ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
РАСТКО
 
Пошто је сву ноћ и јутро обилазио разна села да би открио где се још увек али кришом одигравају сумњиве и паганске ноћне свечаности, и пошто се вратио кући, окупао и пресвукао, Немања је ушао у своју радну собу тренутак пре него што се појавио Петар, један од рашких писара, витак, нежан младић, који се у ходу, а и када би стајао, клатио као трска, а у души је био веома стамен човек.
– Пристигла је делегација свих врста занатлија…
– Свих? Буди одређенији у речима – пецну га господар – Ваљда мислиш: скоро свих врста… Знаш ли ти уопште колико врста занатлија имамо? – питао је очито у шали, док је закопчавао широки опасач.
– Ја једини напамет знам које све врсте занатлија имамо ми у Рашкој рече писар. Он је лако прихватао шале великог жупана. – Ево у градовима: кујунџије, златари, сарачи, бербери, папуџије, самарџије, ћурчије, воскари, колачари, абаџије, пекари, сапунџије, кројачи, ћилимари, обућари,оружари… – Петар је у заносу наређао и друге.
Немања отвори два писма у виду свитка, баци поглед на редове и са осмехом пецну Петра:
– Ипак си заборавио и то оне најгоре!
– Ја? Нипошто! Које? – Петар престаде да се љуља.
Немања потапша Петра по рамену и са два прста повуче га за брадицу, нежну и прозирну:
– Тако си детињаст! Ниси се сетио оних од којих сви беже, ниси споменуо гробаре и џелате, ни врачаре… и горе и од свих: писаре, оне који и много лажи са словима укуцају у вечност. Ви писари често скидате са усана људи и лаж као истину..,
– Ти се шалиш, господине мој. Па и Александар је писао. И Аристотел, па Платон, мој господару. А Сократ?
– Опет си у заносу. Сократ није никада писао – смејао се Немања, излазећи из радне собе.
Број занатлија га је изненадио, а они су га дочекали са буком и љубављу док је он, ширећи руке, силазио низ степенице. Нехотице баци поглед преко капије и виде недалеко скупоцену кочију коју је пратило неколико византијских ратника.
 
* * *
 
– Мили моји! Ето, стиже ми у посету нека висока византијска личност. Дајте ми да најпре њега примим… А ти, Петре, пренеси да се одмах у двориште под хлад изнесу столови и клупе и послужење за занатлије. Ивина. Најлепшег! – рекао је весело, а у души је био брижан.
Скупоцене кочије црне боје стадоше испред улаза у двор. Један од најугледнијих владика грчке церкве изађе и загрли се са Немањом. Узбуђење се и у двору повећало. Владика Митрофан, озбиљан средовечан човек, врло сталожен и смеран, свакако је припадао оном типу Грка који су своју топлу природу потпуну савладали и потчинили је уму. Говорио је тихо и не журећи:
– Доносим ти поздраве мог патријарха, нашег цара, свега клира, а иоца Арсенија… А мене са оваквом свитом шаљу да би по царству, а нарочито у Рашкој, испитао садање односе према јересима. Нови таласи тих богумила беже ка Рашкој, оштрије гоњени мачевима Византије и Бугарске…али у Рашкој твоја је политика много блажа. Углавном их гураш ка Босни,уместо да их разбијаш… Цариград то осуђује јер их ти, у ствари, у Босни скупљаш. Преносим ти поруку цара. Иако бих ја лично те несрећнике само прогнао…
У салон уђе Ана, поздрави госта и прими благослов. Дворкиње спустише пред госта послужење, а онда Немања тишим гласом, нагнувши се, рече:
– Мој владико, просвештени! Не гоним богумиле тако сурово као Бугари или Грци мада сам испрва био и ја оштар при протеривању. А онда сам схватио: у Рашкој највише има неопредељених, збуњених, потом православних и склоних православљу, па скривених многобожаца и богумила.Католика је мало. Али, у Босни сви су Срби – већ богумили. Они страсно мрзе католике, а презиру грчке свештенике због њихове грамзивости. Засада мени користи да број богумила у Босни расте.
Отац Митрофан се узбуди:
– Како, човече Божји, користи?
– Богумили се шире, освајају Италију, Француску и друге папине области, а богумили из Бугарске и Јерменије беже од прогона у србску Босну пуну православних Срба; али тамо православље је запуштено, тамо наши немају никакву канонску церкву па ни канонску хијерархију. Своју церкву немамо ни ми у широј Србији, али нас је канонски обухватила цариградска Церква и њена подручна охридска архиепископија са незаинтересованим свештеницима. Такво стање у Босни која уопште нема организовану веру,користе папе да под видом прогона богумила у Босни, православне Србе саинквизицијом и са Мађарима прогоне и силом их претварају у римокатолике. Ја се борим да се бар овај шири део Србије утврди у вери православној, али сам у томе, осећам, усамљен. Но добро је за мене што се папина пажња толико усмерава на Босну. За то време, иако сам усамљен, слободније делујем. Али, када нам већ не дате да имамо своју церкву, што нама, Србима, не шаљете јаке духовнике да зауставимо поход Рима? Иначе ће папске снаге продрети у мој део Србије, нарочито после мене…
– Тек ће од сада пред догађајима који долазе, најдуховнији људи да се повлаче у дубине грчких манастира и молитве. Ко од Грка сада да мисионари по Србији када се сви осећамо угрожени!… рече Митрофан са горчином – Византија чека своју катастрофу…
То Немању узруја и баци поглед ка Ани. И она је била погођена. Узвикнуо је:
– Али откуд толико њих осећа ту катастрофу, оче Митрофане?
– Па видео си у Цариграду, пророци и пророчице ничу! Писмена откривења да ће царство ускоро нестати у својој крви залепљују и по зидовима. И многи свети монаси то још јасније проричу. А најзад и здрав обичан човек види: варвари са Запада – и кад крећу да ослободе Христов гроб, пожудно меркају брда злата које ће уграбити ако освоје Цариград. Први вештији папа пустиће ту лавину на нас, а ми нећемо вечно имати за цара генија као што је Манојло. Али, докле папе воде битку против Цариграда и противу босанских богумила, ти ћеш можда и моћи државу да направиш,али заиста како ћеш Србе у вери грчкој да учврстиш при овим околностима, нико не зна. А што Бога не молиш да ти помогне, и да ти да било откуд јаке духовнике? Јер, ако Бога молиш, можда ће ти Он послати правог мисионара, светитеља…
Немања уздахну и отворено рече:
– Ја се молим да ми Бог да трећег сина, али ратника, неког Давида, неког Александра будућег, али то не молим из неке нескромности. Ова два сина које имам, сувише су крхки да прихвате народ и државу у времена која су, видим и сам, лоша. Молим Бога, иако смо Ана и ја већ доста стари за сина борца… А нисмо се ни усудили да молимо и нешто више од тога….
– Нисте стари за то. Много старији од вас били су родитељи многих великих светаца! – владика хитро убаци…
Ана се осети необично, јер тај интимни разговор је садржао у себи строгу озбиљност службеног и чинио је ову тему објективном, надличном. Нешто је друго Ану ка срећи већ узносило, но ту радост притискивало је осећање кривице што је баш ту новост скрила од мужа, па је сад једва чула првосвештеника. А он је говорио како је то време трагично. Безброј држава и народа су нестали, али вера и култови опстају. Благо народу са јаком религијом и церквом, а Срби су на најугроженијем месту, склони неслагању и цепању, па како сам Немања да их обједини, сакупи. Саветовао је да се моле да им Бог да стотине духовних мисионара и једног сина, јаког, као што је био Давид, или Александар. Разговор два човека једва је допирао до Анине свести.
Ана се извини да би се, како рече, постарала за одмор госта, а потом, врло напета, отиде у своју собу и бризну у срећан плач.
Владика је отишао у своје просторије, а Немања је сишао међу бучне занатлије. Пијући са њима, саслушао је њихове жалбе на многе властелине који су почели да на својим територијама прописују извесне порезе супротне Немањиним. Док је Немања говорио Петру у перо и скидао те намете, неко са капије викну и сви приметише како широким северним друмом иде ка двору необична колона јахача, кола, колица и пешака која је већ отуд весело подврискивала.
– То су Саси, господару! Долазе нови Саси! – викну неко за столом. И отуд се зачу јуцкање, јодловање, кликтање. Занатлије учтиво устадоше, а Немања озарен доласком Саса, нареди да се за нове госте опет постави стоса храном и најбољим вином.
Гости стигоше, поздравише се са Немањом и свим присутнима; преморени приђоше трпези, док су слуге распрезале коње и у други крај дворишта поређале кола препуна стварима и заспалом децом. Срби су се радовали гостима, чак се и домаћи пси, испрва нарогушени, помешаше са псима гостију машући репом. И док су се низ друм од Раса занатлије подгрејане прекрасним вином певајући удаљавале, у огромном дворишту, испод крошњи кестенова и ораха започе гозба која ће дуго трајати, јер су и поред обиља меса из ледаре, слуге ставиле и већ окретале на ражњу иза летње кухиње прасиће, тако да је надалеко мирисало.
Пре но што су сели за сто, вођа саских путника, врло снажан плавокоси већ помало просед човек, пришао је Немањи:
– Ти си тражио нове рударе из Немачке, а ја сам син Цимермана Павла који је пре тридесетак година са женом дошао у Србију и ту водио руднике и родио мене. Ту сам србски језик научио као свој. А пре своје смрти остарели отац се вратио у Немачку. Ја сам се тамо оженио, али сам чезнуо за Србијом. Онда смо добили вест да позиваш Сасе.
Неко од веселих Саса извади фрулицу, писну она, остали запеваше, а Јохан Цимерман најпре испи добар део врча… Пило се, јело, уз обиље смеха.
Сунце је ширило своје руке, светлост и мир, цвркут птица и весели гласови, благо љуљање лишћа на гранама храстова, Немању су вукли ка још већој, непознатој радости: али такав је дан разбуктавао душе и свих дворјана и гостију. Немања је видео како Јохан Цимерман, што од те радости опште, што од вина, одлеће у занос. Оно што је тај Немац причао било је и помало луцкасто.
– Овај дан води нас некуд, у шта, у добро, надам се, помислио је Немања док је Јохан блистајући говорио:
– Шта ме то вуче Србији не знам.. Мени је један стари Немац, мудрац, причао да сте ви изузетан и загонетан народ. Он вели да свака појава на свету има своје зрачење, а свака реч, свако име такође духовно зрачи, али то ми обични не видимо. Међу металима најлепше зрачи сребро. А реч Серби, Срби, потиче од те речи. Истог су корена, господару, чујеш ли ти то…
– Мање пиј, синко Јохане, рече Немања непрестано зрачећи добрим расположењем.
– Пре много векова, вас је било свуда – настави рудар – од Сибира на истоку Азије до Собара на западу Европе. Смањивали смо вас ми, који смо сеобама овде продрли, нарочито ми, Германи. Знаш ли ти, господару, да постоји девет редова бестелесних духовних бића која служе Богу? Знаш ли која су у хијерархији тих бића највиша? Серафими. Није ли и њима име из истог корена? Корена из којег потиче име најбројнијих Срба, сељака, а и њима је име себри.
– Јохане, сине, пиј, али се држи границе!
– Господару, нешто ври у мени, ври од среће, а и та ваша реч срећа је истог корена као и себри, Серби, сребро.
Озарено Немањино лице прекри сенком нека мисао.
– Јохане, Јохане… Ти по митовима и машти налазиш вредности, а ја по животу трагам за сенкама, опасностима. Ја видим мој народ како се растура, како га грабе Хуни, и Готи, и Романи, и папе. Папе изнад свега. Ја над том судбином Срба бдијем, али, ипак, хвала ти и на тим ружама које овде истресаш.;. такав нам је дан дат, ваљда. Још не знам шта ће се све догодити,али какав је, какав дан, мили мој Јохане…! Ах, а да ли си чуо да се у старим индијским спевовима спомиње Србинда, као бог војника? Ја често мислимо том податку. Није ли та војна аристократија наш корен?
Немањино лице се одмах потом расветли добродушним осмехом и заповеднику страже, Живојину, који је недалеко седео, махну руком да приђе:
– Позови, човече, за трпезу и све дворјане и слуге.
– Сви се већ госте. И све слуге.
– Мили мој, какав дан… какав дан!
Немања је гледао радосну игру блиставих зракова сунца у руменом пићу, не приметивши да многи гости гледају ка двору. Низ степенице је силазила Ана, насмешена и спокојна, помало зачуђена раздраганим и толиким гостима. Неки од њих почеше из поштовања да устају, али им Ана једним покретом руке даде знак да седну и наставе гозбу као да ње нема. А она је пришла мужу и, додирнувши му раме, рече:
– Овде се нешто нарочито дешава?
Изненадио се кад виде колико су њене светлуцаво плаве очи истовремено и плачне и озарене. Она седе до њега. Одговорио јој је:
– Па видиш, дошли су нам рудари, Саси… Од њихових предводника сам слушао да смо ми Срби у суштини… и по ономе што носимо… срећа…свима…
Није скидала поглед са његовог лица, док се он трудио да нађе праву реч. Сад се у Ани одигра провала осећања, нагну се Немањи и шапну му:
– Ти и треба да будеш срећан, и то најпре ти, па потом сви ми! – изговори она на такав начин да он одједном инстинктивно схвати да је то оно што је толико дуго очекивао. Према тој вести је сав овај блистави дан само мали оквир, мала припрема… У њему се талас усхита, подиже. Укочена тела погледа ка небу и тог трена се одасвуд сручи на крошње дрвећа у дворишту необично раздрагано јато птица. Чу Анин глас:
– Бог нам је услишио молитве. Тражила сам тренутак да ти то кажем. До скора нисам била ни сигурна…
Муж зграби њену руку:
– Хајдемо пред иконе! Хајде, пред њима Богу да захваљујемо..И одоше са гозбе док су гости певали неку веселу песму.
И Немања и Ана су у својој соби пали на колена пред иконама… И загрлили се, и заплакавши почеше да се моле и захваљују. А за трпезом се и даље веселило и певало, до дубоко у ноћ.
 
* * *
 
Снег је падао и обасипао шуме, брегове и Рас, па су кућице једва вириле из огромних наслага личећи на мале печурке. Из града су три коњаника бесомучно јурила ка двору, ваздухом су промицале пахуље. Најпре је најкрупнији коњаник кроз капију улетео у двориште и скочио са коња. Био је то Немања.
Трчао је ходником и улетео у собу породиље. На његовој крзненој кабаници су се сијале пахуље. Прилетео је постељи.
Ана веома уморна, држала је бебу у крилу. Муж се над њу нагну:
Син?
– Син! – климнула је главом.
Боре јој на лицу беху дубље, видније.
– Крупнији је од свих беба које сам видео – рекао је. – А зваће се Растко… на Рас, на Рашку. На рашћење… да расте што брже, брже него лија старим… да помогне и мени и браћи и овом народу… Ох, Боже, бржи му раст и снагу дај да што пре мач свој прихвати… – шаптао је Немања над бебом. У ствари наставио је молитву коју је тако дуго непрестано у себи пред Богом узносио.
 
* * *
 
Пролазиле су године, не, не много година, али се за то време толико много ствари изменило. Пре свега, сам Немања је постао још чвршћи и енергичнији. Рашка се богатила, сређивала, повећавала и у очима свих уздизала, а Немања је над целом Србијом бдио и неговао је користећи сваки трен свог времена на том Божјем имању препуном драгоцености које су се обилно множиле. И време које је добио и посед сматрао је Божјим. Осећање одговорности пред власником, Богом, постепено је, али брзо, обухватило и прожело све, а да тога људи и нису били потпуно свесни. Србија је постајала стамена.
А Растко је расан растао, усред Рашке. И друга сва деца су стасала, а Вукан и Стефан постајали су баш онакви какве их је отац у рано доба оценио. Духом богат, али нежан, сањалачки несигуран Стефан и туробни Вукан, који је као најстарији био надмен, и родитељи, сви су са изненађењем гледали како Растко у свему напредује лепше и брже од остале деце. Телом и духом то дете је било целовитије, здравије, напредније од осталих. Отац је више него бдео над њим. Своју замисао да од Растка направи вођу, замисао коју нико сем Ане није наслућивао, полако је и сигурно остваривао. Ипак није успевао да скрије своју велику љубав према том сину, но нису га због тога осуђивала друга деца, и она су Растка волела више него икога. А то дете је расло брже него што је отац старио.
У време када је Растко постајао дечак, Немања је све чешће прекидао рад и долази до Ане, јер је из њене собе могао кроз завесу на прозору да на миру гледа у пољану где су се дечаци уз вриску и кликтање играли. Стари отац је за то време водио разговоре са Аном, али је Ана знала да је ту само да би оштро осматрао игру деце. Понекад би и отац у соби пригушено кликнуо.
– Погледај, погледај како нам се он бори, види, па он се баца на противнике као одрастао! Храбар је, храбар… али и сувише пази да противника не повреди, ха-ха-ха, он га не баца на тле, но спушта… Да, да… бржи је и смелији од осталих. Да ли ти на њега уопште обраћаш пажњу док се игра?
– Господе Боже, па он само на малога мисли… – одговорила је једном приликом – Ја кроз прозор погледам једино кад чујем нечији плач.
– А шта ти кажу учитељи и онај мачевалац из Солуна? Смешкала се. Па већ му је пренела мишљење и тог и других учитеља.
Са умором уздахну, брзо ушивајући предивну чипку на батистано бело постељно платно које је мирисало на вењу и рече:
– Врло хитро схвата и учи, памти и примењује. Воли да се бори, али не и да напада, ту, кажу, јесте чудан. Стрелац ће бити одличан, шта би још!
Он љутито одгурну завесу.
– Ма то све знам, већ си ми рекла. Али шта веле за његов карактер, то ти мени реци.
Сада га жена, седећи на столици крај другог прозора, зачуђено и увређено погледа:
– Мислиш ли да је потребно да неко мени ишта прича о карактеру мог детета?
Немању њен тон, горак, заиста изненади. Она настави:
– Растко је по свему и у свему бољи од онога што си ти очекивао и од Бога тражио… Он је толико, толико добар… – рече она и одједном неочекивано заплака и обори главу.
Немања благо спусти своју велику шаку и помилова жену по проседој коси, затегнутој у пунђу. Опет је знао да нема довољно снаге ни речи да захвали Богу. Изашао је, а његове очи биле су сузне тако да икону није могао пролазећи да сагледа. Из воћњака се чула весела вриска деце.
Двор у Расу се ширио, али је имао само две приземне терасе, једну под кровом, а другу откривену. Немања је волео да на тој другој седи са Аном. Тада се у њему сакупљала нова снага; уживао је гледајући и осећајући звезде над собом, слушајући крошње дрвећа које је ветрић гуркао на пријатна ћеретања.
Пут од двора до Раса је био дуг око километар и по, са једне стране тог пута протезала се стара шума, дању весела, ноћу страшна, а са десне стране огромне ливаде су и дању и ноћу деловале спокојно, плеле су своје велове од свитаца, цвркута и мириса и нечим помагале да се месец и звезде веома добро са терасе без крова виде. Те ноћи није било месеца, а звезде су деловале као да је платно неба пробушено са милијардама рупа кроз које се види златна светлост…
Немања је упијао тај мир. Ана се осећала напетом и брижном, Он то одједном осети и погледа је са оном топлином коју муж речима не би умео да искаже.
– Све више ми се, Немањо, намеће мисао да претерујеш са својом љубављу према Растку. Стварно претерујеш. Па једном ће свима бити јасно да ти Растка припремаш за престо… а то није ред, то је опасно, омрзнуће га Вукан, омрзнуће и нас… Твоја уверења да ти старији синови нису дорасли да воде Србију, увредива су и неоснована. Уверена сам да Растко никада неће хтети да отме Вукану оно што му као твом најстаријем, првом сину припада, – Анин шапат пређе у скоро сасвим гласни говор.
– Па ја не желим да се моји синови због престола убијају.Утишао је жену погледом, без речи, и тихо рекао:
– Неће Растко ни када одрасте никоме узети власт из руке. Али, ако је истина то што ја видим и што молим Бога да буде, Вукан или Стефан…молиће најмлађег брата да власт узме у своје руке. Не само зато што је Растко боље саздан од њих, него због тога што ће силе око нас једна другу да уништавају, а и нас, а мили моји старији синови нису дорасли да растурене Србе подигну. А сад ме Ана, схвати! Ја верујем у Бога, верујем да је Он услишио наше молитве, верујем да нам је у Растку послао војсковођу, државника, мудраца, веома чврсту руку, Цезара… Бог нам је јунака у Растку послао, ја то видим, а од нас се тражи само то да ми то дете прихватимо,подигнемо и пустимо у живот. Његова браћа ће му дати у руке власт када то буде критично. Србијом неће да управља Вукан који је као дечак мучио питоме зечеве, ни Стефан који је побијене зечеве плачући сахрањивао. Растко је – здрав. Ја сам молио Бога за таквог сина и ја осећам да нам га је Он послао. Наша је дужност да Растка подигнемо… све остало је ствар Божја. А Бог зна зашто Србе, и мене, и тебе вуче у православље у време кад церква римског папе претвара све државе, народе, цареве и друге у своје слуге за освајање света. Ана… ја имам неко дубоко сазнање да ће нам Растко мачем и штитом помоћи.
– Немања! Тежак терет спремаш да спустиш у руке сина! А он је још дете…
 
