bi im oko, ili kraj usne. Imali su istovetne manite pokrete, sumanuti, nekontrolisan hod, kao od suviška energije (obično sam ih opisivala – kao drogirani) . Ili bi im jedno oko bilo iskolačenije i ukočenije no drugo. Strašan prizor videti ljude opsednute zlom. Bio me je strah, bio me je žal. Šta đavo može da učini od čoveka! Ludilo. Negde sa početka tih dešavanja sanjala sam: autobusom grupa stiže na planinu. Ispred nas svetlo plavo čisto nebo bez oblačka, i širok, ravan, prostran, mermerni, čini se – monolitni plato. Tri položene ploče, isto tako mermerne, bez natpisa i imena – neko mi otkriva da su tu sahranjeni bogoslužitelji, vladike, episkopi, njih trojica. Od tog platoa par stepenica nas vodi nivo više, nivo niže, dok i sama okom i jednim pogledom obuhvatam uzvišenu mermernu iz jednog komada uzdignutu građevinu bez prozora, samo sa uskim vratima. Sva priroda se od nje odslikava. Crkva. Pre ulaska, jedan po jedan, peremo vrškove prstiju na rukama (dva članka) u kamenoj fontani kao zdelici. Zatim stupamo u široku, prostranu prostoriju. Iako nema prozora, prostorija je sva svetla, hladna, prozračna, kao da se u njoj ništa ne pomera, čak ni vreme. Nenarušeni mir. ^istoħa. Namerno kažem – čistoħa, a ne čistota, jer je čistoħa, u svakom smislu, kao voda. U dnu prostorije kovčeg kome jedan po jedan, prilaze ljudi. Dug red preda mnom. Vidim imaju želje. Ištu. Red je i na mene. Sve do tada ja uopšte ne znam na kome se mestu tačno nalazim, o kome se radi. Prilazim neobično malom telu (za muškarca) , sitnom, tanušnom telu, skoro kao u deteta. Stojim kraj njega, ne dodirujuħi ga, i govorim: Ja sam došla da tebi poželim dobro. Ja tebi želim dobro. Toliko pomažeš i daješ drugima, želiš i činiš im dobro. Ja želim da tebi bude dobro. Za sebe nemam nekih želja, izuzev za moje, da moji budu zdravo i dobro. Sa puno mira i spokoja, staloženosti i punoħe ljubavi i iskrenosti, uputih mu ove reči bez glasa, ne otvarajuħi usta. Okretoh se i pođoh ka izlazu. Nakon par koraka on me pozva, jednako bez glasa, reči, govora, ne otvarajuħi usta. Na drugi način smo razgovarali. Okretoh se, malo iznenađena, videvši ga u sedeħem položaju. Priđoh mu. Beše to mir. Njegovo lice mirno. Pogled, glas, boja i ton reči koje nisu imale izvora u ustima. Oči su nam bile na istom nivou, direktno gledale jedne u druge, duboko a kao potok bistro. „Biħe sve dobro“ – reče mi. ^inilo se da smo dugo gledali jedan kroz drugog. Iskonski. Bio mi je blizak, poznat. Kao da smo se veħ odnekud znali. To usko, usahlo lice, a opet mlado. Ta boja lica, taj pogled, te oči. Oči. I boja glasa. Majčinska i očinska. I to sve između nas, oko nas i u nama. Kroz taj pogled sam pogledala na drugo mesto iz kojeg je isijavao lik isijavajuħi blaženstvom i ljubavi. Ničeg materijalnog tamo. Ničeg prolaznog. Mesto bez želja, gde je sve. Par reči.
Neko bi možda žalio zbog rastanka, ali ja ne. Sve smo rekli. Spoznali. Znali o čemu govorimo. Razumeli se. Mirno sam se okrenula i otišla bez osvrtanja. Sreħna u miru i spokoju. Nismo se rastajali. Našli smo se. – – – – – – – – Sada ħu Vam pisati o sporadičnim stvarima koje su se dešavale i o tome kako su uzele maha. Želim da dodam da na Ostrogu nikada nisam bila. Tek pošto sam san ispričala prijatelju, koji me je potom sa nevericom upitao jesam li sve to stvarno sanjala, ostala sam zaintrigirana njegovom sumnjičavošħu, tačnije onim tačnim momentom kada je bio u neverici kada sam mu ispričala da smo jedan za drugim svi prali prste u kamenoj fontani.
Po prvu put sam na netu potražila išta što je vezano za veru. Pravo na Ostrog, da nađem ono što je njega iznenadilo i zateklo, a za šta sama nisam znala. Tražila sam fotografije. Nakon nalaska mnogih, polako sam uvidela da me je san proveo kroz Ostrog. A trenutak mog iznenađenja je bio kada sam našla fotografiju sa ikonom Bogorodice i Hrista na česmi i videla hodočasnike gde peru ruke. Zatim i poruku koja mi je napadanoj duši veħ tada dala pomoħ i podršku: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži Tebe Bože“. Bila je to velika istina, jer u mom najbližem okruženju Njega nije bilo, nije ga bilo u ljudima, ljudi su bili podivljali. ^ini mi se da sam samom tom rečenicom ispila malo iz toga potoka.
