Питање:
Помаже Бог Оче Србо Ја ево пишем поново у нади да ће ми се одговорити на питање или да ће ми се дати неки савет! ! Углавном, пишем вам јер сам изненађена али не пријатно емисијом Агапе која се малопре завршила! Не знам да ли сте чули за ту емисију! Гости су били надбискуп београдски Станислав Хочевар и професор Владета Јеротић! Причало се о разликама између Римокатолицизма и Православља (само што се све време причало о сличностима) Испало је да има мало разлика и да је то у СУШТИНИ иста вера у Христа и да се сви спасавамо (ово је већ компликовано..ко ће да се спасе а ко неће..сам Свети Бог зна) Испало је да су то две сестринске Цркве и да би требало да кроз заједнички дијалог поново успоставе јединство (немам ништа против дијалога-али зна се која је Христова Црква) А кад су приказали анкету..сви су редом били за уједињење свих хришћана! ! ! Па људи стварно не знају о чему се овде ради! ! А професор је прокоментарисао како је пријатно изненађен! ! Заиста не разумем зашто такав став! Мени је професор Јеротић веома драг…али као да није хтео да човека доведе у непријатну ситуацију или тако нешто…По мени то није разлог да се каже како ствари стоје у Православној Цркви и какав је њен став према католичкој цркви и свим другим хришћанским црквама! Читајући Свете Оце нигде нисам наишла да су то сестринске цркве! Сасвим супротно! Нимало ми се не свиђа екуменистички покрет и изједначавање свих хришћанских цркава а поготово ми се не сциђа екуменистички покрет и стварање “Христове цркве” као да она већ не постоји! Да ли смем да у разговору са неким ко није православне вере износим овакав мој став? Свако добро од Господа! Сбогом!
Јелена
Одговор:
Драга Јелена, У прилогу је допис брата Милете, који доста говори о том питању. То је оно исто што бих и ја рекао на ову тему. Од Бога ти благослов зели, о. Срба
Христос Васкрсе! Ево мојих размишљања о начинима успостављања поновног јединства са католицима. Немамо шта ми ново измислити него што су наши Оци о томе мислили, ако хоћемо да се назовемо њиховим именом. То питање није од јуче већ ево има скоро хиљаду година. И раније су Свети људи размишљали о томе и трудили се да се до поновног јединства дође. Таквих покушаја је било много и сви су они пропали. Не можемо се ми сада правити паметнијим и бољим и пунијим љубави од Светих Отаца који су заиста горјели жељом за јединством и залили свако створење. Као један од најизразитијих покушаја за успостављање јединства можемо узети несрећни Флорентински сабор и дјела око њега. Несрећни велим, јер су тадашње изузетно неповољне прилике натјерале византијског цара да прави огромне уступке како би до јединства дошло зарад физичког опстанка државе. Ипак, и поред свега до јединства, као што знамо, није дошло. Међутим, тај сабор је јасно показао велике разлике у поимању живота и вјере код католика и православних. Треба се упознати са радом тог сабора и са дешавањима на и око њега. У најкраћем: неопходне услове под којима би поново могли да будемо једна Црква са католицима изнио је Свети Марко Ефески у својим дјелима на том сабору. Потребно је уложити напор и упознати се са тим условима, јер их нијесам саставио ја или мој друг већ свети човјек надахнут Духом Светим. Човјек кога је сам Бог прославио и потврдио и кроз њега пројавио Своју вољу. Рекао сам “неопходни услови”. Неопходни али ипак не и довољни, јер су се у међувремену разлике између нас и католика још повећале. Нарочито увођењем “папске непогрешивости” и т.д.
Али, оно што ја лично сматрам великом препреком ка успостављању јединства са католицима, посебно од свих догматских разлика, заправо је однос према животу у вјери. Поимање живота у вјери. Јер, за ових скоро хиљаду година, аксиоматске разлике (разлике у темељима) правоживља довеле су дотле да су формиране велике разлике у начину живљења и исповиједања вјере код нас и у католика. Јер, неоспорно је да се већина католика труди да живи по својој вјери. Међу њима је много добрих и дивних људи. То нико не спори. Али неосновано је тврдити да се промјене и новотарије које су унесене у сами темељ вјере нијесу одразиле на живот по вјери. Мишљење да је народ остао да живи добро и ваљано и правовјерно и након свих измјена и након увођења толиких разлика не може се одржати. Не, то се види на сваком кораку. Евидентно је да велике сличности постоје. Дакако да постоје, па били смо једна Црква толико времена. И све сто је увезено у темеље вјере није сасвим изопачило лице католичког правоживља. Међутим, те новине којима је промијењена основа Исповиједања Вјере одразиле су се на живот (католичког) народа формирајући његов поглед на свијет и на живот по вјери у толикој мјери да то већ сасвим није исто што и код нас. Разлике у исповиједању и у животу по вјери су очигледне и велике. Те разлике су, осим оних догматских, додатно погоршале ситуацију на плану успостављања јединства. Са друге стране, треба поставити питање шта ми заправо желимо. Какво јединство ми желимо и како желимо да га постигнемо. Ова питања нијесу нова. Током ових хиљаду година многи Светитељи су постављали таква питања и налазили одговоре на њих. Сви ти одговори су заправо један одговор. У најкраћем би се тај одговор могао свести на ово: “Ми Православни имамо свој икуменизам. Тај икуменизам је да сви буду Православни.” То је одговор Отаца, то је одговор Православних. Дакле не постоје не одговорена питања нити недоумице. Надам се да ће овом питању посветити пажњу неко од свештеника или свршених богослова који се у то разумију боље од мене. Ја сам изнио своје мишљење и своје разумијевање тог проблема. И да још једном поновим за крај: начин решавања тог проблема не може бити другачији од начина како су то Свети Оци решавали. Ако хоћемо да се назовемо њиховим наследницима. Не може се бити православни и тежити јединству по сваку цијену а при том занемаривати Свети Марко Ефески и многи Светитељи који су у епицентру тог проблема били и живјели. Ако хоћемо да то ријешимо како ваља решаваћемо то на начин како је потврђено да ваља решавати. Како је и то Ефески Светитељ решавао и ријешио. Ето мојих двије лепте. О овом би се могло годинама писати и расправљати. Ја сам покушао да будем што је могуће сажетији. Уколико се покаже потреба да се додатно појасне неке ставке у писму вољан сам урадити напор. За сада намјерно остављам овако јер би се иначе писмо отегло до у недоглед. Ваш у Христу, Милета