* * *
 
Многи мудри путници са истока и запада прихватали су Немањине понуде да се у његовом двору одморе, па су се ту бавили и гости које је Растко посебно волео да слуша и не трепћући да прихвата све што би говорили. Беху то најпре монаси и свештеници, властелини и научници који су радо прихватали позиве Немањине да се одморе. Они су доносили и књиге, верске и друге, које је у прво време Ана сину читала, а касније је он читао и на грчком језику; али далеко пре тога мајка, отац сама средина подстакли су у том детету осећање да је Бог најважнији и да је све на свету, баш све, Он дао. Све остало што је Расткова душа примала кроз живот, кроз речи родитеља и кроз догађаје, све више је у њему откривало и доказивало ту Стварност и Истину. Он је био зближен са Богом на најприснији начин који је дат светитељима и деци. Истовремено у њему је расла природна молитвеност, јак смисао да се моли Богу као да са Њим разговара. Иако је такав духовни живот био преобилат, њега је красила и урођена смерност. Чак и Расткови родитељи нису добро запажали да се у том младом телу диже дух и духовност велика као храм. Нити су дуго времена били открили колико је духовни живот у том детету био другачији него што је сам Немања желео.
Дуго времена је Ана боље од свих учитеља гајила у своме сину Растку јаку и исправну веру, јер беше врло лепо образована. И њу су свети текстови доводили до заноса, али је са изненађењем примећивала колико је Расткова вера била јака, јасна, пламена; то дете је осећало да је са Богом стално и несумњиво. Страсно читање светих књига, све зрелија питања мантијашима и теолозима и низ других особина које су у том сину расле, открише јој да Растко стасава у човека другачијег но што је отац замишљао. О томе је пред мужем ћутала осећајући колико би га то погодило.
Растко је своја духовна царства крио од других, а посебно од оца, нарочито после једног дубоког и неизрецивог мистичног сазнања док је још био мали. Такви догађаји су Богом дана откривења… Кроз блесак и бескрајну радост, нешто битно сазна душа детета или одраслог који има душу детета. Заправо, тада се дешава нешто лепше од сазнања, тада се долази до спајања са истином, која је у суштини несазнајна. Таква су спајања са небоземном стварношћу, можда једино и могућа док смо на Земљи.
А тај се догађај у Растку одиграо врло рано, када је имао седам година и то баш на његов рођендан. Пре подне тог дана снег је умирио природу; Растково се срце усхитило када му је отац даровао малог и хитрог коња на поклон. На том коњићу је читавих пола сата јахао по дворишту и воћњаку. Када је запазио да је капија отворена, изађе, непримећен, па друмом појаха ка Расу, али га тишина шуме прекривене снегом замами и Растко скрену у њу, запртаном путањом, ка манастиру оца Методија. Умирио је коња и раздраган гледао висока и права стабла дрвећа и над њима зимзелене и листопадне крошње, укочене голе гране прекривене белим оделом. Била је то најлепша дворана од дрвећа, простора и тишине, којом би се покаткад разлегали крици врана и гаврана, а из даљине чуло дозивање вукова. Одједном је на потпуно потресан начин схватио да је лепота то што га окружује и да никада очитију лепоту није видео, а она се свуда, около ширила, само је требало видети и бити у тој лепоти, као цар у бајци… то је стварни свет… И маломе Растку уздрхта срце и сузе му избише и он потера коња брже ка манастиру… А испред храма је у том тренутку отац Методије сакупљао расечене облице, кад виде збуњено дете… испусти нарамак и рашири руке, млади Растко стиже, скочи са коша и, плачући од среће, паде монаху у загрљај. Дете је плакало, а монах на ивици суза није одмах схватио да ли је Растко био заплашен или због другог узбуђен. Дете је плакало стежући монаха око врата и муцало:
– То је… оче, тако лепо… све је тако лепо, оче… тако лепо…
И монах схвати да је Растку дато неко откривење, па и сам бризну у плач, грлећи малишана, док су из даљине допирали гласови стражара: Растко, где си, Растко… а већ се чуло рзање коња и шум копита по снегу… Монах и дете су се гледали у очи пре него што су се раздвојили. Методије је био сведок и других озарења детета које ће надаље само тражити све шири пут ка Богу. Растко тада не би био у стању своје спајање са Лепотом и са Небом икоме да опише, само је одмах схватио да му се открила нека небеска, Божија истина и да је то дар његовој души, дар који је требало да крије. Али Методије је веома помно уочио раздвајање стазе Расткове од пута који је Немања планирао. У његов прелеп дрвени манастир веома је често долазио Растко и то у радне дане када ту никог од пастве није било, а ни других монаха осим Методија и једног питомог младог јеромонаха који је из источне Србије дошао ту да живи. Растко је у храму падао пред иконама на колена и тако се предано молио да су се оба монаха томе дивила. Он их је изненађивао све мудријим питањима, све богатијим сазнањима и све ревноснијим хрлењем према Богу. Дете је расло све снажније телом и све религиозније духом, али Методије ту дубину и богатство дечака и његову религиозност није истицао никоме, јер дух и душа Расткова, као и свакога, била је пре у рукама Бога Оца него родитеља.
Ако је Методије сагледавао драму, Ана је слутила, Немања је није ни назирао, па ипак га је сам Растко баш својим особинама збуњивао, па скоро и бринуо. Све жешћи послови су тог старог борца све више одвајали од куће, породице и Растка, па се све више у погледу те бриге о сину ослањао на Ану и најпробраније професоре који су у обдареног дечака сипали најмодернија знања оног времена, као и најдревнија…
Међутим, једна је тема стално и у свим друштвеним круговима и у Рашкој била присутна, двобој између Истока и Запада. Био је то двобој који је трајао већ вековима, у самом Цариграду и Риму пео се до страсне мржње, а у Рашкој је опседнутост тим верским расколима и сукобима подизала напетост, повећавала бриге и учинила да све више расте осећање потребе да се упркос римској све већој сили, Срби, Рашани, што пре и што јаче вежу за веру православне Византије. Граница два света провлачила се кроз србско тле. Душа било ког Србина није се могла раздвојити у два дела, она је морала да се одлучи.
Растка су израна та сазнавања дубоко потресала. Отац је допуштао свом сину да присуствује бурним разговорима и упозна проблеме који га очекују, а дечак је тако живо пратио све што су старији говорили да је то свима било чудно. Једном је главни гост у двору Немањином био владика Василије из Цариграда. Огромна раста, гојазан, са врло смерним и мудрим црним очима, црном, брадом и дубоким прелепим гласом, окрете се ка Растку који је седео скоро сакривен крај Рафајла, па рече:
– Кад ти одрастеш, синко, свет ће другачије да изгледа, али ће Срби у Рашкој, и то због твога оца, сасвим да приђу Православљу. Церква треба твог оца да сматра свецем, а твог брата Вукана ни Немања није могао да веже за нашу Церкву… Тај брат ти клизи ка папистима.
Растко се исправи, плаве очи су му те вечери изгледале веома крупне. Врло мирно, рече:
– Ваљда га отац због тога шаље у Зету, што тамо има више Срба-римокатолика него православних.
– Сине мој, свет се разделио, а народи цели прелазе на једну или другу страну. А твој народ се налази ту где га сви кидају. Ту се народ раздваја, и то је страшно, страшно! И породице вам се цепају на православне, католике, богумиле и многобошце. Ко ће вас да уједини? Што питам тебе, ти си дете. Питам твог оца: ко ће у вери да обједини твој народ? Ти, Немањо, Рашку, део Србије уједињујеш, а твој најстарији син бежи у другу веру, а куда ће остали, мучени мој, Немањо… Јер кад се Вукан после тебе дограби Рашке, клизнуће под папину папучу и србски и бугарски народ. Зар да Вукан заустави продор папе на исток?
Велики жупан је био на владику љут што дира ту дубоку озледу Срба.
Отац Методије, који је седео при крају трпезе и поглед бацао на Растка, више пута помисли да је Бог већ одредио онога који ће боље но што би то ико могао да сабере Србе кроз православље и поведе их Богу. Тада пред собом сагледа визију. Виде одраслог Растка. Та визија трајала је кратко, била је јасна и предивна. Била је то појава Растка, одраслог и у мантији. Она је била одговор на брижна питања тог монаха о Србима и Немањи. Методије је знао да је тад видео разрешење тог проблема који је и њега мучио. Од тада па до краја живота у њему је живело то сазнање. И то се предвиђање пред њим годинама обистињавало.
Међутим, такву своју будућност сам Растко још није смео ни да замисли, Видео је себе у војсци своје браће, и као богатог племића који им помаже у владавини а сам управља једним делом државе, окружен породицом, књигама и другим блиским и светским људима, међу којима су монаси, теолози и духовници били најцењенији. И видео је себе како целог живота граби време да се преда молитвама, јер ту сладост у молитвама и списима светих отаца ништа није могло да надмаши.
“Њему је дато осећање блискости са Богом, Растко са Њим током молитве разговара” – открио је Методије.
Визија Методијева била је мање чудо од чуда Да ни Немања ни Ана такву могућност нису ни назрели, као да им је било дато да дуго то не виде.
 
* * *
 
Био је леп дан, бујно лето већ се нагињало да сагледа јесен, а она је, иако се ни по чему још није видела, била близу. Гојазни голуби су слетали на ивице прозора собе у којој је Ана вршила избор гајтана и дугмади за нову красну блузу свог сина Растка, који је надрастао вршњаке. Ускоро ће му шити војничку, ратничку, помисли брижно. Уз претходно куцање уђе отац Методије, али истовремено, из друге одаје Немања. Обојица се насмејаше тој случајности, а Методије, сићушна раста и мршав, викну:
– Немањо, када би знао због чега сам дошао, да ли би се радовао?
– Треба ти благо. Колико, и зашто?
– Да саградимо капелу у двору… Велику. Лепу…
– Био је ред – оте се Ани која устаде и наже се ка монаховој руци, алије овај при руковању хитро повуче. – Зидамо велике манастире народу,мале храмове селима… а нама…
Немања се окрете ка вратима:
– Идем да ти донесем, даћу ти, даћу ти за то. Нико од нас из двора не може свакога дана да иде до манастира…
– Осим Растка – рече насмешен Методије. Немања стаде и полако се окрете монаху. Методије се следи, погледа Ану. Она се налазила иза Немањиних леђа, изненађена преста да дише. Методије задржа осмех. Немања га погледа испод ока:
– Зар Растко свакога дана долази у манастир? – упита доста тихо.
– О, не! Долази само празником. Понекад и да се наразговара са мојим новим јеромонахом… процветао пре времена.
Немања замишљен изађе и затвори врата. Ана, слеђена, отворених усана, непомично је гледала Методија. Он се смањи, уздахну и шапну:
– Да ми Бог опрости… Слагао сам.
Она је и даље била згранута, па одговори, такође, шапатом:
– Није страшно што смо сад слагали Немању, него што смо лагали себе. Зар Растко свакога дана долази у храм?
Није требало да пита.
Методије је ћутећи одговорио. После кратке паузе он и проговори:
– Сваког. Још нисам видео ни неког одраслог ко се тако предано као он моли кад мисли да је сам у храму. А како ту проводи време, да ли са својим друштвом? Шта у двору ради? О, слутим, слутим… Он буја. Више није дечак.
– Стално чита. Слутим и ја да се ноћу предаје молитвама. Младеж не позива, а кад изађе не иде њој, него, како сад чујем, иде у манастир.
За трен наста мук.
– Само је то страшно – настави она – што сам ја и од себе крила ту истину. Па… чему то иде? Методије, чему то води, и куда то Растко иде? Дали он то зна? Куда то он иде? – викну Ана нестрпиво.
– Како ти није јасно да је Бог већ извршио избор пута у Растку. За његове вршњаке то питање би било прерано. За Растка не. Растко је несразмерно зрелији. Сам он ће ускоро да схвати куда га то душа вуче. Господарице, он иде духовним путем ка Богу. А такве блузе он у животу неће носити. То ти ја тврдим, ја то знам, ти то тек слутиш, али, ни сам Растко тог још није свестан… Он ће свој пут тек да открије… Како ћемо тај ударац твој муж и ми с њим да поднесемо? Растка ни Немања не може да сломи, јер јесам Растко други Немања, али јачи, иако тек постаје момчић… – брзо је и тихо Методије говорио.
То све је она знала, али дубоко у себи, у подсвести. Хитро се и пуна суза окрете ка столу јер је Немања ведро улетео носећи велику кесу од платна пуну златника. И просто је тутну монаху у руке.
Мати силом воље одгурну од себе Методијеву тврдњу. У том тренутку се са капије зачу стражар:
– Са истока долази караван трговаца…
Тај исти глас, само звучнији и прожет смехом, одјекну:
– Ма, људи, јавите господару… у исто време долази друмом са северакараван… Трговци…
Бура ведрих гласова дворјана и других слугу и деце одјекну.
– Одлично! Одобрићу им да у дворишту разапну шаторе, да се порадујемо – рече Немања весело и крену ка вратима, али застаде и упита Методија:
– А ти имаш новог монаха? Од куда је, како се зове?
– Јордан, Јордан је његово име – одговори монах и опет се следи. Немања споро и промењена изгледа изађе.
Сем Ане, из двора сви истрчаше. За дугим караваном који је долазио са истока ишла је маса људи и деце из Раса. Они напунише огромно двориште, а власник првог каравана, по оделу и понашању са севера Италије, дебељушкаст живахан човек, машући шеширом, дубоко се пред Немањом, који је са степеница све осматрао, поклони и рече цвркутавим гласом:
– Господару, најпре вест: за нама из Венеције стижу ти званични посланици са поклоном од дужда. То је скупоцен мач о коме се тамо много говори… А ја сам донео и теби и народу јефтине али веселе ствари, свиле и кадифе, сомота и адира, драгуља лепшег од правог, и правих украса који ће бити лепши када их даме понесу… Имам бодеже и крстиће, мирисе и лекове, љубавне напитке и… књиге које ми је твоја породица прошлог пута наручила…
Утом је пришао и грчки трговац са дугим брковима на уском лицу, и поклонио се Немањи када са капије одјекнуше гласови стражара:
– Гласници!… Гласници, цариградски…
Стојећи на степеницама, Немања преко масе људи и преко арњева на колима виде групу византијских елитних службених гласоноша и следи се, Испред шест коњаника који су јахали у паровима, јездио је један са заставом црне боје на тамном копљу. Немања се извини трговцу и у двору сусрете Ану, брижну.
– Једна се ера завршава, Ано. Хајдемо да у дворани сачекамо вест.Успут скиде са чивилука одору коју је носио када би примао посланике и дипломате и обуче је. Осећао је потребу да достојно прими вест коју је наслутио.
Жагор из дворишта утихну. Седам гласника је ушло у дворану, први је десном руком понудио свитак обвезан црном врпцом. Имао је лице испијено, као сушено.
Рекао је просто, једноставно и потресно:
– Велики цар и велики човек Манојло Први прешао је у царство небеско.
Као кип миран, стајао је Немања, а бол се исказа у очима.
– Мили моји… Истакните црну заставу на двору. Угостите гласнике,они су донели најтежу вест у овој, 1180. години. Трговцима забраните музику. Нека робу излажу у Расу. Тугујмо за тим човеком. Прснуо је златан обруч, сада почиње распад старог сасуда, Византије – рекао је пошто су преморени гласници изашли, Сви остали остадоше у дворани, али то беху најближи, род, Рафајло и Петар.
– Боже мој, догађаји прерастају у симболе. Сада су се у мом двору стекли најцрњи весници и весели музичари и трговци и са истока и са запада. Цар Византије је умро. То ме ослобађа од завета да му царство не нападам. А у исто време – размишљао је Немања – а у исто време мом двору прилазе посланици са Запада који ми поклањају мач, знак о томе шта ми остаје да користим да од старе Византије освојим здраве србске делове. Морамо оружјем, морамо… Морамо, децо, да прихватимо мач, а ја сам тако стар и тако не волим тај посао. Али, Бог ми га је дао…
Немања се окрете и крену ка вратима, где се налазио Растко. Отац стаде и њих се двојица погледаше у очи. Немањине су биле испуњене болом и неизвесношћу. Није успео да на искреном лицу свога сина види ишта сем дубоке привржености, није видео у њему ратника.
На први поглед све је текло као до 1180. А ипак – није!
Време је било све пуније доживљајима. Изгледало је и све хитрије…
У великој дворани један је слуга закопчавао Немањи оклопни прслук. Два његова сина, Вукан и Стефан стојали су крај трпезе. Били су већ одевени за бој. Расположени, држали су по чашу у руци. За столом, крај прозора, са ручним радом на крилу, седела је Ана са изразом нетрпељивости и бриге на лицу. Преко пута ње је седео Растко. Из поштовања пратио је припреме и разговор, али је свакога трена бацао поглед на отворену књигу на столу. Јутарње сунце бацало је кроз прозоре блиставе зраке, а они су одблескивали са многих предмета, па и са озледа које су на металним прслуцима три ратника оставили мачеви непријатеља из ранијих бојева.
– Буди, Ана, безбрижна – рекао је Немања примећујући њене намрштене обрве, љутито скупљене усне и горчину на њеном лицу. – И овај поход лако ћемо да обавимо.
– Чупаш део по део Византије, а онда она дође и једним замахом све поврати!
– Који народ сада док Византија умире, а церкве деле и грабе свет, не освоји себи државу, тај је никада неће ни имати. А ко пропушта прилике чини нарочити грех… Сада је прилика за нас Србе.
– Али, Срба има толико, и свуда, у Рашкој, Босни, Зети, дуж приморја и дуж Вардара, изнад Дунава и Саве, до Тимока. Ко може то да освоји, да обједини и од тог државу да направи?
– Ја ћу од Рашке, мој Вукан од Зете, Стефан и Растко од других делова, њихова ће деца даље области да ослобађају и Србији сакупљају оно што је србско, као што ја то сада радим. Створићемо једну једину целу Србадију и народ ће тек тад бити срећан.
Вукан је баш насуо нешто вина у малу кристалну чашу, па са извесим потсмехом у гласу, рече:
И тада ћемо, оче, да будемо мали према силама око нас. Под крилом Мађарске, или папе… па и Византије, ако прездрави, били бисмо заштићенији него у било како јакој нашој држави!
Стефанове очи су неодлучно лутале. Немања и то виде:
– Господо! – споро се усправи Немања и викну: – Одмах напоље! Одмах ван! Сваки Србин тамо испред двора, већи је Србин од вас. Напоље! грмнуо је.
Ана спусти рад на крило, оба старија сина се уплашени тргоше, ставише чаше на сто и пољубише мајку у руку, она њих у чело. Пољубише се са Растком и брзо изађоше. Немања покретом руке отпусти слугу и приђе прозору. Баци поглед на сакупљене чете орних ратника. И веома мргодан и буран окрете се Ани:
– Они још не схватају, а моји су наследници, да уз мене бију битке за безброје Срба који тек долазе! Погрешио сам што сам Вукана послао на запад, засенили га фратри. Он тамо неће Србе католике да везује за нас.Он ће и себе и све Србе католике све више да одваја од нас. Вукан је изгубљен за нас, узалуд сам га довео да нам сада у борбама помогне. Ја сам начуо да под утицајем фратара преговара да склопи брак са девојком из чувене римокатоличке породице у Италији, из рода грофова Сењи, из које ничу папе и кардинали. Можда ће нам такав брак и те везе једном и помоћи. Нисам хтео да ти о томе ишта кажем, рано је. Нећу да се у његов живот, а посебно у брак, непосредно мешамо, рекао сам ти то још раније, јер је Вукан таман и упоран младић. Он није разложан, него импулсиван. Нека му католика у Зети, али му не треба дати ни делић од остале Србије. Нинаш предобри син Стефан још не схвата колико је важно да баш православну веру нашем народу усадимо, јер је само она исправна! Друге су лажне, не знам како и зашто, али ја то осећам, слутим, па и видим, видим.Треба, Растко, да ти о томе више говорим. Али, ако ја данас погинем, каквим то синовима остављам народ? Папином слуги Вукану? Хеленском естети Стефану који се диви и Платонима и Аристотелима, а још га нисам видео да испред икона православних клекне! Ко ће Србе небу да води и спасава? Пазите вас двоје! Ја на тебе, Растко, рачунам и молим Бога да од тебе што пре изгради правог ратника који зна куда иде и шта хоће. Расти и учи што брже и што више! Читај књиге, али још више живот! Ти браћи не отимај власт, али се труди да их подржиш, исправљаш, и спасаваш, а ако будеш бољи, они ће ти сами, гоњени од звери, власт да дају. Ја на то сасвим сигурно рачунам. Рођен си да владаш… Врло си јак, и уравнотежен, и за све способан. Расти брже, сине, молим те… Ја освајам земље које ће други као гладни вуци да отимају. Ја бих да спасем и усмерим ка небу душу Срба, а јереси би да је сурвају у јад. Расти, ти се ниси овде родио узалуд, ја већ видим твоје задатке… О, Ана, Ана… Коме ћу другом да оставим Србе, ко ће тај народ сабрати, ко ће да га сачува?.. Тако сам сам…
И Немања се саже, пољуби жену у косу, па погледа Растка. Док је отац говорио, Растко је био устао, и блед слушао. Обојици су очи биле крупне и по дубини сличне. Немања му пружи руку. Син се, очито узбуђен, саже и пољуби је. Отац се окрете и чврстим корацима изађе.
Мати и син се погледаше са бригом, чуђењем и страхом у очима.
Из дворишта и даље од капије допирали су гласови ратника и њиштање коња. Када се Немања појави људи се најпре утишаше, па се заори клицање.
Ана узбуђено устаде, неспретно гурну столицу и приђе прозору. Међутим, Растко, побледео, седе и левом руком привуче књигу и затвори је. Мајка се усхити гледајући постројавање ратника и док су отуд допирале команде, окрете се ка сину, а он је и даље, набраних веђа, гледао у перо за писање крај књиге и мале вазе са цвећем.
Дођи, сине, да их видиш. Отац и браћа су на челу. Што су им коњи тако немирни? О, Растко, па зар те не занима како изгледају ратници кад крећу? То и тебе чека, и то врло брзо…
Патњу није успела да сакрије… Растко споро устаде и приђе прозору. Његов отац је испред колоне дигао руку и у исто време крену војска са заставама, са музиком и бубњарима на челу, а из грла младих бораца одјекну песма.
Отац се окрете горњим делом тела ка прозору и осмехнут махну жени и Растку. И многи други ратници се окренуше и са осмесима и махањем поздравише Ану и Растка, бледог и узнемиреног. И чете коњаника, који су пешаке чекали изван дворског дворишта, подигоше копља и руке поздрављајући Ану и Растка.
 