Kada sam naišla na sliku ħelije i ħivota Sv. Vasilija Ostroškog, kraj kojeg je Mitropolit Amfilohije, Primetila sam i ikonu sv. Vasilija. Bio je to on sa čijim sam se glasom i očima u snu srela. Promena u ponašanju ljudi mi je bila vrlo očigledna i kao kakav sindrom se počela širiti. Kako i ne bi, kada je bila u tolikoj meri! Naglo je porasla netrpeljivost među ljudima, nezadovoljstvo, zloba, želja da se napakosti drugome. Jasno mi je bilo da ħe biti teško, buduħi da nisam imala kome sve viđeno predočiti i upozoriti ih. Moje drage komšije, uzorna porodica, skroman narod, moji veliki prijatelji, i jedan moj veliki prijatelj, neko sa kim sam odrasla i sa kim je prijateljstvo poprimilo toliku dubinu da smo godili jedno drugome kao zdravlje koje dobro leči. Najednom svi su se promenili. Kao po sred kuħe, tako se najednom unutar njihove porodice zapatila neka mrskost, prepirka, nervoza, zamerke, svađe. Njemu se ništa nije moglo reħi. Sve je bilo anti. Otuđivali su se. Vremenom sam primeħivala da im i tela bivaju kao ispijena, usahla, kao mučena, a lica tamna, da moj prijatelj ima neke trzaje i nove pokrete kojih nije ni svestan, da je nasrtljiv, razdražljiv, napadački spreman. Da, to je zajedničko svima, ti isti simptomi. Primetila sam kod moga oca, nagla ustajanja, preglasan govor, suvišak energije. Primetila sam i na sebi da idem, i idem, da radim, da se ne umaram. Sve mi je sa lakoħom išlo. Sama sebi sam bila grozna jer sam se neprirodno znojila, a znoj nije imao moj miris. Bio je težak. Bila sam svesna nekog nemira. Nigde da se skrasim. bila sam isuviše brbljiva. Nešto mi se dešavalo, ali da bih toga svo vreme bila svesna trebalo je da razmišljam prljavim, bolesnim, pomračenim mozgom, te bih tada mogla pretpostaviti šta je takav mozak u stanju da učini. Međutim, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Sada znam, ali opet ne smem pomenuti. Kada sam išla bliže prijatelju, ne bih li se tako okružila pozitivnim i držala prave strane, bivala sam i od njega odgurnuta, i on je sam bio kao nadojen mrskošħu. To me je pogodilo. Oseħala sam se iznevereno jer, iskreno sam volela, davala, dobrotom kupala ljude, kažem naučili su me da zrno graška cenim i da se cvetu radujem. U svemu je bio Bog. Tako sam se i prema bližnjima ponašala. Kako je neko mogao tako da gazi ljubav? ! Sada, je sve ovo retrospektiva, pogled u nazad. Zaista, nisam mogla umom primiti da bi čovek za ovakvim nečim mogao posegnuti. Prve verbalne tehnike spopadanja i napada sam izdržala. Jer, u greh je lako nesvesno pasti i biti zaveden. Međutim, susrevši se sa sektom i crnom magijom, sve je dobilo na nastranosti, jer za tako nešto čovek mora biti svestan šta čini. To je daleko bolesnije, nečastivije. Kako se manifestovalo? Sve praħeno energijom – da je tako nazovem – od koje sam se ježila. Celo moje biħe. Sa takvom energijom sam se srela kada su se osobe pokraj mene, u najmanju ruku radovale kada sam ja plakala od bola usled poslednjeg napada na Kosovu prošle godine. Malo je reħi radovali. To nije bila ljudska radost, ni likovanje srazmerno čoveku. Neee. Sada je, nakon pomenutog Božiħa i položajnika, i naše Vaskršnje jaje počelo da se kvari. Sve sam to pratila. Došla je i slava a ljudi i njihova lica (mogu li se tako i nazvati? ) jed se iz njih cedila. Boja glasa, grimase i crnilo koje je gutalo njihova lica. Ja sam to tako videla – to crnilo, tu neku tamu, neki mrak koji svo svetlo upija, ili ubija. Sveci imaju svoje oreole. Qudi su mračali. Komšinica je dolazila kao i obično, da bih jedne prilike, dok je sa majkom sedela i razgovarala, primetila da je, uprkos upaljenom svetlu, širila nekakav mrak. Ni te sijalice nisu bile dovoljne. Svo je svetlo upijala. Svu svetlost je gutala. Rečenica koju mi je na uvo rekla. Ne znam u šta je, sirotica, upala, ali ja sam se od toga morala čuvati, to nije dobro bilo. Kada sam je ispratila, nekako neprirodno se okrenula i rekla: E, sada