ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
РОЂЕЊЕ У ПОДЗЕМЉУ
 
Не приличи ни Богу ни човеку водити борбу са сатаном истим оружјем. Против сатанске антилогике борбу треба водити небесном логиком. Против његове лажи истином, против богомржње и човекомржње богољубљем и човекољубљем, против надувене охолости и гордељивости смерношћу и кротошћу. Претпоставимо, да је сатани дато на вољу да бира место где би се он родио, он би ван сваке сумње изабрао најраскошнији царски двор на некој видној висини земаљској. И то би одговарало његовој антилогичној охолости. Не тако Исус, Син Свевишњега и Бог – Логос, не тако. Он који ће доцније похваљивати ниште духом и кротке, обећавајући првима царство небесно, а другима наслеђе земље (Мат. 5, 3, 5), сам се показао као последњи из ништих, родивши се, не у палати нити на некој видној висини земаљској, чак не ни на земљи него у подземљу, и као кротко Јагње Божје у стану овчијем.
Да се Месија роди у Витлејему, како је било проречено, томе је допринео кесар Октавијан Август својом заповешћу да се попише “сав свијет”, (Лука, 2, 1), то јест, сва римска империја. Ми не знамо шта је тај попис требао љигавом али крвавом наследнику Јулија Цезара, но знамо шта је требао Богу. Требало је учинити, да Јосиф дође из Назарета у Витлејем, у град свога претка Цара Давида, са бременитом Девом Маријом, да би се Месија родио у томе граду, како је јасно писано. То је уствари и био стварни и словесни смисао заповеђеног пописа. Једно мисли човек, а друго Бог.
Далеко је Назарет од Витлејема, далеко за оно време и за ондашња подвозна средства. Јосиф је морао пешачити и водити магаре, на коме је јахала света Девојка са дозрелим благословеним плодом у телу своме. Био је већ крај деветог месеца од архангелске благовести њој у Назарету и сасвим близак час њеног порођаја. Зато се морало ићи лаганије. А пут је и иначе трајао пуна три дана. И дуг и напоран. Али ето, требало је дати “Кесару кесарево” (Мат. 22, 21), како је Он доцније и говорио. У Витлејему није се за њих нашло места, ни у гостионици ни у хану нити у приватном дому. Најбоља места заузета су била од римских официра пописивача и њихових тумача. Остало је све било претрпано хиљадама душа “Из кољена Давидова” (Лука 9-58). Све птице летилице и лукаве лисице нашле су себи склоништа, а “Син човечији није имао где главе заклонити” (Мат. 8, 20). Но што се није мого наћи за Њега међу људима, нашло се међу животињама. Нашла се једна празна пећина недалеко од града, слободна и отворена за бескућнике.
Много има лепих пећина у Палестини, где станују људи или стока, али ниједна није тако скромна као ова пећина у Витлејему. Пећине у Колораду, у сравњењу с њом, праве су палате. Пећина Витлејемска је у подземљу, управо под земљом. У њу се сада силази низ стрме степенице урезане у стени. Ниска и мрачна али издубљена као вајарском руком у једном каменом станцу, огромном и на веки непомичном. Једина удобност те најскромније од свих пећина јесте то што је на врућини прохладна, а на зими топла. Нису могли пастири у тој пећини држати своја стада, као што се обично мисли, јер је сувише тесна и за најмање стадо. Него су свакако ту привремено држали тек неколико ојагњених оваца са јагањцима. Јер се и каже, да су пастири оне свете ноћи “чували ноћну стражу код стада својега” (Лука 2, 8). У пољу, подаље од пећине. А у то време, у зиму о Божићу, овце се још нису почеле јагњити, те je пећина била празна. А да су свети гости из Назарета приспели у пролеће, кад се овце јагње, тада не би нашли места за конак ни у тој худој пећини. И то је дакле било устројено унапред по небесној логици.
У том необичном, нељудском, жилишту роди Дева Марија “Сина свога првенца”. Да, првенца и мезимца, једног и јединственог. Јер родивши Сунце, било би смешно да продужи рађати метеоре. “И пови га и метну га у јасле” (Лука 2, 7). Без доктора и бабица и двориља и лекова и цуцла, без чега у нашој цивилизацији мало која мајка усуђује се рађати децу. Него онако сасвим просто по сељачки. Сама га роди, без ичије помоћи, сама га окупа, пови у пелене, подоји својим млеком из својих груди, и положи у јасле на слами да спава, да би и она, после благодатне молитве Богу, спустила се на земљу у подножју јасала да се одмори.
Да ли је то било онако случајно, да се Месија Спаситељ света роди баш у мрачном каменом вертепу? Није случајно. Ако игде нема слепог случаја, нема га заиста у животу Христовом. У току историје цркве јавили су се антихристи, који су тврдили, да се Христос чак није ни родио. Али та титанска камена пећина угонила их је у лаж. Јер од свих оних гостионица и ханова у Витлејему, где је Јосиф куцао и тражио конака, не постоји ниједан. Ниједна кућа, ниједан зид од куће. Све је временом порушено и ишчезло у прашини. Да се, дакле, Христос родио ма у којој од тих зграда које су пропале, антихристи би лакше успевали са својом пропагандом, да се Он никад није ни родио. Али пећина стоји цела и нетакнута, стоји са својим непомичним сведочанством о Његовом рођењу. Није се дакле Он случајно родио у пећини, него по небесној видовитој логици. Кад је Бог стварао и уобличавао земљу, Он је уобличио и ту пећину и одредио ју за колевку сина свог јединородног.
Ако кога интересује, какав је изгледао Син Деве Марије, ми му не можемо рећи. Али постоји једна легенда о цару Давиду, која нам осветљава лик младенца Исуса. Легенда гласи: Када је Давид још као младић чувао овце око Витлејема, сиђе он једног жарког дана у ону исту пећину, где се доцније родио Исус, да се прохлади и одмори. Када заспи, он осети да га нешто страшно стеже и дави. Он се пробуди, и шта види? Страшна змија обавила му се око руку и ногу, а отворила чељуст да га угризе у лице. У смртном страху повиче Давид: “Господе, избави ме!” И у том тренутку јави се у пећини дете неописиве красоте у белом оделу и светло као сунце обучено, и диже дете руку увис изнад змије, змија се наједном одви од тела Давидова и брзо ишчезе. А дете, благо погледа у Давида и рече: Не бој се! Тај поглед и тај глас и тај лик остаде занавек дубоко у души Давида, тада пастира, а доцније цара и Псалмопевца. Много година доцније изразио је Давид своје сећање на лик оног детета у псалму 45-том, где каже:
“Ти си најљепши измећу синова људских, благодат тече из уста твојих, јер те је благословио Бог до вијека” (Псал. 45, 2).

Comments are closed.