* * *
 
Док су се у Цариграду и у свету одигравале крупне драме, велики жупан Рашке је прибирао србске делове и придруживао их себи, устројавао државу, дизао народ и своју Церкву богатио, а јереси потискивао. И небо му је помагало. Из ратних похода враћао се као победник да би са Рафајлом одмах потом обилазио руднике и границе, села која су се због верских сукоба тукла и пограничне области да би их умногоме учвршћивао. Није знао да се одмара. Из молитве упадао је у сан тек касно у поноћ.
Рашка, душа Србије, цветала је.
Само једном је доживео непријатни судар са римокатолицима. Прелат барског бискупа са малом свитом црномантијаша дошао је да протествује. Леден а учтив, седећи за столом на коме је богато послужење било једва дирнуто, рекао је учтивом Немањи:
– Ти очито добро, али меко прогањаш богумиле, међутим, откако сити на власти, твој народ у Рашкој протерује нас. Не, не! Твоји Срби из Рашке не протерују ни силом, ни виком, него леденошћу, и хладноћом, какву нигде нисмо сусретали. Нама је јасно да то ти народу ниси наредио, али од тебе потиче тај став према нама…
– Ја вас тако топло дочекујем, а ви тако хладно одбијате овакву гозбу. Господо и оци, ја владам телима Срба, а сваки Србин влада својом душом. А ако она вас не прима… па, ни моја душа није примила веру Рима мада сам у њој крштен. Не умем да вам објасним зашто…
Делегација је потом прионула јелу. Кренули су сити и незадовољни. Али он је био задовољан. Његов је отац Завида био у праву. Народ радо и у погледу вере следи свога владара ако га воли.
“Сав србски народ би свом душом постао православан, ако би имао своје свештенике и монахе и духовнике, а не поспане Грке који ни језик мој не знају” – мислио је Немања током ноћи, па се помоли Богу да му да неког светитеља као што су били светитељи Кирило и Методије.
“Њиву сам Ти, Господе издвојио, изорао сам је, чувам је, а немам никога достојног да је са правом вером посеје… Помози, Господе, прете нам тичурине и непогоде! Прете нам страшне тичурине, мили, мили мој!”
Време је текло напето и вредно као у кошници. Србија у Рашкој је цветала, а Растко је растао духом и телом. Једном је пре подне провео са богато плаћеним учитељем мачевања и професорима из других области, а некако пред сам ручак вратила се из једног од својих победничких похода војска, преморена и задовољна исходом, али са осећањем нелагодности; јер је неколико Срба погинуло, а више рањено и остављено у болници једног манастира. Отац се ослобађао панцира и добро се опрао, па лако одевен изашао и срео Растка.
– Хајде са мном. Сада треба да стигну кола са пленом…
– Па ти си, оче, освајао крај у коме живе Срби! Откуда плен, ваљда не од њих? – реаговао је Растко пламено.
– Није од њих, него од оних од којих сам Србе ослобађао, а ту је највећим делом оружје погинулих.
И док су ишли ка дрвеној зградици која се налазила близу ковачнице и штале, скоро крај саме капије, наишла су двоја кола.
– Занима ме како смештају и чувају такав плен – ведро ће Немања.
– Доносе га прљавог – опет прасну млади син, мада је свој гнев ипак донекле и пригушио. – Прошлог сам пута открио, доносе оружје са откинутим прстима, са деловима тела. Оче, зашто нису после боја оружје опрали, а остатке тела покопали?
Отац га је са изненађењем посматрао и опет открио самосвојност свог сина. О, како је Растко брзо порастао и постајао момак по телу и духу брже но што је Немања старио! Оца је бунила и та претерана синовљева чедност, и строгост, и дубина.
– Да ли то ти жалиш погинуле? Такав сам и ја био док нисам видео наша села у која су били непријатељи упали, онда сам сазнао да је грех не гонити их… Али како смо могли да на ратиштима чистимо њихово оружје, кад ни наше нисмо стигли да оперемо крај Нишаве где смо их победили него тек на Тимоку докле смо их гањали…
Кола су се пред складиштем зауставила, а три уморна ратника почеше да преносе штитове, копља, стреле, халебарде, панцире, мачеве. Све је било пуно крви, пуно земље и траве. Растко, блед и стегнутих шака, све време поглед није одвајао од тих жалосних остатака једне војске. Отац је пак њега посматрао опет са све већим изненађењем.
И покретом позва сина да седну на камену клупу која се налазила уз ниско зидану ограду. Талас доброте обли Немању.
– Као дечак схватио сам да је рат неопходан и вечан, а мрзео сам гакао и ти што га мрзиш. Онда сам открио да је Запад у рату много страшнији но Исток. Причали су ми многи крсташи како су западни ратници освајали Јерусалим… обешчастили су и веру и себе. Путеви су били прекривени лешевима, из џамија – тврде и сами крсташи – текла је крв. Синагогу су напунили децом и дораслим Јеврејима па запалили. Над тим што су западњаци тамо кроз три године ратовања радили, Азијати су се чудили. А текколико су се над тим зверствима Византинци ужасавали. Трагао сам и утврдио да се тога ни папе ни ратници Запада никада нису постидели ни покајали, напротив, они улазе у нове ратове са том истом природом коју римски фратри не осуђују, не жигошу. А пошто се ми граничимо и са западом,онда морамо да држимо у руци мач боље но они. Јер, ако нас савладају, или им се дамо, наметнуће нам веру, поробиће нашу природу, постаћемо као они. Дух заједнице је јак. Душа једног човека подлегне души масе. Мало је јаких појединаца који се одупиру већем току у коме се нађу. Зато сматрам да је мач у твојој руци одбрана и твоје вере од… њих, о Боже, колико много има њих, тих насилника!
Растко се одједном трже. Очи су му постале огромне. Гледао је како ратник подиже из кола последњу гомилу оружја, а за ручицу једнога штита беше још чврсто стегнута одсечена шака. Растко зајеча од душевног бола. Отац је запрепашћен гледао сина и зграби га за раме, али баш тај поступак још више потресе младића и он покри лице рукама. Плакао је
Шта је то с тобом… у каквог те ја то човека тешем? Да ли си ти још дете или си одрастао? – Немања га је тресао.
Растко је и даље плакао. Возачи и ратници већ су испразнили друга кола и пођоше погледајући Растка и оца. Нешто даље, испред ковачке радионице сакупљене слуге су се с ковачем препирале око наковња. Немања је тек сада постајао свестан истине: Растко се противи животу у коме се родио.
– Да ли си ти схватио… у каквом животу живиш? У шта то ја тебе васпитавам? Да ли си ти у суштини јак или слаб? Преосетљив? Можда немаш довољно смелости да се суочиш са животом? Владар може да плаче,али не и да се топи сузом… Ти имаш све сем нечег битног. Или имаш нешто више што те свег мења?
Растко је престао да слуша оца, кроз сузе је запазио једну необичну појаву. Два радника су из штале изводили најбешњег ждрепца, вероватно да га поткују. Опака животиња се оте и ритајући се полете двориштем. Ковач и сви радници около, почеше, ужаснути, да беже. Неколико момака отрча до отворене капије да некако спрече ата да побегне, али коњ се у кругу дворишта сулудо пропињао и при томе се приближавао клупи на којој су скамењени седели отац и син. Тада сасвим неочекивано Растко скочи са клупе и притрча коњу, стаде испред животиње и пружи јој шаку; нешто јој је тихо причао, па се нагло вину на леђа животињи која се стресе и укочи. Растко пободе ждрепца и Жеравко полете ка капији са које се слуге разбежаше. Велики жупан и сви остали су укочени од страха гледали како се ајгир сјури низ друм, носећи спретног јахача све смиренијим трком преко пољане у полукруг па назад. Ковач је пришао Немањи бришући зној са чела:
– Тог ајгира нико сем твога Растка не сме да узјаше… Али Растка воле и све друге животиње. А ко њега не воли?
Немања виде како се коњ враћа, па се одрвенелим ногама склони ка клупи и бришући лице од зноја виде како Растко улеће, силази са коња, тапше га по врату и опет напетог и узнемиреног уводи у шталу.
Растко радостан и насмејан приђе оцу:
– Диван коњ, а да знаш како је брз! Али не знам чега се ту плаши. Отац, блед, проговори:
– А ја мислио… да си ти кукавица! Па шта је то онда у теби? – питао се гласно, и гледао висок и ванредно правилно развијен стас тог момка по свему, а дечака по годинама.
Немању су изненађења, изгледа, и даље чекала. Пре свега сам је себе изненадио кад му паде на ум мисао коју одмах изрече:
– А да ли си тако добар и у борењу?
Немања се окрете једном слуги који је недалеко травњак чистио:
– Тривуне! Донеси нам из двора мачеве мој и његов! – па кад Тривун потрча, Немања са нешто пркоса рече:
– Да видим да ли ме твоји учитељи лажу. Ах, ти мени више нећеш да бежиш из руке! А не, не!… У ствари, ја те никада рукама добро нисам ни ухватио, ти си ми измакао… тамо некуд где нико други не може да уђе! Открићу ја ту твоју тврђаву, видећу шта тамо има… видећу ко си… Ја тек сад улазим у твој живот иако сам ти га ја од Бога измамио. Хеј, ја владам целом земљом и свиме и свачим, само не својим најмлађим господином сином… Е, то стање не може даље… Ево Тривуна… Узми свој мач, хајд’ овамо на траву… хоћу да испробам твоје вештине, а не твоју снагу, почнимо! говорио је отац раздраган и срећан.
Растко је гризао усне да се не насмеје. Веома вешто одби неколико удараца очевог блиставог мача, па опет одби… а по дворишту наста узбуђење, са свих страна су долазили дворјани, слуге, слушкиње, стражари и неки грађани који управо наиђоше. То за Немању би ново изненађење: младић се одлично бранио. И још једно изненађење. Сви около су кликтањем поздрављали само Расткове потезе. Отац се наљути и навали на сина… али му овај једним ударцем изби мач из руке. Гледаоци кликнуше и запљескаше од среће. Син промрмља:
– Нисам хтео, извини! – и витак се саже, дохвати оружје и пружи га оцу са дршком напред.
Отац настави меч и са два вешта потеза изби сину оружје из руке, Растко се насмеја, а насмеја се и Немања, па задихан и знојав загрли сина, стискајући га срећан и поносан.
Са балкона двора одјекну глас Анин, позивала је на ручак.
Отац и син су загрљени са по мачем у другој руци ишли ка двору. Отац опет осети неку бојазан и уздахну:
– Тек сад те, сине, не знам!
Био је врло оран када су сели за сто. Ту их је сва његова породица, осим Вукана, чекала. Немањина ћерка је прочитала молитву. Стефан је био нешто причљив, а негде на средини обеда рече:
– Ми смо Вукана изгубили, чим је отишао у Зету… ухватили су га фратри као змије… Прича се да латинске молитве напамет учи…
Одједном се Растко трже и спусти виљушку, па се извини оцу:
– Одмах се враћам – рече и хитро оде.
За столом се разговор настави. Међутим, Растко се није брзо, него тек при крају обеда вратио, пришао је умиваонику, опрао руке и мирно сео. Отац га је упитно погледао.
– Могао сам то да обавим и после ручка. Али малопре Стефан помену змије.. а ја све време, ма, месецима већ, мислим због чега нам се коњи на улазу у шталу толико плаше. И схватио сам да у дворишту код самог улаза у шталу, под самим прагом, има змија.
– И ти си пошао да их нађеш? – грмну отац.
– И нашао сам једну, испод прага стоваришта, близу штале.
– И? Убио си је? – и даље је отац грмео.
– Зашто? Ухватио сам је ракљом, а после сам је руком однео у шуму. Од сада се наши коњи ту више неће плашити.
Немања се, веома мрк, замислио, прстима је од комада хлеба правио мрвице. Тако је нападно био заћутао да су и сви остали занемели. Немања је волео да после обеда остане са породицом мало дуже, ћаскајући; била је то једина прилика да током дана буду заједно. Али, овога пута се он нагло и ћутке диже чим је Растко са обедом завршио. Сад би на Стефана ред, он очита молитву и разиђоше се, а Немања позва Ану погледом и она, пошто издаде наредбе слушкињи, уђе у собу. Немања је по густом вуненом ћилиму шетао бесно и жустро. Па стаде.
– Па шта је са Растком, молим те? Какав је он, чиме је он испуњен,шта он жели у животу? Какав то човек постаје, човек каквог ја не знам? У њему је свакога добра више но у било ком другом, а он се затвара. Шта он воли, кога он поштује?
– Највише од људи – тебе! А више од тебе – Бога…
– Свакако, Бога највише поштује… свако.
– Свако да! Али свако не иде ка Богу, а Растко иде само ка Њему, све друго му је споредно.
Отац је стајао насред собе, гладио је проседу браду, мрк, љут.
– Али, он треба да постане владар! – уздахну и оде до постеље, седе забринут. – Ја не знам куда би он! Не, не знам шта ми син жели. А најмање знам шта да урадим да бих дошао до њега и њега довео мени…
Ана одједном схвати да њен муж бежи од истине и покуша да му је приближи:
– Он верује у Бога дубље од свих нас. Као да је имао неки доживљај који га је Богу сасвим окренуо…
– Растко све доживљава дубље – одговори отац нестрпиво. Са осећањем да му истина измиче, изађе, побеже у посао, али су нова представа осину, изненађеност њим и низ слутњи пратиле Немању док је то поподне радио, а ни увече га та брига није напуштала. После вечере се повукао успаваћу собу. Сео је на постељу и угасио стону уљану светиљку, било се само угасило и кандило, па је непомично гледао кроз отворена врата балкона како изнад црних шума бисерне звезде сјаје небом. Ушла је Ана и села крај њега. Умела је, ћутке, самим својим присуством да олакша његове бриге, просто је осећала како се у њему разрешавају недоумице. Ето и сад, патио је. И тешко дисао. И нагло устао. Пришао је вратима балкона и широким раменима је сасвим заклонио видик пун звезда. У соби наста још дубља тама.
Немања се потом окрете ка жени:
– Ана… хајдемо к њему! Хајде да видимо шта ради када му по целу ноћ гори светлост, хајде са мном! – рече и са зида препуног слика и украса,скиде огртач и мач, поклон дужда Дандола. Украси на канији мача су секао мале звезде заблистали. Ана, устрептала, устаде, а у мраку не приметида је муж уз огртач понео и мач.
Због тепиха у ходнику кораци им се нису чули, а видела се само светлост која се једва пробијала кроз врата Расткове собе. Отац сакри мач испод пелерине којом је био огрнут….
Млади син је седео за столом осветљеним добрим лампама, окренут ка иконама и горућем кандилу. Десно од њега налазила се полица пуна свакаквих украсних предмета. Удаљена од те полице и зида за око метар, паралелно се протезала постеља. Лево балкон, тераса, ноћ. Изненађен, син устаде. Слатко се, од срца насмејао:
– До данас мајка ме ноћу посећивала да види да ли сам добро покривен, а сада, види и ти, оче! Па седите, седите… да вас погостим. Имам мамине колаче, само немам овде вино.
Отац је мач још крио испод собног огртача, Па преозбиљна лика седе, а мати и Растко осташе стојећи. На столу је међу књигама била остала отворена свеска коју је мајка препознала. Свеска пуна молитава.
Немања је неколико тренутака ћутао, па рече:
– Данас си ми открио да те довољно не знам, Растко. Старији си него што су ти године, изгледа, па сам малочас донео одлуку…. – споро је говорио – Растко, сине, од сутра да будеш присутан свакој седници Ратног савета и владе, за сада без права одлучивања. Да сазнаш шта се дешава и шта одлучујемо у којим ситуацијама.
– Хвала ти, оче… У ствари, ја већ и сада знам шта и како о чему одлучујете. Ето, сутра ћете да решите ко ће бити у делегацији коју шаљеш немачком цару Барбароси… који са енглеским краљем ускоро полази у трећи крсташки рат… Ти намераваш да Барбароси понудиш помоћ са двадесет хиљада ратника ако, пролазећи преко Србије на путу за Јерусалим, буде војевао против Византије – говорио је Растко пригушујући мек и радосни смех који га је због бриге очеве одједном спопао. Међутим, Немања озбиљно запита:
– То је још тајна! Откуда ти то знаш? Јеси ли му то ти, Ана, рекла?
Па зар да од твог одраслог сина кријем најважније догађаје? Немања се двоумио да ли да се наљути, па најзад рече:
– Не, свакако. Ја сам тек данас сагледао колико си сазрео да сазнаш…све. А малочас сам решио да теби дам на дар овај скупоцен мач који ми је венецијански дужд поклонио. Твојој души, у ствари, недостаје мач.
Ана је хладне шаке стисла и промуцала:
– Ох, Боже, идем да донесем вина… да ово прославимо, да прославимо овај тренутак… Идем вино да донесем…
Скрила је радосне сузе излазећи, али скрила је и страх од сукоба између Немање и оног што је Растко у себи носио, а што је она наслућивала. Није чула Растка кад изговори:
– А што ти баш мени поклањаш венецијански мач? Зашто га нисидао Вукану? Он је и овако на све љубоморан, он пати што га запостављаш!
Отац положи мач на испружене руке младића и ведро каза:
– Вукан пати зато што увек погрешне стазе изабира, као да воли да пати…
– Али, зар ти не видиш да ја нисам расположен… за мач и оружје. Растку усне задрхташе док је стојао пред оцем и обема рукама држао скупоцен мач као да га Немањи враћа.
Немања је био познат по томе што је надрастао себе увек када је то требало. Свладао је бес. Махнуо је руком и строго и озбиљно одговорио са таквим ауторитетом да Растко устукну.
– Хоћу да то више не чујем. Хоћу да видим само један твој пут. То је мој пут. И да сада узмеш мач као знак да ћеш и са њиме више него ико,боље него ја, са браћом да сабираш Србе у државу. Она ће и потомке да нам штити. Ја сам тебе од Бога добио, ти не припадаш ни мени, ни себи, ја немам бољег на кога бих се ослонио у том погледу. Твоја је стаза одређена,твоји унутарњи сукоби ме не занимају, савладај их и држи мач; то је света дужност онога који брани народ и себе.
Син је стајао миран као кип. Отац настави тихо али тако одсечно као да је грмео:
– Тај део тебе ја не знам, нити хоћу да знам, тај део који не жели мач док око нас круже банде других народа, банде србождера…
Напетост и неодлучност преломи Ана, јер весело, дигнувши кристални бокал улете у собу. Син, укочено држећи мач, окрете се па га спусти на полицу где су поред крста и други драгоцени и крхки предмети и украси, дарови многих блиских пријатеља и путника, блистали, немарно стављани око обичног дрвеног крста који је, повећи, усправно стојао на округлој дрвеној подлози.
Мати је била и даље ведра, једна опасност од сукоба мимоишла је њену кућу, али су и Немања, чврст и хладан, и Растко, топао и брижан, сада очито били један од другог удаљенији но пре. Ипак господски подигоше кристалне чаше и отпише по мало вина, дирнути добротом Ане.
Када су двоје старих потом отишли у своју собу и легли, Ана је дуго била будна, па како Немања заспа, устаде и тихо оде до Расткове собе. Отвори врата која је често подмазивала и виде сина како стоји пред иконама и окамени се од страха. Да ли јој се учинило да је син њен светлео? Није знала како је изашла, отетурала се до столице у дну ходника, близу спаваће собе, села је и стискајући руке уз груди шаптала молитве. О томе никада никоме ништа није причала, сем Методију, који је знао да је Ана тим виђењем заиста надрасла себе, да је ванчулно видела духовно зрачење сина. Методије је схватио да је Ана духовно снажна и да су њен син Растко и она духовно уздигнути, а да сами тога још нису довољно свесни. Методије је такво блистање и виђење сматрао високим духовним откривењем, али и знаком да настају нова времена у којима ће ући у велика нова збивања, али. да Немања више неће бити сам; биће ту Растко, који ће га надрасти, а Ана пратити… И монах се у својој души још страсније придружи породици која је добила власт да у овом времену води србски народ јединим – то је монах Методије знао – праведним путем ка Богу. А када се та породица буде раздвојила допуштењем Божијим, он ће поћи за најмлађим, за Растком. Не одмах,али поћи ће за њим.
Сви чланови Ратног савета и Немањине владе већ су седели за дугим састављеним столовима у огромној трпезарији у приземљу када су се појавили Немања и Ана, а за њима Стефан и Растко, коме би упућен пљесак. Поруменео од узбуђења младић је скромно сео до Стефана, када је властелин Никола из најдубљег баса узвикну:
– Орлић се тек испилио, а већ долеће на врх. И треба!
– Требало је и раније – одговори Рафајло који је седео до Немање нема довољног врха за такво пиле – шапну он Николи.
Разговор је био веома жив, чак и варничав, јер војвода Анђелић, старчић без косе, скоро невидљив у столици, у једном тренутку писну:
– А зашто ми туткамо Барбаросу на рат против Византије?