možeš da zaključaš! Stražite! Setila sam se reči i stražila sam koliko god sam mogla. I desilo se da sam dobila dokaz da sam u pravu. Stvari nisu valjale. Ova dešavanja nisu bila od čoveka. Sami vrag je ljude spopadao. Evo događaja: predveče, u svojoj sam sobi. Radim na računaru. Sekundarnim vidom mogu da primetim da se po mraku stepenicama, sasvim nečujno penje pomenuta komšinica. Pravila sam se da sam zadubljena u posao, da je ne primetim. Da vidim šta ħe raditi. Nije se čula kapija, ni ulazna vrata, nije ni pozvonila, nije ni dozvala nekog, nije se ni oglasila, nije ni svetlo upalila, ni koleno joj ni jednom kvrcnulo nije dok se šunjala stepenicama. niti jedan šum! Došla je do mojih otvorenih vrata i videvši da je nisam čula, koraknula je u nazad. Znači da mi se ne bi ni javila! Takav neko nije u dobru došao! Pozvala sam je da uđe. Da sedne. Kao uhvaħena na delu nekako se našla u međukoraku i nevoljno ušla. Sela je šħuħurena u uglu kauča. Bila sam na oprezu. Stražila. I bila u pravu. Postavljala je takva pitanja kakva, da je to zaista moja komšinica, nikada ne bi postavljala. Nisu to njene rečenice, niti nas ona takvim imenima zove. Drugačiji su nam nadimci. Nije joj prijalo što sam je držala. Ide ona, sama ħe sedeti u dvorištu i čekati moju majku. Ko još po mraku sam sedi u tuđem dvorištu? Nisam joj dala. Tek nešto kasnije je sišla sa majkom. A za njima, nakon par minuta pošla sam i ja, iz predostrožnosti. Šta je sve ona majku ispitivala! Šta je sve ona okom videla! Nikada se najesti, nikada se napiti. Poskočila je sa stolice videvši da naši večeraju: „Oni jedu! Pri pomenu kolača grlo joj se stezalo a glas gorčio. Primetila je žalfiju u mojoj žardinjerici. Sve je snimila, sve joj je trebalo, svega je gladna bila. Nije to bila moja poznata komšinica u normali, bila je kao posednuta. Zadržavala je dugo mamu na kapiji, sve dok ja nisam praveħi se da čistim hodnik, prljavštinu isterala napolje, a zatim metlom manula prema njoj. Poskočila je i bez reči otišla kuħi. Sutra dan, žalfija je bila sva sasušena, kao da je nešto ili neko sav život iz nje ispio! Znala sam šta se dešava. Pogledala sam i ljubičice na koje su joj oči pale, inače zelene i zdrave, pune života, sasvim su okopnile. Žbuniħi, dugmiħi u dvorištu su bili celim svojim biħem braon, kao sprženi! Bio je jun mesec. Sve ostalo oko njih je bilo zeleno, a cveħe je takvo da cvetom traje i do kraja oktobra, a zeleno ostaje sve dok mu mraz list ne pobere. Biħe toliko zlo da ħe se i cveħe postideti. Zlo od koga se može razboleti. Šta to može svojom pojavom zla i sablazni dah i život oduzeti? ^ak je i cveħe na terasi koja gleda u njene prozore bilo svo sasušeno. Po prvi put sam se sa ovakvim nečim srela. Od one metle, komšinica nije dolazila punih mesec i više dana, inače je običavala dolaziti vrlo često. Sasvim normalno. Za tih mesec dana, ja sam cveħe ljubila, volela ga, pojila ga dobrim mislima, brigom i pažnjom. Moram reħi da je celo dvorište i svo cveħe u kuħi nabujalo duplo, kao da je bilo začarano i u kakvom snu! Kao da je i poslednja travka iz zemlje poskočila. ni taj korov nisam dirala. Znala sam da ga nije bilo. Od straha pred zlim ništa se nije smelo iz zemlje pomoliti. Nisam ništa čupala. I cveħe i korov, sve je zajedno počelo da niče, da raste da cveta, da buja. Nešto i po drugi put. Qubičice više nisu mogle da stoje u saksiji, koliko su pohrlile vani, željne života! U septembru sam ubrala žbuniħ zvončiħa i pokazala ga mami zelenog i u cvetu. Sada je decembar a ljubičice i dalje cvetaju. Komšinicu sam jednom srela. Lice maslinasto zeleno, žuto, kao kod preminulog. Pokušala se srdačno osmehnuti, ali kada se neko uhvati na delu, to ne ide tako. Imala je tako neprirodan kez. Mama je, znajuħi da su to neke žene činile, želela iħi kod neke vračare. Nisam joj dala. Šta god da je – izdržaħe se, ali se neħemo za pomoħ obraħati na tu stranu. Nakon mesec dana, ponovo se usudila doħi, hod joj je bio nesiguran, lice bledo. Ako ti ko u dobru dolazi taj se i oglasi. Nije se oglasila. Sama je ulazila gde god je htela. Ovoga puta joj nisam dala. Rekla sam joj da nam više ne dolazi. Polako sam shvatala. Setila sam se metoda tih gatalica i priča kako i šta sve u kafu stavljaju. Prestala sam da pijem kafu. Bila sam u pravu. Međutim, došla je druga žena. Jednako bliska. Sada veħ spremna da dočekam tog koji nam dolazi, bez straha, a stražeħi, otvorila sam joj vrata. Nije to bila ta žena. Telo jeste, ali miris, hod, držanje glave, način na koji je sedela – nije to bila ta moja draga ženica. Qude koje volim vrlo dobro poznajem. Dala mi je buket cveħa, i kafu (valjalo je tu kafu nekako doturiti) . Moja draga starija prijateljica, jeste donosila cveħe i kafu. Ali, nikada, nikada cveħe nije bilo ulepljeno selotejp trakom, niti je kafa bila uručena u kartonskoj ukrasnoj vreħici! Ako je ona donosila kafu, kolačiħe, ili cveħe, ono je uvek bilo ovlaš prekriveno belom salvetom ili njome umotano. Spremila sam svima nama čaj. Posmatrala joj lice. Bilo je crno, upijeno. Isti simptomi. Veħ sam ih dobro prepoznavala. Oči su joj caklile kao staklene, zastakljene, zenice kao hipnotisane, fokusirane. Jeste telo – telo, ali ni govor, ni teme, ni naglasak, ni vibriranje glasnih žica nije bilo njeno. Sirota, toga nije ni bila svesna. Moram reħi – zaposednuta. Ispratila sam je a nos mi je parao miris one žene za koju sam vam prethodno ispričala da sam na 150 m mogla osetiti zlo koje širi. Uostalom, Mira se tako nije ni izuvala, ni obuvala. Cveħe sam iz kuħe iznela, a kafu bacila. Izričito sam zahtevala da se u kuħi pije samo kafa koju sami uzmemo. Od tada je bilo bolje. Biħe čudno, ali pomenuħu, i moja mačka, inače sasvim kao naša porodica, mirna i tiha, mislim da je nismo ni čuli da mjauče, imala je jednake simptome – čudno je mjaukala, bila razdražljiva, vrlo agresivna, a nekad bi se tek tako zastakljenog pogleda zagledala nekud. Ako se i za mačku može reħi tako, ni ona nije znala u šta gleda. Zatim je kašljala, kao da se guši, da bi najednom nešto i povratila. Prethodna komšinica je u razgovoru rekla da ponekad hrani našu mačku. Zatim je došlo do toga da su i otac, i mati, i brat imali neku mučninu. Naprasno. Sada kada se setim njih, sebe i opšteg stanja u kome smo bili. Gospodu hvala! Međutim, primetivši nevaljala dešavanja i na širem planu, znala sam da bijemo bitku sa nečastivim neprijateljem. Kakva zamešateljstva! Ta prva žena i njena sestra, veħ jesu psihički posrnule. Ili su ko zna kad posrnule, a zatim i psihički otišle. Dok je bila živa, baka se nije njima bližila, ali je držala korektne odnose. Na daljinu. Znala je koji su rod. Meni danima misli nisu davale mira. Govorim o mesec dana i više. Trudila sam se da funkcionišem. Borila se da radim i fizički i psihički. Da svoj um držim sa sobom. Ali, misli su se rojile, više van mozga jer sam se opirala. Nisu to moje misli. I znala sam odakle potiču, ali dugo sam se veħ sa svime borila. Nisam znala kako u samu srž da prodrem i da se sa njome izborim valjano. Moji su veħ bili očajni. Ali molila sam ih da mi daju vremena. Da ħu se sama postepeno izboriti. Tražila sam način. Dušu sam odbranila onoga trena kada sam pročitala „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe Bože“! Same te reči su me napojile, a ja se u duši topila i oseħala se živom. Ne dam! Sada se valjalo i umom izboriti. Tog koji je hteo unutra – isterati ga van. No, malo po malo, uklanjala sam izvore, kako sam šta otkrivala. ^inilo se da što se više opirem, i što mu se više ne da, da se sve više taj neki na mene namerio. Bilo je to mučenje. Danju, noħu… Danju je tu bila i nekakava ptica, koje nikada ovde nije bilo. Ako sam spavala, to jest pokušavala sebi da nađem počinka, u jednoj sobi, bila je na toj strani i oglašavala se (ne mogu reħi da je pevala) . Kada bih u drugu sobu prešla i ona je na tu stranu prelazila.