Наста тишина најпре због тога што одавно више нико то питање није постављао. А онда, неколико њих наизменице просуше отровне одговоре као стреле. Где живиш, зар не видиш да крсташке ратове воде папе не само да ослободе Јерусалим но и да би здробиле Византију? Једном ће и да је здробе јер су јој већ откинули два крила, она више нема Италију на западу, ни Малу Азију на истоку, а то што има, то су патрљци. Ко ће нас Србе да брани од будућих папиних крижарских ратова, а њих ће итекако још бити, догод не освоје цео свет? Зашто да не искористимо крсташке походе Барбаросе да се бар ослободимо вазалства? Ми нећемо да будемо део немоћне Византије, а њену веру хоћемо! Православну веру у сопственој држави, само у њој ћемо опстати. Нико други неће хтети да нас спасава. Зар Грци да нас одбране од папа? А богумили ће Србе у Босни сасвим да претопе. Знаш ли ти, Анђелко, да сам у моме селу Ристановцу у свим кућама открио нове мале дрвене и камене богове. Хоћеш ли Бугаре и Мађаре да зовеш да Христову веру одбране у нашој Србији? Или старицу Византију? Срам те било, старче. Ако Барбароса успут крене на Византију, помоћи ћемо му не да бисмо рушили царевину, но да бисмо извукли Србију испод лешине која нас гуши.” Кад су се те буре стишале, на велико изненађење Растково, Стефан му шапну:
– Како им није јасно да узалудно водимо ову политику… Папа је већ зграбио Европу, папство је већ победило, ускоро ће и сав Балкан да положи оружје Риму. Ови наши стари не виде наш положај…
И Растко се запрепасти. Окрете се брату и згрожен упита:
– Зар би ти препустио Србе папи?
– Не, не, али ти, Растко, још не знаш какви су паписти, бујају. Ја сам скупио многе податке о њима. Ко ће њима да се супротстави?
– Срби – одјекну реч Рафајла који је сасвим други разговор са осталима водио, али та реч одјекну и у оквиру разговора два брата и они се, схвативши симболику тог случајног упада, слатко насмејаше.
После састанка Немања позва Методија и Растка, па скупа кренуше у малу собу за рад са писаром, кад Немања упита сина:
– Па, шта мислиш о седници, сине?
– Ти градиш државу у драматично време на трагичном месту, али ти имаш ту тешка два задатка… Ко може сам да их заврши? Први је држава…
– Зар још ниси схватио? – запита отац врло тихим гласом.
– Не, ти мене ниси добро схватио, оче. Државу градиш ти, не верујем да ћемо после тебе ми имати неког тако дораслог да државу тако добро одржи каквом си је ти створио! Али, ко ће веру да нам одржи код толиких јереси кад тебе не буде било? Ја мислим да су нама потребне стотине наших монаха. Стотине монаха!
– А шта ја ту могу да урадим више од онога што чиним? Градим храмове и капеле, дарујем грчке свештенике и монахе, Бога молим да ми помогне у томе…
– Растко! – пресече Методије. – Веру нашу ће Бог нама да продуби и да укорени и да распростре на начин који Он одабере. Даће нам стотине монаха… или једног јединог моћног, када то буде требало. А сада хајде да урадимо оно што можемо и колико можемо. Твој Немања гине радећи свој посао, ја скромно ширим веру колико могу, а ти и твоја браћа спремите сеза оно што вас чека. А све нас чека… драма. Овде никада мира бити неће.
Стигли су у писарски кабинет жупана, на столу је био развезан огроман свежањ из којег су вирили златни и сребрни предмети.
– Поклон богатих занатлија за нове храмове – рече Немања монаху.
– Нико им не тражи, сами доносе…
Ана уђе и спусти на сто послужавник са медовином коју је отац волео. Растко је пошао са мајком и у ходнику је узео под руку. Био је много виши од ње.
– Како ти се свидеше ти људи на састанку? – упита сина.Син стаде, и руком задржа мајку, задивљено и тихо рече:
– Колико је отац већи од свакога од њих! Колико је отац много већи од сваког човека којег сам видео… Мајко, па он је… као светац. Као светац понови син задивљено. Врло крупним плавим очима Ана је гледала свог сина и са неизмерним спокојством шапну:
– Он је већ светац. Он је светац, само ви то не видите. У њему је јака,тако јака вера у Бога да из ње он осећа и заповести шта да чини и како да се бори… Из његове снажне вере он је и добар ратник, и добар државник, и из ње осећа подстреке шта треба да чини… Ту јаку веру подстиче у свим Србима, ту јаку веру он у тебе сручује. Он ствара благоверну Србију, друкчију је и не жели. Он Бога служи… Ако осети Божји позив да оде у манастир,скинуће панцир и обући мантију… Твој отац је светитељ… а то ни он не зна… то знамо само небо и ја… Сви мисле да је он превасходно државник и храбар ратник, а тек потом и снажан верник. Само ја знам. из те Немањине вере букте светле идеје, ниче та огромна снага, буја храброст, из те вере они тебе гради и васпитава, сву је Србију вером оснажио иако о њој не говори… он дела како осећа да то од њега Вишни очекује…
Она га је гледала уочи, увис, а он је осећао да је та мала ситна жена велика и величанствена Осећао је да је и она пуна тог истог огња и оне исте снаге коју је осећао у Немањи, а коју је мати сад описала. Родитељи су му били дивови! У њима је осетио Вишну силу…
Сутрадан пре подне провео је Растко на учењу и вежбама, а потом је присуствовао пријему дубровачке делегације, а после церемонијалног ручка скочио је на свог коња и, као и обично, сјурио се у шуму која је раширила све своје крошње и са дубоким миром га чекала, али је Растко скренуо ка манастиру. Методије за олтаром, а Јордан за певницом предали су се молитвеној служби. Растко целива икону Исуса Христа, стаде испред ње и направи велику метанију. Оба монаха су управо завршавала са молитвом и погледом се договорише па изађоше.
Сели су на клупу у хлад огромног храста испред цркве. Јордан, смеђе косе и браде и врло плавих очију, осмехнут шапну:
– Много се лепше моли када је сам…
– Да – шапну Методије, мршава и испијена лица, и скиде капу.А онда Јордан поново погледа Методија и шапну:
– Схваташ ли? – показа покретом главе на храм.
Само нас двојица и схватамо његов пут. А Ана га слути – шапну Методије.
И мало потом, Методије са извесним страхом додаде:
Ја га ниједном речи не вучем ка нама…Отац Јордан шапатом се побуни:
– Свим га бићем вучемо, хтели не хтели, на тај пут. И ти и ја, и… сав свет око њега.
– Хоће ли Немања тај ударац да поднесе?
– Немања? Таква олуја још није протресла Србију, ни сав овај Балкан. Али, издржаће, јадан човек…
Потом су дуго још седели и ћутали и у себи се молили, а бројанице су клизиле кроз њихове руке. Тек после сат или два, Растко лака корака изађе, пољуби им руку и мало са њима поприча и оде.
Методије устајући рече:
– Јордане, хајдемо на молитву за Немању и Растка, и за Ану, за Ану…и све нас…
Дрвени храм, хладовит, просто је звао на молитву. Два кандила су озаравала иконе на олтару, главни портал је био отворен. Ушавши у храм, оба монаха гласно запеваше… па Јордан оде за певницу, а Методије узе свечану одежду.
Одмах иза двора протезало се брдо препуно виноградских парцела, испресецаних воћњацима, а некако у сред тог предела налазила се дрвена вила наткриљена крошњом огромног старог храста. Добар део времена ту су се деца обесно играла, али се и Растко као дечак често скривао у богатој крошњи и ту доживљавао усамљеност као најбујније друштво, док га брижни позиви из двора не би принудили да низ вратоломне гране слети. Често је у тој кућици која је мирисала на сламарице и биље, убрано да се суши за лечење, заспао. Па и сада када се са петнаестак година живота извукао из дечаштва и постао скоро момак, леп и стасит, добар и образован, склањао у ту виноградарску кућу, бежећи од повремене светске ларме на двору.
Па и тог дана је из двора побегао баш због ларме коју су неки француски и немачки племићи дизали, пијани од вина, јела и умора. И тек што се удубио у књигу, нагнут над столом у соби, зачу и виде како се петорица гостију у кикоту и разговору, приближавају. Иза њих су ишла два дворјана носећи вино. Растко хитро устаде, спусти завесу преко прозора, закључа врата и са књигом у руци баци се на кревет и мирисаву сламарицу. Слушао је како се гости смештају по тераси испод прозора задивљени пределом, хладовином тешког храста, миром, вином и младошћу. Наредише да им се из двора донесе још вина са посластицама и започеше пијанку… у којој су трабуњали и без контроле причали такве гадости да је млади србски кнез устао из постеље, заплашено сео ближе прозору и слушао оно што заиста није за препричавање. Оскар де Нил је приповедао како је силовао сеоске девојке испрва сам, а потом скупа са својим рођаком. Још пијанији Ротке је открио како је стрицу преотео младу жену, а потом наследио стричеву имовину. Трећи момак је говорио како је распродавао свете мошти које је његов прадед донео из првог крижарског рата; пети је изнео како је убио алхемичара којег је узалуд његов отац финансирао. Наводно, отац му је рекао да то учини…
Тада је Растко схватио да су му положај и средина у којој је живео била заштита од додира са пуним сировим светом и да је тај свет много ужаснији него што би он то могао да поднесе. Растко је тада први пут и коначно појмио да нико ту стварност не може владавином и спољним средствима да измени, сем чишћењем душе изнутра… То је схватио сасвим тврдо и извесно. Не, он у таквом свету не може да буде. Па шта му преостаје? Да тихо живи као имућни феудалац богатећи се, некористан другима? Да ли манастир? Од те је предивне мисли морао одмах да побегне.
Та се мисао њему хитро као муња наметала, али се и као муња гасила. Како може и да помисли на бекство у манастир, то би отац одмах онемогућио, велики Немања би руком и гром задржао ако би требало да падне на његово гнездо и птиће.
Када су се пијани гости откотрљали ка двору, било је вече, а Растко је био – спокојан и тужан.
Време је промицало пуно бурних догађаја, а на том младићу се никаква промена није запажала, па ипак се у нечему назирао блесак варница у односима између средине и Растка.
Једнога дана мајка и син су се налазили у средњој дворани. Она је везла, а Растко јој је гласно читао одломке житија светих. Одједном се из ходника чуо онај снажни Немањин глас каквог се сви боје. Љутит и буран, уђе Немања, а за њим слуга. Немања је викао:
– Одмах га доведите! Одмах! И то везаног!
И док је слуга истрчао, Немања је скинуо корбач са зида и окренуо се узбуђеном Растку и слеђеној Ани:
– Опет је Живојин заспао! Испраћам војводе, а стражар пред капијомспава! Ах, неће он више ни да се сети да на послу очи затвори!
– Немања – рече Ана смирујући мужа – Жика је најстарији старешина твоје страже! Угледан је! Не туци га!…
Немања се нагло окрете ка жени и викну:
– А чиме мислиш да га научим памети? Да га казним са десет даназатвора? Па он само то и чека, да се негде испава! Двор се тако не чува. Нипласт сена ако је ту тако се не чува…
– Оче, ниси у праву, – чу Немања Растков глас, и нагло се окрете:
– Како? – викну згранут и потресен. Зар ти можеш мени да замериш! Схваташ ли ти, Растко, уопште, због чега ја њега морам да казним? Двор није у опасности ако и остане без стражара. А ни ми, ни Србија… А знаш лити колико много људи гине или пати због немара и дремежи? Више него од непријатеља у рату. Исус се није бојао за себе када су му три апостола заспала. Он се бојао за њих, за свет, за људе уопште! Замисли да ковач кује немарно, да зидар гради мост дремајући, да поспани видар погрешно траве изабира. Зато ће Живојин батине да добије. Јесам ли у праву, реци сад!
– Јеси кад говориш о злу. Ниси кад се бориш противу зла.
– Чуј ти ово излегло пиле, човече! Зашто?
– Јер кад би му ти мирно и лепо то исто више пута рекао, и то као пријатељ пријатељу, он више никада не би на послу заспао. Уверен сам! И… не би те се ни бојао… А ко воли да га се други боје?
Немању нов талас срџбе ошамути:
– Ниси у праву – сузби отац тај бунт у себи и промени одлуку. Баци бич на постељу. – Ето ти, па ти пресуди. Први пут судиш некоме сам… показујући прстом на врата где ће Живојина увести, рече: Али ћу ја друкчије са тобом да причам, а и с њим, и са њим, само ако га ико поново ухвати како на стражи спава!
У том, два војника уведоше Живојина, увезаног, а он се, црвен у лицу, погурен и тресући се, све мање одупирао шакама пратилаца, Стадоше. Кривац обори главу. И војници који су га довели беху бледи од страха. Растко им приђе и врло тихо рече:
– Одвежите га и изађите, молим вас.
Ови то брзо урадише и збуњени изађоше. Растко настави истим гласом, тихим, и спокојним:
– Отац је у праву, Живојине, што се љути на тебе! Стражар прекри лице рукама и заплака се.
Оборио је главу. Коврџава коса кестењаве боје блистала је од капи зноја. Дрхтао је и гутао речи:
– Ти, Растко, долазиш мојој кући, осморо деце имам… Осморо – трљао је влажне очи длановима. – Осморо, то ти знаш! А… а увек је понеко болесно… И ја их ноћу чувам, превијам, љуљам и пазим по сву ноћ понекад очи не склопим, не тренем… нарочито кад ми се жена разболи, а она је на ивици снаге…
– Колико их имаш? – Немања, изненађен, запита – па како смеш да на послу будеш овакав? На каквог ће оца толика деца да се угледају, како да се науче да буду људи… ох, тек би те сада ја тукао! Иди! Бежи! – викну Немања громко и Живојин уплашена лица побеже, бацивши један непротумачив поглед ка Растку. Кратко време остали су непокретни.
Немања се осмехну и рашири руке:
– Одмах да ти признам… то што си се мени супротставио, то је, веруј ми, одлично! Твоја браћа ту смелост још нису стекла. А то што си тог бркатог тридесетогодишњака пригрлио, а не ошамарио и казнио, није добро, није добро, не верујем да ћеш такву ленчугу да поправиш без штапа, бича,мача. Али ја се надам да ћеш и мач на зло подићи кад затреба. Иначе, од тебе нећемо имати никакве користи. Из страха људи слушају владаре.
– Не, – тихо рече Ана – тебе зато што те поштују, и воле.
Опет је његов син стајао ћутећи, блед, повучен у себе. Отац се окрете жени. Био је и уморан и тужан. Ана је за време сукоба са Живојином била устала и сад је још била на ногама. То га је и болело и бринуло.
“Превише напетости је у нама и међу нама. Да ли је то моја строгост ствара?” – изашао је из собе, а осећао је да је близу плача. Хитро се врати и отвори бела огромна врата собе у којој су сада седели на својим местима Ана и Растко. Рече сину који устаде:
– Највише наде у тебе полажем… а тебе… нема… нема те, Растко. Свуда имам Вукане, Живојине, и друге… а немам тебе, Растко. Јави ми када дођеш себи, мени, нама и буди прави кнез бар са штапом у руци.
И изађе… У соби остадоше мати и син. Дуго су ћутали. Растко опет отвори Библију. Како је са стола узео, тако је осетио неку сигурност. Питомо погледавши мајку, рече:
– Али зашто он, мајко, од мене толико очекује. Па ја сам још толико млад…
Ставила је своју већ остарелу шаку на његову, а она сен прекри њено лице и учини га патничким.
– Растко… деца владара не припадају себи, него… оцу, народу, Богу…А твој отац, види која је стабљика и кад је најмлађи храст. Твој брат Стефан не уме да се одлучи, двоуман је и као без снаге. Вукан има снаге али одлуке су му наопаке. Покатоличио се. Ја не желим да ти иједном од њих узмеш икаква права, али Немања зна да долазе времена када ће се и твоја браћа на тебе да ослањају. А ти? Од чега то бежиш? И куда? Нема те силе која би оца омела да од тебе сачини оно што осећа да треба. Он те је од Бога измолио, и ако си одличан у учењу, у борилачким вештинама, у свему, спреми се и постани одличан и као владар, и ратник! Владај оним што ти Бог буде дао, ожени се, гаји децу и остваруј све оно што Немања од тебе тражи. Ти немаш других могућности. Ти ни у манастир не смеш…
Ана је била жена нежног овалног лица са благим једва видним осмехом очију, које су са пажњом и поштовањем подстицале и надахњивале саговорнике на отвореност. Сада је то лице имало нову црту, било је и строго. То је Растко у трену запазио. Али из дубине његовог бића изби са свом радошћу друга мисао и он рече:
– Ти си споменула нешто на шта мислим све више, на… манастир… Ана нагло спусти ручни рад на крило и држећи шаке једну преко друге на комаду свиле, усправљена стасом, погледа сина строго:
– То си сада рекао, и никад више! Никад! Обећај да ми то више никад нећеш рећи! Да је требало да постанеш монах, не би се родио као син Стефана Немање. Све што тај човек у животу хоће, јесте да србски народ приведе правој вери и Богу. Он и тебе, којег воли више но себе самога, види тек као средство Божије и он пати што му прва два сина у томе не могу да помогну. И у праву је. Стефан је крх, Вукан претврд, на послу Немање остајеш само ти, а тај посао се у манастиру не обавља, него овде, и то мачем! Ове украсе радим да их закачим теби кад кренеш у бој, а и то ће скоро бити. Боли ме, сине, када ти кажем, али спремај се за оружје.
– Волим што си храбра и чврста, а у ствари ти си тако нежна! Отац носи терете народа, а ти и његове… и моје! – Осмехнут је поглади по лицу.
Између многих гласова, шумова, удараца о наковањ из дворишта чу глас свога пријатеља и скочи:
– Јован… Јован чика Рафајлов је дошао!
Јован је био Растков вршњак, средње висине, али веома развијена тела. Потпуно црне косе потшишане помало на западњачки начин, са скоро узалудном брадицом – тако је била ретка – тај младић је имао плаве косо постављене јасне очи из којих је бујала радост приземности; превише је здравља у њему, како га је отац Рафајло окарактерисао. Веома је чврсто загрлио младог кнеза Растка, тресао га је од пуке среће што га види…
– Слагао сам све у кући да ме отац зове. А тај се скоро преселио код вас у двор. У ствари, хтео сам с тобом да будем. Хајдемо сутра у лов! А пре тога ми покажи тај чувени мач из Венеције! Племићима је мило што је твојотац тако скупо оружје дао теби а не неком од твоје браће… Чудо је како те сви људи воле!… Хајде да видим то оружје с којим пре можеш да купиш него да освојиш неки град!
И Растко уведе причљивог и бучног младића у собу, а овај одмах упери поглед где треба и на прстима приђе полици, узе мач и у том малом простору између полице и постеље, клече као пред иконом.
– Господе! Овако нешто још нисам видео… Не мислим на сам мач но на ове дијаманте… О, како су дивни и колико су они велико богатство! Па ови украси од злата… Ма, зашто ја толико жудим за драгуљима, зашто ме они тако заносе?… По свету бих ишао да их гледам, откупљујем, замењујем… играо бих се са њима… шта има лепше од њих?
Растко се осмехнуо изненађен том побожном преданошћу камењу.
Сутрадан, рано у зору, Растко и Јован су кренули у лов на коњима, али их је огромна и густа шума, испресецана бисерним слаповима сунчевих зракова у зеленилу које се благо на поветарцу комешало, уз пратњу цвркута и крикова животиња, опила и убрзо оставише коње, па пешице уђоше у гушће делове шуме, више причајући но гледајући хоће ли ишта да улове док тако неопрезно и смејући се корачају. Али, у таквим шумама било је скоро немогуће ништа не уловити. Два зеца и две јаребице су прострељене убрзо вириле из Јованове торбе. Расткова је била празна. Замамила га је шума лепотом, али су лепоту шуме само његове очи запажале, па је он те заносе врло скривено доживљавао. Некима је доказ да постоји Бог, мудрост којом је свет изграђен. Некима умност човекова. Некоме силе Божије, које сеју страх. Растку је доказ да има Бога безмерна лепота свега што постоји. Питао се зашто људи не иду у лов на лепоту, и закључио да би она њих уловила. Али, има ли ишта лепше него бити уловљен лепотом. Његова се душа смејала задовољна што је баш та красота шуме разиграла његову душу.
Одједном Јован спази два голуба на грани старе брезе и шапну:
– Господару! Ти гађај левог, а ја ћу десног. Али истовремено! Налазили су се десетак метара далеко од циља. Растко скиде лук спорим покретима, упери стрелу ка голубу, па спусти врх малчице ниже.
– Сад! – одсече Јован.
Обе су стреле у исти трен полетеле. Јованова погоди птицу, Расткова грану.
– Ти ме изненађујеш! – узвикну Јован пошто савлада задовољство што је погодио циљ. – Кад нацртамо мету, твоја стрела погађа тачније но иједна наша, а кад ловимо птице ти промашујеш. Да ли то ти чиниш намерно?
Растко изабра стабло сваљено на земљу од удараца ветрова и старости, седе на дрво, али ноге у кожним опанцима испружи трудећи се да не узнемири колону мрава која је ту врвила.
Плавим очима се осмехну, румено и нежно лице озари радост. Бркови, који су тек почели да расту, падаху му до руба усне. Рече:
– Мени се не убија…
– Охо! – узвикну Јован.
– И милије ми је да ми тица побегне него да је овакву гледам – показана мртвог голуба прободеног стрелом.
Како смеш тако што да изговориш! Па ти ћеш можда већ сутра да будеш наш владар. Манојло је постао византијски цар неочекивано; њему су отац и два старија брата умрли за годину дана. Како ћеш у бој?
Растко рашири руке:
– Не знам како бих у бој! Видиш, Јоване, ја као да нисам за то!
– А јачи си и у свему бољи од свих нас. Камен даље бацаш, стрелом и копљем боље погађаш, мач ти је највештији и најхитрији, јашеш најбоље, трчиш најбрже… Ти си већ школован за ратника!
 