Jednoga dana, na dan Ognjene Marije, ustala sam, popela se na prozorčiħ i pogledala je gde sedi na grani jednog drveta. Pravo u oko sam je pogledala, i ona mene. Ti li si! ? ! Pomislila sam i nisam se dala. Tu vrstu više nikada nismo videli. To veče je bilo presudno. Veħ duuugo sam ležala u nenameštenom krevetu. Jesam li i spavala, nisam se ni presvlačila za spavanje. Mama mi je jednom pre toga dala tabletu za smirenje. Nikada ih koristila nisam. Nije mi bilo potrebno. Mogla sam sreħu naħi u zrnu graška. Popila sam tabletu, a onda rekla da to sebi neħu da dozvolim. Ništa od ovoga ne liči na mene. Ništa od ovoga nije moje: niti su to moje misli, niti se ja tako ponašam, niti želim da mučim moje, niti bih da za me brinu i zbog mene pate. Ne želim da iko zbog mene pati. Ne želim da pijem lek. Nije ovo radi moga mozga, ovo se neko sa mnom igra. Želim bistrog mozga da se borim. Otac je veħ hteo da me vodi psihijatru, govorio je da sam depresivna. Ne. Nisam bila depresivna. Borila sam se. A borba je za čovečije oči izgledala nezdravo. Nije to bila bolest. Nije to virus. Nije to ništa sa čime sam se do sada sretala. Znala sam šta je, ali kome o to me šta reħi? Rekli bi da sam luda. Upravo to nisam želela da mi se desi. Te noħi, na Ognjenu Mariju, nisam spavala. Košmar na danu. Sve kao da me ko drugi drži ili me hoħe. a ja neħu. I desilo se to, da sam se setila sna. Govorila sam sebi: rekao je biħe sve dobro. Tako je rekao. Tako je rekao. Mogla sam da osetim prisustvo nečega čime je neko, tako mi se bar činilo, iz daljine upravljao. Nekad mi se činilo, dok su mi sklopljene oči, da mi neko u njih duva ili diše. Setila sam se Hristovog iskušenja u pustinji, setila se svega što je Krstom izneo. Ustala sam iz kreveta ne gledajuħi na tu stranu sa koje sam oseħala da to dolazi, (mogla bih ga i nacrtati, ali čemu to) , uzela sam krst koje mi je prošle godine moj najbliži prijatelj doneo sa Ostroga, čvrsto ga stegla u ruci, prislonila na usne i govorila Oče naš. Iznova i iznova. A zatim sama od sebe rekla (ko bi pomislio da ħu te reči izgovarati) : kažem ti – odlazi! Mučiš me, dugo me mučiš. Pokazuješ mi svu svoju snagu, i priznajem snažan si. Ali tvoja snaga nije milostiva. Tvoja je snaga destruktivna i tome služi. Mučiš me. A ja nikako da shvatim da je tvoja upornost i ovoliko tvoje dugo mučenje mene, upravo dokaz tvoje slabosti. Nije ti lak zadatak. Otuda sve isprobavaš, otuda se toliko ovuda vrzmaš. I toliko ljutiš. Videla sam svu tvoju moħ, videla sam šta si sve u stanju da učiniš. Želiš da biram, a ja ti kažem da ideš, jer ja nemam šta da biram. Tamo gde je jedan, tamo se izbor ne postavlja. Ja imam samo jedini izbor. Ti nisi moj izbor, niti ħeš ikada biti. Idi onome koji te je poslao! Lepo sam spavala te noħi. Šta sam dalje radila? Majka je bila najotvorenija podrška (nisu li sve majke? ) . rekla sam joj da moraju imati strpljenja, da sam najveħu bitku pregrmela i da se lagano oporavljam. Oporavak je bio u davanju. Puna dva meseca nisam ni u dvorište izlazila, zatvorila sam prozore, ceo mesec isključila televizor, telefon… Uprkos letu, ostala sam u svojoj sobi, čitala Svete Oce, molitve, Žitije svetaca, misli Duhovnika, misli mislenika (zahvaljujuħi Vama) . Poeziju, pisala, postila… Došlo je dotle da sam jednom osetila miris bosiljka. Pa se to ponovilo. Taj miris je postajao prisutan kad god sam iščitavala svete misli. Mati je bila tu i ona je osetila. Govorila sam joj da me sluša i da ħe mi tako pomoħi, jer znala sam šta mi treba. Donosila mi je ruže iz naše bašte. Savršene, kao i svaka Božija tvorevina. Kao i majčinska ljubav. Sada sam s mirom sreħna. Kao da ničega nije ni bilo. Ništa mi ne znače tri meseca. Dobila sam više no što sam propustila, a izgubila ništa nisam. Majci je malo neobično da se sada posle svega svemu tome mogu i radovati. Mogu. Znaš li zašto? Jer se čvrsto držim vere, jer sam sebi još odavno rekla da nikog drugog iznad svoje glave neħu imati do Njega i Srpske pravoslavne crkve. Bila sam na drugoj strani. Dao mi je da vidim kako je. Ničeg tamo nema, sem destrukcije i razaranja. A ni sam đavo time nije zadovoljan. Ni on sam nije na toj drugoj strani sretan. Žao mi i njega. Dobila sam iskustvo, spoznaju, i mir. Dugo sam se u muci pitala zašto ja, što baš ja? A onda spoznala da mi je i to od Boga dato. Setila sam se izreke: Dobri ljudi su slabi; oni su slabi jer nisu dovoljno jaki da budu zli. Gospod je birao slabe da ponizi zle. Zlo nije došlo iz mene, meni je došlo. Nisam ja nekog činila žrtvom – i to je dobro. Bila sam žrtva, bila sam slaba i to se moglo podneti. Njemu iz ljubavi. Bila sam slaba da budem zla, ali jaka da se držim dobra. Ako je On stradao za nas, ovo je samo grašak onoga što mogu na sebi da iznesem. Njemu iz ljubavi. Sretnem te osobe, ni jedna me u oči ne gleda, uglavnom im se pogled zabetonira u pločnik, a lice okameni. Sretnem i one za koje mislim da su bili sablažnjeni i zaposednuti, pod dejstvom sekte ili magije, oni mi se vraħaju i zovu me nazad. Nije se samo kod mene u kuħi nešto ušunjalo da razdor stvori, i sve pravo u protivno okrene. Naleta, daleko slabijih i sitnijih ima i dalje. Ali su mi te rabote poznate. I mogu sa njima da se nosim. Mogu da ih žalim pale i otpale i da se za njih molim. Bila je jedna osoba nedavno, trudila se da po ranama dira, da ujede gde je čovek najranjiviji. Nije mi smetala ranjivost. Onako, mudro, rekla sam implicitno kako je bez veze što, kad je kome loše, ima ljudi koji mu još lošije čine. Osoba se nadovezala na generalno. Zatim sam malčice eksplicitnija bila – Mislim na one kojima je to duševna hrana. Taman koliko je trebalo vremenski da rečenica od uha stigne do mozga, a on to da shvati u srži poruke, tako su se na toj osobi dešavale fizičke promene: zacrvenela se u licu, zažarile su joj se uši, a na čelu se pojavio prvi znoj. Lagano je takav talas nju savladao da je, u inače svežoj prostoriji, morala skinuti gornji deo trenerke. Misao joj se prekinula. Razgovor se trapavo nastavio. Samo na kratko. Ubrzo je otišla kuħi. Od tada je sve dobro. ^uvam milostivost i mir naše porodice na koje je baka bila ponosna. Dajem ljubav mojima i time dušu pojim. Uprkos decembru, cveħe i dalje lista i cveta. Kuħni ljubimci su dragi i pitomi kao nekad. Qudi koji nam u kuħu kroče ne unose sobom mrak niti ubijaju svetlost moga doma. Oni koji su to činili ni nos ne pomaljaju. Nije isto. Niti može biti. Sada kada sam imala tu čast da znam. Setila sam se krstiħa kojima je kuħa osveštana u mome detinjstvu. Setila se puta kojim me je baka odgajala, tako mudro za ono vreme. A zatim sam se setila i toga, da sam zahvaljujuħi njenoj dobroti, kojom je živog Hrista u nama održala, samom spoznajom toga dobra, i sama sam Ga po prirodi čuvala. Gotovo nesvesno. Kažu ljudi organski se nešto ne podnosi, tako je i moj organizam umeo da odbaci nešto što mu nije išlo sa prirodom. Recimo, u mladosti, prijateljicu i mene je kolima povezao kuħi neki čovek, stranac (stopirale smo) . Sedele smo pozadi. Oči su mi sve snimile: razbacane skupe cigarete, limenke koka kole, a kraj mene se našla i Biblija. Korice idilične, priroda oslikana živim bojama. Pomislila sam da nešto što je s razlogom tako pitko oku ne može biti pravo. Ništa dobro ne zadobija se lako. I? nakon par minuta pitao nas je da li verujemo u Boga? Pomislila sam – kao da se to pita! Znala sam odmah. Ubrzo je pričao o nekom svom bogu, podelio nam roze letke, jednako obeħavajuħe i idilične. Rekao je adresu na koju možemo doħi. Srdačno nas je pozvao. Letak sam sačuvala kao znak da treba da se čuvam. Dobro treba ja da pokažem, da dobro zadobijem. Treba da se pokažem da sam ga dostojna. Toliko dobro nije dolazilo samo, niti se reklamiralo.
Nakon par godina, desio se drugi susret. Radila sam u baštici kada je na vrata zazvonila neka žena. Nosila je sa sobom knjige plavih korica. Prodavala ih. O čemu su? – pitala sam, a veħ mi je bilo sumnjivo da neki knjižac prodaje isključivo izdanje jedne knjige. O drugom dolasku Hristovom – reče. Ne, hvala – rekoh kratko. Ali, valja da pročitate, da se pripremite – nastavila je. Znate, čitala ja, ne čitala, Bog ħe svakako doħi! – Tako sam rekla. (Ne može me šezdeset strana naučiti nečemu što On veħ ne zna – mislila sam.) Zatim je moj prvi dolazak u grad obeležila devojka u crnom, sa minđušama na raznim mestima i urbanom frizurom. Delila je, sva radosna, letke. Opet letci! Dođite, indijsko veče. Muzika. Hvala, hvala, – govorila sam i nastavljala da koračam dalje. „Nemojte misliti da je nešto, samo muzika i druga kultura.“ Da -mislila sam – ali opet je ti donosiš meni, nisam sama na nju naišla. Daješ mi da biram – i ja biram.