– Мени је тај посао гадан и стран. Јован приђе и седе крај Растка:
– Тако што свом оцу не би смео да кажеш!…
Млади кнез погледа пријатеља у очи и уздахну. У том је уздаху био изражен дубоки бол.
– Теби смем да кажем. У овоме – показа он на кратки полумач о појасу – нема среће… за мене нема среће.
– Али, зар мислиш да ћеш моћи да било где владаш а да нож никада не употребиш? Да га никоме не забијеш у тело?
– Ја имам два старија брата. Нека они разделе очевину…
А ти? А ти? шта би ти радио? Ваљда не би отишао у манастир? Одједном се са двора чу звук рога – позивали су владареву децу и дворјане да хитно дођу. Растко погледа Јована дуго и озбиљно.
О томе стално мислим. Данима! – изговори и устаде, са тугом прекорачи убијену тицу, пажљиво и мравињак и са луком и тоболцем у руци крену узбрдо, између старих огромних дрвета.
Покупивши птицу и оружје, Јован потрча за својим пријатељем и завапи:
– Ако ти одеш из Немањиног живота, убићеш га… Али – Јован је оштро додао – Немању још нико није надвладао па нећеш ни ти!
– Мог оца неће убити нико и ништа, њега чува Бог – рече Растко љутито. И би му непријатно. Насмеши се и загрли Јована.
Чуше се копита, са леве стране, се појави Немања на коњу и живахно им махну руком, па им у кратком галопу приђе. Доброћудно се смејао:
– Добар вам лов, децо! А јесте ли што и уловили? О, Јоване, торба ти је пуна. А ти, Растко? Зар опет ништа? Зар опет тако? – старац се измени, постаде мрк, тврд – хајдемо, зову нас на ручак. Јоване, молим те, доведи коње!
Рафајлов син са страхопоштовањем потрча ка поточићу и коњима, а Немања је гледао негде далеко, оштро и напето да су му се обрве стушиле, а став поста владарски. Тек када су он и син на коњима кренули напред, а Јован на свом белцу далеко иза њих, отац рече чврсто и наредбодавно:
– Сине! Данас ти дајем Хум на управљање.
– Мени? – зграну се млади кнез и повуче узде, а коњ се за трен заустави.
– Дајем ти Хум на потпуно управљање, као твој удеони престо!
– Па ја имам тек петнаест година, оче!
– Имаш ти више година него што мислиш! Хумом је твој стриц Мирослав лоше владао. Ти мораш боље. Хоћу да се тамо научиш да владаш! И хоћу нешто више. Хоћу да научиш да живиш. Да се веселиш. Да се са младима до лудила забављаш, да ловиш, пијеш, и младост истерујеш! И то,синко, већ сутра ујутру полазимо за Хум, а после извесног времена ја ћу и да те оженим – одсече Немања. Изашли су из шуме, испред њих искочи двор, предивна дрвена зграда на каменом приземљу, сва у бршљанима и цвећу које је, неговано Анином руком, као водопад падало са прозора и балкона.
Немања заћута. Растко је једва дисао. Када су сјахали и ушли у двор, Ана, и Рафајло, који су их за столом чекали, приметише да се нешто догодило. Док је слуга поливао Немањи руке, Растко шапну мајци:
– Отац ми сутра предаје Хум на управљање.
Мати побледе. Управо као што је и Растко био блед од како је чуо наредбу свога оца.
Рафајло лупи песницом о сто:
– Одлично! У Хуму ћеш као са прозора да видиш какав је Запад. Ти си рођен да владаш, успећеш.
Јован је тек тог тренутка чуо за новост. Разрогачио је очи.
Током тог обеда сви су у двору сазнали да им Растко одлази, а после подне је и сав Рас то сазнао. Неки похрлише у двор да се са младићем поздраве, а пред вече младом кнезу успе да одјури до манастира, да од обојице монаха добије благослов. Методије му са нарочитим алузијама пред самим олтарем рече следеће:
– Хум је простор где се мешају Исток и Запад више но игде, кроз њега путују умни људи свих вера. Ето ти прилике да видиш којој ћеш вери да припаднеш. Не, не прекидај ме! И тамо ћеш кроз искушења да се преиспиташ хоћеш ли остати на нашем путу на коме је и твој отац, или на оном другом којим је отишао Вукан. Ти, ти нарочито треба себе да испиташ… а онда путем који будеш изабрао сав да кренеш.
Кренуо је са благословима монаха и молитвама.
Оба монаха су му, стојећи испред двора, махала са љубављу и поверењем. Док је јахао, шума му је била хладна.
Колико су сви Растка волели видело се сутрадан, у зору, када су поред свечане чете војника пратилаца са Живојином, заставом, трубачима и добошарима на челу, дошли да га испрате и многи који су око двора па и нешто даље живели. Изишла је цела Немањина породица и Рафајло са Јованом, као и други тренутни гости. И много деце свачије.
Када се путници винуше у седла и кад Немања даде знак, опет се изви поклич, тако да путници кренуше заиста врло достојно, а мати због суза није могла да види ни сина, ни свиту раскошну. Нико није приметио како се на самом рубу шуме, појавише оба монаха са епитрахиљем, крстом и кадионицом благосиљајући Растка из даљине, двор и сву Србију наоколо.
Дуго је та свита јахала, отац и син су ћутали, па старац показавши руком око себе на обесну и мирну шуму, рече:
– Најлепши део дана је зора! Најлепша је зора у шуми. Најлепша зора у шуми је кад два пријатеља причају, док шумом путују. Растко, шта те тера на ћутање? Бриге? Да ли се бојиш власти?
– Бојим се само једнога, мили мој, – рече Растко гледајући оца мирно и озбиљно – Ти ћеш мене превише да пратиш, надзираваш и кочиш. Ометаћеш ме тиме и нехотице.
– Хеј, сине! Па ти мени опет постављаш услове?
– Управо, то оче. Твој би посао једино био да чим стигнемо позовеш све племиће и угледне гране хумске, да мене њима представиш и да одмах сутрадан кренеш натраг. Тако ће они да схвате да сам ја довољно по самом твом суду способан да без твоје помоћи водим Хум…
– Види ти њега – викну Немања. – Да, да, нека тако и буде! А шта мислиш ти најпре да урадиш?
– Одмах ћу да кренем по селима, а пратиће ме угледни племићи из Хума. Затим ћу морати да посетим дубровачку власт, они су у околини најјачи и најбогатији. И треће, мили мој оче, треће: владаћу а ти ме гледај,али са што веће удаљености. Треба да пред тешкоћама будем сам.
Отац је бацао поглед на стасалог сина коме је лице још било дечачко, тело младићко, а ум тако зрео. Немања, миран и поносан, настави са сином да прича док су се повремено дивље звери, јелени и срне изненада појављивали и осматрали ратнике који се на њих нису ни освртали. Пред улазак у главни град Хума трубачи су најавили долазак Немање, па су на малим кратким улицама свиту већ чекали људи, узбуђени што уз великог Немању виде и Растка, као одраслог сина.
И би онако како је Растко захтевао.
Већ другог дана по доласку, Немања се са свитом враћао кући, али је на пола пута позвао Живојина са чела из жеље да се, пун неке радости, са неким исприча. Живојин, сасвим другачијег расположења једва је чекао да господару каже оно што му је лежало на срцу. И поче најпре он, лице му постаде црвеније но икад, коврџава коса сјајно кестењаста се тресла. Погурен као и увек, прасну.
Много си га самог оставио, господару! Самог си сина оставио папистима. Пола Хума су Латини. Један Латин је лукавији од десет Грка илидвадесет Срба… Куд Бог смести Рим поред нас, и куд теби паде напамет датвоје пиле шаљеш лисицама!
Немања, пун неке неописиве среће, упусти се у разговор са Живојином водећи га другим темама, али одједном схвати да је Растко и сада остао младић којег нико није довољно знао. И уплаши се што није ни сам могао да предвиди шта ће све тај син да уради, не са Хумом, ту ће свакако све бити у реду, него са самим собом.
Тада се пред њима појавише беле кућице са бујним расцветаним баштама у предграђу Раса. Живојин се исправи и показа:
– Она… пета кућа, не види се од цвећа, де, она са кривим плотом, то је моја.
А већ су на свим плотовима и по прашњавој улици била деца…
– Господару – упита Живојин бојазниво. – Да свратимо?
– Ти – не! Ти одведи војску у двор. А ја ћу да свртим на час. Потом,даћу ти два дана одсуства… И двојицу мајстора, плот да ти поправе. Видиш да ће да се сруши…
Збуњен, Живојин ободе коња пре но што уђоше у насеље, па отуд са чела колоне, скрито, са рукама, али тако да Немања позади не види, поче деци којих је све више било на огради да шаље неке сигнале које она нису разумела. Немања скочи са коња, а узде закачи за стуб. Где то његов Растко залази, у чије све животе, зашто? Водопад питања га је опет опхрвао.
Иза кућице је избијала пара, а и дрека дечја и вриска жене. Ту улете девојчица да најави госта, а одмах излете ситна жена, боса, раздрљене кошуље, са кецељом, а насмејана и црвена лица… Ударала се рукама по бутинама:
– Ју, црна ја… Где, господару, ти сад дође! Ју, ју, ју! – брзо је брисала руке о влажну кецељу и дубоко се клањала пуштајући огромног госта да кроз мала врата уђе, гурајући децу да му се не окаче о скуте. Две бебе, тек стале на ноге, на којима се никако не би могле дуже од трена да одрже, зграбише га. Било је ту још ваљда и туђе деце.
– Добро нам дошао, господару, беж’те одавде, звери, иш, ајде, ајде, вуците се, иш, иш… а ти, господару седи…
– Пусти ти децу свуда, а ја ћу овде да седнем – гурну он нешто са једне столице и ипак седе на нешто влажно. На огњишту се пун казан вреле воде пушио. Трудио се да на столу пронађе неко место где би лакат наслонио, а она извади из поцрнелог ормана тикву, суд:
– Овакво вино сакривам од оног мог, дед да видиш какво је; али откуда ти к мени, јадној; сви ће около, све жене да умру од зависти… Ју, шта сето мени десило! Знаш ли ти, мој господару, да кад поред мене прође твој Вукан, ја му кажем: Добар дан; кад прође Стефан, ја сагнем главу; кад прођеш ти, ја се дубоко поклоним, али када прође твој Растко, ја бих клекла, тако је он добар човек… Тако је он добар човек. Све ово причам, ах, да ти кажем да ономад твој Растко није био у праву! Требало је да мога Живојина тако избијеш да то целога живота памти. О, како бих ти ја за то била захвална! Не може се, човече, стража да чува и да се – спава! И мени се спава докле веш перем, глава ми хоће да падне – показа она корито пуно веша и воде која се пушила – глава ми хоће у воду, али ја перем, перем, а не заспим ни кроз дан ни кроз ноћ… Бежите, штенад, отуд, испрљаћете господара. Иди са врата, у колико вас је, иш у двориште…
Немања је извадио из појаса кесу са златницима.
– Народ је добар онолико колико су му добре жене, а не ратници и владари!
 
Оставио је кесу на влажан сто.
 