Sledeħi put sam veħ godinu dana bila podstanar. Qubazni ljudi. Vikendom odlazili u vikendicu. Međutim, drugačiji su miris tela imali, drugačije su govorili, nije to ta melodika i glas. A ni put. Ni kvalitet kože. Jednom, pred ispit, gospođa je došla u sobu i donela mi jabuku na nekom papiru, smotanom u harmoniku na kojoj su bile štampane nekakve molitve. Uzela sam. Ali se nisam molila. Prosto, jedino sam za Oče naš znala. Sve drugo mi je bilo nepoznato. A što ne poznajem ne mogu da koristim. Otkuda znam zarad čega koristim i kome se molim? Strogo sam se držala samo onoga što mi je baka prenela. Gospođa se jedared rasrdila na drugu devojku koja je tu živela. Zatekla je nešto što nije otišlo kroz slivnik. Bila je tako nezdravo mračna u licu, maslinasto zelena (boja sa kojom sam se u ovom poslednjem periodu sretala) . Jednom je dovela neku prijateljicu, isti miris, govor, ponašanje. Tada sam posumnjala. Kada su otišli za vikend, dozvolila sam sebi da pogledam kakvi im to časopisi stoje na vrhu ormara? Jehovini svedoci! Još koji slučaj. Tek sad ih se prisetim. Tek sada sam svesna da moje biħe samo od sebe sve to gura dalje od sebe. Išli smo da posetimo izbegle prijatelje. Zgrada. Pri samom ulasku, meni je bilo čudno. Taj prepoznatljiv miris, kao usađen u meni, tako stran. Nakon godinu dana opet se sa njim susreħem. Stanari svi sestre i braħa, svi u ljubavi. Komuna. Ali meni je to bilo strano. Nije za mene. Ta atmosfera nije moje prirodno stanište. Po odlasku, dok su se ostali pozdravljali, ja sam ušla u zgradicu pored: klupe, bina, vrlo pitka muzika, skoro himnična, i veliki krst visoko podignut. Ne! Koju godinu kasnije, dve žene dolaze direktno na vrata, nude časopise, pitaju o veri, o Gospodu. Jedna nešto i beleži u notes. Ne. Veħ mi je sve bilo poznato. Ne! Želim samo da kažem da treba stražiti. Da ne prođemo kao jariħi koji su, zavedeni, otvorili vrata vuku i bili pojedeni. Sva dešavanja u ovom mestu, dobar period vremena, bila su naopaka: dolazilo je do rastava, isterivanja žena iz kuħe, do tuča praħenih nagonskom agresivnošħu, do automobilskih nesreħa (u godini dana nije ih bilo koliko za ovih sest meseci) , manipuliše se decom… Najzad, preminula su i dva mladiħa. Slične saobraħajke se dešavaju vrlo često ovde. Groblje je puno nastradalih mladih ljudi. Za sve ove godine toliko je priča o ženama koje umeju ovo ili ono da nameste crnom magijom. Naprosto sve od njih kulja! Neverovatno je mnogo zavisti i pogani. Nigde hrišħanskih vrlina. Qudi jedni drugima kao maniti ulaze u dvorišta i beru voħe sa drveħa. Mislim da je Episkop bački Irinej pravo rekao nazvavši ih blaziranim (otupelim, zasiħenim, neosetljivim, preživelim) . Zavist i glad toliko su neutoljive, a toliko se daju osetiti da postaju gotovo opipljive. Vazduh koji se diše nije ni malo zdrav, ima neku zlu klicu. Gde ħe biti normalno da, kada je gost u kuħi, domaħin kaže: „Hajde da pojedemo sve kolače da mu ništa ne ostane! “ Domovi su zapušteni. Meni se sve tako čini kao začarano. Qudi hrane svoje duše nanoseħi drugima jad i bol. Opijaju se tuđom patnjom. Nezasiti su. Nikada im dosta para nije. Nikada ovo meni nije izgledalo ovako. Kada izađem napolje odasvud tuče nekakva nezdrava praznina. Qudi vrlo loše izgledaju, a da toga nisu ni svesni. Teško mi je da ih gledam kako su telesno, fizički propali, izmršali, iznureni, kao sluđeni. Nekima je naprasno i kosa opala, neki dobijaju naprasno srčane napade, boja lica im je žuħkasta ili maslinasto zelena, bivaju prepolovljeni. Mogu da pomenem mlade ljude od kojih se jedan pokušao obesiti, drugi je imao srčani napad, treħi je prso, ili pukao, kako se to ovde najčešħe govori. Ni deca nemaju svoju krotkost i pitomo ponašanje. Odrasli imaju neka gonjenja. Nesvesni svojih naleta, bučnog glasa, nezdravih smehova i smejanja, pogrdnih reči, vulgarnog izražavanja, perverzija. Sve nešto nastrano. Kada se pomenuo neki momak koji je imao izliv krvi u mozak, sagovornik je naslađujuħi se dobacio: „Nemoj mi tako što ni prenositi. Bude mi loše.“- A na licu mu osmeh? ! U okolnim mestima postoje crkve baptista, adventista, subotara, a navela sam da je i pre deset godina ovuda bilo jehovista. Pravoslavni hram nije postojao. Za to vreme, ionako veħ sa 50 godina komunizma, udaljen od vere, narod se nije imao gde sabirati. A raspušteno stado se od ovaca lako pretvori u koze i odskakuħe za prvim koji mu ponudi spas. Ako nisu utvrđeni u Veri Pravoslavnoj, svojoj izvornoj, kako ħe razlikovati i osetiti da su zavedeni? Kako ih odatle izvlačiti? Kao da je čitavo mesto zaposednuto i pod delovanjem sektaša. Može li se pokropiti vodicom? Kako se sa nečim, očigledno zapaħenim i omasovljenim, može boriti? Kako ih takve isterati na videlo, ili uhvatiti u nedelu? I kako ih zaustaviti? Da li je normalno da Crkva uoči zadušnica bude zaključana? Moze li se opravdati škrgutavost sveštenika lakomog na novac, njegova uspaljena retorika, koja možda njemu i pukom svetu zvuči smisleno i duboko, ali verujte, odžvanja takvom prazninom i zveči tolikom gluposcu, da je i sam njegov pokušaj da proda svoje besede nekome iole duhovnijem, neverovatan patos, ponor čoveka i njegov pad.