* * *
 
Сав се двор некако изменио, мада је свака стварчица остала на своме месту. Прошло је неколико дана, а све је изгледало некако смушено. Једног преподнева је Немања нарочито био бесан и то баш када су двадесетак сеоских кнезова, погурено седећи на столицама у великој дворани, вртели капе и шубаре и гледали у под. Немања је грмео:
Саветовао сам вам да не правите велике житнице, него мале и скривене, јер ће непријатељ често да упада. Рекао сам вам: правите церквице, не велике, него мале, за сада, а заједно ћемо и о мом трошку велике, да свако има светилиште близу кад грчки попови или наши ретки монаси дођу.., Наредио сам вам да богумиле који стално надолазе, истерате из вашег села, а католичким фратрима да окрећете леђа,… И ништа од тога свега нисте добро провели.
Шетао се Немања испред тих људи и грмео, али се дуго његов бес није смањивао. А када су сеоске старешине изишле, у дворану уђе Рафајло, нервозан и љутит. Тражио је речи да Немањи каже оно што је намеравао, али га и сам велики жупан изненади, застаде и клонуло му рече:
– Мој брате, Рафајло, што ниси дошао да ме умириш? Претерао сам признаде и настави да се шета по вуненој шареној, прелепој простирци.
– Немања, да одем ја у Хум да видим како му је? Откако је отишао свисмо нерасположени, а тек ти…
– Не треба да одеш у Хум! Ја о Растку добијам од двојице мојих старих ратних другова извештаје. Кажу ми да су захумски и старци и млади људи одушевљени њим… али мени је стало да сазнам друго. Може ли твој син Јован да оде Растку у посету?
– Па мој Јован једва чека да га пустим са ланца, тај би сада одјурио у свет…
– Ја бих од њега очекивао неке услуге…
– Он би за тебе као и за мене учинио све… само не би твог Растка уходио.
– Не, не тражим да ме и о чему обавештава, моја је жеља да ми другу услугу учини.
Те исте вечери Јован је позван дојурио и бодро ушао у малу радну Немањину собу. Били су сами за столом, када га је Немања озбиљним гласом обавестио о својим бригама:
Имаћеш најлепши задатак. Да се проводиш и да мога Растка уведеш у те забаве. Откад је у Хуму, још никада није био ни на једној теревенци и забави, а ја бих желео да у свет којим ће да влада уђе као део тог живота, а не као сведок са стране. Ти киптиш од додира са таквим светом,а он… – рашири Немања руке, па се опет на сто наслони. – Пријатељи ми пишу да преко слугу сазнају да Растко и сада по целу ноћ чита, дању ради,пред вече сате проводи са теолозима и монасима, а они налећу, јер ми је син гостопримљив. И када се на коњу удаљи, нико не зна где се склонио игде је био.,.
Кад је после неколико дана Јован за растанак пољубио Рафајла и Немању у руку, весело је у поверењу казао, гладећи украсе, токе и брошеве на својим грудима:
– Пре ћеш ти, оче Рафајло, мене да изгубиш но господар Немања свога Растка да нађе каквог га жели. Запад брже гута људе А мени је Запад драг, ја бих му радо за дуже време скочио у крило,..
– Тешко Западу – мрко процеди Рафајло, кад његов син, праћен двојицом слугу, ободе коња.
Двор у Хуму био је приземан, сав од камена, окићен вртом и шумом са три стране, а са једне се градић распростро, милован ветрићима са мора. Кроз Хум близу двора белео се друм, по коме су каравани и групице путника текли са истока на запад и обрнуто.
На тераси испред двора седео је и нешто на папиру записивао Растко,, када су се појавили гости, петорица Дубровчана, младих племића, гиздаво одевени по последњој моди, коју је све богатија Венеција распростирала по средоземљу. Један од њих, са врло бујном црном косом, испред свих се Растку поклонио са церемонијалном званичношћу, али обливен слатким осмехом, рекао:
– Млади, а велики кнеже, дошли смо да те заробимо и одведемо у Дубровник. Пет пута смо те узалудно позивали на приредбе које су биле величанствене, а сутра већ, долази нам у госте младеж венецијанске елите,на новом броду… Три дана ћемо са њима крстарити, а ти ћеш бити наш најглавнији гост… Музика на броду, домаћице најлепше… вина напуљског. Јеси ли икада ноћу пловио мирним Јадраном са вином у себи, са звездама над собом, са девојкама око себе и послушним морем под собом док гитаре дрхте? Ох, онда ниси никада доспео до врха на коме вреди свакога дана бити… Хајде кнеже, оставио си диван утисак при званичној посети граду…
То је све рекао, брзо, распевано, са италијанском топлином, и сви су остали гости били дражесни и мили, док је њихов првак и даље причао и цвркутао и док је слуга приносио пехаре са ружицом.
– Ми одавде нећемо отићи без тебе. Господе, ми овакво вино нисмо никада пили…
Ето, у том тренутку су запазили три коњаника на капији.
Растко од радости скочи и сјури се по кратким степеницама ка госту који је скочио са коња и дуго се са Растком грлио и братски љубио. По свему, гост беше србски племић са слугама, веома занимив, чврст и стамен, ведар и накићен, млад и раздраган!… Никада нису сазнали да је Растко шапнуо Јовану, грлећи га, да га спасе од бадаваџија који су са терасе у њих пиљили.
Мало потом док су сви чаврљали, Јован слатко слага како Растко свих ових дана мора да буде у Хуму да сачека грчке племиће…
И ожалошћени Дубровчани прихватише да уместо Растка са њима крене Јован, а идући позив Растко свакако више не сме да одбије…
Када су сутрадан Дубровчани кренули, водили су са собом Јована као несхвативу драгоценост. Тај млади племић је био универзалан, певао је и пио више од њих, а ножем је погађао који је хтео лист са пузавица око стубова терасе на којој су до дубоко у ноћ пуни младости галамили. Страсно је по свему личио на Дубровчане.
Растко их је испратио само до капије, јер су се друмом појавили Византијци, група неочекиваних путника из Цариграда. Ишли су ка двору, трговци преко којих је наручио књиге и папир, пергаменте…
Јован се тек у уторак пре подне вратио, љуљајући се од пића, уморан и усхићен проводом. Растко га је, одевен за излазак, стрпиво и са осмехом слушао, а Јован је једва говорио:
– Умрећу од провода!… Млади племићи из Дубровника, Венеције и Напуља, чак!… Брод, ноћ, музика… месечина, вино. До поноћи, весели, а онда полудели, како нас је то море уопште држало!…. Помало су увређени што се позивима богатог племства не одазиваш… Али о теби много знају,више него ја… Причали су ми анегдоте о томе како ти доносиш мудре одлуке и пресуде… Када следећи пут судиш, поведи ме…
– Управо данас по подне судим. Испавај се па дођи…
Али, суђења су већ била почела и потрајала када се Јован успео да пробуди, доведе некако у ред и, још поднадуо од пића, дође до зграде општине и сале препуне људи у којој је Растко једну групу парничара једва успео некако да помири. Седео је на подијуму за столом и одмах поред себе сместио Јована, па прозвао, а из масе устадоше двојица свештеника у мантијама. Први беше римокатолик крупнога раста, други Грк низак, посивеле мантије на мршавом телу и најцрње и најлепше браде у околини. Попели су се на бину и остали стојећи пред столом судије, обојица испуњени страхом. Иза њих је уз зид стојао кршан Личанин коме су зуби из тамнине браде и бркова бљештали и када се не би смејао, већ само уснама мрднуо. Растко баци поглед на забелешке пред собом:
– Оци, прошлога пута сам почео па прекинуо суђење да би по сели ма где сте ви свештеници утврдио шта народ о вама мисли. Утврдио сам да један другоме отимате вернике већ дуго времена пре него што сте се због тога потукли. Зато свакога од вас кажњавам са по три златника које ћете одмах да платите!
Римокатолик устукну корак натраг:
– Па шта ти мислиш, господару, ја нисам три златника видео годину дана,..
– Кнеже – рече Грк врло достојанствено, мислиш ли ти стварно да ја имам толико пара…
– Ма да ли стварно немате пара? – тихо рече Растко, а смех проже салу. – Да ли бар имате по крстић један да дате мени и моме пријатељу, па ако имате крстиће… да вам казну опростим.
Сада су обојица унезверено са руком на грудима одрицали главом.
– Не, заиста немам… тренутно немам…
– Аранђеле – одједном Растко оштро погледа кршног ратника, свог личног заштитника који се одлепи од зида. – Претреси оба свештеника – а ви, ви се не одупирите! Хоћу да видимо како ширите хришћанство кад ни крстиће при себи немате.
Огроман, Аранђел, са зубима који заблисташе као да је насмешен, приђе укоченом римокатолику и из његових џепова извади скоро пуну шаку ситног златног новца, па и из џепова Грка којег је тако чврсто једном руком држао, извуче још више, уз општи смех…
– Аранђеле, узми им тај новац и сутра иди у Дубровник и за све те паре купи мале јефтине крстиће. И дај им нека их деле својој пастви. А ви, ако се опет потучете, прогнаћу вас из овог краја за сва времена.
Људи у сали су запљескали.
До вечери је Растко судио и кажњавао, а сваки случај је тако савеснр и праведно разматрао да је већ сам судски поступак стварао поштовање према том момку са таквом зрелошћу.
Он и Јован су се пешице вратили у двор кад је ноћ почела да прекрива миром предео пун мириса биља, зуја и бруја ноћних хорова. Али, нису скренули стазом ка двору, наставили су ка шуми и застали крај једног полусрушеног каменог тора… Звезде су блескале.
Потом су се вратили у двор, слуге су припремиле светлост, вечеру, вино. Млади људи су и даље осећали да се одмарају, као у крилу мајке, а говорили су мало. И Јован проговори гоњен мислима:
– Сутра ћу обе моје слуге да пошаљем у Дубровник. Молим те дај имза обезбеђење бар још два ратника.
– Изволи – одговори Растко. – Али због чега то, Јоване, мили мој!
– Треба да однесу врло скупу пошиљку – рекао је Јован тихо – Ево,ово!
И он се маши за десни џеп и извади три прстена, са каћиперним изванредно лепим уокруг поређаним дијамантима и брилијантима. Растко баци поглед на камење па на Јована:
– Одкуд ти то, човече! Како си до тога дошао?
– Коцком. Врло поштеном коцком… Док смо пили и сутрадан док смо се трезнили, изазивали су ме на такмичење у свему… Они су побеђивали само када сам им ја то допустио. Онда су ме намамили у коцку. При томе су варали, не да би ме опљачкали него да би ме понизили… А онда сам ја њих опљачкао и понизио. Два младића из породице славног им дужда Дандола и трећи, син највећег златара и јувелира Венеције, у коцки су изгубили и последњи златник. Признајем, господски. А онда су навалили да се коцкају у накит који су при себи имали. Сви су на броду видели тај бој коцкара. Ја сам на талон ставио све што сам до тада добио, а они по један од свог прстења. Када сам им и то узео, понашали су се отмено, али су били као сатрвени… Страшно сам их погодио. Онда сам кренуо овамо. Нисам смео да им прстење вратим, сматрали би то увредом. А пекло је и мене што сам то учино.
Први пут је Растко видео свог пријатеља ојађеног.
– Ноћас им напиши у писму да ти је њихово пријатељство драже од сваког добитка и да не можеш да узмеш никоме накит који је интиман,породичан, а ово старинско прстење је то, свакако. Врати им га по слугама и позови их у Србију, у госте.
Јован је климао главом потврдно. Било му је лакше.
– Док си, Растко, данас судио, схватио сам колико смо нас двојица различити. Ти си као твој отац Немања. Он себе не види, он види само Србе. И ти себе не видиш, ти видиш само веру православну. Ти ћеш у монахе, слутим ја то. Ја ћу остати у православљу због тебе и Рафајла. Али, мене ништа не вуче ни Србији, ни вери православној, ни некој другој… мене вуче снага живота, стално ратовање између људи, свет – играо се тим прстењем са безбројним одсевима, у камење заљубљен.
Ујутру су писмо са накитом однела петорица ратника. Пошиљку је предао горостасни Аранђел, који се дубровачким племићима учинио прелепим када су видели прстење и прочитали писмо. Били су у заносу, усхићени. Одмах су Јовану отписали и позвали га да дође на колико хоће дуго време у Венецију као гост… Нека одмах пође, ето, они ће га целу недељу дана бродом у Дубровнику чекати! Док су писали, Аранђел је отишао и купио са издвојеним парама много јефтиних крстића православних и римокатоличких, у два пакета. А и сам је купио неколико, један православни за себе, а остале мешане за разне чланове своје и женине родбине.
Писмени одговор Млечана донео је тек позно увече.
– А што им не бих у госте отишао – узвикну Јован одушевљено, погледавши Растка. Млади кнез је седео за писаћим столом – ја само то и чекам, мада сам овде дошао по смешној наредби Немање… да те уведем у друштвен живот. Наредба остаје неиспуњена јер је неостварива. Ко тебе може да одвуче у оргије? Па ти се ни мени још ниси сасвим отворио. Ти се стално удаљаваш некуд ка небу! Шта хоће господар Немања од тебе? Нека види шта ће он ако Барбароса не победи Византију! Византијски цар Исак ће одмах Немању да убије и сву Србију да казни! А кад њега убије, нико од вас, синова, неће моћи да га замени. Где си ти, у ствари?… И шта ја могу у тој драми да учиним? Тебе да мењам? Реци му да си ме ти нагнао да од тебе одем… Али, вратимо се теби: шта ти са самим собом намераваш?
Растково потпуно мирно лице са осмехом натера Јована у стид, био је пренаглио. Растко, са сасвим благим гласом, ослањајући се лактовима о сто и трљајући чело рукама, рече:
– Ти се питаш шта је са мном, а ја се питам шта је са тобом. И са целим светом. Мене је вера у Бога Оца и Сина и Светога Духа, вера ова, наша, до срца коснула. Потом ме је, иако сам био безмало још дете, веома потресло сазнање да ни ја ни ико други није узалуд послат на овај свет. Још као дечкић наслућивао сам колико је потребно да се овај свет спасе зала, а сад, док судим и владам овим народом, откривам колико је свет уопште узев угрожен. И ја утолико више осећам да сам дужан да му помогнем. У чему? У храни и богаћењу? Не! Јер ја свакога дана кад судим, видим богате колико се мрзе, како један другог презиру, краду, повређују, унесрећују, чак и кад то не желе. То чине јер је… и њима и нама свима душа оболела и нема тог богатства, ни царства, ни државе ни икакве земаљске силе, ма и у церкви, која ће људе да усрећи ако у њиховој души нема довољно Бога. И ја сам схватио. Уколико се више спремимо за долазак Богочовека у себе самог, утолико ће пре Бог доћи. И ја ту обавезу према себи и према другима осећам. Није важна борба ван мене толико колико борба у мени. Изгледа да је то почетак разлике између Истока и Запада, јер је Христос дошао душу човека да уреди, а онда ће уређивати људске односе, док ће на Западу све учинити да односе уреде силом, да би ти односи утицали на људе… Онај који самоме себи душу усавршава, помаже и другима, из њега се прелива духовно и душевно благо, оно прелази у душе и односе других људи. Када сам то, Јоване, схватио, у мени се родила одлука да се окренем себи и Богу, Богочовеку који би у мене ушао утолико брже и више уколико ја у себи припремим терен за Његов долазак. Врло ценим напоре мог оца, ратове које он води, али ја се посвећујем ратовима које ја у себи водим… и јесте врло вероватно, мили мој, то што слутиш да ћу отићи у манастир када за то буде време. А шта бих друго, мој мили пријатељу? И шта бих радије? Мене сада веома занима шта је то што ме удаљује од Запада, шта је то у мени, и у моме оцу, и у већини Срба у Рашкој што нас неодоливо вуче православљу. Нема две истине, један је пут добар, други не ваља, ја још не знам теологију, сантиметар сам далеко од папе и Рима, а срце ме моје, најдубље оно у срцу, а не снага мог оца, зове ка истоку… Као да однекуд знам да тамо са Истока у моје биће ступа Исус Христос као сва Истина. А ја знам да мене не занима освајање царства спољног, већ тог малог унутра, у које треба да примим Истину и њој да припаднем. Битка је, Јоване, у мени!
Јован је осећао потребу да пријатеља загрли и да га пољуби и да нестане из круга те чистоте. Осећао је себе другачијим и непроменивим.
– Ти ћеш на исток, можда и у манастир кад Немања умре, а ја ћу на запад са тројицом племића који ме позивају у госте у Венецију. Полазим кроз неки дан. Да ли ми бирамо стране света, или оне бирају нас, Растко?Јер мене запад вуче у авантуру, а ипак ме дубоко у себи држите мој Рафајло, ти, Немања, наше шуме… Не, ја ипак не схватам шта ме то и где носи, а ти сагледаваш оно што ја и не слутим.
А даљни догађаји су текли брже.
Једнога дана пред подне, када је топли летњи ветар гурао тамносиве облаке тако ниско као да су хтели да додирују врхове борова и храстова, Растко се на коњу враћао из села Лаковца и изненада сагледао како другим путићем који се са овим спајао пред самим двором, јаше Немања. Запањен Растко подбоде Жеравка и он прелете честаре.
– Оче! – викнуо је пре него што се сјурио и слетео са коња. А и отац раздрагано сјаха. Грлили су се, пољубили и радосно тапшали један другог по леђима, а обојица беху крупни, мада је Растко очито био крхкији.
– Зашто си сам, како смеш сам на толики пут – питао је оца, брижан.Водећи коње за узде, корачали су ка двору, док су огромна дрвета око њихшумила. Ишли су, канда, први пут загрљени.
– Нисам сам. Скокнуо сам до твога брата Вукана па до тебе. Прате ме Предраг и Ненад. Само? Ох, довољни су. Рекао сам им малопре да нешто хитро улове за вечеру.
– Али зашто си уопште кренуо тако хитно на пут, шта се десило?
– Ништа. Кренуо сам, због оног што ће тек да се догоди…
Док се Немања поздравио са послугом и умио, пристигли су Ненад и Предраг са уловом. Тек када се вечера завршила, отац и син су у гостинској соби седели сами. Светлост луче, истурене испред прозора, заштићена од ветра дрхтала је и упадала у собу тако да су сенке двојице мужева играле по зидовима окићеним трофејима, прекрасним роговима јелена, оружјем и веома лепим сликама којима је стриц Мирослав, добродушни естета, красио своје дворове.
Отац се смешио када је рекао:
– И ја и Рафајло смо се преварили. Ја у жељи да Јован тебе бар мало поквари, а Рафајло у жељи да ти Јована поправиш. Док су се срне пекле, ја сам куцкао у бурад у твом подруму, најбоље вино на Јадрану, које сам ти превише времена послао, а ти, младићу, тај нектар као да ниси ни трошио. Чујем да си скоро сваког дана примао угледне госте и путнике. Дакле, и ту време проводиш са поповима, теолозима и учењацима!… Да ли да због тога будем срећан? Зато што си у свему бољи и честитији од свих треба да будем поносан, а веома сам забринут што си такав. Јер, иду буре које ће ме можда и да збаце са власти и униште! Ето, Фридрих Барбароса креће преко наше земље да ослободи Јерусалим, а све западне силе би радије да он сруши Цариград. Ако Барбароса то покуша, даћу му помоћ, а ако не покуша, цар Византије Исак ће са огромном војском чим мину крсташи кренути да мене казни и уништи. У бој ћу повести Стефана. Ако обојица изгубимо главе, остаје србски народ са нејаким племством, и са тобом и Вуканом, а без државе, без Церкве, без пријатеља. Диван србски народ, у коме је свака породица верски поцепана, ипак је већином православан и стаће уз тебе иако си тако млад, стаће уз тебе јер сам ја и после смрти с тобом, а ти си врло православан. Ја сам јуче због тога посетио Вукана и саветовао га да не вади мач противу тебе и православних Срба, али он је душом већ папин војник. И извадиће мач противу својих пошто ја умрем. А ти ниси способан за ту врсту борбе. Зато сам ја толико несрећан. Јер ако Вукан тебе надвлада, склизнуће србски народ где и западноевропски, у крило папе. Мени је најважнија вера, јер шта ће нам држава ако треба да служи неистини и насиљу у име Господње.
– А ако не дође до твог пораза и погибије?
– Онда, Растко, ти и даље расти споро и на миру али ја желим да растеш у светског владара. Сама ће те старија браћа молити да власт преузмеш.. ако чврсто прихватиш мач… Зато те молим, спреми се. Зато те преклињем спреми се. О, Господе, осећам како се креће историја у свету, како се рађају и губе царства, како нам разне вере муте живот, а само једна спасава, то све осећам само не видим због чега не досежем до тебе, Растко…
Док је отац говорио, били су непокретни, а около су сенке по зидовима и стварима играле. Напољу је ветрић гуркао пламене луче.
– Мој мили, оче мој… ти очекујеш од мене да задржим планине које сена нас сручују… Па зар не видиш колико сам млад?
– Стижеш, стижеш, сине, на време. Да није тако, не бих ни долазио даса тобом разговарам. Растко, чак и ако не пропаднем у ратовима, ја моје дело не могу сам између страшних сила света да завршим. За једног човека превише је велики задатак да на овој ветрометини сабере Србе, направи државу и у њу усади веру. Друге се државе и народи и цркве нарочито устремљују баш на ово тле. Молим те, помози ми. Спремај се за битке. Спремај душу, она ти је још у млеку.
Ветар је непосредније доспевао до луче на балкону, па се сенке у соби разиграше и полудеше. И опет, не за дуго примирише. Крошње су под топлим ветром бесно шумеле. Месец је скакао између облака.
Некако сувише изблиза одјекнуше урлици вукова и ужаснути крици неких других животиња, а онда опет само шум лишћа.
Сутрадан, у зору, Растко је испратио Немању и Предрага и Ненада друмом пуним раскрсница, а при растанку отац рече сину:
Ако дође до рата са Византијом, исход ћете заједно да сачекате мајка, Вукан и ти, али не у Рашкој, него у Хуму, код тебе. У својој си кући јачи.
Загрлили су се врло чврсто. Растко се окренуо тек када су они нестали са видика друмом кроз шуму. Али је јахао суморно. Одједном виде како се на раскрсници са споредног пута приближују два монаха. Ишли су спокојно, лако, пешице, са по торбицом о рамену. Пре него су се приближили Растку, поклонили су му се, а и Растко њима.
Али, када је прошао десетину метара, Растко заустави коња, и обазре се ка монасима.
– Боже мој, како су они срећни. Како су они богати и срећни! Боже мој,Боже мој!
Истога дана у подне један од путника свратио је и донео Растку писмо од Јована.
“Пријатељу мој и господару, Растко мили! Венеција је сан, овде град плива по мору, грађани по срећи, богатство се прелива и све више град личи на Цариград, истина сто пута мањи. Породица мојих пријатеља је одушевљена са мном, а највећи јувелир на свету ангажује ме да му помажем, тако да сам окружен драгим камењем и веселим људима. Једино не знам зашто толико мрзе Грке када све што имају и знају од Грка и православних потиче. Кроз неко време, ако будем чуо да ма која сила хоће да нападне Рашку, доћи ћу да будем уз Рафајла, твога оца и тебе, а потом ћу опет у Венецију. Ту ћу и да се оженим са неком која буде имала најукрашенији врат и добар брод за даља путовања…”
 
* * *
 
Пољана испред Ниша, са леве стране бистре реке, била је препуна племића, ратника и народа, усред којих су били велики жупан Немања, његов син Стефан, Страцимир и девет најугледнијих властелина, као делегација Рашке, али ту је била и група бугарских посланика и велможа. Са стране на ливадама, стајала су стада говеда и оваца, па и друге разне стоке и бројна кола са бурадима пића и товарима воћа – дар србског двора великом немачком цару Фридриху и његовој војсци.
Са севера је почела да се појављује војска крсташа у врло дисциплинованом поретку, а усред прве колоне јахао је цар Фридрих Барбароса, одевен за овај састанак као и они који су га чекали, врло свечано. Чим су се угледале, обе стране су једна другој послале поздраве бурним звуцима труба, а сусрет владара је био пријатељски. Фридрих је прве службене разговоре одржао најпре са Србима, стално задивљен тим старим Србином, Немањом, према коме су и Страцимир, онако крупан и лежеран, и Стефан тако висок, али преотмен и рафиниран, деловали неубедиво. У ствари, све време разговора Немањи се дивио и то баш зато што је тај крепак човек са преко седамдесет година откривао чврстину, искреност и јаку, врло јаку вољу. И мудрост.
Врло добро разумем твоје потребе, Немањо. И врло те и ја и сви добро обавештени у свету ценимо. Мислим да си по јунаштву и мушкости врло сличан цару Манојлу, али си ти озбиљнији и врло мудар. Зато схвати, сада није прилика да са Грцима почнемо кавгу. Њихов цар ми је понудио пријатељство које ми је драгоценије од икаквог ратног плена, ако бих га победио. Али, он је чуо да ме ти и Бугари подбадате против њега и знам да је веома љут спремио све да, чим ја са војском прођем, тебе нападне, и строго казни… Мој ти је савет: одмах замоли цара Исака за опроштај и врати му све оно што си после Манојлове смрти од Грка отео. Немањине очи су се благо смешкале. Није се слагао.
– Напротив, мој пријатељу! Чим ти одавде кренеш, ја ћу од Византије да отмем још неке области у којима живе само Срби. И баш због такве моје смелости цар Исак ће ме више поштовати. Поштоваће ме све више што му више удараца задајем, јер ја имам огроман и јак, а још неослобођен народ. Имам и три сина. И све племство је уз мене. Ако ме Исак посече, сви ће Срби вођени мојим синовима и племством да наставе битке противу Византије, јер се Србија већ дигла и од свих околних царевина вековима ће отимати своје делове. Зато је већи интерес са нама бити у миру него у рату. Мајстори смо за ратовање кад бранимо своје, а туђе нећемо. Зато ће и Исаку већ бити јасно да са мном треба да буде пријатељ.
– И ја бих радије са тобом увек био само пријатељ – срдачно се насмеја Фридрих, гладећи своју дугу косу прстима пуним прстења. Плаве очи су му се искриле од задовољства што је Немања баш такав каквог су му га описали.
Немања се није покајао. Ослободио је још Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоб и Скопље. А Фридрих се веома покајао што помоћ коју су му нудили Срби и Бугари није прихватио, јер му је Византија у крсташком походу више сметала но помогла.
Једном је Рафајло, утучен, обилазио свих шест нових ковачница које су жестоко и бурно ковале нове сабље, мачеве и копља, када је Немања наишао из Раса и поред своје старости бодар, загрлио свог верног пријатеља, али Рафајло није био бодар.
– Цар Исак спрема против тебе огромну војску. Ма како се ти спремао за бој, слабији ћеш бити од њега…
– Ја и не мислим да ћу да га победим. Ја морам њему што већи отпорда пружим да бих повољније ушао у преговор о миру.
– Ти мислиш да ће он бити мудар? А ја мислим да ће он главу да тискине ма како то и њему штетило… Спреми се за то.
– У том случају скинуће главу мени, али не и теби и Растку и свемплемству. Ја ћу да се одмарам на небу, а ви ћете даље да се борите. Вама је Србија дата као и мени, Рафајло. А нарочито је дата Растку. Он ће брзо бити као ја, и бољи. Његов ће мач бити опаснији од византијског, ја то осећам… Ако се он не прихвати оружја, Србија ни са Вуканом, ни са Стефаном или било којим другим неће лако испливати.
– Све своје наде си спустио на тог дечака… – промрмља Рафајло, али се одмах трже,
Немања га строго погледа, а Рафајло схвати да представа и замисао о Растку у Немањи све више расте и јача као да му ту снагу и убеђење даје небо. Ишли су пешице ка двору. Са разних страна Хума одјекивали су ударци о наковње… Да ли залудни?
У двору их је чекао гласник са писмом напуљског трговца Леонарда Тровала, који је живео у Цариграду: Цар Фридрих се несрећно утопио, а Исак ће те до јесени напасти. Није ми јасно што тако велику војску противу тебе скупља. Хитно га моли за мир.
Немања није молио. Са највећом војском коју је могао да скупи упути се на југ. Уочи поласка стигао је из Венеције Рафајлов син Јован да буде уз оца. Био је одевен и наоружан по западњачки. Немањи је као и оцу пољубио руку, па им је рекао да је успут свратио до Растка и обећао му да ће први њему да донесе вест о победи у боју. Јован је већ слутио пораз, по лицу свог оца, и по много чему другом, а питао се зашто је Немања био тако спокојан. Сам он је био сав пренапрегнут Пред њим је била његова прва битка, црна по процени.
Она није почела одмах чим се огромна Исакова војска појавила. Немања се пред њом повлачио све до Ниша где је заједно са Стефаном, а стално праћен врло младим Јованом, прихватио бој неописиво храбро, водећи своје хитре ратнике на густе редове непријатеља. Бој је био жесток.
На двору у Хуму Ана је са двојицом синова нестрпиво чекала вести о боју. Добијала је вести о томе какве све штете чини непријатељ успут, по селима и градовима, сазнала је и да је њихов двор у Рашкој изгорео и да се војске још постављају…
Тог дана је са Растком и Вуканом седела на тераси док је свуд около дрвеће благо шумело, а лишће у неописиво лепим бојама се њихало. Све троје је гледало ка југоистоку. Вукан је повремено испијао из пехара по гутљај вина. Испред терасе су слуге нешто по башти радиле. Сви су гледали у истом правцу.
Јован Рафајлов је обезбедио промене врсних коња дуж пута.
Одједном су скочили и Вукан и Растко. У даљини се видео јахач.
– Мог ата овамо! Мог ата одмах! – скочи Вукан и викну радницима у дворишту.
– Не! – оштро изговори Ана и прстом показа Вукану да седне. – Нека сазнамо судбину заједно!
Вукан изненађен седе. Растко је шумно дисао. Капија је била отворена. Јахач је заиста био Јован, приближавао се. Мати оштро шапну Вукану:
– Ти се понашаш као да ти је отац већ погинуо.
Јован је улетео у пространо двориште, али је одмах код капије преморен, крвав, прашњав, скочио са коња, а узде дао првом слуги. Укочен у ходу, крену ка двору, нетремице и без икаква израза гледајући само Ану.
Сви су се најежили. Он је и даље корачао и ћутао. Ратник Јован стаде пред први степеник и мало се осмехнувши – рече:
– Госпођо! Буди срећна! Јављам ти да смо победили… Од слугу се вину кликтај, цика, смех.
Ана стисну мале шаке пред лицем и проплака. Растко се окрете и зграби Вукана али… Јован настави:
– Победили смо али… кроз пораз. Најпре смо битку изгубили или скоро сасвим изгубили; непријатељ је био бројнији. Повукли смо се ипак непоражени, а онда је Исак нама понудио мир. Пред војскама су се састали отац Немања и цар Исак, договорили су се да… престане непријатељство, под условом да се Немања закуне да Исака више неће напасти.
– ” Ако си заклетву одржао Манојлу, и мени ћеш”, рекао је у смеху, “али под условомда ми вратиш оне области које си последњих година узео. Све остало нека буде и даље твоје… али још под једним условом, мој Немања, да се твој син Стефан ожени мојом братаницом Евдокијом…”
– Човече, шта? Како? – рекоше Растко и још неки. Вукан је био усправљен и побледео, непокретан. Но, Јован је са једном ногом на првом степенику, озарен, насмејан, знојав, гледао само Ану, која је, укочена, уплакана лица, стајала крај Растка на тераси. Наставио је узбуђен:
– Цар Византије је рекао да ће нашем Стефану дати највиши чин, чин севастократора. Госпођо, ти се орођујеш са најславнијом и највишом династијом на свету, а Србија постаје своја држава… мајка Ано, господарице наша, мила моја – рече Јован и раширивши руке полете уз тих неколико степеника и загрли уплакану старицу, а Растко обоје рукама обгрли… док су слуге по дворишту скакале и играле, певале и плакале од среће…
Само је Вукан стајао укочен и усмерена погледа у нешто што није ни видео, намрштено ћутао. Док су Јован и Растко помогли мајка Ани да седне, па и сами сели крај ње да се заједно веселе и приберу, и док су на дворишту слуге саме ковале план како да победу прославе, један од њих отрча по тамбурице, а други у подрум. Растко им то погледом одобри, а Вукан лупи шаком о сто.
– Зар не схваташ, Растко – рече – цар Исак је Стефана изабрао за владара Србије! Стефану, мом млађем брату припашће Србија, а не мени, прворођеном…
Растко је збуњен гледао патничко Вуканово лице. Мати је од радости била немоћна да уочи шта се то са Вуканом збива. А он је даље говорио више себи но Растку:
– Србијом ће уместо мене да влада грчки зет, а не католички, а не прворођени. Ја сам одбачен!
Вукан одгурну столицу, стрча низ степенице, отрча у шталу и изјури на коњу неоседланом. И у бесном трку полете кроз капију друмом који се тамо далеко забадао у шуму.
– Ојађен је – шапну Растко, а мајка побледе и пресече:
– Господе, како је то ружно. Ко не влада собом како ће другима?
И Ана савладавши и своју радост и своје забуне, устаде да изда наредбе да се Јовану припреми купање и соба за одмор, да се све слуге и околни сељаци веселе, госте, једу и пију. Она је владала собом…
На тераси је само остао замишљен Растко. Одједном схвати нешто најбитније: Србија постаје самостална и под сталном заштитном царевине. Ко сме Стефана да угрози, а ко силом да смени? Нико! И Растка преплави свест да Немањини планови са њим, Растком, немају ни основа ни изгледа да се остваре. И пресрећан, прошапта молитве захвалнице што ће бити од свега слободан, а његов народ неће бити жртва Грка или папе и његових Мађара или друге државе. Најзад су Срби, стари народ, остварили своју државу, Немања је победио, Растко је узбуђено размишљао.
И помисли на монахе које је на друму видео и огромна га радост преплави. Тада се у њему повећа жудња да се замонаши. Али и њу је хтео да преиспита, толико је његово осећање дужности било јако.
 
* * *
 
Стотине људи је прионуло да у Хуму подигну нови двор. Војска се враћала срећно и победоносно. Ана је пре свега почела да посећује и помаже породицама погинулих, а њих је у овом рату било много. Обилазила је рањенике по кућама и манастирима и дарове им доносила. Вукан није сачекао војску и оца, измислио је разлог да оде у Зету. Растку су похрлили Хумљани, Срби разних вера, да им разреши односе на начин праведан и пун духа. Међутим, он је у спољном свету и Хуму проводио мање но у двору. Читао је и радосно примао мудре госте, све више се предавао молитвама пред својим иконостасом и у малим дрвеним богомољама по околини.
Стефан се оженио Евдокијом, а Немања је државу, која је одједном стекла огроман углед, предано преуређивао, многе је послове са својих леђа пренео Стефану, али на свој јад убрзо је пре свих сагледао лоше односе Стефана са Евдокијом.
Беше то лепа црнка средње висине, јаке косе, крупних и неспокојних ОЧИЈУ, поносна што је потекла из највише династије на свету, а погођена тиме што је видела нов редослед вредности у томе свету варвара, па је осетила потребу да у Србији њена узвишеност буде видна а њена реч да се чује бар колико и реч њенога мужа. Наиме, првих дана је за обедом у србском двору видела више образованих него на многим гозбама својих родитеља. Ипак је све оне који нису Грци сматрала варварима, али је збуњивало и то што су Срби, очито достојни поштовања и достојанствени, деловали веома отмено и на свој начин више него господски. Нарочито је збуњивала Стефанова образованост и Немањина духовна снага и ауторитет. Ипак је осећала свој двор туђим. Уместо да то осећање савлада, она га је поносито одржавала, а за своју отуђеност кривила је и чак временом омрзнула мужа.
Растко је због такве атмосфере коју су сви осећали све краће остајао у Рашкој. Варнице тог брака узнемириле су сав двор.
Молим те – говорио је мајци – јави ми кад будете имали у гостима неке мудре људе, онда ћу вам доћи и дуже остати. Али, мудре са Истока, јер мени највише долазе у госте они са Запада. Вино из Рашке отвори им душе… а њихове речи мене затварају, одбијају ме, па све више жудим за Истоком… А ја још не знам у чему је све та разлика између Истока и Запада, мајко, али она је огромна… И може се припасти смо једној страни.
Једнога дана у подне, Растко са терасе на којој је нешто читао, чу трубе и виде колону ратника којој је на челу био Немања. Полетео им је у сусрет.
– Зашто и куда си тако званично кренуо? Дубровнику?
– Не, био сам у посети сину Вукану – одговори отац. Сели су на терасу. Ратници су се крај бунара умивали и галамили. Немања настави:
– Никад ми Србија није била лабавија него ли сада када је толико високо скочила. Био сам да смирим Вукана којег једе завист што неће он него Стефан да буде владар Србије. Зато сам Вукану додао још неке области… које су слабије…
– А где смо још слаби? Зар у Хуму, ту где сам ја?
– И ту смо слаби, мада је цео овај крај, као и сваки други, одушевљен тобом. Мислићу тако догод не видим у некој битки тебе као што сам гледао Јована. Тај је секао непријатеље и сналазио се баш онако како би ти требало да се бориш, а ја у тебе ту сумњам, Растко. Смешкаш се! Смешкај се, наредићу твојој браћи и теби да те у сваку битку воде. Тек ако ти у томе прерастеш своје сметње, бићу много спокојнији но сад. Али, ипак… нећу бити ни тад миран. Стефанова драма ме брине.
– Шта му се десило?
– Најгоре, Брак му је несрећан… па и сви ми због тога. Када сам схватио ту драму, наредио сам да се за њих двоје изгради двор други. Она је сујетна, тврдоглава према мужу, а понизна према мени. Хтела би да она доноси одлуке по питањима које сам пренео Стефану у надлежност. О, њему предстоји најтежи рат на свету, са женом, која је уз све и носећа! Пре неки дан сам је затекао како звони по стару дворкињу и ова долази из других просторија да њој, младој Евдокији, подигне иглу за вез са пода. Рекао сам јој: “Хајде, снајо, да ти покажем жену бољу од свих краљица и принцеза на свету.” “Волела бих такву да видим”, одговори ми она најзад се насмешивши. Није хтела у кола, изволела је да као и ја узме коња. У галопу смо дошли до куће Живојина и његове жене која је тада прала под, а кухиња се опет димила од воде на ватри. Живојинова жена је баш завршавала са подом, била је запањена када нас је видела, а за нама улете војска деце.
“Домаћице”, рекох,” моја снаха ће код тебе да проведе пола сата или колико хоће, а ти не застај са радом, причај са њом.” ” А како мислиш да смем посао да прекинем! А говори ли она србски?”, упита Анка. “Па да, већ доста добро”, рекох ја и одох. Евдокија се вратила тек после три сата, збуњена свим што је видела код Анке, но ни после тога ипак није била много друкчија. Са Стефаном се свађа. Не, она није рођена за брак. Зато ја и твоја мајка морамо опрезније да одаберемо која ће теби бити невеста смешкао се отац. Већ процењујемо неколико ванредно добрих прилика.
– Бирате ми жену? – упита Растко мирним гласом.
Отац је био задовољан што је син мирно примио наговештај, а син је био задовољан само стога што није открио колико се у њему све буни против такве одлуке. Када се касно у ноћи повукао у своју собу, споро се спустио на колена и пред иконама шаптао топле молитве, Богу је износио свој јад… Душа му се раширила.
На другом зиду није било икона него много других украса које је Мирослав раније ставио. Највиднији су били корбач и мач, не онај венецијански, он се налазио у дворани, већ борбени, који је много удараца нанео. Растко те огавне предмете није са зида скинуо највише стога што ни овај двор није сматрао својом кућом. А која је кућа та коју би он сматрао својом? Младић се сети оне двојице монаха… И заплака се од туге.
Био је благ предјесењи дан. Обављала се берба грожђа под још топлим сунцем, док је ветрић са густим лишћем шума и винограда нешто разговарао. Путевима су се кретала многа воловска кола са кацама смуљаног слатког грожђа, које су групе берача скидале са богатих чокота. Растко је, обилазећи читав крај, опет запазио како друмом са југа долазе два јахача, од којих је један свакако био Вукан, а други беше римокатолички монах. Браћа су се веома ретко посећивала, па се сада са љубављу загрлише и изљубише, а Вукан представи свога пријатеља. Беше то сувоњав тридесетогодишњи човек светле и врло танке косе, испијена лица и плавих очију које су због сунца трептале.
– Ово је мој најбољи пријатељ и духовни отац, отац Амброзије. Он је доктор теологије…
– Знам, знам за тебе, оче – насмешио се Растко. – Чуо сам..
– И ја сам о теби већ много слушао. И то посвуда…
Водећи коње корачали су прашњавим друмом ка двору. Прелат и Растко наставише разговор, али у шали. Амброзије рече:
– До јутра ћемо причати, али, сигуран сам, највише о томе, шта то тебе, Растко, толико одваја од нас..
– А зар не би било боље, оче, да најпре и највише разговарамо о томе што нас спаја? – насмеја се Растко.
– Шта ти мислиш шта је корисније најпре да разматрамо? Види, идемо раме уз раме, а осећамо као да је између мене и тебе амбис. Ти си на једном крају света, ја на другом. Због вере… Али ти и твој брат Вукан нисте одвојени, Растко, иако сте различите вере. Браћа сте… Растка обли руменило, насмејао се, али са сенком:
– Вера је духовно братство, некад јаче од телесног. Вукан је више брат теби него мени и Стефану. То не смањује крвно братство, само снагом надилази… Хајде, оче, да ти и ја у будућности што више будемо као да смо телесна браћа, иако се вером разликујемо… Да пробамо, мени би било врло мило…
– Врло радо. Ја сам наиме чуо да ти већ имаш много добрих пријатеља римокатолика…
– О, ја имам пријатеље и међу муслиманима који кроз Хум путују као трговци или дипломате и врло су образовани. – У добрим смо односима,свакако због тога што има много више оног што нас спаја него раздваја,али оно што нас раздваја јесте непремостиво. То су сагледавања истине. Ату нема погађања ни одступања. Истина то је Бог, Она је Његова, а наше једа је у мери у којој нам је дата чувамо без компромиса. Тако ћу ја да волим сваког човека, јер је сваки Божије створење, па волим и многе римокатолике, али се ви на западу све више удаљујете од нас, а ми не можемо за вама. Блиски смо, а тако удаљени, да ме туга хвата.
И у маломе двору та два нова пријатеља развезли су разговор цело по подне и део ноћи док их је слуга Милован служио посластицама и пићем Амброзије и Растко су се служили веома скромно, а страсно су дискутовали, док је Вукан несуздрживо много јео и пио и упорно се ћутке удаљивао у своје тешко и видиво нерасположење. То дуелистима у разговору није много сметало. У једном тренутку Растко, младићки плах, рече:
– Ја ћу као и многи људи, целога живота да се бавим питањима религије, јер су она за људе битнија него што то многи схватају. Трудићу седа сазнам зашто ту разлику између Истока и Запада осећам толико дубоком, али ми често на ум долази једно уобичајено упоређење. Исток је једна целовита духовна река, Запад друга. Најчешће, ко се у којој родио у тој и остаје. Снага тих река је огромна. Народи плове сваки својим током, али је сваки саздан од људи који су капи посебне врсте, могу из једне да ускоче у другу. У сваком човеку, ма којој духовној реци он припадао,постоји свест и воља, тако да људи нису слепе капи, него и они свесно вуку реку током у коме су се нашли и која их носи. Али, тешко људима који припадају једној реци и открију да су њени токови и смерови погрешни и из те реке не искоче да се приближе оној правој… тешко њима, јер су одговорни и за себе и за оне људе, који сами нису сазрели да виде куда их њихова река води. Хтео сам, оче, то рећи и да то упамтимо до краја свог путовања.
Римокатолички прелат га озбиљним очима погледа.
– То ти оптерећујеш свесне људе одговорношћу…
– Само су свесни одговорни за себе и за оне несвесне. Одговорни су за све што сви чине; нисам рекао да су обавезно и криви, али одговорни јесу.Још не знам како и зашто, а свако је дужан да се осећа одговорним, или чак и кривим за све што неко у његовој церкви или народу уради. Кажем: још не знам зашто је то тако, али осећам да је то тако.
– У реду, синко, видећемо да ли си у праву. Нека нам Бог да прилике да се на крају наших путовања сретнемо и погледамо шта је истина. О, дали је духовно братство јаче од крвне везе између браће? Ти сматраш да је Вукан више везан за мене него за вас, рођаке… У том случају Срби који нису твоје вере полако престају да буду Срби! Сувише си млад ухватио битна питања нашег поднебља, Растко… пријатељу…
Док су разговарали, Вукан викну, видећи свој пехар празан:
– Слуго! Ти, тамо, што дремаш…
У углу терасе са столичице одмах скочи Милован, високи мршавко, коме су црни брци око крајева усана висили, узе велики суд до пола пун вина, наточи Вуканов пехар и брижно погледа Растка. Међутим, Вукан се распали:
– А ви водите теолошке разговоре… Молим, чујте и мене. Ха! Ја знам ко је мени пречи од других. Мени је, на пример, папа пречи од осталих. Пречи од свих и од мог оца! Мој отац је мене такорећи одбацио, а папа, ме је прихватио, благослове ми послао и упутио ми оца Амброзија да ми ране у души излечи.
Амброзије са умилним осмехом устаде:
– Преморен сам, синко, ишао бих да легнем. Црвенећи, Растко устаде, а Вукан викну:
– Иди ти, оче, одмори се, а ти, Растко, остани, да ти и ја нешто мало више о нашим теолошким питањима прозборимо. Вукан зграби братовљеву руку, Растко приморан седе и са муком се насмеши:
– Миловане, смести оца у гостинску собу. Опрости нам, оче…Вукан гласом који је одјекнуо двором, викну:
Наш грандиозни отац Немања је првог сина отписао, другог у светске владаре уписао, а трећег у небо диже… Де, да мало о томе причамо,драги брате мој! Откуд у њему тај презир према мени? Мислиш ли ти да ја нисам способан да водим малу србску државу, мислиш ли и ти да је мени довољан само њен мали део, Зета, Дукља? Говори! Не, господине – пијаном Вукану је лице било искривљено, туђе. – Ни мајка према мени није била добра. Ни ви, браћа моја… Сви су мене мрзели и ја сам мрзео, а тек сада мрзим вас све!
Растко је седео укочен и дрхтао, није веровао очима и ушима, није прихватао да је то пред њим његов брат Вукан.
– Одавно је мени све било јасно – беснео је Вукан – где његова љубав иде, не само његова, већ љубав свих. Иде ка теби… Отац ти је поклонио онај царски мач…
– Зар си толико пун зависти… – шапнуо је Растко.
– Дао ти је Хум, најлепше место којим пролазе краљеви и племићи,каравани и светски путници, а мени је дао запећак. Преко твог Хума и Исток и Запад се шетају…
Вукан је пио и говорио, говорио и пио и одједном главу спусти на руке које је ослонио на сто. Тако је заспао.
Растко са извињењем у очима, погледа Милована…
– Однесимо га у постељу… молим те… Сву ноћ до праскозорја, млади домаћин је провео у својој соби испод иконе коју је само мала светлост кандила озаравала.
У првим јутарњим часовима изашао је на терасу. Била је распремљена. Сто чист.
У њему је сазрела одлука, престао је да се двоуми, схватио је да он мора у манастир, заиста, мора. У овом свету он не може много да промени. Бар да покуша себе што чистијим Богу да преда. Молитвама ће и друге помагати, и то више него да било шта ради.
Још није умео да у себи среди утиске које је Вукан ноћас посејао.
Чуо је неуједначене кораке. Вукан се појави блед, неумивен, са огромним подочњацима, довукао се до стола и сручио на столицу. Растко га је ћутке додирнуо погледом. И старији брат проговори:
Нисам имао мере… Нисам имао ни право… ја сам, у ствари, тужан што је наш отац у свему на свом месту, а… ја не умем бољи да будем, несрећан сам и усамљен… – рече и испруженим шакама поче да трља лице. Уствари, плакао је. Рамена су му се тресла. Растко енергично устаде са свога места, седе до брата и загрли га, чврсто. И сам је плакао, а сузе су му биле болне.
Мало потом, појави се прелат, али су дотле два брата успела да се смире, но не и да сакрију трагове буре а и фратар се трудио да изгледа као да ништа не примећује. Весело је водио невезан разговор, а потом веома озбиљно рече:
– Мислио сам кад сам овамо полазио, да је Растко млада стабљика коју ћу ја можда лако моћи да пресадим у наш простор. Сад видим да си не само одрастао храст, него си читава млада шума! Расти сине, расти, у сваком ћеш простору да будеш Божији и добродошао.
При самом растанку, смушени Вукан је хтео да се опет извини, али га је домаћин пресекао:
– Вукане, не замерајмо оцу што не можемо да га достигнемо, будимо поносни што је он тако велики. А кад дође време, добићеш мач.
Тек када су одмакли, Вукан запита Амброзија:
– Шта је хтео са тим: кад дође време?
Амброзије му ништа не одговори, али је помислио да је Растко диван младић и да Вукан, а вероватно и остали, то још не виде. “Растко ће отићи у калуђере. О, то је толико, толико сигурно. Како је то диван младић… Господе! Ти си ме потресао…”
Растко је од тог јутра изгледао друкчији у очима оних који су му били најближи. Из њега је зрачило осећање сигурности. Више није сумњао у то куда ће, чекао је тренутак када ће путем који је одабрао.
Тог дана, пред подне, стигли су Растку изасланици града Дубровника и римокатоличке церкве да му захвале на материјалној помоћи коју је био послао за куповину једног звона на њиховом храму. Тада је уморним галопом улетео у двориште гласоноша из Раса, Тривун. Радосно је, поклонивши се Растку и гостима, извукао из торбе писмо. Било је од мајке.
“Рођени, молио си ме да те зовем када наиђу мудри монаси са Истока. У нашем двору задржала сам једног веома мудрог и начитаног Руса са Свете Горе… Остаће нам два-три дана. Стефан и Евдокија су одсутни, на дуго. Воли те мајка”
 
* * *
 
Врло му је мало времена требало да заврши пријем и обави друге послове и одмах је потом сам кренуо и увече касно стигао својима. Затекао је у трпезарији, добро осветљеној лампама и лучама, своје родитеље и госта, монаха средњих година, са јаком густом брадом и проседом косом, тамноплавих очију, утонулих образа.
Један другоме су се одмах неизмерно допали.
– Ето Растка – радосно Немања узвикну, а син приђе и прво госту пољуби руку, па мајци која је била ближе, па оцу коме давање такве предности Ани никад није сметало. Ана је била озарена:
– Отац Рувим је Рус, из руског манастира на Светој Гори…
– О теби сам врло много лепога чуо – смирено, пријатним гласом изговори Рус, гледајући Растка врло пазиво и отворено. И твој отац те хвали, мада слутим да нечим ипак тобом није задовољан…
– У свему сам сада задовољан, оче. Оно што му недостаје добиће већи сам кроз живот, а и разговори са духовницима као што си ти ће му помоћи. Ето, реци му…
Млади кнез се радосно насмеја и рече:
– Е, знам шта ћеш рећи оцу Рувиму. Да ми одржи лекције о томе како је вршење земаљске власти свети посао, леп и од Бога дан…
И сви су се насмејали. Растко је јео врло мало, тек неколико залогаја, а разговор је текао ведро, веселост младића прешла је и на старе. Најзад, Немања се сети:
– Оче, ти спавај у соби до Расткове, па причајте до зоре, ја рано ујутру крећем до Студенице…. Тамо градим најдивнији храм у Србији.
Слуга са бакљом осветљавао је ходник и увео их у Расткову собу. Одмах припали лампу на столу, као и две велике свеће и оде. Рувим са благим изненађењем осмотри сто крај прозора, на десном зиду неколико прелепих икона и лепо кандило које је светлило. Соба је по уредности и скромности деловала аскетски, монашки. Десно беше узан кревет удаљен од зида тек колико је потребно за пролаз, и да се уз сам зид смести дуга полица са књигама на нижим даскама, са великим крстом и са много драгоцености на првој, највишој дасци. Монах приђе најпре књигама и изненади се.
– Ох, колико имаш добрих, скупоцених дела! Јован Лествичник, житија светих, дела светих отаца на грчком… Цела ти је соба некако монашки скромна, а овде на полици толико скупоцених ствари набацаних.
Младић се насмеши:
– То су заиста скупи поклони најближих и бар за сад не смем да их дарујем другима… Но, овај дрвени крст, који не кошта ништа, најдражи ми је… јер је једноставан, прост, баш као онај Господњи. Ја сам га док сам био дете издељао. Седи, оче Рувиме, седи на постељу, ту…
– Теби је Бог, заиста, дао много…
– Ја нисам срећан. Нисам нимало срећан.
– Због чега, синко? – упита монах зачуђен, забринут.
– Оче, ја молим Бога да ми да уместо свега овога просту јефтину мантију, уместо свег благостања монашку собу, уместо ових скупих мачева књиге, уместо славе и помпе, мир и молитву… Молим Бога да ми уместо лова и празних разговора да да се Њему без престанка молим. Хтео бих уместо свега да будем у храму, као најобичнији монах искушеник, који одбија да стекне и чин јереја. Молим Бога да ми да само да се Њему дивим и са Њим разговарам, као син са Оцем, ето то једино желим. Када би ти пристао да ме сутра или било кад, кад будеш кренуо, поведеш са собом, када би ме било где одмах замонашио пре него што стигну легије мог оца… ја бих био Богу и теби највише захвалан син на свету. Оче – огњевито а тихо је говорио Растко запањеном монаху – тако ти Бога и свега светог, поведи ме са собом, никада се више у свет лаика не бих вратио. Осећам да то од тебе могу да очекујем. Ти ми можеш, мораш помоћи…
Монах Рувим је изненађен ћутао, а Растко настави:
– Већ дуго времена ја само на то мислим иако знам да је то што од Бога молим скоро немогуће. Мој отац са мном има сасвим друге намере, он однекуд дубоко осећа да ћу ја да надкрилим браћу, да ће власт у Србији сама од себе склизнути из руку браће у моје руке. Отац је уверен да само ја могу да га заменим, а ја сам једини који то не бих желео, ни за тренутак не бих желео. Он болује због мене јер осећа да ја већ живим монашким животом, али тога није свестан. Он хоће да ја будем најхрабрији ратник, најбољи, и највештији вођа, да се борим против света и оружјем, кад треба. А ја то не желим! Тако ти монаштва… поведи ме са собом, драги мој!
– Да ли си ти свестан колико је то немогуће? О, колико те овде сви воле, а отац твој највише! Не, они ће те стићи, вратиће те, а мене посећи.
Не, не, дете, ти молиш Бога за нешто неизводиво. Ти свакако много вредиш, можда би био добар монах, али судбински немаш за то прилике, ни довољно година старости, а ни ја немам храбрости да те са собом поведем. Код нас постоји време искушеништва пре монашења…
– Ти ме, док си овде кушај, па онда кренимо! Чим сам те видео, ја сам знао да си ти тај човек који може да ме одведе и замонаши, а успут и да ме искуша јесам ли добар за монаха… Осетио сам да је једна реч са твоје стране довољна да ме твоје братство прими чим будемо стигли. Остани ту, распитај се о мени, причајмо дуго, не огрешуј се према Богу тиме што му не приводиш човека који свим срцем – хоће у монахе. Богом те заклињем води ме са собом!
– Чекај, млади кнеже, да те што дубље, шире, строже испитам зашто ти хоћеш у монахе, шта те тамо привлачи, ради чега жудиш у манастир кад овде имаш услове и за духовно образовање…
– Па ја не идем у манастир зато да бих тамо стицао знања. О, како дати то објасним… Ја бих ишао тамо да се Богу клањам и дивим и да му сав и сасвим припаднем, да Богу служим, да се Њему приближим, а има и једна друга моја тајна због које бих отишао у манастир… Ја осећам да највећа срећа света беше силазак Сина Божјег у тело човека. Како да ти то кажем… Моја вера у Њега је јача од сваког другог мог уверења. То није као да само верујем у Исуса Христа, ја, у ствари, знам да је Он сишао међу нас, и ништа се лепше свету није после стварања могло да деси него то што је дошао Исус Христос. То толико осећам као што видим и то колико је тај долазак спасоносан за свет. Ја морам свакога дана Његов долазак у душу нашу, у манастиру да прослављам и да певам Осана иза које више никада нико Исуса Христа неће опет распети. Ако га тако као монах ја, ти и остали монаси чекамо, то ће захватити све душе лаика, па ће Христа, који чека да у сваку људску душу уђе, сви људи да приме. Ја припадам онима који хоће да славе силазак Бога, а то у овом свету не могу довољно свесрдно да чиним, то могу само као монах. Иако волим сав живот, ово, бити са Исусом Христом, и правити Му пут да што дубље уђе у нас, виша је срећа од сваке друге. То је само један од разлога што жудно гледам на манастире и због чега монасима завидим.
– Никад ми нико није овако објаснио оно што и мене везује за монаштво… Али, сине, да ли ти знаш да је човеку дато да буде човек који потпуно живи, а само изузетнима је дато да у томе себе скуче као монаси.Они који нису за монахе скројени и благословени, грех праве ако се из сујете отисну у чрнорисце. Уз то, кад си имао прилике да се испиташ за коју си веру? Отац ти је био крштен као римокатолик, најстарији брат ти је католик, сви Срби подељени, између толиких вера. Што баш православну ти изабра? Наше монаштво је посебно. Зашто си се одлучио за Православље?
– Па мој отац је путоказ толиким Србима, а тек мени… Сви идемо за њим, само мој брат Вукан бежи из његове сенке. И да није било мог оца, ја бих изабрао Православље, а зашто – не знам. Оче, један од разлога што бих отишао у манастир јесте и што бих сазнао тајне које осећам, испитао све дубине и висине и ширине моје вере, схватио шта то папу и римокатолике вуче у јерес, постао не само бољи верник, него и бољи теолог, али ме то мање привлачи од жеље да се непрекидно молим, да Му верујем, да Му се дивим, да Му захваљујем… Ја не могу да откријем све тајне и да све на свету знам; наш је ум мали према свету што постоји; то хоћу одмах себи да признам и хоћу да Богу себе целог дам. То могу и то хоћу, схваташ ли ме?!
Нису приметили да су обе свеће до пола већ сагореле и да лампа још помало дими. Напољу је владао мир, месец се шетао над црним шумама. Одјекнуше и први петлови мада се зора из дубине ноћи још није појавила у свили свитања, а двојица верника су и даље водила разговор. Монах Рувим је био све срећнији и запрепашћенији. Никада није виспреније и дубље продирао у теме верске и философске као са тим, тек ушлим у младићски период, племићем. Рекао је:
– Још сам далеко од тога да одлучим да те поведем са собом. Немања би био у стању са војском да продре у манастир и да нас жестоко нападне.
Његова душа била запањена радошћу што је таквог младог човека нашао. Монах није био свестан да се већ одлучио да га поведе, али га је ужас од присутне помисли на Немањин жестоки карактер кочио. Младић је откривао своју расцветану, дивну душу, отворено, страсно, без улепшавања, душу која је била сама по себи тако лепа да није имало потребе да је дотерује пред мудрим очима проседог и снажног монаха. Растко је молио тако предано као дете, тако мудрим речима као зрео човек, тако страсно као поета и тако оштро као аскета, да је Рувим схватио да је рођен за монаха. Али, зар би Немања то преживео? На лицу тог проседог човека распевани Растко није могао да види до које је мере узбудио и уздрмао став тврдога Руса. Страсно и све осећајније налетао је на врата душе тог човека, не схватајући, чедан, да она уопште више нису била закључана, била су бојазно одшкринута, пуна спремности да се рашире…
Растко је, зажарен од среће, племенит, искрен, топао, причао:
– Не мисли, оче Рувиме, да сам ја по природи овако говорив! Мени се тек сада дала прилика да нађем неког коме ћу сасвим да се исповедим и даму признам шта мислим и шта желим. Чак ни двојици монаха у нашем Расу нисам открио колико жудим да се замонашим, а мајци да признам или браћи, не би ми ни на ум пало, такве бих потресе у њима изазвао. Ја сам постао затворен човек, а сва ми је душа тако жељна, тако јој треба да свему свету каже: идем, напуштам вас, одлазим тамо где је лепше, одлазим да се непрестано Богу предајем и молим… Господе, како је лепо бити у молитвама предан Богу и окружен тишином, када би они то знали. Ако ме не поведеш, биће ми лакше што сам нашао човека пред којим сам се сасвим, као књига, отворио…
При томе казивању Растковом, није ни отац Рувим могао да буде миран, устајао би са постеље на којој је седео са Растком и некако пролазио кроз теснац у шири део собе, прошетао се и враћао натраг, кроз уски пролаз крај полице… На ум му паде чудна мисао. Седе и њој поклони само кратко време. Како да испита младог кнеза. Младић је и даље у заносу говорио:
– Требало би да сам уздржан, да бих ти се приказао смерним, али, оче, не могу… Пусти ме да се радујем безмерно, дај да ми пред тобом душа игра од среће што ми се твоја прилика указује, дај да се смејем и говорим све што ми је на уму… Када ме одведеш, бићу озбиљан као и сви монаси…
– Растко, када би ти знао како се ми слатко и радосно шалимо и смејемо, баш као што се озбиљно молимо – рече отац Рувим и одлучи да тад изведе опит који му је пао на ум и опет устаде и прође поред Растка и, као случајно, гурну пренатрпану полицу. Она се заклати и поче да пада. Све ствари са ње полетеше ка тлу, а млади Растко подметну раширене руке и вешто ухвати у ваздуху само крст. Остало: скупоцени мач, украсне венецијанске стаклене вазе, античка грнчарија, то све прође поред младићевих руку. Много тога се разби. Растко принесе крст уснама, а једном, па другом ногом одгурну преостале ствари од себе. Отац Рувим се сагао ка књигама
– Опрости, о, какву сам ти штету нанео…
– Штету? Никакву штету ниси направио, само си ме ослободио сувишка, а ја сам бар ово спасао од пада…
Растко натера монаха да спокојно прими тај догађај. Отац Рувим је до краја свог живота памтио радост, коју је тада доживео. Она буктала у њему јер је млади Србин инстинктивно пружио руке да спасе од пада оно што је за њега било највредније: дрвени крст, свети симбол хришћанства: све друге драгоцености му нису биле важне.
Узбудив разговор се настави, док је зора откривала шуме и удаљени градић Рас, а птице и петлови почеше да буде предео пре сунца…
Догореле свеће саме су се угасиле. Монах устаде.
– Преморен сам, покажи ми моју постељу…
И Ратко га свеж и радостан одведе у собу до своје.
Сунце је излазило и сасуло прве зраке у собу. Рувим скиде мантију, пребаци је преко столице уз отворена врата балкона, па се два три пута прекрсти, прекрсти и постељу и осмехну се младићу који га је посматрао и брижно и радосно, очекујући бар неки знак хоће ли га Рувим повести. Монах је заиста био преморен, само што је легао и затворио очи, утонуо је у сан.
Растко се полако окрете. Усмери поглед ка сивој и старој монаховој мантији, загледа се у њу. Тада се у њему роди жеља да је обуче. Брзим покретима откопча своју свилену плаво-зелену блузу са сребрним украсима и златним ресама, баци је на тле па узе мантију. Још хитријим покретима је притисну уз своје груди и обуче. Стајала је уз његово тело као да је за њега шивена. Од среће, окренут тераси подиже према сунцу руке, па их опет стисну уз груди. Тад чу шум и окрете се, нагло и збуњено. Монах Рувим је будан и отворених очију лежао.
– Одлучио сам, сине – рекао је. – Спреми се да се растанеш са светом.Монах се придиже, а Растко се сручи пред њим на колена и плачући од среће, поче да му љуби руке. Стари монах је говорио:
– Још нисам видео толику жудњу за манастиром… Нисам сигуран дали нас неће потере твог оца стићи, ни да ли ће братство у манастиру смети да те замонаши. Нека нам Бог помогне и нека нас заштити од љутитих Срба…
Прошла су два дана. Пред вече у двору се завршавао рад. Немања је у дворани у приземљу седео за великим столом заједно са неколицином својих војвода и бојара пијући хладна пића, а за малим столом крај прозора седела је Ана и за видела на плавој тканини везла прелепе сребрне цветове. Пратила је спокојан разговор тих озбиљних старијих људи кад Растко закуца на врата. Пришао је оцу.
– Ишао бих са друштвом у лов. Ујутру имамо састанак на Белом брду Проседе косе и дуге браде Немања се изненађен трже:
– Ти? Ти желиш у лов? О, хвала Богу! Сине, иди, иди! Иди у лов, иди на забаве, иди на турнире, владај, уживај, најдрагоценија књига јесте живот, читај је сву, иди, благо мени…
Растко се поклони, не скидајући поглед са оца, па се споро усправи, поклони и осталима, окрете се мајци и приђе јој. Пољуби је у образ, па у руку и још се спорије усправи. На вратима, пре него је изашао, још једном се свима поклони и изађе.
Гости у дворани испратили су достојанственог младића погледом пуним нежности и љубави, а да тог нису били свесни, а отац пресрећан диже пехар. Био је више но икада сигуран у себе и Растка, у живот…
Цео следећи дан је у двору протекао у раду, гости и чиновници су на коњима и у колима дизали пред двором уобичајену ларму. Радници су поправљали притке за младе воћке са десне стране, а други радници иза двора певајући су делали по огромном винограду.
Увече су Немања и Ана у мањој дворани били сами, Ана је нешто сређивала у огромном дрвеном сандуку.
– Уморан сам од толиких послова. А он се још није из лова вратио?
– Ни за једно своје друго дете толико се не бринеш као за њега, реско рече Ана и изађе из дворане.
Чуо се топот коња, па Немања живну. Мало касније неко закуца и уђе. Старца скамени страх, јер је ушао само Андреј, син војводе Мирчете.
– Господару – рече он пришавши, а светлост лампе осветли његово невесело лице. – Ти ми још раније нареди да се од Растка не одвајам, а ето,ја сада бринем. Он целом друштву заказа састанак за јутрос на врху Белог брда и измаче нам, не дође. Чекали смо га скоро до подне, потом га тражили… Један од твојих коњушара рече да је Растко на своме коњу још синоћ од двора пошао…
Старац окамењен, тек сада се покрете и шакама страховито лупи у наслон дрвене столице и скочи:
– Шта? – викнуо је грлом које се тад откаменило, викнуо је тако да је и ван двора одјекнуло. Окрену се и опет викну: – Ана! Ана! Зовите Ану! Доведите војводу Мирчету и Рафајла! Слуге! Сви мужеви овамо!
Ана утрча и одмах разумеде. Немања јој прискочи и грубо зграби за рамена, вичући:
– Растко је нестао… нестао, схваташ ли! – Немања се окрете дворјанима који су улетали у просторију, опет постаде наредбодавац, али веома разјарен и ужаснут, баци још једном поглед на своју жену која се рукама ухвати за главу, притисну слепоочнице и заклати. Немања нареди:
– Хитро сви на коње, сви колико вас овде има! Претражујте целе ноћи шуме одавде до врха Белог брега и около! Мирчета! Утврди да ли је и још кога из двора Растко повео! Рафајло… Пошаљимо гласнике, одмах да крену и низ друмове питају којим је путем и када прошао.
Издавао је наредбе хитро.
– Па можда ти је Растко отишао негде да се забави, млад је! – рече један од дворјана.
– Да ли си икада видео Растка да је отишао да се забавља? Па он се не одваја од старијих и од монаха, као ни ових дана од нашег госта… А где је наш гост, Светогорац? Да ли га је ико од ноћас видео?
Дворјани који још нису били пошли и дворјани који ће остати док буде претрага трајала, погледаше се. Немања се окрете својој жени:
– Отишли су заједно за Свету Гору!… А куда би наш син Растко другде!
Запрепашћен том мишљу, Немања додаде: – Твој и мој син, у ствари, једино на манастир и мисли!
И старац се сручи, седе на столицу, и покри лице шакама. Рамена су му се тресла.
Ускоро у двору наста нека необична тишина, само су се у даљини виделе светлости бакљи које су носили они који ће до јутра да претражују неће ли наћи бар траг од младића којег су можда растргле звери.
Сутрадан, војвода Мирчета је са великом четом ратника на хитрим коњима кренуо у Византију са писмима за носиоце државних и других власти, у којим је Немања молио, па и претио – да му помогну у враћању Растка, силом или милом, ако се игде буде појавио.
Дан пребогат сунцем, спокојством, цвркутима и баснословним расположењем младога Растка. Коњи разиграни, хитри. Шуме, по гдегде ливаде, па мајушна села. Стада и стада оваца. Повремено градић, па нове планине. Монах је налазио стазе и избегавао раскрснице и гостионице, а Растко је киптео од радости и све време неуобичајено о много чему причао.
– Ти се, оче, не чуди што толико причам. Ја то чиним не само зато што се због бекства радујем, него и зато што ти треба да ме боље испиташ.О, ако иоле утврдиш да нисам за монаха, одлучи да ме оставиш и вратиш мојима. Тада ћу да будем најтужнији човек кога знаш. А знаш ли да сам данас најсрећнији? Па чак и ако би ме вратио, ја сам данас због тога што симе повео у монашење, накупио радости и среће за сав мој век… Господе,колико много причам и колико ћу тамо радо да ћутим… јер је свака људска реч вредна, не треба је залуд просипати…
Пролазили су поред неких усамљених кућа, наилазили су на реку и на шумне воденице, па на ливаде на којима је стока мирно пасла, па на путнике и сељаке који су им се клањали. Мало касније, Растко се опет приближи монаху, па поверљиво настави исповест:
– Можда сам негде о томе читао, или од других чуо шта све подстиче човека да рашири руке и крене ка Богу, да Му верује, да Му се врати… Углавном један од четири подстрека преовлада и поведе душу ка Богу. Сва четири владају мојом душом. Први подстрек јесте лепота створеног света. Она семени открила када сам имао седам година, када сам видео шуму у снегу и леду, као сан чисту и величанствену… Плакао сам од лепоте, плакао сам на рамену једног монаха. Други подстрек ми је била мудрост са којом је Бог изградио свет. Неки необичан философ ми је причао да је наша планета мрва у свемиру, да сунце наше није једино и да таквих има на милион… и ја сам плакао од среће што тако нешто мудро Бог може да створи. Каква моћ икаква мудрост, незамислива! Од те моћи многе обузима страх, па такве људе страх води ка Богу. Па ако, нека, нека их страх и води кад не умеју да виде лепоту и мудрост које мене воде до плача и усхићења… Али, оно што мене највише води ка Богу и везује за њега, то је љубав. Реци, шта има лепше од љубави? Чуј стихове апостола Павла, слушај их, молим те…
Растко рашири руке и као да загрли шуму, пуну старих и усправних борова и јела, поче:
– Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер, делимично знамо и делимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је делимично. Када бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско. Јер сада видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познан. А сада остаје вера, нада, љубав, ово троје, али од њих највећа је љубав…
Растко је то изговорио у заносу, са пуно узбуђења тако да се около орило. Стара шума је, величанствена и тиха, те речи примала и одјекивала. Растко се окрете ка сапутнику и погледавши га у очи, рече:
– Кад би ти знао колико волим Њега? Кад би ти то знао… и, не би сени за трен ономад размишљао. Ја више и не знам за себе, ја сам се давно већ сав предао Исусу Христу… Господе, како је то лепо… Мили, Господе,како је то лепо… волети Те!
Монах иза њега је узбуђен осећао како га вреле сузе пеку. И сам се налазио у заносу, па ипак је, чим су доспели до једног врха, опет добро осмотрио појављују ли се гониоци где и онда настављао све тако, са Растком, све док у даљини пред њима не изби море. Било је још доста далеко, али се светлуцало на сунцу. Расткове руке се раширише. Хтео је да то све загрли. Пуна радост у њему нагло се смирила, обузело га је свечано смирено расположење. Када му са једног виса монах показа део обале који се истапао у светлости и одблесцима мора, Растко претрну. Монах рече:
– Одавде почиње Света Гора. Атос!
Растко осети мир као да је на литургији… Монах настави ка долини и мору, а за њим младић, стиснутих усана, упирући поглед ка светлуцавом мору и зеленом полуострву, скраћена даха у некој тихој, благој, новој екстази. Одједном осети страх, јак као муња. Страх да га сада очеве потере не спрече у последњем кораку из старог у нови живот. Тај страх је у много мањој мери осећао све време пута, али је сада забринутост прерастала у панику. Међутим опет се озари миром. Знао је да га на ово путовање не води стари монах пред њим, но Бог… Дођоше до обале на којој су рибар поправљали чамце. Они су срдачно поздравили путнике, а једном од њих Рувим предаде коње. За то време Растко је стајао на самој обали. Провидна вода га је малим таласићима и шуштањем по песку прскала, а он је жудним очима гледао три једрилице које су, размакнуте, пловиле тамо-амо гуркане ћарлијајућим ветрићем. Поглед утопи у зеленило светог полуострва.
– Да, сине, то је Света Гора – проговори његов водич. – На Атос је била ступила Пресвета Мајка Божја. Више векова овде долазе по стотине и стотине монаха из целога света. На ову земљу женска нога више не ступа, а мушка не одступа; нити ко жели да оде са ње, сем нас који морамо послом по свету.
Једна од рибарских једрилица се доста приближила, рибар у њој се тако нашао окренут лицем обали. Монах спусти торбу и обема рукама махну ка њему. Окрете се ка Растку, ухвати га за мишицу и топло му се загледа у очи:
– Да ли ћеш моћи заувек да оставиш свет, богатство, моћ, славу и дазаувек останеш овде, на Атосу, где сем Бога, тебе и молитви ничег другог немаш, баш као и остали монаси крај тебе по манастирима, пећинама и пустињи. Изабери сад, ком свету желиш да припадаш!…
Растко подиже руку:
– Само томе који је на Светој Гори. Заклињем се. На Светој Гори да останем и никада од ње…
– Не, у то се не заклињи. Можда ће Бог од тебе да затражи да и ово блаженство ради других напустиш.
Пристиже једрилица и огреба своје дно о песак.
Стари монах даде младоме Растку знак главом и искушеник загази једном па другом ногом у воду и опет једном па другом ступи у чун. Док је монах за њим ступао, Растко поглед усмери ка Светој Гори. Није га скренуо са далеке обале где је требало да се појави манастир Русик.
Најзад је нашао оно једино што му је требало.
Рибар отисну једрилицу и она као бела лабудица заплови…

2 Comments

  1. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

  2. Дивна књига!