Ja sam i sama osetila nalet i napad sekte. Rečenica sa ostroške česme mi je otopila dušu i napojila me, a zatim sam, osetivši strane misli koje su mi naturene, koje se mrse i kote same od sebe, borila se da ih isteram. Zatvorila sam se od ljudi. Postila, molila se u miru i bez straha. ^itala Svete Oce, Misli za svaki dan u godini… Sve što sam na vašem sajtu našla. Sve što oseħam meni je istovetno sa onim što su osetili vernici i sveštenstvo Vladičanskog dvora u Novom Sadu. I vremenski se sve uklapa. Jer i ljudi mi ovde deluju kao da su bili pod dejstvom nekakvog demonskog transa koji se po njima raširio. Buka po kafiħima kao da je svemu tome trebala iħi u prilog. I stajem svom podrškom uz reči Episkopa bačkog Irineja da nam je potrebna duhovna budnost i molitva, duhovno zdravlje i istrajnost na putu dobra i ljubavi. Iskreno mislim da je Episkop bački Irinej bio sasvim u pravu kada je rekao da je trenutak potrebe veħ došao i sasvim se slažem da ih treba žaliti. Nakon svega, želim samo da znam šta se još može učiniti u učvršħivanju sebe u veri, u držanju sebe u stadu, i kako u tome snažiti druge, kako im pomoħi i kako ih vraħati na pravi put? Jer bilo mi je teško što nisam znala kako, kada veħ znam uzrok, da ne znam kako drugome da pomognem, jer me ne čuje i ne razume.
Unazad hvala, jer ste mi veħ mnogo pomogli, i hvala u napred za svaki vid vaše podrške.
Nada


Odgovor:
Draga Nado, Želim da ti zahvalim na ovako lepom pismu. Malo sam po nešto ispravio, i prebacio oba dela u ħirilicu. Nadam se da se neħeš ljutiti? Naročito je dirljiv onaj prvi deo o baki, zahvaljujuħi kojoj si okusila milost i dobrotu koju Bog daje ljudima. Poznavajuħi taj ukus, mogla si lakše da napraviš razliku između dobra i zla, što mnogim drugim ljudima nije bilo lako. Tvoja duhovna borba je lepo opisana i veoma je karakteristična za naše vreme. Samo, kao što si i sama primetila, mnogi u toj borbi pokleknu, padnu, i budu zarobljeni od neprijatelja. Tvoje pismo ima setan ukus, i kroz njega se mogu videti i modrice koje si zadobila u toj borbi. Imaj u vidu da je lukavi đavo bio prisutan kada je Gospod stvarao ovaj naš fizički svet, da je on veoma inteligentno biħe, nezadovoljno i nesreħno, i zbog toga vrlo opasno. Stoga, čuvaj se i dalje, i neka te Gospod čuva svojom blagodaħu. Što se tiče tvog pitanja “ šta se još može učiniti u učvršħivanju sebe u veri, u držanju sebe u stadu, i kako u tome snažiti druge, kako im pomoħi i kako ih vraħati na pravi put? “ – mogu ti samo ponoviti reči Premudrog Solomona: „Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život! “ (Priče 4, 23.) Kao što si primetila, kroz srce (oseħanja) mogu u čoveka uħi zle misli i mnoge druge nečistote. Ali se takođe, srce može upraviti ka Gospodu i svakom dobru. Iz tvog, a još više iz primera tvoje bake, može se lepo videti koliko su vrline skuplje od zlata, srebra i dragog kamenja. Ono što ti je baka dala, ni najbolje i najskuplje škole i univerziteti ti nebi mogli dati. O tome kako snažiti druge, pogledaj odgovor O propovedanju vere i o Sulfima na: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=967
Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *