ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави
 

 
НЕМАЊА
 
Соба у малој згради од камена тамна је и топла. У њеном углу, на по стељи лежи породиља, смешка се. Крај ње је тек рођено дете. Врата на соби се нагло отварају. Завида бурно улази, збаци са рамена кожух обасут пахуљама снега, прилази постељи, хвата своју жену за надлактицу и изненађен посматра дете:
– Крупнији је од свих беба које сам видео!
Крупнији – изговара породиља, а умор јој кида осмех – Зар заиста у овом крају нема православних свештеника? Хтела бих да сина одмах крстимо.
– Крстићемо га код католичког, а кад Цариград дозволи да се вратимо у Рашку – прекрстићемо га.
– А име, Завидо?
– Немања! Старозаветно име! А ја му то име дајем из другог разлога:родио се у прогонству, где ничега нема осим нас двоје и три брата, па нека он потом има све! – одушевљено Завида посматра дете.
Преморена, породиља гледа мужа измученим очима. Ватра на огњишту запуцкета. Из даљине су се чули вукови.
 
* * *
 
Прошле су године. Једног преврућег летњег дана остарели Завида прими гласоноше из Византије. Они му уручише писмо пријатеља ратног, Николе, једног од дворских саветника. Хитро га прочита, сину од радости, зграби свој стари мач и позлаћеном дршком лупну о врата.
Појави се његова жена, забринутог израза лица, али не успе ишта да каже. Завида викну:
– Синове позови, и дођи и ти!
На вратима се појави њихов једини слуга Адам. Он чу, излете и са прага, колико га је грло носило, викну у правцу густе шуме што се протезала одмах иза градине пуне цвећа и поврћа:
– Тихомире! Мирославе! Страцимире! Немањо! Отац вас зове! Хитpo!
Двоје старих једва стигоше једно другоме ишта да кажу кад уђоше најстарији син Тихомир и његов брат Мирослав. Обојица беху средњег раста, али Тихомир беше уског лица са врло хитрим трезвеним очима и грбавим носем, а његов млађи брат са сталним осмехом у очима и спорошћу у покретима и говору, беше некако као одсутан. Чим је ушао, Тихомир је проценио о чему се ради:
– Охо! Ето вести коју смо чекали деценијама!
Утом уђе Страцимир, грдосија лених покрета. Безизразно погледа родитеље, климну главом и седе поред оца. Завида упита:
– А где је Немања?
– Пре се рвао са медведима, а сада дресира махните коње! Одмах ће,док се умије. – рече Тихомир са извесном јеткошћу.
Отац га са малим прекором погледа, али ништа не рече.
На улазу се појави Немања. Растом још виши, вижљавији од Страцимира, густе смеђе косе, и отворена израза лица, убрусом је брисао врат и раздрљене груди. Видевши оца и остале, кликну:
– Враћају те у Рашку? Опет си велики жупан! – прискочи те оца зграби и са столице подиже; док се старац смејао, изљуби га, па га потом пусти,окрете се мајци, њу изљуби, а затим зграби Мирослава и на крају Тихомира који га, згрчен, искоса хладно одмери и нападе:
– То понашање је само теби допуштено!
Али, Завида се и даље слатко смејао.
Из строгог старца сада је избијала добродушност, укућани се разбукташе од радости, али се тај талас умири кад отац брижно поче:
– Још цар није донео одлуку о мом постављењу, мој ме пријатељ из Цариграда само обавестио да на то будем спреман… па како то може бити још овог месеца…
– … Или кроз неку годину – јетко убаци Тихомир, али стрпљиви старац настави:
– … Требало би да вам одмах, сада, откријем шта сам одлучио да учиним када будем добио власт. – сва четворица су га пажљиво слушала. Чим је примим, сву ћу је предати Тихомиру, а он ће сваком свом брату дати на управљање по део своје жупаније…
Тихомир се усправи и одахну, а Мирослав поцрвене и рече са нескривеним задовољством да је он то и очекивао, али отац са свом озбиљношћу настави:
– Тако, у ствари, свима дајем непроцениво вредан и тежак дар. Децо моја, ви пратите догађаје, али ја сам их боље сагледао. Видим да такве терете више не бих могао да поднесем, па сам због тога још више дужан да вам те тегобе што видније откријем. Тамо је заиста тешко владати…
– Зар мислиш да би ико од нас био бољи од тебе? – рече Немања врло озбиљно и замишљено.
– Не бих волео да знате шта мислим о некоме од вас! – отац одговори срдито – али увек имајте на уму, ма који од вас владао, да смо на Балкану ми, Срби, најбројнији, али најрастуренији народ и да се налазимо између Истока и Запада, да ће се силе света тек тући око нас, Цариград и Рим, Византија и западне државе, или две цркве, православна и римска, па ће њихова узајамна мржња и Србе да прождире… Ако коначно изаберемо Исток, нас ће сурови Запад стално да напада. Ја вама дајем у руке раздељен, а тако добар, добар народ, добре душе, праведан, и… расцепан. Четири вере га цепају: поред римске и грчке све више се множе секташи, а многи Срби се враћају старој многобожачкој вери. Тако разједињене појешће нас и суседи. Ето, на самом Балкану се налазе још две државе сурових Хуна: Бугара и папиних Мађара, а то су древни ратници. Како ћете вас четворица, а и ваши наследници, Србима и себи да обезбедите просторе, живот, па и државу на немогућем, овом тлу? Не знам, али, ја сам врло стар за тај задатак, и веома сам … забринут. Куда повести Србе, куд повести себе? Да ли ћете бар ви, млади, знати то што ја не знам?
Испод седих огромних веђа старчеве плаве очи усмерише се ка сваком сину по реду, а Тихомир рече прилично оштро, као да прасну:
– Дакле, ти сумњаш и у нас, и у мене?
Одједном старац скочи, столицу на којој је седео преврну, и с песницом у ваздуху, као да свима у соби прети, грмну:
– Сумњам! Сумњам у све народе, у вас, у себе! Сада је време да човек изабере свој пут ка Богу између толико лажних путева, а владарима је дато да свој народ за собом на прави или на погрешан пут повуку, а само је једанпут прави! Остали су путеви јереси и брљања! За коју си се, веру, сине Тихомире, ти коначно одредио? – упита жестоки старац.
Сви се у соби умирише… Старац опет седе на столицу коју му, чим је била пала, поставише. А тада Тихомир, двоумећи се, ледено рече:
– Ја сам… склон византијској, православној вери, мада још нисам сигуран, не у то да ли је она истинита, него да ли ће она и да опстане! Папа је скупио све моћније силе запада, а Ромеја је дивна тврђава која се од старости сама руши. Ја ћу народ и себе повести ипак оним путем који ће… главе да нам спасе! – и Тихомир заста, али старац ојађено рашири руке:
– Ето, то је разлог због чега власт преносим вама. Да, то је… главни разлог: да ли сам изабрао праву веру. Јер, требало би да одредим судбину Срба. У ово време се ломе и рађају светови, цркве, државе. Куда да кренемо, одговорност је пред Богом. А куд народ, одговорност је још већа. Куда ићи? Ето, нисам ни ја сам сигуран: половина Срба у Зети је већ пришла Риму, сви Срби у Босни као да ће богумилима, већина Срба у Рашкој хтела би Православљу, а многи би назад многобоштву. Ни ја више нисам довољно уверен која је страна у праву – заврши старац ојађен и спусти тешку руку на сто.
И Страцимир и Мирослав су са извесном неодлучношћу пратили разговор, али Немања се ведро насмеши и питомо рече:
– Ја сам сигуран, ја сам изабрао праву веру још док сам био дете! И нуткаћу и народ који ми дајеш, да ту веру прихвати… без обзира на то у шта тај народ сада верује. А који си део Рашке доделио мени, оче? – упита очито све веселији и оцу намигну.
Старац се грохотом насмеја:
– Баш онај који највише нагиње Православљу! Област Топлице и Река… Али, твој је део најмањи – рече помало подругљиво.
– Не мари – ведро одговори Немања. – А има ли тамо густих шума?
– И медведа, каквих ни овде нема! – Завида се од срца насмеја.
Сви су се такође смејали и разговор се настави о томе како је и шта потребно да се уради, колико су друга браћа добила земље на управљање, и тако даље. Једино нису споменули шта ће радити ако се на цареву одлуку опет буде морало дуго да чека. А баш се то и догодило: прошло је још доста времена до часа када је Завида био позван да своје синове уведе у византијски посед, велику жупанију Рашку.
Али тог дана до касно увече срећни чланови те племићке куће правили су планове, па се Завида са женом, заиста уморан, повукао у спаваћу собу и једва се свукавши, скоро пао у постељу. Тихо је рекао својој жени док је она гасила малу уљану лампу:
– Врло сам, врло незадовољан… њима!
Она заста у покрету, па полако спусти лампу на сто. Тело се погурене жене врло јасно оцртавало према прозору. А напољу је месец обилно просипао спокојне зраке преко шуме и вртова. Споро седе на кревет поред мужа. Чврстим невеликим шакама стисну његову руку:
– Бог ти је дао четири сина бољих од најбољих! Тихомир је мудар илукав… Мирослав као девојка племенит! Страцимир стамен! А Немања…о, па том се твом сину сви који га знају, диве!
Муж се придиже и наслони на лактове, па одговори:
Твој Тихомир је подао, Страцимир тупав, Мирослав бебаст… Само је један добар за владара… сто пута бољи у свему и од мене, то је најмлађи, Немања… Срећа је што он никада неће кренути против најстаријег брата. А несрећа ће бити ако старији брат крене против Немање! И то може да се деси… Ето, ја се као отац бојим тог сукоба, а као србски владар, ја бих га желео… Ко би мом народу био бољи владар од Немање! Нико! Никад!
Згрчена, стара кнегиња се није ни помакла. Толико је снажно осетила да је то све истина. Привид среће био је прснуо, остала је стварност. “Невоља је у људима, не ван”, мислила је.
Ноћ је у ствари нека врста тихог концерта, цвркута ноћних птица, зујања инсеката, крикова звери, шумова ветра. Обест људска углавном то све и не слуша, сем кад ово плетиво шумова нешто не поремети. Зачу се све јачи топот коња, стари се узнемирише, неко је у невреме долазио и својим гласом надјачавао урлике паса из дворишта.
– Хеј, Немања! Кућа Ивана Јовановића у Вијорицама гори! Гори! Помози, Немања! Помажи!
Двоје старих се приближише прозору. Коњаник је одјурио даље, а са десне стране врхови шуме су се светлели, Немања је већ трчао кроз двориште ка штали. Завида се нагну над своју жену и бесан рече:
– Није звао у помоћ ни Завиду, ни Тихомира, ни Мирослава, ни Страцимира. Сви у помоћ зову Немању! Само њега, или најпре – њега. Он је већ на коњу, а његове браће још нема! И он неће ни да их чека… Види, како се у том смиреном човеку појављује владар. Владар и над собом и над другима! О какав, какав владар!
И стварно, Немања енергично нареди слуги Адаму који се бунован појави из кућице крај штале:
– Нека за мном крену Страцимир и Мирослав… Нека понесу по ведро, а ти остани ту, крај старих!
– Зашто Тихомира и не спомиње! – старац прошапта.
Чим Адам отвори капију, Немања на коњу одјезди стазом кроз шуму. Тек се тада појавише Страцимир и Мирослав, али свакако су већ били чули Немањине речи. Трчали су ка штали… Убрзо и они на коњима појурише у таму.
Најзад у двориште изађе Тихомир, закопчавајући блузу, па се врати у зграду, а Завида шапну својој жени:
Тихомир се понаша као владар, јер зна да ће то и бити, а Немања јевећ владар по својој природи… Страцимир и Мирослав су рођени вазали…Али, коме ли ће они бити корисни?
Старац се одједном испрси. Био је растом много виши од супруге. Гласно рече:
– Врло сам, врло миран и Богу захвалан што ми је дао Немању. Таквиусрећују друге, они гасе а не праве пожаре, они стварају а не руше. Заштоми Бог није најпре Немању дао! Он би народ повео у живот. О, како тешкавремена долазе, тешка и мутна времена!
Утом уђе Тихомир, седе на постељу, и рече:
– А што си синове пустио? Зар да племићи гасе по селима пожаре? Старац се расрди, али савлада, па без речи приђе својој постељи и леже. А Тихомир се, равнодушан према очевој очитој љутњи, обазре мајци па заподенуше дуги разговор о томе какве све одоре и опрему за свечани улазак на власт у Рашку, Рас, треба да обезбеде за њега, Тихомира, па за старога оца и мајку и најзад за браћу…
У саму зору, дојури на коњу сусед Јеремија, снажан и бркат, веран човек. Док је Адам, увек тужна лица, отварао капију, а пси се око госта умиљавали, Завида и Тихомир пожурише да га дочекају. Гост је био гарав, и уморан, и подоста рањав, и подеран. Почео је док се крај бунара умивао:
– Од двадесетак домаћинстава петнаест су католичка, три богумилска, а само Ивана Јовановића и Гргура Пеића су наша, Православна. Разумеш ли ти то, Завида, да ниједан католик не хте да гаси пожар… скоро сви мештани су са рукама у џеповима мирно гледали туђу несрећу; гледали су хоће ли ватра да захвати и оне друге кућице Ивановог имања… А тада наиђе Немања… замахну корбачем над њима… страшно им попрети и… улете и сам у ватру… Сви сељаци, тада као опијени, кренуше за њим. Полетеше и жене и деца… и сви веома брзо угасисмо пожар, и то, срећом, јер потом ветар промени правац… Цело би село Вијорица изгорело да није било бича твог Немање…
Завида, узбуђен, рече:
До данас нико није видео да је Немања бичем и коња ударио! А одакле му одједном бич?
– Узео је мој, из штале – промрмља Адам док је из ведра сипао воду на огромне шаке Јеремијине. Тихомир, који је све време стајао поред бунара, јекну:
– Од сада ће Немању да мрзе сви католици у Вијорици.
– Ох, неће! – насмеја се сусед грохотом. – Сад га католици госте, перу,мазе… Па спасао је цело село тим корбачем, рекао сам вам.. Но, нису били лоши у гашењу ни твоја друга два сина, Завидо! А сада се сви у селу са Немањом договарају да Ивану саграде нову зграду…
Потом поседаше у хлад огромног ораховог дрвета, а тек после читавог сата дојахаше, бодри и весели, три млађа Завидова сина, са даровима у рукама, и са огромним судом пуним јаког пива којег су необично добро справљали у Вијорици. Само што седоше, Тихомир прасну, а на његовом се челу појави голема црвена мрља, знак да је веома узбуђен.
– То тамо нећеш смети да ми радиш. Син Завидин, а брат великогжупана, може само друге да шаље да по селима воду носе и пожаре гасе…
Сусед се трже:
– Добили сте, Завида, Рашку? Дао си је Тихомиру?
Али Завида га прекиде, притиснувши његову шаку својом о сто. Отац је брижно и оштро посматрао синове, а Немања, обгрливши својим огромним шакама врч са пивом, погледа свог брата дугим, врло чврстим погле;OM:
– Тихомире! Ти си ми старији брат! Слушаћу сваку твоју наредбу,сем ако хоћеш себе и нас да поведеш у католике или секташе… или ако однар^ражиш нешто што није праведно! У том ћемо случају да се раздвојимо, па макар и ти и цар Манојло пошли против мене, малог сеоског жупана.
Тихомир снажно удари песницом о сто… али друга, шака његовог оца, још се снажније спусти на његову и стеже. Још никада Завида није имао тако страшан поглед, нити је икада снажније викнуо:
– Доста! – па погледа све около, свакога у очи, и тресући се целим телом, рече:
– Немања, сине! Имаш мој благослов! Ако Тихомир скрене вером каримском папи, у богумиле, или у коју трећу јерес, ниси дужан да га слушаш! И ниси дужан да слушаш ни мене, ни њега, нити иког другог ако од тебе тражимо нешто што по твом осећању није праведно. Ето, то рекох пред Богом, а и пред тобом, Јеремијо.
И заиста је прилично времена прошло када је цар доставио одлуку на основу које је Завидов син Тихомир кренуо са целом својом, односно очевом, породицом да преузме власт у Рашкој. У главном граду Расу свечано га је сачекала нарочита делегација византијског цара Манојла Комнина, сва властела жупаније, огроман део србског народа и свештенство, састављено скоро у целини само од Грка. Дуго путовање, а потом дочек пун усклика, метежа, звукова труба и фанфара и удараца бубњева, веома су уморили старца Завиду, па он, током вечере, погледом затражи Немању и овај одмах скочи и поведе оца у спаваћу одају дворца око кога су масе народа уз веселе ватре пиле, јеле и певале.
Немања је помогао старцу да легне, а седа глава је скоро пала на перјани јастук. Очев се шапат једва могао да чује:
– Сине – рече покушавајући да стисне надланицу свог миљеника Нисам нимало срећан иако сам остварио све жеље, добио и разделио вам жупанију. Срби су најбројнији народ на Балкану, па ипак немамо ни државу своју, ни цркву своју, ни владара доброг… Помози му, сујета ће га убити… Помози брату свом, не због њега, него због самог народа, Немањо!…
Немања схвати да је његовом оцу одувек народ Срба био пречи и дражи и од сопствене деце. Осети узбуђење. Није знао да ли да се том сазнању радује или не. У њему букну неизмерна, заиста неизмерна љубав према оцу, али и она скривена – према Србима, према народу.
Завида се брзо опоравио, али није могао да учествује у увођењу осталих синова у власт над покрајинама. Страцимира и Мирослава одведе у њихове крајине велики жупан Тихомир, а Немања је у Топлицу пошао само у пратњи неколико властелина који су отуд били дошли у Рас да сачекају породицу Завида и Тихомира.
Беху то веома озбиљна и угледна два господина, пребогати властелини који су мудрим очима посматрали горостасног Немању, но и он је њих још помније и скривеније проучавао. Све су се више и он њима и они њему допадали. Када су избили на чисту раван, са једног врха планине ка њима се сјури друга група племића и ратника, са заставама, трубама и усклицима. Међу тим јунацима, односно испред свих, јахао је очито врло млад племић, чије лепо лице брада још није нагаравила.
Чим су доспели до свог новог жупана, скочише са коња и дубоко му се поклонише, а и Немања сјаха и приђе им, загрливши се са сваким од њих.
Али је све чешће скретао поглед ка младићу коме је лице блистало. Јашући један до другога широким друмом низ падину, младић Рафајло, пун смеха и речи, раздрагано просу своју радост:
– Ми јесмо као на крају света, убачени у ове шуме, али знамо много,вести трче по друмовима… Ми знамо много и о твом поштованом оцу, браћи и теби. Свима нама је мило што си ти постао наш господар… А ја ћу бити, верујем, најмлађи ратник у твојој војсци… У твојој, твојој, кад буде настала… Моје је име Рафајло… Пре две године умрли ми родитељи…
Један од оних најстаријих властелина рече:
– На самрти његов отац постави најмлађег сина, Рафајла, за старешину задруге… Само да видиш како одлично води огромно домаћинство!
Била је среда када је дошао у своју жупанију. Дочекан је срдачно и са радошћу, и цвећем, и весељем у тој мери да су стари људи потом објашњавали како је сама душа народна осетила каквог владара добија у Немањи.
Већ у недељу Немања се покрстио и прешао у православље.
Живот у том крају као да се нагло расцветао, проширио, пролепшао, као да је почео да се од обиља гуши. Народ је осетио у Немањи оца, племићи брата, свештеници сина.
Рафајло се од свог господара једва кад одвојио, али је и даље својом имовином више него добро управљао. Тако је једног дана рано дошао у Немањин двор да би обишли радове на оправци мостова срушених поплавом. Наиђоше делегати занатлија и донеше пуну кесу златних и сребрних новчића. Такође ненадно, дође владика са три свештеника. Сви Грци. Њима Немања даде све то благо као прилог за дизање цркве. Најзад Немања и Рафајло кренуше ка реци на којој су обале биле скоро опустошене. Недалеко од двора угледаше како се двадесетак сељака, до пола стојећи у води, муче да испод полусрушеног моста подметну огромно посечено стабло.
Из даљине још Немања примети да су ти људи у опасности, ободе коња и свуче прслук, па са седла скочи у воду и у последњем тренутку подметну раме испод грдног стабла које је почело остале да пригњечује. Узвик олакшања изби из свих и стабло потурише где треба, а Немања изађе из воде у коју је загазио до гуше. Баш тада друмом изађе једна омања група византијских војника, са заставицом троугластог облика. Беху то свакако врло свечани царски гласници. Приближише се Рафајлу и Немањи и један запита на чистом србском језику:
– Хеј, којим ћемо путем до двора Немање Завидиног, момци?Сви Срби поглед усмерише ка Немањи, а он Запита:
– Шта желите? Ја сам Немања…
Ти? – узвикнуше сва тројица у глас, и сви се са згранутошћу загледаше у снажног човека у влажној испрљаној кошуљи. Заповедник извади из своје торбе, запечаћен свитак. Скочивши са коња, поздравивши Немању војнички, а још са чуђењем у очима, предаде га Немањи.
– Како! – промрмља Немања више самоме себи у брк него Рафајлу који му се једини био приближио, док су сељаци около, прилично широки круг направили. – Зар мене, баш мене, цар Манојло позива?
– Свакако, али не оваквог… Хајдемо до твог двора. Сачекаћемо те док се не преобучеш… цар је са војском близу… – рече тај предводник још збуњен, а импресиониран растом, изгледом и хитрином жупана који, скочивши на коња, простим покретом руке нареди Рафајлу и Византијцима да крену за њим.
И све друго што је даље видео задивљавало је плавокосог најамника и царског гласоношу. Прелеп двор од камена и дрвета, две-три групе властелина који су дојахали да јаве вест како се цар са огромном војском идући ка Мађарској зауставио негде у оближњој планини, Немања који се појави у блиставој одори, његова прелепа црнокоса Ана, врло млада жена у другом стању, огромна брига свих, а смиреност жупана када су га испраћали, отвори гласоноши срце, па он и непитан, успут, јашући уз Немању, поче повериво:
– Не замери ми, високи господине, али још не схватам што цар са целом војском крете овамо, и што хоће да прими једног… опрости… само жупана.,. Цар Манојло Први је и највећи човек и најмоћнији цар на свету.Он ваљда још није ни видео обичног жупана, а пред њим падају и велики жупани и краљеви… Но, знаш, он је помало обестан и чудан… Византијом влада церемонијал вековима глачан. Чак и царева мајка прилази свом сину као цару, ритуалом јачим од закона, али наш цар све те обичаје уз неку радост хоће да сруши. Страшно! Позива на турнире простачку западну властелу, са њима се такмичи, рве и мачује… Византија због тога пати! Незамери, али шта он хоће сада са тобом, када си ти само један обичан жупани кад над тобом има твог брата? Надајмо се добром, надајмо се да нисинеко зло учинио… Цар је диван кад није љут…
Прошли су кроз две неочекиване страже кад са једног виса сагледаше луг, окружен шумом у којој су се белели и шаренили бројни шатори, са једним прелепим разнобојним, царевим. Посвуда се кретали ратници, одасвуд допирали гласови људи, рзање коња и ударци о наковањ, она ситна звоњава при оштрењу оружја…
Жестину подневног сунца расхлађивао је планински ваздух са поветарцем који је разносио мирис траве, биља, дрвећа, лишћа. Немања је запазио како се византијски војници одједном променише: почеше да затежу блузе, поправљају косу и, уопште, са неким страхом да се доводе у ред, не скидајући поглед са царевог шатора. Србин поверљиво запита плавокосог гласоношу:
– Зар се толико цара бојите?
Побледели најамник га за трен погледа, па поправивши опасач тихо рече:
– То није страх… то је нешто страшније. И лепше…
Кад су сишли у луг одједном из дубина шуме почеше да се појављују бројни млади ратници и њихове старешине. Идући ка царском шатору, Немања је то обожавање цара, тај страх и ту љубав Грка осећао у ваздуху. Из царског шатора излете у свиленој одори средовечни племић омањег раста, дотрча Немањи и више шапћући но гласно изговори:
– Ти си властелин… знаш како се пред царем клања… Молим те за мач.
У том тренутку из шатора изађе цар и прстом нареди церемонијал мајстору да се склони. Два човека безмало истих година и исте висине гледали су један другог у очи. Немања се наклони, несвестан тога да је тај његов наклон био недопустиво мали. Осећао је према цару поштовање, али и неку радост што је у њему открио човека са којим, просто, може да рачуна, а Немањина је душа заправо најпре такве разлике чинила између људи.
Ваљда је хиљаду очију војника из шуме и са ивица те ледине, округле као грчко позориште, посматрало свога цара и госта.
Цар се окрете једном од тројице који су иза њега стајали:
– Поставите сточић, две столичице, вино! У онај хлад.
Тихи шум изненађења, али не и одушевљења, допре од околних људи. Ниски округли сточић донеше за један трен, пехаре за други, столичице за трећи, а једна од њих, украшена златом, би упадиво виша од друге, но на обема се ипак ниско седело. Седе најпре цар, па Немања када му он то руком наложи, а и то послушна маса ратника пропрати кратким жамором.
Цар је имао кошчато правилно лице, проседа коса му је била ретка, залисци високи, очи тамне, проникниве, но ипак су повремено одавале благ подсмех, којим је понеке своје мисли пратио, или поунутрење и бригу док је слушао саговорника.
Није му сметало што су га очи толиких ратника пратиле. Био је спокојан, а говорио је не баш тихо. Његова стална послуга, тројица дворјана, стајали су ту, могли су да чују скоро сваку реч.
– Ти си, дакле, Немања! Баш сам хтео да те видим. Најмањи си жупан у мојој земљи, а највиши растом; најповученији, а најупадивији, јак си, да није ове врућине, вредело би се са тобом одмерити.
Цар је то споро и спокојно изговарао, а за то време живо се посматраху, али са све већим поверењем.
Много више знам о теби. Ти си борац, жудиш да откријеш тешкоће и одмах да их решиш. Праведан си, а строг, воле те сви и боје те се сви.Целим си срцем прихватио православље и веома утичеш на оне који још не могу да се определе… Видиш ли колико много ја знам о теби! Извештачи ми кажу да си, ха-ха, већи од своје, ха-ха-ха… жупаније… Зар није добро поређење!
– Добро, али не и тачно! Али ти свакако јеси и бољи и већи од своје царевине!
– А зар ти моја није добра?! – подозриво одсече цар.
– Ниједна царевина, ни моја жупанија, господару, није толико добра колико би могла да буде. А рекох да си ти већи од своје стога што ти дижеш њу, ти њу правиш бољом, а не она тебе.
– Ти ћеш ме увући у неку обавезу пре но ја тебе – осмехну се цар и брзо додаде:
– А зашто да не? Ја сам зато и скренуо са пута… Моја је царевина моћна, прелепа и најбогатија у историји и на свету… а тако је стара да бих све дао да је ојачам… Ја загледам и мале, јаке кочиће, на које бих велике зидове ослонио… а ти ми не замери… тебе нисам убројио у кочиће него ујака упоришта, у стубове, на осетљивом месту моје царевине, можда… ако то Бог буде хтео. Није ми значајан твој садашњи положај… Надам се, ни теби виши?
– Ја сам то у себи рашчистио, господару. Мој брат Тихомир је, по Божјој вољи, па потом по твојој, постао велики жупан, некоме је дато да буде краљ, некоме цар, а мени је речено само жупан.;.
– Зар? Поредак међ људима по Божјем овлашћењу праве људи, али ја ти говорим о моралној и карактерној хијерархији. Највиши су они храбри и поштени… Ја бих волео да такве људе имам уз себе и да на њих могу да рачунам. Хтео бих да видим могу ли на тебе да рачунам.
– Рачунај на мене, господару, у оној мери у којој ја рачунам на Византију и на тебе. Не жести се, господару! Ти ниси само ти, но и део царевине.Ни ја више нисам само ја, него и део моје жупаније. И на тебе и на мене утичу наше државе…
– Хеј! Ти немаш државу – викну цар, а лице му помодри од љутње. Ти имаш само део моје градине коју сам дао Тихомиру… Ни све моћније државе у свету нису државе. Само је једна држава легитимна и Божја, моја, славна по имену Ромеја, коју све више зову Византијом, само она легално постоји… Остале су… банде…
– Те све банде угрожавају твоју државу, па и мој мали посед. У твојој и нашој Византији постоје многи народи, краљеви и главешине који њу и нас угрожавају. Ако у таквом стању ти будеш штитио моју земљу, ја ћу ти увек бити и остати пријатељ… то јест, привржен, твој слуга. Већ сам ти сад пријатељ кад ти искрено говорим шта мислим.
– Али ти би већ сутра помогао рушење моје државе да би сачинио своју – лупи цар песницом о сточић.
– Ако твоја буде толико слаба да не може да одбрани Србе од папа, од Мађара и Бугара и од других, како би владар Срба свој народ заштитио, ако не својом државом, макар је градио и сачинио на рушевинама твоје царевине? – Немањи усне задрхташе од срџбе.
– Опа! Ово је поштено – рече Манојло врло љутито. – Своју верност мени условљаваш мојом лојалношћу. Зар дотле треба да падне понос цара пред сопственим жупаном! Не, не мислим да си ти горд, него мислим да ја морам да будем нешто другачији, па ми је зато ово пало на ум. У знак моје наклоности према теби даћу ти на поклон диван крај Дубочицу… теби и твом потомству, а то значи и добијање и лепог угледног положаја у хијерархији Византије! А ништа од тебе друго не тражим сем да будеш какав јеси… и мој приврженик… Схваташ ли ти то?
Немања је гледао цара у очи изненађено, цар Немању такође у очи ведро и оштро. И Србин полако, са поштовањем устаде. Устао је за њим и Манојло.
– За име Бога, господару… За име Бога! Тај драгоцени дар нисам заслужио, а и како ћу… а да не пореметим неке односе са другима…
– Ако су ти односи тако слаби да их ремети један мој мали дар, онда они нису добри. Бојиш се односа са браћом?
– Ох, не, они ће се радовати. Али стотинак других великаша у твојој царевини… неће.
Цар подиже руку и топло се осмехнувши, упита:
– И у теби има нечег детињског. Верујеш браћи, а увиђаван си где не треба. Примаш ли мој дар? – рече строго.
Немања потврди главом. Одједном је схватио да се налази на таквом врху разговора са ког се сваког тренутка све могло да суноврати. И запањена лица оних најближих војвода које је крајичком видног круга више осетио но сагледао, потврђивала су му да је царево расположење било на измаку. Цар му први пружи руку, руковаше се, а шум гунђања и изненађења около њих као да опет орасположи Манојла Првог. И он нареди онима около: да жупана Немању до двора испрати десетина ратника. Из почасти. А сам пође у свој шатор чврстим кораком презапосленог. Но – стаде. Окрете се Немањи који је био остао на свом месту, позва га руком. И сгрого га упита:
– Зашто си ти прешао у православље? Због твојих Срба, да би ти боље прионули?
– Да бих ја Богу боље прионуо. Ако је Бог Истина, а јесте, онда постоји само једна истина. Један пут до њега. Други мора да је погрешан. Образован јесам, али теолошки не довољно, но срце ми, ту где се две церкве сударају, говори да је истина овде, на Истоку… Срце ми хоће Истоку, оно ми бежи од Запада.
– Ја бих та два царства спојио,. под мојом круном, па макар и подпапином папучом, толико ми је досадило то цепање.
– Направио би грех, господару – одговори Немања. Био је опет свестан да се сав тај однос сада на врху може одмах да сруши.
Цар одједном пресече разговор.
– Довиђења! – рече. И окрете се.
Ускоро је сва Србија причала о необичном догађају и о поклону дарежљивог необичног цара жупану Немањи, а мала збуњеност неке властеле том царском пажњом очас је прошла. Немања је наставио да води жупанију смирено, добро и смерно, а односи између њега и браће привидно су остали непромењени, мада је дубоко у себи осећао да је цео тај врхунски догађај ипак изазвао у души његовог брата Тихомира нешто слично суревњивости.
Једног прелепог дана Немања се приличнокасно вратио са обиласка њива и одмах је отишао ковачу који се испред ковачнице трудио да савије железо за шарку. Морао је много шарки и другог прибора за нове кошаре да направи, јер њиве су се љуљале под зрелим животом, ово ће лето бити још плодније, говорио је Немања ковачу.
У том тренутку, на жустром коњу упаде у двориште командант страже војске великог жупана, стотник Жарко, човек црнпураст, и малчице необичних косих очију, широких погурених рамена, оштрих смеђих бркова. Скочи са коња:
– Господару Немања… доносим ти хитан позив браће. Траже да одмах са мном кренеш њима, нешто се важно дешава.
Тад у двориште ујаха и Рафајло, и чу Немању кад рече:
– Зар се стварно десило нешто тако озбиљно да треба да путујемо ноћу? Треба ли још неког да поведем?
– Поведи мене, ма куд ишао – реско се Рафајло наметну.
– Ако одмах кренемо, можемо да се у крчми успут малчице и одморимо. А ако хоћеш, поведи Рафајла – рече стотник, прилично нерасположен.
Немања се уми и преодену и одмах потом три јахача појурише кроз шуму која је већ почела да се припрема за ноћ. Ускоро је и тама прекрила свет и постала тако густа да је танушан месец био немоћан да путницима олакша путовање.
– Мој коњ је преморен – добаци Жарко. – Мораћемо да преноћимо у Вуковој гостионици.
– А мој није преморен, али врло нерадо каса – рече Немања – а шта му је, не знам.
– Да нас нека звер не нападне? Коњи наслуте зло – добаци Рафајло. Ма зашто си та, Немања, пошао без озбиљнијег оружја?
– А мој кратки мач? А и када сам са вама двојицом, шта ми више треба? – весело одговори Немања и успе да избегне грану храста испод које су пролазили.
Мало даље од раскрснице друма и стаза, усред шуме, видеше повећу брвнару, гостионицу, застртих окана. Није било гостију. Крчмар Вук, жгољави човек, коме је јабучица на грлу стално подрхтавала и коме су очи сјале, изнесе врло добро вино и хладно печење. Немања даде знак Жарку, па и он седе са њим и Рафајлом. Тек при завршетку јела замишљени Немања прекиде тишину:
– А што ме овако на пречац зову? Да смо нападнути са неке стране,рекли би ми да скупим војску. Да је посреди нека епидемија, чуо бих то од толиких путника.
Вук потом носећи чирак, одведе Немању па Рафајла, сваког у посебну собицу на полуспрату, у други део гостионице. Жарко их је пратио. Једно лако вунено ћебе стави жупану преко леђа, док другим прекри његов отпасан и на сто положен нож полумач. Вук из собе изађе са притуљеном лампом у руци, па и Рафајла тако сместише. А жупан је брзо тонуо у сан. Блесну му једна мисао када опет зачу рзање коња:
“Откуд у Вуковој штали толико коња, кад других гостију нема?”
И упаде у дубок сан, није чуо како су и Рафајла на сличан начин сместили у другу собу.
Пробуди се тек када нешто страшно тешко, тешко као планина, паде на њега. Беху то четворица снажних људи. Није стигао да схвати шта се догађа. Чврсто га везаше бректећи од снаге, без речи… Чуо се само пригушен узвик Рафајла и краткотрајна бука из његове собе…. Нападачи, тмурни људи, изнесоше заробљенике у приземни део, трпезарију, посадише их на столице и тада се из таме појави, потпуно бледа и избезумљена лица, Жарко. Немања грмну:
– Зашто? Зашто? Жарко! Јесу ли ти они то наредили? Стотник са страхом у срцу и са руком на мачу, приђе:
– Господару… Опрости… Они су ми то наредили…
Због чега? Зашто, човече? – застрашујуће одјекну Немањин глас кроз зидове дубоко у шуму.
Стотник покретом руке нареди својим послушницима да изађу. Они са осећањем кривице, страха и стида, оборених глава, скоро истрчаше. Жарку се тек тад опустише мишићи, па и шака која је била побелела на дршци мача.
Приђе везаном господару корак ближе и пун страха, поштовања и кривице, промукло, тихо изговори:
– Не, не, не знам, али… слутим… тебе живот много уздиже… Заиста те уздиже. Сам ти живот меће венце на главу Срби у Рашкој и они у Босни и Зети, знају колико си бољи од свих,.. а кад видесмо да ти цар Манојло поста пријатељ и заштитник, и да ти поклони Дубочицу, ми сви то прослависмо као нашу победу. А твоја браћа… а твоја браћа не… Они су се лажно радовали! Њих страх од тебе ждере…
– Не верујем – одсечно, више себи но стотнику, рече Немања, покушавајући да растурену косу поправи трзањем и забацивањем главе. – Не,не, не верујем…
Високи стотник прошапута са неком јеткошћу, дрхтурећи:
– Господару, само ти не видиш, Тихомир је твоја два брата напунио страхом… да си цара Манојла опсенио, да ће цар целу Рашку Велику жупанију да да теби, да је само питање времена кад. Сви србски крајеви ће као и Дубочица да у твоје шаке пређу…
– Води ме њима! – нареди Немања.
– Не желе то они! Водим те у затворску пећину, а брзо ћеш оданде,окован, на суд. Судиће ти за издајство. И сведоке су ти лажне спремили. А мени је Тихомир рекао да ће ми, ако те везаног не доведем, сву породицу да посече… Стога ми, господару, опрости…
Немања је оштро гледао стотника у очи. Лампа на столу је добро осветлила Немањино лице, опет је постало енергично и смирено.
– Слушај, све ћу да ти опростим… ако ово одмах ноћас јавиш мојима…И богато ћу те наградити…
Ратникове очи засјаше, а потом климну главом. Сав је тај разговор Рафајло, везан као и Немања, устрептало слушао.
После кратког времена група војника одведе двојицу заробљеника. Само је један од њих остао – стотников брат, Ненад, јер му је, тобож, коњ храмао. Тај јахач на том истом коњу потом врло здравим касом полете на супротну страну. Недуго затим Ана из двора разасла на све стране хитре гласнике племићима и ратницима, по Рашкој и широј Србији.
Већ пред зору се непријатна колона нашла близу пећине недалеко од града. Та је пећина била претворена у злогласни затвор, неосвојив са стране, па ипак је те ноћи пуно стражара добро чувало то тамно место. Главни стражар, проседе косе и оштрих бркова, врло напет изађе из пећинске тмине на јутарњу светлост. И док су остали стражари излазили и посматрали како војници скидају заробљенике са коња, нервозно нареди:
– Уведите их, ковач их чека… дрхтаће му руке кад види кога доводимо… А теби, господару, оде глава? А ја мислио да ће нама са тобом све на добро да крене!
Три стражара припалише снажне бакље и уведоше везане кроз уски ходник у пространу подземну просторију. Приковани ланцима уза зид, по тлу лежаху затвореници. У сред просторије, на камену, са малом светиљком крај ногу, седео је стрпљиви ковач Гргур, па кад устаде, онако ниска раста а огромне главе и широких рамена, видевши кога доводе, крикну од изненађења и страха.
Дрхтећи започе посао, звонио је сваки удар чекића о гвоздене окове, али он уграби трен да Немањи шане:
– Опрости, господару, опрости ми, мили! – те завршивши, приђе Рафајлу који је стиснутих усана са ужасавањем пратио шта се са Немањом и њим догађа, па и његове руке упадоше у гвоздене наруквице.
Потом стражари и ковач изађоше, а Немања дубоким гласом рече:
– Рафајло! Зар главу да изгубиш због мене?
Рафајлов глас, према дубоком Немањином, деловао је као да је врло висок и скоро весео, кад одјекну пећином:
– Ако је, господару, требало да је због неког изгубим, вредело је, брате, због тебе! Са тобом је лепо и живети и мрети!
Беху оковани један близу другога. А ту су и шапат и сваки шум, поготову звекет ланаца, непријатно одјекивали по хладној празнини.
Одједном, зачу се нечији глас, слабашан, исцрпен, нејасно одакле:
– Ко сте… вас двојица? Шта сте скривили? Убили сте неког?
– Нисмо – мирно одговори Немања. – Али неки ме терају да их побијем..
– Зли су, је ли?
– Управо су – зли, мој старче.
– Па онда, не убијај њих, ма какво ти зло учинили – појача се тај глас, као да се, јадник, однекуд приближио.
– Него?
– Убиј то зло у њима…
После тренут-два упадивог ћутања, Немања рече:
– Господе Боже, Господе Боже! А откуда теби та мудрост, старче?
– Ја сам Методије, православни монах. И нисам стар, само сам, брате,изнемогао и болестан. Неки су ме јеретици оптужили да сам ја запалио цркву, а нисам… Бог нека им грех опрости! Како ли ће они умрети? О, нека пре тога убије у њима сва зла сам свети Ђорђе. Ето, једино то им ја желим,а тако ће и да буде, јер се од срца молим Богу и светом Ђорђу. И он убија зла у нама. И отклања од нас туђа зла, не да им да се остваре…
Опет наста тишина коју су прекидали шумови дисања и звекет ланаца када би се оковани померали. Каткад су се чули гласови и узвици десетине стражара испред осунчаног улаза у пећину.
Неко од окованих тек се тад огласи:
– А ко си ти, ко је човек са тобом, одакле вас то доводе?
– Ја сам Немања. А са мном је властелин Рафајло Анђелић.Настаде звекет ланаца, одјекнуше узвици, узбуђени људи једва се смирише. Захвати их страх, потом се прибраше, па се настави узбуркан разговор, док је један од окованих од јада стално тихо лелекао, па наста мир.
Одједном Немања, чврсто, мирним а јаким гласом, прекрстивши се уз звекет ланаца се подиже и рече:
– Чуј, оче! Ево пред тобом се заклињем, као пред монахом, да ћу, ако ме Бог ослободи овога јада, манастир да подигнем Његовом светитељу Ђорђу!… И после тога борићу се против зла како Бог то изискује… А и ви сви,браћо, помолите се за све нас… и за мене!
Устадоше сви оковани, па пећином одјекну такав звекет окова и ланаца да неколико стражара са бакљама утрча.
Шапатом су даље причали, па се опет чу глас Немањин:
– Оче Методије! Уместо да мислим о томе шта ми се догодило… ти ме узбуди својом вером да треба убити зло у људима, а не људе у којима је зло…
– Па… господине, то је по мом мишљењу суштина православне вере! Бар тако ја мислим. Убијати зло у себи своје, у другима њихово. Зато сам ја и изабрао да одем у православне… Они копају и трагају да открију и уклоне оно што у њима самим није добро… а папини… изгледа, све више нагињу дапо свету кроје…
Немања га прекиде:
– Оче Методије! Те су мисли добре за монахе. Ја сам превасходно ратник. Ако на мене крене неко зло са мачем у руци, ја ћу мачем по њему…И ако неко крене противу праведника, као што си ти, као што су деца… мој ће га мач сећи… А ако се из овог зла извучемо, мораћу одмах мачем да сечем по злима, не дам да ме зло мучи и да ме стално прати. Али, хтео бих да се сва твоја вера прелије и у мене. А православни имају многе друге вредности, које сам осетио и пре него што сам ишта умом о неким церквама сазнао… Тако сам прво срцем, па потом, као сад, и умом пришао твојој и мојој вери. Мене су, у ствари, у њу уводили родитељи, али нико као један обичан србски сељак. Имао сам осам година када сам на очевом коњу одјурио уз врло високу планину. И тамо ми се коњ саплео, ја сам пао и веома се тешко повредио и онесвестио. И дуго сам био у несвести, кад ме један старац пронађе, одмах је оставио своје стадо, подигао ме на леђа и клатећи се од старости и слабости, кренуо низ окомито брдо. Дошао сам свести, а он ме је тешио, рекао ми је да се зове Јордан Филиповић, да је из села Видровца, да је православне вере и да се цело село за ту веру определило, мада је то реткост… па је залутао, једва ме до куће донео и предао родитељима. И нестао је, отишао, а ја сам све време потом са топлином и озареношћу, из срца, упорно мислио на њега, старца осредњег раста, са лепим жутим брковима, избораним лицем, плавим очима. Мислио сам на његову доброту,мекост, и чим сам оздравио, кренух са оцем да чика Јордана у селу Видровац нађемо… Нашли смо кућу његову и породицу, али не и њега. Казалинам да је сутрадан, пошто ме је рањеног спасао, умро. Али као светитељ.Његови су нам испричали да су тог дана сви, цела задруга, седели испред куће, заједно са суседима, јер беше недеља, и он је био ту. Одједном је устао усхићено гледајући у двориште, упирући прст у некога, кога нико од присутних није видео, и сав пресрећан рекао:
– Ето, ето Арханђела Михајла! Ето Арханђела Михајла! Долази помене! Децо, ја се данас престављам у Господу. Спремите ме! – рекао јеозарен и ушао у кућу.
Узбуђени, његови су га одмах оденули у најлепше одело, легао је на постељу^ упалили му свећу, и.. тада је издахнуо… И глас Немањин поста веселији:
– Тада сам већ схватио да сам ја видео правог светитеља, сељака, који је био светац највише стога што је био добар,… и да ту доброту нема свако од рођења, али у себе може да унесе, ако је и свесно усађује. Мислио сам и схватио, али нешто касније, да немам права да будем жесток и љут, ма како била моја природа бурна, јер онда могу да будем и неправедан према неком коме судим, јер је можда баш тај сељак светац, други чика Јордан…али, оче Методије, шта да радим са онима који нису свети, који су постали зли, који су… моја браћа… и које уз све то још волим?
Протекла је та ноћ и прошао следећи дан, а те се промене у пећини нису могле приметити. Када се другог дана спустила густа ноћ, уђоше са бакљама стражари, мргодни Жарко и ћутљиви ковач. Овај последњи рече:
– Твој ме брат послао да ти проверим окове, господару! Дај ми рукеда погледам – и сагнут, шапну: – ове ноћи, пред само зору, ослободиће вас твоји…
И Жарко погледом потврди Немањи ову поруку. Стражари, ковач и Жарко кренуше са лучама. Немања затвори очи и прошапта:
– Хвала Ти, свети Ђорђе!… О, хвала Ти, хвала!
Царевала је ноћ над раскошним шумама пуним летњих мириса, па и месец се појавио. Испред пећине су остала само четири стражара, а други, као њихова смена, беху у првом проширењу пећине већ заспали.
Зора се већ навелико приближавала када будни стражари, одједном, на делу друма који је из шуме ка граду вијугао пролазећи надомак пећине, приметише нешто необично.
– Шта је то? Господе! – један од стражара је трљао очи. Нека свита,сабласна и нечујна, пролазила је приближавајући се пећини. Петнаестак и више њих ишли су држећи један другога за раме у реду који се дугачак повијао друмом као огромна проходала биљка обасјана месечином. Један од стражара схвати:
– Ох, људи моји, не бојте се! То је колона слепаца. Само први мождамало види – рече, па викну:
– Хеј! Зар сада, по ноћи?
– Нама је, господине, увек ноћ… Да ли је град далеко?
– За вас – прилично. Али наставите тако.
– Имаш ли ти воде за пиће? – упита један од њих и цела аветињска колона застаде.
Сва четворица стражара се погледаше, а један одговори:
– Ко сме да вама не да воде за пиће! Приђите! Читав ред се пови ка стражарима, а водич рече:
– Ми смо Бугари… Непријатељ нас у рату ослепео… Мене не сасвим…Један од стражара је већ био ушао у пећину, у прву просторију, у којој су на слами спавали стражари осталих смена, па изађе са две тестије. Слепи људи испружише руке, не ка тестиЈама, него ка стражарима који нису ни гласа пустили. Ослободиоци са једном буктињом утрчаше у пећину. Јауци очас сабласно допреше из гротла, па утихнуше, а мало потом одјекнуше тупи ударци чекића о гвожђе и звекет збачених ланаца.
Веома су журили. Зато раскидаху само беочуге али не и наруквице и прстенове око руку и ногу. Немањи најпре, потом и осталима, али Немања не изађе док све сапатнике не одвојише од зидова. Сада су плакали од среће, грлили Немању и једни друге, а жупану приђе исцрпен монах Методије, крхак као стабљика. Немања му у сузама пољуби руку. Излазили су у праскозорје. Небо се руменило, петли и птице појали. Немања изађе први. По два-три беочуга висила су са наруквица на рукама и њему и Рафајлу и осталима, трљали су уплакане очи и тетурали се од слабости и узбуђења. Савладани стражари падаху ничице пред жупаном молећи милост. Те добивши је, љубљаху скуте владару и прискакаху у помоћ својим дојучерашњим жртвама.
Од Немање се не одвајаше војвода Дејан, крупан човек, вођа овог подухвата; показа свом господару део шуме из којег сада искрсну неколико јахача који ка ослобођенима приводише брижљиво оседлане коње.
– Твоја Ана је злу вест одмах послала свим пријатељима и огромна војска племића и народа на Белом врху се већ скупила. Нови као плима на мору надолазе.. брзо ћемо уништити оно зло.
– Злу браћу? Или зло у браћи? – строго и замишљено се Немања упита, усмеривши поглед ка шуми одакле са освитком зоре већ пристигоше ратници и коњи. Хитро поскакаше у седла и војвода показа на оближњи врх ка коме ће се колона усмерити.
На челу су, уз Немању, јахали Рафајло, Дејан и Методије коме се снага у предивном јутру видно враћала. На репу ковач и стотник придржаваху најисцрпеније ослобођенике.
А што ти, господару, малопре, и кога то, упита треба ли убијати зле или зло у злима? – са нескривеним негодовањем изговори војвода. – То могу монаси да причају. Ми се, и народ и племство, сада листом дижемо против Тихомира, јер је за кратко време ојадио свој народ, завадио племиће, унео у све страх, неправедно суди, и благо отима, два твоја брата је понизио… а тебе послао џелату. Сада види, гледај све нас који смо стали уз тебе: ми ћемо мачем на њега, он је зао…
Немања је јездио нешто испред, стамен и усправна стаса, чиме се откривао његов дар да влада и другима и собом. Полако се окрете ка Дејану и прострели га тешким озбиљним погледом, и Дејан схвати да његове мисли и намере Немања не прихвата. Схвати и да ће бити онако како Немања каже, па и не дорече мисао до краја. Притом уочи озарене осмехе на Методијевом загонетном и Рафајловом одобравајућем лицу. Остали ослобођеници у колони урањаху у красоту шуме која се у безграничној раскоши купала у јутарњој светлости сунца.
После сат лаганог јахања избише на врх брда под којим се пружала висораван препуна народа који је ту сачекао јутро, док су са разних страна многим стазама и путевима придолазили и други племићи, себри, војници, па и монаси. Кад народ угледа жупана, наста неизмерно комешање са веселим усклицима, махањем заставама и оружјем. Окружише га за тили час. И он опет докучи ону нераскидиву везаност владара са народом пред Лицем Божјим. Сјаха и подиже главу према небу. И стојећи чврсто на тлу, иако га са свих страна тискаху покушавајући да га загрле или додирну, наслони главу на седло коња и заплака.
Истог поподнева, пред двором у Расу, велики жупан Тихомир са женом, децом и двојицом браће, напето посматраше како дворске слуге износе и хитро везују товаре на коњске самаре. У том један ратник на запенушаном коњу улете кроз отворену капију у двориште, сјаха и Тихомиру задихано саопшти:
– Страшна је војска Немањина, господару Тихомире! Огромна… За сат ће бити ту! Половина твоје војске је њему већ пребегла…
Мирослав, све време уз Тихомира, сваки је час бацао брижан поглед са двора на капију кроз коју ће побуњеници ускоро да прођу, хтеде да завапи, али га најстарији брат заустави:
– Ни речи више! Чега се бојиш? Мислиш да ће Немања да нас ухвати и побије? Зар толико не познајеш свога брата? Он нас чак неће ни напасти! Чекаће да побегнемо! А ја морам све наше благо да понесем. Са чим ћемо платити најамнике и војску да нас овамо врати?
Убрзо и товарење би завршено. Дворјани и дворјанке са децом натрпаше се у претоварене запреге, племићи узјахаше нестрпиве коње и сви на пргав Тихомиров знак кренуше за њим.
Кад зађоше у шуму, Мирослав се са коњем приближи врло ћутљивом Страцимиру и скоро шапатом проли свој јад:
– Немања нас уистину никада не би убио. А ми смо хтели њега! И на овом свету има правде, итекако има! А Немању више никад неће моћи силом да скине са власти. Сав народ је уз њега, све племство, душом чак и ја.
Видно нерасположен, Страцимир гледаше некуд у празнину пред собом и климну главом.
Немања је већ до вечери успоставио власт у целој великој жупанији Рашкој, јер су у двор одасвуд пристизали властелини и властелинчићи, војсковође и други угледници, па и црномантијаши, те се сви већ сутрадан сакупише на први договор.
Када се Немања појави из двора, искрена радост и одлучност подиже на ноге те очито најважније главаре у Рашкој. Сви у глас ускликнуше: ти си од сада наш жупан, ти нас води, живео!… А он им рече, врло озбиљна и одлучна лица:
– Браћо, најпре још једном, неизмерно вам хвала што сте ме спасли ишто ме уздижете на власт коју нисам желео, а коју ми сада намећете не ви,него сам живот… И ја њу прихватам, молићемо Бога да ми је и цар Византије дарује… Бог је људима дао подоста времена да много ураде. Хајде да одмах кренемо на посао, а пре тог да се договоримо шта све да радимо, али о најважнијем ћемо на сабору да одлучујемо…
Снажан дубок глас тог озбиљног човека и кратке паузе између појединих реченица подигоше пажњу присутних до највеће могуће мере и све те људе слише у једно, али већ следеће речи пољуљаше је и открише неслагања. Немања је говорио:
– Хоћу да сазовемо потпуни сабор свег народа у Рашкој. И то убрзо.На њему ћемо најпре одлучити о томе коју ћемо церкву, коју ћемо веру сви да прихватимо… јер ниједан народ којег цепа више церкава неће опстати!
Наста мук, па букну жагор, али Немања смркнуто настави;
– Ја сам православне вере, као и већина Срба овде у Рашкој, али добар део је, тамо на Западу, у Зети, примио папску веру која је такође хришћанска, сем што у понечему греши… Ми њој нећемо сметати да опстане,но без нас. Али богумили, па многобошци… то су већ страшне ствари, па бих хтео да народ на сабору одлучи шта ћемо са њима… Тим путем водићу све вас, то знајте пре него што сада кренемо.
Огромна већина запева и заори се повицима, али се један мањи део нашао изненађен и збуњен, јер је и у њиховим очима изгледало заиста поштено то што је будући велики жупан, пре него су закорачили за њим, отворено рекао битне планове. То беху угледни мужеви који су исповедали богумилску веру. А неки се од тих Срба још тврдо држаху многобожачке вере својих предака, или јој се из већ примљеног хришћанства, постепено враћаху. Они се усправише и јетка лица усхтедоше да подигну глас против Немањиних речи, али се тада пред свима откри моћ новог великог жупана да влада народом. Он само једним дугим и озбиљним погледом пређе преко жаришта противења и тиме напросто пресече њихов гнев.
И убрзо је био заказан и одржан општи народни сабор на коме је одлучено да србински народ прихвати православну веру као своју, али да допусти и римску, папску, јер је и она хришћанска. Али Сабор је осудио богумилство као јерес, а Немању овласти да те јеретике, као и многобошце, гони.
Ускоро је пројурио глас да је Тихомир у Византији сакупио огромну плаћеничку војску. Весели вртлози младих и старих ратника нудили су се новом великом жупану да попут бујице разнесу нападаче кад буде започео бој. А какав став о рату браће има цар, бринуло је Немању.
Али врло брзо се, у целој Рашкој, развило неко ново расположење. Било је то пре свега осећање народа да је тек сада у правим рукама. Сигурност са којом је Немања изводио закључке, издавао наредбе, предузимао послове, па мудрост и спретност, храброст тог ведрог а озбиљног човека, снага и благост који су из њега избијали, умеће да свакога тако предано саслуша, па издашност према церкви и сиротињи – све то довело је тај опрезни народ до правог заноса.
Па ипак, није се могло живети без стрепње. Већ се слутио тутањ Тихомирове плаћеничке војске и тешке коњице.
Једног летњег а ветровитог дана, кад су полуцрни облаци као чете летели по небу, претећи а не просипајући ни шачицу кише, на бесном коњу улете у двориште, и испред саме ковачнице налете на Немању војвода Небојша Анђелић, мршав плавокоси човек тридесетих година, испијених образа и са срџбом рече:
– Твоја браћа пристижу са војском на Косово прекосутра, ја сам већпозвао сву нашу војску. Кад завршимо са тим, кренућемо на моју браћу,господару. И то не само на моју браћу него и на све богумиле… Протераћемо их у Босну, заједно са децом и женама… и римокатолике са њима… имога брата Витослава.
Немања је поштовао Небојшу, али се сада подсмехну:
– Богумиле морамо… али што и римокатолике?Ветар им је мрсио власи браде и косе.
– Мој брат властелин Витослав је римокатолик. Када сам га пре два сата позвао да са својом војском крене за нама на бојиште, знаш ли шта ми је рекао? Што да помажем Немању, нека се православни туку између себе… Тако он мени. А ја извукох мач па избих њему његов, бацих и ја свој… и рођеног брата изгазих. Бесмо сами у соби… Плакао је и заклео ми се да ће са својом војском данас ипак поћи на бојиште… А ја теби, Немања, сада кажем, пред Богом и пред сведоком Рафајлом: међ’ нама Србима нема мира док год међ’ нама буде ма иједног римокатолика. Нема! Нема! – викну Небојша још једном, па се напрегну да се смири. Лице му помодре од љутње. – Са њима нема заједнице не зато што ми њих нећемо, него зато што они мрзе и неће нас.
Немања, врло озбиљна лица, нагну се над Небојшом и изговори:
– Њих не смемо и не можемо да прогањамо, јер су и они ипак хришћани, мада јеретични! И већ их је много. Расте им сила, папа већ постаје владар, церква им постаје држава, а верници… носе мале крстове и велике мачеве, византијско царство већ дрхти од њих, а ми смо у том царству само шачица. Нека нам Бог да да најпре духовно ојачамо и привучемо Србе који су католици, да приђу нама, православним… Онда ћемо сви Срби као православни бити довољно јаки да опстанемо. Овако не можемо. Морамо, засад, да их… трпимо – рече Немања, па сасвим другачијим гласом, скоро ведро, рече обојици: – Хајд’мо да позовемо племиће и народ у бој!
Ветар као да стаде, или стаде над земљом, јер су облаци по небу и даље журили. Беше подне када гласоноше, све млади момци, полетеше на коњима, а тада је небо било чисто, мирно, сунчано.
Обе се војске слегоше близу овећег села Пантина на Косову, у том бујном зеленилу природе коју је претходних дана скоро потопила провална киша; црвени кровови куђа и бели камени зидови ипак нису деловали умирујуће. Бројчано оба ратничка табора беху сличних снага, а кад битка започе, откри се да је Немањина војска много разигранија и расположенија за бој, тако да то плаћеничку легију одмах збуни. И део Тихомирових јединица поче да се повлачи, па нехотице и он са њима, не схватајући да беже ка удолини коју је набујала речица преплавила. Немања на коњу, гледајући битку са малог узвишења, нареди војводи Дејану:
– Покушај… види… спаси га… и другу двојицу… о, па они су већ сви разбијени…
И Немања застаде, осетивши малу нелагодност пред том неколицином главешина који су се ту налазили не би ли се, у случају лошег тока битке, сјурили тамо где је помоћ потребна.
Јауци уместо ратничких кликтаја и узвика, групице које су се још бориле, блистава оружја која мироваху по трави између мртвих и рањених, док је један број коња, без јахача њиштећи махнито јурио по бојишту, прескачући пале и газећи заставе. Групице пешака, сличне крпицама, бежале су без оружја и у све већем броју се предавале. На обронку са десног крила избише ратници Рашке водећи заробљене огромног и мрког Страцимира и запањеног и потпуно збуњеног Мирослава. Беху везаних руку. Војвода Дејан је ишао крај њих, водећи свог коња за узду. Није могао другачије да спроводи браћу свог господара.
Видећи их Немања скочи и раширених руку полете ка њима, плакао је он, плакала су оба брата, плакали су около њихови пријатељи…
– А Тихомир? А Тихомир? – Немања је викао. Брижан.
– Господару – одсечно изговори Дејан – њега више нема. Тихомир сеутопио, бежећи…
Увек се победничка војска кући враћа са прегласном музиком, распевана и возила пуних рањених и плена, а ова је сада ишла као на сахрану. Иза велике заставе јахали су Немања, Страцимир и Мирослав са оружјем. Лице им је одавало да пате.
– Браћо – рече Немања – Од мене не страхујте, ја вам враћам вашепокрајине, владајте тамо у миру. Постараћемо се и за породицу Тихомирову… А вас молим само за помоћ у…
– У рату, у бојевима, увек – јекну Страцимир.
– Нисам мислио на ту помоћ, Него на другу помоћ… Хтео бих да у наш народ усадимо грчку, ромејску, византијску веру православну. То је Божја, апостолска церква. Према папиној морамо да будемо опрезни, његови су народи сурови, а богумиле морамо и можемо да гонимо! Они су застранили више од папе… Коме ће наша даља поколења да припадну зависи од нас данас. Од мене, вас и осталих…
– А зашто, ти, Немања, од римокатолика толико бежиш? – упита инајмлађег брата мрко погледа Страцимир, још увек блед, уморан и несрећног лица. – У чему видиш ту страшну разлику? Ниси теолог…
Немања осети огроман замор, схватио је узалудност покушаја да тог брата покрене у дубље теме. И Мирослав је деловао, али на други начин, безнадно. Празно се смешкао, ваљда је још осећао срећу што се од оштрица толиких мачева спасао… Ипак, Немања одговори:
– Када је папа позвао западне народе у први крижарски рат, папина војска је чинила зверства каква никада ниједан народ на свету, па ни азијски, исламски, није чинио. Пазите, то је било на Христовом гробу и на свој Светој земљи… а никада ниједан папа од тада до данас, а било их је око десетак, није те злочине осудио, ни виновнике казнио. Злочине крсташа сматрам великим грехом, а то што их церква није осудила, сматрам још већим. То све постаје јасан знак какав ће бити тај Запад када његова моћ још више порасте. А ја не желим да скупу таквих народа припаднемо ја,моја деца, сви наши Срби… не! Ако ишта добро у животу будем учинио, то ће бити ово што сам решио. Проширићу православну церкву у души Срба…
– Али, како, Немања! – зачуди се Мирослав, одједном присутан и усредсређен. – Папини фратри су свуд по приморју, у Зети, свуда! Они сматрају освајање простора светим послом цркве… А ми освајање душе!
Одјекивао је топот коња по друму прекривеном трулим лишћем шуме кроз коју су јахали. Немања је једно време стиснутих усана, и некуд у даљ упереног погледа, ћутао, па уздахну:
– Али, ипак, моја и наша је дужност да како знамо направимо најпре државу, а праву веру Србима нек’ до краја удахну неки нови свеци велики као што су били Кирило и Методије. Ја и ви сада стварамо државу, а Бог ће нам послати оне који ће да у нама саграде праву церкву. И лакше је направити своју или освајати туђу државу него ли душу једног народа спасти правом вером. То свакако нећемо моћи да учинимо ми, ратници и племићи… Мени и мојим синовима Бог је дао само мач у руке… И то је оно што ме брине. Јер, много је и важније од прављења државе, једном народу спасти душу – заврши Немања баш горко. Даље су јахали ћутке. Мирослав блажен, Страцимир расејан, Немања веома усредсређен на будућност.
Мирослав је из часа у час увиђао да се најмлађег брата уопште није требало плашити. Та га мисао сасвим обузе у трену када се велики жупан окрете лицем ка Страцимиру који му јахаше са десне, па њему самим тим са леве стране. А Немања виде да су му оба брата духом одсутна, па се реши да им ту најбитнију истину свога живота боље објасни, те им понови мисао:
Ја знам да имам довољно снаге да Србији начиним државу. Знам дато могу. Са вама или без вас, чак и противу свакога ко ми се супротстави. И тај циљ имам. Али шта сам учинио ако такву државу направим, а у њој се надаље вековима буду тукла наша деца, једни као римокатолици, а други као православни, или богумили, или многобошци, или као муслимани који се множе као биље, и већ вековима гризу Шпанију и убризгавају своју душу целој Западној Европи. Ја стога молим Бога да свима Србима да само једну веру, и то ову, источну, једину изворну са истока, али… то не можемо да учинимо ни ја, ни ви, ни наша деца… Нама у овим олујама од вера и церкава, од јереси и заблуда, може да помогне само светац, као што су свети Кирило и Методије, који су садили добро семе, али недовољно. А светитеље само Бог шаље… Ми их немамо. И ја сам стога тако очајан и тужан… Залудно правим државу, моја браћо, залудно… Па чак је и вама свеједно које ће све вере завладати народом, и вама! Ах, ја то вама залудно говорим!
 
* * *
 
Благ ветрић са мора хладио је ваздух Цариграда, његове зграде и виле, споменике, игралишта и раскошно расцветане вртове около дворова, церкава, палата. Тог дана у парку иза царскога двора шетао се Манојло Први, али у шетњи није уживао. Са пристојне даљине пратио га је један од његових писара, средњег раста, али је према славном владару изгледао некако сићушан, квргав. Цар, љуљајући се атлетским телом при ходу, упути се ка вењаку покривеном огромним листовима пузаве винове лозе и из даљине запази да га тамо, како је и наредио, већ чекају три достојанствена старца. То беху његови саветници. Устадоше, дубоко се поклонише владару, чинећи ритуалне, прописане наклоне, па се укочише.
– Седите, господо – показа им руком, али како он оста стојећи, они сене помакоше, снебивајући се, па цар оштрије рече: – Седите! – те се и сам спусти на баштенску клупу, а они седоше са извесним размаком, на другу,осматрајући лице царево, и обрве на њему намрштене тако да су деловале као преломљене. Чекали су – прасак. И цар заиста прасну:
– И сада, сами у градини, иза двора, ви, господо, болујете од етикеције од које вас годинама ослобађам. Ви сте најмудрије главе најмоћније царевине на свету, а неспособни сте да се ослободите конвенција. Отуд и код вас отпор према мојим закључцима. Страхујете што сам ја противу толиких обичаја, навика, форми, углађености, понизности, као да форме могу да нас спасу. Ми јесмо огромна снага, али… расте једна већа, коју ви не желите да запажате, расте Запад без конвенција, пун дивље снаге, и грамзив, и немилосрдан, сувише некултуран и снажан да не би опстао. Они су мене недавно, али заувек, господо, очистили из Италије. Што ме сад не порекнете, да ми кажете како сам недавно победио југ, и исток. Али и на југу и на истоку бујају муслиманске снаге које ће трести Европом ускоро или касније. Господо, како да сачувамо државу, а не конвенције? – цептео је цар, док су сва три мудра човека гледала доле, у мозаик на поду вењака. Само је писар, који је стајао крај бокора цвећа, зурио у цара нетремице, са обожавањем. Један од те тројице, свакако најстарији, са очајањем у гласу, поче:
– Твоје величанство треба да зна да је ова држава најлепши пехар у коме се најлепши сок, најлепши лек, најлепши садржај, чисто хришћанство, сачувало. Ти си само привремени делић тог царства иако си цар, и свими морамо да те штитимо и мачем и церемонијалним формама јер би хиљаде светских мангупа, племића са запада, свакодневно прљало ову светињу, Цариград, у коме има више ненадмашног блага, духа, лепоте, отмености, вере, уметности и светиња него ли у целом свету. Пет пута нам је град већи од Париза, а свака палата крије више злата но другде читав град! А тиси ту – део. Део који влада, али део. Ти немаш права на велике екстраваганције. Ти си то дужан Византији и нама. И народ не воли што уместо трка, те наше опште страсти, ти уводиш турнире и учествујеш на њима. И нас те тројица због таквих ствари осуђујемо, иако те иначе, обожавамо.
– Хвала Богу да ме неко од вас овако искритикује. А сада, господо,док чувате божански пехар, Византију, зар заиста не видите где он цури, и то пред вама, непосредно пред вама цури? Недавно сам са војском војевао по Азији, а овде је са браћом дојурио велики жупан Србије Тихомир којег је Немања збацио. Тихомир је овде, пред вама, сакупио плаћену војску, а ви сте допустили да је и поведе против Немање. Тихомир је погинуо, његова војска је разбијена, а Немања ја закључио да је ту операцију подржао не Цариград, не империја, него ја, цар Новога Рима, цар Манојло! А тиме и да сам изневерио пријатељство које сам ја лично од њега тражио… Ето, дотле сте ме довели ви, који се бојите да ће Грци и странци неправилно падати пред мојим ногама, а нисте проценили да сва три Немањина брата нису ни упола јаки као он. Чак и не знате да се он бори да Срби постану и остану православни иако наши попови о томе као и да не брину. Ви нисте схватили да је Србија, или Рашка, на самом путу између нас са једне, и Угарске, Венеције, целог Запада са друге стране. Ви и не мислите да ће Рашка, Србија, ако Срби прихвате православље пре него их омаме Латини, богумили или муслимани, нама бити не први, но једини заштитни бедем… Ја сам повукао потезе да тај бедем буде наш, а најјачег сте човека из тог бедема одгурнули од мене, од нас, од Византије! Ако он сад буде пришао Венецији и Мађарима, и другима који нас, све више, део по део, једу… знајте да сте ми ви ту штету начинили…
И цар устаде, устадоше и три саветника.
Дрхтали су. Цар изађе из вењака, али се после неколико корака окрете и оштро рече:
– А тај Србин, Немања, човек је јачи, бољи, храбрији, мужевнији и племенитији од све моје властеле и свих саветника. Ако га као непријатеља будем посекао, бићете ми криви ви, јер сте као моји великаши и заменици допустили Тихомиру да из моје престонице поведе војску против Немање.
И цар крену уском, пошљунчаном стазом. За њим је по трави, нечујно корачао писар. Цар седе на клупу и нареди писару да му се приближи. Диже прст и рече:
– Упамти, па у двору напиши Немањи само то да га уздижем на Тихомирово место за великог жупана.
Потом је гледао како писар лака корака одлази, па се завали на наслон клупе и загледа у чисто небо. И са извесном љутњом према себи самом помисли на тог човека:
“Немања је рођени верник, такви као он били су апостоли! Тај ће као велики жупан да држи оружје као крст, а као монах држао би крст као мач, праведно и чврсто. Већи је, већи од свих мојих властелина. Већи за срце! Сада ће тај човек прећи на другу страну…”
 
* * *
 
Те вечери ветрић је разгаливао Рашку. Из града Раса допирале су чак до двора, и мешале се са ноћним звуцима шуме, песме младих који су се испред малог дрвеног храма и чесме забављали. Немања и Ана одмараху се у својој соби, а сва та атмосфера, са мирисима шуме и цвркутима ноћних птица, опуштала их је. Били су спокојни, он седећи крај отвореног прозора, она лежећи на ниској широкој постељи. Па ипак је нешто у тој атмосфери било напето, једна се мисао Немањи упорно наметала. Окренуо се ка Ани и тихо рекао:
– Често ми се намеће мисао, дубока и врло значајна, иако је ствар једноставна… Осећам да је свакоме човеку Бог дао средину у којој ће да живи и задатке које ће у њој да обави, а ако нема никакву важну другу мисију, оставио му је најзначајнију, да буде обичан човек…
Из Раса се зачуше неки нови, гудачки, инструменти. Пријатни.
– Бог је мени… и теби… дао да ја будем велики жупан, а и дао ми огромну снагу, и чуло да сазнам шта је то све што овде морам да урадим. А ко пропусти да уради то што му Бог заповеда, чини исти грех као д је урадио нешто лоше. Моје је време кратко, ни час не бих смео да испустим и стога јасно сагледавам шта ми је најважније чинити! Да сачиним макар и најмању, али своју државу, да народ објединим истом православном вером и да…то предамо нашој деци…
Ана је тихо и питомо, топло, рекла:
– Па ти стално на томе и радиш… И то остварујеш.
Немања се опет окрете ка жени и махну руком, па настави тише:
– Ана, једно свакако нећу моћи да остварим… Ако и изградим државу, ако и веру у душу народа Бог усади… ми, ти и ја, нећемо то наше дело предати у добре и сигурне руке. Наша два сина нису довољно саздана да то благо прихвате… Околни разбојници ће им све отети…
Ана се усправи на кревету и згрануто погледа мужа. Месечева светлост кроз отворен прозор засјала је и у њеним очима:
– Немања! Дала сам ти два предивна сина! Како смеш тако шта да говориш? Два дивна, јака, умна дечака.
– Ана, ниједан од те двојице, упамти, ниједан неће моћи да сачува оно што изградимо и народу оставимо – рече Немања тако сталожено и чврсто, спустивши шаку на њену руку, да она одједном поче ту истину и сама да осећа. – Ја препознајем, чим видим стабљику, какво ће дрво израсти! Вукан и Стефан јесу добри дечаци, али свет који нас окружује је тако страшан и зао, да ће наши синови пред злом само попуштати. Стефан је топао, добродушан, осетљив, неодлучан, а таквим људима смета и сопствена памет. А Вукан, мргудан, таман, својеглав, неће бити ни за обичног жупана способан. И да их саставим, не би настао довољно јак владар за Србију, државу коју ја правим на ветрометини, као кућу на раскрсници светских друмова…
Ана је бурно, патнички дисала. Оштро је посматрала мужа.
– Шта хоћеш да кажеш? Човече?
– Треба нам јак наследник. Треба да молимо Бога да нам да трећег сина, јаког, јачег…
Била је бледа и необично измењена лица:
– Јачег од тебе?
– И јачег, много јачег од мене. Дело које правимо не можемо довршити без таквог наследника, веруј ми, то, ето, осећам из трена у трен, свевише и јасније, све неопозивије и императивније.
Побледела и збуњена, укочена, изговори:
– Ми смо већ стари за то.
У том тренутку се деси нешто необично. Безбројно јато тица – нико не би утврдио каквих – у пуној граји и цвркуту просто насрну на двор, на ту страну, над сам прозор, и одлепрша даље у звездану ноћ, пуну песама и смеха младих. Нешто их је тргло из сна, заплашило, а има и птица које ноћу лете, па ипак… то би као неки знак…
Прошло је неко време кад се у трпезарији Немањиног дворца у Расу сакупише његови најмоћнији властелини, монах Методије и Ана. Била је то влада Рашке, а присуство Ане, неуобичајено када је реч о пословима управљања државом, сасвим је отворено објаснио сам Немања:
– Ниједан од вас властелина, главара, војвода, и других, неће непријатну замерку да ми упути, јер Анино лице ми открива кад год у понечем грешим, оно ме обуздава и опомиње, док ви ћутите! Она ми је, када се ви сви кућама растурите, једини преостали саветник и пријатељ, па нека увек буде упозната са нашим проблемима.
– Ми Ану сви одреда и поштујемо и волимо, али ће и она данас одмене чути прве озбиљне замерке, теби, Немањо – одсече војвода Небојша Анђелић, мршав, изборан, просед, танкокос властелин, избледелих плавих очију. Избраздана лица са ретком брадом, увек је деловао оштро. – Ти си, Немањо, отпустио неколико чета плаћеника наше војске иако каниш да приступиш Венецији и Угарској чим оне крену на Византију. Зашто си то урадио, реци ми, молим те…
– Отпустио сам најслабије борце. Тиме доста новца штедим, а треба нам новац са Сасе, Немце, које сам позвао да отворимо нове руднике. На копитама наших коња налазимо драгоцене руде.
Небојша настави још жешће, нагнут напред ка столу, па руком пуном прстења пређе преко чела:
– Ти као да очекујеш, као да желиш рат са Византијом, иако смо за то ипак врло неспремни…
– Ми јесмо и дуго времена бићемо за такав сукоб неспремни, али су сада за то спремне Мађарска и Венеција. Ако им се сада придружимо, мићемо из тог рата извући прву србску државу. Иначе је још дуго нећемо имати. Бићемо вазали Византији или – папи. Имате ли још примедаба?
Било је ведрине и осмеха на Немањином лицу:
– Цар Манојло је десет пута јачи од нас. Он је прекинуо са мном, јер је помогао Тихомиру да крене против мене. Браћо, ја не смем да га чекам сам, могу само уз војске и силе јачих од нас. А то су Венеција и Угарска. Са тим силама ћу моћи у бој. Ако то сада пропустим, Манојло ће нас усамљене потом увек лако моћи да прегази, макар ја и имао огромну плаћену војску, И прегазиће нас тим пре уколико се будемо више богатили и војно јачали. Цареви воле верне, а не моћне поданике и вазале.
– Ако морамо у рат, хајдемо, али… тако крхки – Небојша уздахну.Сви су ћутали, очито нерасположени. Дејан, ознојен, рече:
– Ти си, господару, огромно благо издвојио за подизање манастира у Студеници… Ако нам се приближава рат са Византијом, што не би ти… то благо на војску дао…
– Дејане! – урликну Немања. Наста тишина, сви се следише. – Зар церквено да узимам?
Ана се испрси и одахну. На лицу јој се видело да се са мужем у потпуности слаже. Дејан се угризе за усну. И одједном се сви од срца насмејаше.
У том се зачу галоп више коња који управо стизаху пред двор.
Немања погледа Ану са нежном захвалношћу, па пружи руку ка сребрном, пуном, пехару. И други радо подигоше своје, а Немања рече:
Када ме је цар Манојло позвао да седнемо, слуге су донеле вино…које је, иако царско, било слабије од овог нашег! Тако сам желео да му ово наше на дар пошаљем… И врло ми је тешко пало што је између нас тај однос прекинут. Он је величанствен цар, цар Ромеје и целе Васелене.
У том се зачу јако куцање и дворски писар, а за њим три странца, врло званичног и свечаног изгледа, уђоше. Беху то, по оделу рекавши, Венецијанци. Дубоко се поклонише и један извади писмо.
Немања га је брзо читао, па подиже поглед ка властели и Ани.
Господо, најзад! Мађари и Латини заказују дан и рат са Грцима. Прихватају наше учешће. Спремите се, браћо! Овога пута ће те три војске бити довољне да се и србска држава роди. А што ти, Ана, тугујеш? – упита Немања када се на његов знак гласоноше и слуге повукоше. Она је брисала сузе…
 
* * *
 
Друмом који је вијугао кроз страшну и дивну стару шуму, одмах иза заставника, јахали су велики жупан Немања, војвода Небојша Анђелић и властелин Мирчета Илијић, звани Мирко, средовечни крепки човек са високим залисцима над огромним челом. Потом је велика србска војска, напред коњица, па пешадија, па опет коњица, крепко ишла ка пољу где је требало да се сачекају савезници. Немања упита:
– А што си ми, Мирко, забринут? До сада си ме у биткама пратио са смехом и песмама!
Гужвајући крај кожних дизгина у руци, Мирко плану:
– Пре месец дана си протерао неке безобзирне римске фратре, а сада са њиховом Венецијом идеш у рат противу Византије, чију нам веру проповедаш. Како и куда нас то водиш, објасни нам! Ка којој сили и вери… коначно!
Са извесном забринутошћу Немања проговори:
– Мудар си и образован племић, па зар још не схваташ! Без државе ми смо, ма колико бројни, само један мали Давид, а около нас је не један, него много Голијата. Ако стекнемо државу и сакупимо се у једној церкви, бићемо и ми јаки баш као неколико Давида. А морамо и државу да стекнемо иједну веру да сви прихватимо одмах. Па зар ти не осећаш колико је ово време погодно за то? Са запада папа, са севера Мађари, са истока Бугари,сви су осим Византије србождери. Сви би они да нас освоје. Ми нисмо освајачи, ми смо добар народ који би ратовао само кад се брани, али ми сада морамо да освајамо, и то своје. Јер сада силници деле свет, сад је време да свој простор обезбедимо. Пре но Византија умре, да се уселимо у свој дом.А неспокојан сам. Жена ме први пут са сузама у бој јутрос испратила! Ишто ми се коњ толико саплиће? Невољан је! Чујте, господо, ако се овај наш поход заврши несрећно, прихватите борбу надаље ви и моја деца… ја вас молим… Србији државу правите, а Србе вером православном пуните…и ја ћу на оном свету бити озарен и спокојан.
Надаље су јахали ћутке. А Немањин коњ је све невољније ишао. И Небојша је био пргав и напет. Неколико младих јахача, који су испред војске као извидница разгледали терен, беху нешто веселији, разигранији, но безазленост њихова није успела да старију господу на челу војске оспокоји и развесели…
И док млади у извидници и даље ведро шараху простором испред војске, Немања, Небојша и Дејан су јахали чврста и озбиљна лица. И избише на висораван, ишарану ретким јелама и смрекама, међу којима су се већ приспели делови србске војске одмарали. Отуд ка војсци која је пристизала потрча Рајко Мерић, без капе на глави и раздрљане кошуље.
Махао је руком и пре него ће им прићи, повика:
– Господару! Страшне вести… Страшне вести! Мађари одустају одбитке… Манојло је успео да на мађарски престо стави свог штићеника, Белу Трећег. – Држећи се за избочину седла на Немањином коњу, ознојен и побледела лица, задихан, војвода Рајко једва је говорио. Са свих страна прилазиле су друге војсковође и ратници, узнемирени и мргодни. Немања још није силазио са коња. Рајко настави:
– И још једна страшна вест, Немањо, страшна. У Венецији је куга букнула… Ти си сам у овом рату! А шта смо ти ми према Византији, шака јада! А сада чуј и најстрашнију вест, господару мој, малочас сам је примио… цар Византије са огромном војском кренуо је и иде ка нама, ка Рашкој, тебе и нас да уништи… И изненадио нас је, војску је привео нама близу, још док је Мађарску смиривао!
Немања сјаха сасвим мирно и споро. Био је виши и усправнији од свих својих војника који се око њега тискаху, а још су надолазили, па се сем топота коња по меком тлу ни глас није чуо. Најзад, сагледавши на свим лицима опште уверење у неминовност пораза, велики жупан спокојно изговори:
– Војводе! Сву војску одмах склоните по планинама! У сусрет цару идем, децо моја, ја сам, и то одмах, морам да му се предам пре него што он стигне да са војском уништава села… Нахранићемо их мојом главом…
Ратници споро, али сви, скидоше капе. Немања настави:
– Нека овде нико не плаче, не отежавајте, не отежавајте ми одлазак својим сузама. Желим да умрем као човек, јер је и смрт посао који морамо достојно да обавимо. А вама остављам завет да будете свесни: да ни нас, ни нашу децу, нико други никада неће бранити, сви ће хтети да нас робе и уништавају. Па онда чувајте веру, православну! Али чиме ћете је сачувати, чиме? Чеда растурена! Бог да вас спасе! Растанимо се. Нека ме део пута испрате Рафајло, Небојша и отац Методије! – рече те узјаха коња и потапша га поврату. И обе руке подиже у знак поздрава свима и масу заокружи озбиљним погледом пуним оног спокојства које одједном добију људи уочи смрти.
Ратници су, гологлави и неми, понеки тресући се и у грцају, гледали господара. Методије успе да се до њега пробије пре него је окренуо коња и пошао.
– Накнадно ћу те стићи!
Немања климну главом и крену, а за њим, на коњима пођоше потпуно блед Рафајло и стиснутих усана Небојша. Маса ратника остаде скамењена на месту. Тек када несретни коњаници зађоше у шуму, Методије се обрати војсци гласом који се гушио од узбуђења:
– Браћо, ратници, синови моји… Немања је можда заувек отишао из живота! Између људи нема милости! Али је има у Богу, у Највишем! Једино је Он велики и милостив, па се помолимо Богу Оцу кроз Сина Исуса Христа у Духу Светом да нам спасе најбољег човека – Немању! Капе доле! Клекните! – помолимо се заједно, за спас великог жупана, и реците сад гласно, а потом и свако у себи дуго понављајте: Господе Боже! Спаси нам Немању! Спаси га из чељусти смрти, спаси Немању и спаси и нас!
Таласи те молитве прекрише лугове и шуму. После кратког времена монах Методије стиже тројицу који су јахали ка југу ћутке. Старо високо дрвеће ширило је узалуд свој спокој и у зелене просторе пропуштало слапове сунца. Плетиво птичијих цвркута и зујања инсеката прекидао би понеки крик какве шумске звери. Немања рече:
– Манојло уме да пре противника стигне и упозна бојиште. Слутим игде му војска сада бивакује. Чудим се колико сам миран, а знам шта ме чека. Сад ти се исповедам. Имао бих доста грехова да ти, оче Методије,признам, али ми је највећи плахост. Много сам снаге трошио да њу обуздам. И успевао сам, али оно што сам хтео да остварим, нисам успео; дашто више будем као Јордан Филиповић, сељак из Видровца. Бар да ми је Бог дао да све Србе уведем у православну веру, како бих мирније живео и умро! Али, ја сам војник, ја и не бих могао да уђем у душе људи. То је посао вас, монаха, оче Методије. Нама треба хиљаде монаха да бисмо толике Србе спасли толиких јереси. Али, Боже и Оче наш, нама су такви светитељи потребни што пре, јер ће већ кроз неколико деценија сви Срби коначно бити подељени, па ћемо једни против других, разних вера да се узајамно тучемо. Боже! Спаси нас, спаси твој србски народ…
Глас Немањин је био све јачи, одјекивао је шумом. Два племића иза њега су ћутала, а монах Методије једва успеваше да, јашући сад испред свих, сакрије свој плач. Када се мало смирио, рече:
– Нама треба свештеник, монах, јак као ти што си јак владар и ратник, мој Немањо. Такав би нам монах или светитељ био потребан… Јак монах у мантији треба нам баш као мудар монарх у оклопу. Треба нам,треба… а немамо га… Бићемо сами…
Тада избише на врх планине, одакле се видела велика војска раштркана по шумарцима и око безбројних шатора од којих се највећи и најлепши налазио у средини.
Споро сјахаше. Одједном тајанствено радостан и стамено спокојан, Немања откачи и скиде опасач са мачем и дугим ножем и даде га Рафајлу, па скиде и ратну блузу и спокојно загрну рукаве своје кошуље, баци обућу, а са седла скиде уже, направи омчу и стави је мирним покретима себи око врата. Само се на тренутак канда насмеши видевши лица својих пријатеља. Па погледа Методија:
– Прочитај молитву Богу за опроштај грехова.
Био је уверен у крај, а у души све озаренији, док је Методије стављао епитрахиљ, отварао требник и узимао крст.
Врло тихо Методије очита свети текст. Немања загрли најпре њега, па другу двојицу пријатеља, онда приђе коњу, притиште свој образ уз његов рат и шапну му: – Хвала ти! – па га пољуби и узе свој голи мач левом руком, још једном погледа уплакане и унезверене пријатеље, па мирним, чврстим, кораком крену низ падину… све док га негде насред стазе искрсли византијски ратници не зауставише… и потом га, окруженог, поведоше тамо где се хиљаде војника поче да узбуђује Немањином предајом.
Бодар, усправљен, право гледајући напред, Немања, босоног, са омчом око врата и голим мачем у левој руци, корачао је, вођен ратницима ситнијег раста, право ка царевом шатору који се на благом ветру надимаше. По том шареном, свиленом, импрегнираном шатору играла се сунчева светлост која се пробијала кроз крошњу храста. Из тог шатора изађе Манојло Први спорим кораком, дигнутих обрва, праћен неколицином војсковођа који су исто тако мрко као и цар гледали Немању… Пришавши на десетак метара, рашки велики жупан стаде са пруженим мачем држећи га за сечиво и баци се на тле.
Побледео, цар је дрхтао од једа, па се окрете ка групи ратника и слугу који су стајали мало подаље од шатора и нареди:
– Зовите џелата!
Из те се групе издвоји снажан ратник са секиром двосеком, окренутом наниже, и стаде ближе цару. Стезао је дршку свог оружја.
Цар покретом руке нареди Немањи и овај се диже мрка и смирена лица. Цар одједном прасну, љут што таквог горостаса убија и викну:
– Од тебе сам тражио само то да ме не нападаш. И ти си прекршио реч.
– Господару… најпре си ти прекршио своју реч – одсече Немања, и то безброју ратника заустави дах. Па букну бес са усклицима војника.
Цар, запрепашћен, као да малчице накриви главу.
– Дозволио си Тихомиру да у твом Цариграду сакупи војску противу мене…
Цар плану:
– За цео твој сукоб са њим нисам знао, ја сам тада ратовао по Азији.Ја за тај прекршај нисам крив.
– Али владар је одговоран и кад није крив – одговори Немања, а бес због таквог одговора узнемири масу.
– Уместо да молиш, ти оптужујеш на десетак метара од секире која ће ти одсећи главу. Па хајде, реци и све друго што имаш, оптужуј, кривче, суд!
– Када ми твоја секира одсече главу, тек ћеш бити крив и то за штету коју тиме чиниш – свом народу.
Са свих страна ромор и повици:
– Сасеци га, царе, он тебе вређа! И све нас вређа! Немања је нетремице гледао царево лице, оно се мењало.
Када будеш мене погубио, ма ко дошао на моје место, отвориће римокатолицима врата, која ја све више затварам, и пустиће богумиле да преплаве и Србију. Ти добро знаш да их ја терам у Босну. Тиме ће твој народ бити угроженији него сада, јер више неће имати пријатеља између себе и Европе, православне Србе, него још једног непријатеља више. Ти ћеш мојом смрћу, од данас, заувек бити крив и свом народу.
Опет се Немања своме цару очито све више допадао. На гневне повике ратника цар није обраћао пажњу. Очи су му искриле од задовољства.
– Да ли да те сада или касније сасечем, видећу – рече и замисли се. Ипак – продужи кад завлада мук после почетног жагора и узвика негодовања, и надмоћан царски осмех заигра му у угловима усана – ипак ћу те,пре тога, баш оваквога, везаног, увести у Цариград, као што то очекује народ престонице света – цар се окрете својим главарима, мрким и немим,те нареди:
– Покрет! – па се још једном осврте ка Немањи. И док су овога стражари одводили, он помисли: “Какав човек, Господе! Какав човек!” И окрете се војводама: – Нећемо им палити села и градове, Срби су најстрашније кажњени тиме што сам им узео Немању… Таквог више никада неће имати.
Војска је улазила у величанствени Цариград. Широке булеваре притиснула је маса света. На челу, одмах иза застава и музике, на белом разиграном коњу, испред својих највиших војвода, поносно је јахао цар Манојло, а маса га је усклицима, цвећем, узвицима, песмама, поздрављала. Али та иста маса је одмах потом видела како на извесном одстојању, усправљена тела и уздигнуте главе, босоног и гологлав, везаних руку и са омчом око врата, ступа, давно већ овенчан славом, велики жупан Рашке, Стефан Немања. Из даљине и ненадано сагледан, заробљеник је у тој маси изазивао бес, псовали су га и претили му, али како би се тај крупан човек господског држања коме приближио, тако би тај заћутао и са суревњивошћу, али и нескривеним дивљењем, зурио у Србина. Промену коју је Немања изазивао, примети и Манојло. Међутим, то га је чинило задовољним и смиреним. Војска цара отпрати до двора, а стражари одведоше заробљеника у оближњу кућу за стражаре, где му под оштрим надзором би дато да се окупа, нахрани и одмори.
Заповедник дворске страже му рече:
– Цар је мудар али ненадан у одлукама… показан си свету, можда ћеш већ сутра бити сасечен… али, по општем мишљењу, посећи ће те ускоро.
Тек другог дана, у врло раним јутарњим сатима, по Немању дође читава чета војника са бркатим, строгим заповедником који му лично завеза руке. Беше космат, груб човек, и док су сви присутни са самилошћу посматрали одлазак србског великог жупана, свакако на губилиште, тај натмурени је суво и безизразно наредио покрет. Још се Цариград није био пробудио, сунце се тек појавило када великог жупана, окруживши га, поведоше ка периферији града. Одједном тај космати и непријатни водник страже, са скривеним осмехом, рече:
– Ми те не водимо џелату, бар не сада, него у други затвор, необичан затвор… y овај…
Беше то манастир потпуно заокружен зидовима, врло високим, над којима су штрчала три звоника, а над капијом се блистао велики метални крст, вероватно позлаћен.
А капија је била откључана. Два војника осташе крај ње. Порта беше пуна цвећа, а неколико калуђера који су се ту затекли, са изненађењем посматраху Немању.
Истог тренутка се из храма, у посивелој мантији, појави проседи монах раста вишег од просечног, са дугом али ретком белом брадом кроз коју су се енергичне црте лица веома назирале. Имао је плаве очи са погледом који се одмах приковао за Немању, а исијавао је дубоко саосећање, разумевање и пријатељство.
Хитро приступи заточенику и везаног га загрли.
Монаси са свих страна порте и из храма прилажаху, загледајући србског владара са измешаним осећањима, од љубопитљивости до страхопоштовања. А војници, спустивши копља на каменито тле, погледаху се у збуњености. Уносећи се Немањи у лице, нешто нижи од њега, плавооки монах рече:
– Ти си Немања! Господе Боже… Када су те довели… цар још ни руке са пута није опрао, кола је послао по мене… А ја сам о теби већ много знао…да си изабрао нашу веру, да помажеш православље, ометаш католике, прогањаш богумиле, да рушиш камене богове и да си уопште храбар и добар.А знаш ли шта ми је рекао цар? А цар је мој верник, ја сам његов исповедник, отворен је према мени. Рекао ми је да ће србског великог жупана, тебе, вероватно сасећи, али док се не одлучи, цар од мене захтева… да будеш овде, у овом манастиру затворен… предаје те… мени, нама, манастиру, као да смо икада иког хтели да држимо ухапшеног… и то још на белом хлебу…
Игуман Арсеније је говорио тихо, али су и монаси и војници сваку његову реч чули мада су богате крошње дрвећа око зидина манастира шумеле под благим налетима ветрића са мора.
– Али одмах ми је пала на ум мисао да цар, ако га одбијем, може једноставније да реши твој случај… истог дана на губилишту. Пристао сам на то, сине Немања… али сада ни ја, ни моја братија монаси, немамо мира. Као рањени смо…
Игуман се с напором исправи и уздахну, но његово лице изненада поприми израз одлучности, иако га није напуштала извесна горчина, или замореност.
– Пристао сам кад ми рече цар да тако треба да буде… И да ја добијам овлашћење да располажем и оволиком стражом… пристао сам мада тиме несумњиво чиним грех, но он је мањи од греха који бих учинио да сам га одбио, и тиме убрзао твој крај… Помолимо се сад и хајдемо сви у храм, а ви војници, оставите оружје напољу! – нареди те хитро одреши руке везаног,прихвати га за мишицу и поведе, и тако уђоше у спокојни храм у који у густим а уским сноповима продираху зраци сунца, одблескујући се од златнихпредмета и украса. Храм је у дубокој тишини мирисао на тамјан и измирну.
Уђоше и сви монаси, тихо, и сви стражари, који оружје спустише на камено тле испред церкве. Игуман приведе Немању олтару и ту га остави, журно оде у олтар и врати се са епитрахиљем око врата, крстом у десној и Библијом у левој руци. Стаде испред великог жупана, те ставивши свету књигу на икону Исуса Христа, свечано изговори:
– Закуни се пред Богом и изговори следеће речи: ” Ја, Стефан Немања, заклињем се да из овог манастира никуда нећу изаћи, ни побећи”. Тако! А сад целивај крст и Библију. А сада да се и нас двојица пољубимо.Тако, сине. А сада ви, војници, идите. И кажите вашем заповеднику да је Стефан Немања овом заклетвом више везан и чуван но икаквом другом стражом! Зар сте још збуњени, хајдете!
– Тебе су тек сада заиста везали, странче!… Даће Бог да не долазим поново по тебе, са четом! – промрмља затечени заповедник.
Монаси су прилазили и упознавали се са Немањом, стражари одмах одступише, а игуман својој братији рече:
– Ми имамо једну огромну стару мантију у складишту. Донесите је. Ати, брате и сине, Немања, уђи у живот молитве пре него те цар не одведе из овог живота. Или отпусти. Он је ненадан, а не неправедан. Строг али не неплеменит. Има више грешака но успеха… али успеси су му већи од грешака. Храбар је и мек. Честит а страствен. Ко да предвиди шта ће са тобом, сувише јаким бунтовником који нама јачаш церкву, а слабиш државу.А мантију обуци јер стара мантија вреди више од свих царских одела и одора… Док си ту, показаћу ти, као да си мој духовни син, многа блага монашког, и све сиромаштво царског живота. Али видим да си изненађен застаде игуман и узбуђеним монасима даде очима знак да се растуре. Одведе потом Немању у мању пријемну собу где необичног госта послужише вином и лаким доручком. И тада се тек Немања нагло отвори.
– Оче, ноћас сам се припремио да у зору умрем. Јутрос сам запањено открио не своје последње, него прво јутро, јер сам јутрос први пут сагледао зору у свој њеној лепоти. Јутрос, већ и само небо које годинама гледам,открило ми се у лепшој светлости… лепоту живота најбоље виде они који из њега излазе. Као и красотом зоре, запрепастио сам се и лепотом града,то је лепше од свега што су људи направили. Затим сам доживео сазнање да бар данас нећу бити убијен… а онда си ме дочекао ти у манастиру… Могу ли шта веће и потресније да доживим? – и у тај час један монах ситна раста донесе избледелу а чисту стару мантију.
– Изгледа да могу… Изгледа да је ово и најпотресније што ми треба…да. Нешто у мени баш за монашком мантијом највише и чезне – заврши Немања. Видело се, био је веома узбуђен. Руке су му дрхтале док је ту мантију примао.
А када је обукао, пристајала му је као да је за њега и прављена.
 
* * *
 
Као да је сав Цариград сазнао за царево одлагање казне и за затварање великог жупана Рашке у манастир са откључаном капијом.
Из двора нису пристизали никакви гласови о Немањиној судбини.
У манастиру је живот текао мирно и духовно богато. Свакодневне литургије, јутрење и вечерње, и непрестане молитве у самом храму, које су даноноћно и на смену читали поједини монаси, изазвале су велике промене у души Немањиној. Као да се повећавало, али неким неизрецивим снагама, оно што је пре тога годинама осећао у себи у односу на Бога, на церкву и на свет. Више није било места сумњама, ни у најмањој мери. Он је био нашао прави пут. Односно, праву страну. Монаштво није био његов пут него најлепша стаза ка тој страни, ка истоку и истини за коју се осећао тако везан. Међу монасима било је и оних који су рођени као племићи на највишим степеницама хијерархије, али су у манастиру, измешани са припадницима свих слојева, добијали сасвим другачије вредности и углед. Највиши су били они који би својом смерношћу себе највише смањили, светла духа и јаке вере, иако би који од њих дошао једва писмен. Најјаче везани затвореник, везан заклетвом, осећао се ослобођеним свега, па ипак испод тог осећања постојала је у њему страсна везаност за Србију, стална брига за тај народ препун незнаних светаца попут Јордана Филиповића, жудња да у свој народ сасвим усади величанствену веру која се пред њим откривала.
Смештање Стефана Немање у манастир откривало је тако свој смисао. Да ли је цар знао зашто Србина пушта у ризницу највише хришћанске културе?
 
* * *
 
Неколико дана је прошло од како је ту био доведен, када у манастир пристиже један сићушни монах са танком торбом о рамену, очито преморен дугим путовањем, и закуца на врата оца Арсенија. Беше то крхак и сувоњав човек са очима које су одавале промену осећања, као одсев у огледалу.
“Овај је Словен, Србин. Ти људи слатко се смеју и слатко и од срца плачу” – помисли игуман. Монах му пољуби руку. И само рече:
– Ја сам из Србије.
Арсеније се обрадова. Окрете се ка вратима која су водила у другу ћелију и викну:
– Немања, сине, дођи!
Смешкао се не говорећи ништа путнику, али руком понуди столицу. Са уживањем је загледао лице монаха, чије очи, на тај позив, одмах испољише радост, а кад се врата отворише, синуше од среће. А то исто догоди се и на лицу Стефана Немање, који рашири руке и крикну:
– Оче Методије, мили мој!
Игуман Арсеније са осмехом изађе, да их остави саме. Методије је шапатом и узбуђено говорио:
– Немањо, оче, цела те Рашка чека. Твоји су са здрављем добро… Знамо шта ти се дешава, али не знамо шта ће се даље догодити… Припремили смо ти бекство бродом!
У неколико речи Немања објасни пријатељу да нема говора о бекству, упркос томе што не верује да ће га цар помиловати…
Убрзо се врати игуман, а за њим један млади монах унесе послужавник са јелом и хладним чајем:
– Посно је све, послужи се… Као што видиш, Немањи је код нас лепо, ако уопште може бити лепа таква неизвесност… Али ми се стално, и дању и ноћу, за њега молимо, у сменама…
Немања се изненади, обрве му се подигоше, чело набра:
– Зар се то монаси, који се даноноћно у храму смењују, за мене моле?
– Од дана када си овде дошао – осмехну се отац Арсеније.
– Како и чиме то да вратим? – зграну се и узбуди велики жупан. Чиме то да вам вратим?
– Моли се и ти за друге. И за нас – одговори игуман.
Немања се једва савлада, баци поглед кроз окно, ка небу које је било румено од сунца на заласку и рече:
– Ви, свештеници, знате у чему се наша и римска церква све не слажу.Кажете да разлике и раздори расту. Ја те разлике умом веома мало сагледавам, али осећам да су огромне. И осећам да је једна од разлика и у овоме… ето, стотину монаха моли се за живот непознатог човека, непријатеља државе.
– Ниси им непознат – одговори Арсеније – чим су те видели, решили су да се за тебе моле. Но, они би то чинили и за друге, али не тако огњено…Постао си део нас. Али и римокатолици се моле и за себе и за друге, но између њих и нас разлике су у другим стварима, и постају све веће… Ми их,додуше, умом можемо тек делимично да растумачимо. А осећамо их сви.Ја сам се сав усмерио на то питање. Од младости студирам теологију и више осећам но што умом откривам амбисе између два света, амбисе који тек настају. Цар и ја смо истовремено студирали код истих философа. Ја сам син једног од најбогатијих и највиших племића у хијерархији Византије. А јаз између вера Истока и Запада увек сам сагледавао и осећао са далеко више пажње и забринутости но цар и други наши вршњаци. Цар је човек Истока али заљубљен у многе западне новотарије, омамљиве као цвеће, али цвеће које је отровно. Цвеће од којег сам се ја склонио у манастир православни, у баснословну флору лековиту за моју и за душу света, пре него што ту флору Запад копитама не покуша да згази…
Немања и Методије се погледаше, а овај последњи бојажљиво упита:
– Зашто, оче, са толиком сигурношћу тврдиш да ће Запад…
– Покушати да згази Византију? – Арсеније са тугом погледа једног па другог саговорника. – Требало би да вас дубље упутим у драму Византије. Ако Немања остане жив, то ће му користити. А од сутра ћемо нас тројица почети да обилазимо град. Биће вам јасније све што вам будем причао,мада много од тога што вам износим већ знате. Тако, ви, на пример, знате да се културе света већ вековима рађају, живе и умиру, али се центри тих култура померају стално са истока на запад. И пре много векова оне су своје најдрагоценије плодове пренеле у Грчку, у Атину. А ти су се плодови,како се која култура западније јављала, све више удаљавали од неба и духовног царства. Твар, материја је постала људима ближа, а духовно царство одмицало се све даље од наших чула. Пре но што се човек сасвим удаљио до духовног царства, на Земљи се појавио Син Божји, рођен истовремено и као Бог и као човек, приближавајући нам духовно царство и путеве спасења. Он је позвао људе заљубљене у материју да је потчине Духу, и открио им истину и једини добар пут ка спасу. И његову науку су одмах и најпре прихватили Хелени, али су на хришћанство све горче нападале јереси; а једна од пет церкава Христових, она у Риму, све се више наметала осталим. Око ње су се сакупиле и духовне и материјалне силе Запада, па и неке са истока, из те средине је потекло много сметњи правој хришћанској церкви, па је млада хришћанска држава формирала ново седиште, на истоку, образовала је државу Ромеју и одатле ушла у бој са свим старим и новим јересима. Византија је тако сачувала чисто хришћанство,али је Запад потпао под утицај многих вера, заблуда, обичаја од пре и после Христа, постао је моћан и ништа га не може зауставити у том ходу. На путу према истоку успут ће нападати и Србију и све православне државе и церкве. То су отимачи света! И сад су кренули да згазе стару Византију као државу, тренутно су и тебе хтели да искористе па те оставили на цедилу, јер ако ти настрадаш, ослабиће православље, рачунају да ће у твом наследнику имати не само војног него и верског савезника…
Сутрадан, њих тројица кренуше, али их извесна узнемиреност људи на улицама града изненади. Трудећи се да боље сагледа Немањино лице које се због набијене капуљаче није сасвим видело, Арсеније рече:
– Ово је најлепши град који је на свету икад постојао. Можда ће бити грандиознијих, али лепших не. У њему се остварио чудесан троплет: вера Новог Израила, култура Хеладе и државотворство Рима. А данас је особит дан: одигравају се коњске трке, то је страст свих грађана, чак и двор, и самцар, падају у занос који ми није јасан… који је сличан бунилу…
Из периферног дела богатог вилама и вртовима одједном избише у средиште града са широким коловозом и тротоарима, са обесним вилама од белог мермера и китњастим оградама кроз које се у поглед уткиваху расцветане алеје, уметнички кипови, водоскоци и базени.
– Господе – стално је Методије шапутао.
Он је у град ушао на једну од малих капија, а до манастира је ишао споредним улицама, а и Немања, стиснутих вилица, ово је доживљавао са узбуђењем, мада је делом свог духа видео и сагледао нешто од тих лепота када су га везаног увели у град и потом зором пребацили у манастир. Игуман рече:
– Пет пута Цариград има више становника него највећи град Европе, Париз. Свака улица има злата и драгуља више него иједна од тих западних држава. Свака кућа је богатија од неког града у свету… рекло би се. А сваки је грађанин, и онај најсиромашнији, одевен као најбогатији Герман, или Илир. Погледајте тај метеж! Па ту су и хиљаде странаца из целога света…а да су странци, види се и по оделу и по изразу. Иду градом као очарани.Сада углавном сви журе на хиподром, а само мали део тог света, око шездесет хиљада, ту може да стане, а онда… долази цар у невиђеном сјају…
– Видели сте стотине античких кипова улицом Мезе, тргове и базаре продужи грчки монах пошто допусти удивљеним Србима да осмотре изненада искрсли градски плато, у чијем се дну, са њихове десне стране, моћно дизао бедем просечен широком, сада отвореном, капијом кроз коју блешташе одблесак сунца у Босфору, а као привиђење, на азијској обали, лебдео је треперави град – а ускоро ћете видети чиме се ми у Цариграду највише поносимо… Ово пред вама је део Дугог зида који се пружа од Мраморног па све тамо до Црног мора – игуман манастира Свети Ђорђе учинишироки покрет руком према северу. – Сазидао га је почетком шестог века цар Анастасије Први, један од непосредних претходника нашег и вашег Јустинијана – кажем вашег, јер је тај велики цар био из ваших крајева, можда и Србин, кажу да му је рођено име било Управда, ви ћете то боље изговорити… Ова тврђава, опасана троструким зидовима у дужини од 25 километара, захваљујући богатим водама и огромним магацинима хране, учинила је овај град неосвојивим. Водовод и канализација, два позоришта, осам јавних и преко сто педесет приватних купатила, школе и универзитети, библиотеке и болнице, музеји и збирке, најлепше трговине, са робом из васколиког света, а ево… најзад улазимо у главни део града у коме се налазе царски двор, највећи и најлепши храм на свету, хиподром, и толике друге велелепности. А свуда цвеће које пева у свом медитеранском обиљу, бојама, мирисима. Пријатељи! Ја се не дивим материјалним вредностима Цариграда и православне Византије, него се дивим лепоти коју су људи у име Бога досегли својом духовношћу у царству материје. Ја кличем духу!
Игуман Арсеније је то све набрајао са неким светлим изразом лица. Око њих су се тискали пешаци, једва пролазиле кочије и коњаници, а робови и слуге носили украшене носиљке из којих су вириле и светину осматрале раскошне даме.
Већ је било тешко да се та три монаха држе један уз другог, јер налазили су се близу хиподрома, па се сва та маса још више узнемири… кад неко викну:
– Долази цар!
И тада маса раздвоји Арсенија од Немање и Методија. Само је трен прошао и више га нису видели. Средином широке улице појавише се гардисти на коњима, држећи мале округле штитове једном, а копља другом руком. Једва раскрчише масу и из дубина се појавише кочије са запрегом од више коња. Цар је седео са царицом у колима саграђеним од слоноваче, злата и сребра…
Оца Арсенија пронађоше два Србина пред храмом Свете Софије који их доведе до истинског усхићења; задивљено су гледали иконе и мозаике и свете утвари док их је из даљине преплављивала бука оних на хиподрому. Преморени и ћутљиви, вратише се манастиру и не покушавајући да утиске сведу и оцене; а увече, после врло лепог а скромног обеда, Методије упита игумана:
– Па ко то сме да се усуди да Византији предвиди крај?
– Многи! Сад је време пророчанства. Пропаст овог царства предвиђају и неки свети људи и многи обични врачи. Сви им верујемо мада то јавно не исказујемо… Крај је близу, толико је Цариград досегао врх лепоте. Мили моји, сада сам рекао праву реч. Нисам казао: врх богатства и моћи, него врх лепоте. Јер, Запад иде ка томе да стекне знање о материји и да њену моћ искористи и завлада другима, а Исток живи у томе да осети, не толико да сазна живот, а најлепше се и најбујније осећа сама лепота. Византијци је узносе, остварују и славе је у неком заносу… Ох, и они, то јест ми, хришћани, веома велику пажњу поклањамо образованости. Ми имамо око шездесет степеница друштвене хијерархије, али изнад свих, осим цара, дижу се они најобразованији. Њима образовање не служи ради стицања моћи и власти над другима, но ради досезања лепоте. Свест о лепоти створеног света и јесте део суштине византијске цивилизације. Ми нарочито кроз осећање лепоте откривамо Бога и волимо Га.
Однекуд су допирали звуци лауте и танани гласови распеване младежи. Игуман топло настави:
– У седмом веку у Византији су неки војници хтели да поставе за цара неког Јерменина, Мизизија, само зато што је био леп. А неподносиву царицу Зоју спасао је од презира само њен прелеп изглед! Историчари указују да је она, и када је имала шездесет година, својом златном косом, беспрекорним теном и једноставном белом хаљином, личила на девојку и изазивала дивљење свих. Изгнаног политичара Писистрата маса је натраг у град примила тек кад је пустио вест да га богиња Атена враћа. И док су његови људи ту лажну вест радосно разносили светини по улицама, у град је унета божански величанствена лепотица Фија, висока и отмена, тако да су многи у заносу чак мислили да је она сама богиња Атена. Писистрат је тада чак и власт у граду освојио… Тај занос лепотом византијска цивилизација је наследила од хеленске. Зато овде људи осећају моћ лепоте, а на Западу људи осећају лепоту моћи. Овде се утркују цветне градине и лепе жене, а у Риму гладијатори.
– Ми и манастире дижемо тамо одакле се види лепота природе. Ипак,за нас је вера суштина, а лепота њен израз. Али, у нас је вера важнија и од лепоте, суштина је битнија од облика! А суштину, истину, открива нам вера! Ја вам тек сада причам о њој, јер је то тешко описати. У Цариграду сувише но игде на свету сабрана врхунска уметничка дела свих народа, па ипак сви сматрамо да су свете утвари сакупљене по Светој земљи и свуда другде, највеће благо које имамо. У десетини огромних храмова и у великим светилиштима у Цариграду ми са побожношћу чувамо непребројиво много светих предмета. Ту су секира којом је Ноје изградио барку, нарово уље којим је Марија Магдалена мазала ноге Исусу Христу, у делу града Влахерна се чува хаљина Мајке Божје донесена из Јерусалима, ту су мошти многих светитеља, над којима побожно дрхтимо, и најобразованији и најсиромашнији. Наша је вера оно врхунско чиме се ми причешћујемо. Све остало је додатак у нашем животу. А ја вам то приповедам због тога што ћете, ако Немања остане жив, и ти, кад се вратите, морати да знате да је култ према истини и лепоти сачуван у царству Византије, и ако то царство разбојници разбију, у свету ће ипак тај дух остати кроз православље, као духовно благо које се не може више уништити. Оно и лепота спасиће потоњи свет, и зато ви треба да се држите вере, јер је она истинита само у православљу и лепоти! Ја сам заиста равнодушан када ти, Немањо, водиш битке да се од Манојла ослободиш, али Богу хвала што се бориш да србски народ приведеш нашој Церкви. Она ће на крају у свему да победи… Макар у последњи дан општега Васкрсења.
Методије, уморан од напорног дана, врло тихо запита:
– А шта ће бити са Немањом?
Било је патничке неизвесности, страшне пустоши у том гласу и смушеном питању. Арсеније се седећи усправи и баци поглед ка икони и кандилу, а Немања опет осети огромну тежину стварности. Осећао је величанственост и лепоту живота, огромне просторе вере коју је изабрао, близину смрти… сударили су се у њему позиви да подигне народ и свест о могућностима.
Нешто касније, када су сви у манастиру отишли на спавање, Немања напусти своју ћелију и тихо оде у храм у коме су неуморно горела кандила над главним иконама, но тако да су се фреске на зидовима једва виделе. За певницом на којој је горела свећа, један је монах полугласно певао молитву и у заносу се клатио унапред и унатраг, повремено се крстио усмеравајући поглед ка икони Свете Тројице.
– О спаси, Господе, брата нашега Немању – молио се топло и тихомонах за певницом.
Немања осети бол у грудима. Очи почеше да га пеку. Оста непримећен у првом делу храма неко време и нечујно изађе.
Прошло је подоста дана, игуман је двојицу Срба одвео да виде светиње. Немања је знао да је то врхунац који је на свом путу сазнања имао да досегне. Иза тог врха чекао га је или крај или нешто сасвим ново, цело, потпуно… Срби, које треба повести у будућност. Али шта ће му сутрашњица донети? То је препуштао Богу. И осећаше колико Га из дубина свог бића воли.
Једнога дана на капији манастира појави се цео вод страже, са оним старешином који је затвореника био и привео. Били су необично озбиљни, са жалостивим изразом на лицу. Туробни водник застаде у порти, монаси који су се ту затекли укочише се, а из храма баш у тај час изађе Немања.
– Имам наредбу да те приведем цару – изусти несигурним гласом водник – а куда потом, не знам.
Тада се из храма појавише игуман и Методије. Игуман поново наступи врло енергично, мада тихо:
– Причекај са војницима. Прво ћемо службу Божју да одржимо и то са заупокојеним молитвама, а потом и ја полазим са вама. Нека те ја, Немањо, испратим са овога света, ако те цар пошаље на онај!
Никад из тог манастира монаси никога нису испратили достојанственије и потресније. Док је после једног сата многољудни вод спроводио Немању градом ка двору, везаног високог затвореника у непотпуној мантији и без капе, пратили су многобројни грађани погледом пуним страха, али и удивљења и крстили се. На Цариград је та свита деловала оптерећујуће, град је у том делу постајао тежак, тегобан. Туробно је изгледала голема царска палата, окружена цвећем и велелепним стражарима, високим Нордијцима.
У огромној дворани за пријем, пуној украса, слика и цвећа, где су га дворски протоколарни угледник и двојица гардиста увели, седео је на узвишењу, удобно наслоњен, Манојло, веома мрзовољан, са строгим изразом лица. Помно је гледао Немању, који се на пристојној раздаљини заустави и опет се, очито чувајући своје достојанство, готово неосетно поклони. Покретом прста мрзовољни владар показа осталима пут према излазним дверима и неколико лакеја, писар и стражари, уз дубоке наклоне, нечујно се дебелим тепихом повукоше. Два великана осматраху се доста дуго ћутећи. Немања још није могао да наслути каква га судбина надаље чека. Одједном схвати: па цар ће га ослободити! Јер, да ту намеру нема, не би га ни позвао, но би га послао непосредно џелату. Али опрезност се Немањина није смањила, био је напет. Најзад, цар, нагнувши се нагло напред, изговори:
– Када сам те први пут видео, знао сам да ће брат Тихомир да те угрози, да ћеш га ти савладати и да ћу великожупанску титулу да пренесем теби. Када сам те послао у манастир, знао сам да ће те мој исповедник, отац Арсеније, у вери да подигне. Сад знам да ћеш ти, ако одлучим да те не посечем, бити у Рашкој добар и себи и Србима, и мени и Церкви. Сазнао сам дате Арсеније заклетвом везао за манастир, да ниси побегао ни недавно, када сам те у маси тако високог запазио док сам се возио на тркалиште. И знам још нешто, сасвим сигурно знам…
Ту владар застаде а израз лица се промени, он се заиста углавном није трудио да на лицу скрије оно што мисли и осећа. Настави врло мирно, а чврстим гласом:
– Знам да ћеш ми бити потпуно одан, и то до краја мог или твог живота, ако те сада онако исто закунем, како те је заклео наш отац Арсеније…
Цар пљесну дланом о длан.
– Уведи оца Арсенија! – нареди искрслом лакеју, па настави: – Јати не могу зајемчити како ће се Византија понашати када ја умрем. Али док сам ја жив, бићеш заштићен. А ти, док си жив, бићеш мени лично веран.
Дворјанин уведе оца Арсенија који се озарен, срећан, смешкао. И цар устаде са свог седишта и пође ка монаху, те сусревши га, саже се и потражи му руку ради целивања, али га исповедник једним покретом осујети и загрлише се. Цар га узе под руку, потезом главе позва Немању, те се окренуше ка истоку, горостасним иконама, кандилу и сточићу на коме се налазила Библија обложена златом, и тада рече свом сужњу.
– Стави руку на Свето Писмо. Сада се прекрсти и понављај за мном: Заклињем се да ћу бити веран византијском цару Манојлу све до његове смрти…
Немања је понављао цареве речи чврстим гласом гледајући у крст пред собом.
– Поћи ћеш у Рас са свечаном свитом и даровима које шаљем твојој супрузи, деци и храмовима, али тек кроз неки дан кад ти у мом двору сашију одела која ти доликују…
Застаде за тренутак. Укочено, а прерадосни, трептаху и отац Арсеније и Немања. Одједном, царева рамена се опустише, показа руком на угао дворане који се од џиновских мермерних стубова испрва није ни видео, и крену ка том углу где се налазио сто са удобним столицама, па се уморно насмеши:
– Хајде пола сата или сат да не будем цар… Арсо, брате, Немањо, пријатељу, седите!
И став и понашање оца Арсенија се променише, синуо је. Седоше, а Манојло, ослонивши лактове на држаче столице, протрља лице и погледа Немању:
– Сада смо и пријатељи, морам да ти поверим… нисам желео, никада нисам желео да будем цар. За кратко време се цар Византије, мој отац, и моја два старија брата преставише у Господу… Суочио сам се са животом. Бог ме је водио ка престолу. А ја сам сањао да као западњачки витез путујем светом и као принц из бајке уживам… Не, највеће царство на свету,Византију, и најлепшу, најистинитију веру, православну… морао сам да штитим. Али не само од многих жупана и.краљева изнутра, не ни од спољних непријатеља само, него такорећи од целог света, зато што је Византија своју мисију обавила. Спасла је Христову веру! Хоћу ли умети да је сачувам, хоће ли она и после мене опстати? Цео свет, као аждаја, чека стару Византију да умре, да је растргне… Предобру Византију… О, то је та реч,доброта. Питао сам се којом једном једином речи могу некоме да објасним шта је православље. Нашао сам је: то је доброта!
Док су лакеји приносили посластице и пиће, цар је ћутао, а када по његовој наредби нестадоше из дворане, црте препланулог лица му се продубише, изгледало је да је савијен нос још грбавији но пре, чело више, усне горче. Прамен косе на челу беше просед.
– Народи који су се последњих векова сјурили у Европу – продужи по својој су природи варвари, сурови, грабежљиви. Најважнији међу њима, Германи, нису случајно најпре примили аријанску јерес, најпогубнију од свих до сада. Нису се ње ослободили ни данас. Нити ће је се, мислим,икада сасвим ослободити, остаће она у њима. Германска раса ће са другим досељеним народима здробити Рим. И друге расе које су се доселиле у Европу нису много пријемчиве да се лако охристове. Можда је због тога схвативо зашто Римска церква не бира средства у остваривању свог циља. Само, овом нашем хеленском свету… па и вашем словенском… таква папска груба средства нису неопходна, па је нашој Церкви дато да христијанизује свет, али не насилно. И на нас, владаре, хришћанска, православна Церква утиче да будемо благи… чак и када нас све угрожава! И ти си, Немањо, јак човек са светим задацима, али си у прогону богумила био мекши од свих нас, и од Грка, и од Бугара, и других… Временом ће се ова слика стварности нашег света променити. Сада се воде ратови унутар народа, па између народа, и између држава, воде се и између група држава, па верски… Али имам утисак да ће се наш свет свести на мали број широких заједница, да ће се оне образовати по верским определењима, да ће између тих духовних целина избијати тешки сукоби. Но дух људски је саздан и од других суштина, и навика, заблуда, заједничких вечних интереса, који, међутим, изазивају непомириве опречности. Плашим се да ће се ти и такви ратови водити до уништења, а да ћемо се од свих духовних царстава управо ми, православни хришћани, услед осведочене трпељивости, показати најнеотпорнијим. Како ћемо онда опстати? Па ваљда су Богу најугоднији они који се не свете, који праштају, који могу највише истрпети… Ето о чему ја даноноћно мислим. А на то мислим и када помажем, Немањо, твој повратак у Рашку. Ти се бориш за то да твој народ постане православан; тако ће Срби и опстати, жури да што више на томе порадиш, зле силе већ корачају ка нама…
– Велики мој царе… шта да више чиним? Осећам као и ти ту будућност, делам што боље могу… али како да посејемо и засадимо веру да у свим Србима буја више, не знам. И ја, као и ти, немирно спавам, невоље тек долазе… О, тек долазе… – и рашки велики жупан ослони се лактовима о сто од махагонија и слоноваче и зари лице у шаке.
– Знам, знам… теби су светитељи потребни, као што су били Кирило и Методије… као што су апостоли били…
– Такви, такви, а то ми може само небо дати, јер твоја цариградска церква, и њена охридска архиепископија, такве нам људе не шаљу… ја и мој народ више слушамо гласове римских гаврана но цвркуте ромејских птица… па и оне цвркућу кукавно…
Руковаху се на растанку чврсто и мушки, без осмеха на лицу. Немања и Арсеније добише кола, сместише и оца Методија, који је блед и уплакан све време ћутао и стискао Немањину шаку. Када избише на место где се надомак манастира пут извијаше у надвожњак, одједном у бујицама одјекнуше сва манастирска звона. Методију опет грунуше сузе:
– Док сте са царем седели, један ми дворјанин шапну да ти је цар све опростио… Дадох му златник да радосну вест хитно дојави у манастир.
И опет Методије ућута од узбуђења, док су звона са торњева храма брујала. Грађани одасвуд извираху и за трен ока се окупи гомила света која са ганутошћу осматраше дирљив призор.
Испред капије стајали су у одеждама, са рипидима и заставама, сви монаси. Прожети најузвишенијом радошћу, уведоше у храм свог најмилијег пријатеља, славног великог жупана Рашке, Стефана Немању.
 
* * *
 
Како се хитро вести распростиру, брже од муње! Немању окруженог свитом чекала је пред двором у Расу Ана са стасалим синовима, а племићи из свих србских крајева или су већ пристигли, или су навелико били на путу.
Ана му исте вечери, када су остали сами, на тераси, за столом, тихо и стрпљиво, са горчином исприча шта се у Рашкој догађало док је он био у ропству.
– Византијска војска је пре твог заробљавања била попалила петнаест села. А одмах потом упадоше Мађари, па уништише још двадесетак и становнике углавном побише. Неколико села је скоро нестало у великом шумском пожару. Сви су, на мој позив, похитали у помоћ мада се неки најбогатији властелини нису одазвали. А када су одмах потом навалили папини фратри, најлепше гостопримство пружише им баш ти исти, најбогатији, Јевросије, Мирољуб и Герасим. У многа напуштена места усељавају се богумили из Бугарске и Византије. У Хуму, Срби-католици се спремају да се оружјем обрачунају са православним Србима. Суша је многе крајеве захватила. Тешко је, тешко, без тебе…
Све просторије у двору, као и оне у споредним зградама, беху пуне гостију, а неки су властелини по воћњаку разапели шаторчиће, па се могао чути весели разговор и песма, мада је већ био позни час. У граду Расу весеље се стишавало, убрзо ће сви на починак, сем Немање и Ане. Оставши сами, још јасније су сагледавали стварност. Повремено би ћутали, па Немања закључи:
– То што треба да урадим, превазилази моје снаге, Ана. Док је Манојло жив, освајаћу само оне просторе србске који нису под његовом управом.Ако га надживим, отимаћу наше земље и од Византије. Од њих ћу излити златан кондир, широку државу, али ко да тај пехар напуни опојним вином? Тако је и цар упоређивао положај Истока. Грчки виноградари, свештеници, постали су слаби… а папа ће, и Латини, ту насути нешто што није право вино. Како да србски народ спасем јереси? Осећам да је пред Богом већа моја одговорност за веру него за државу.
– Ма да ли је могуће? Више те брине вера но држава?
– Од свега што радимо избор праве вере је најважнији. Вера је душа,а држава је само панцир. А ја нисам ни апостол, ни светац, ни свештеник, ја сам само један обичан… ратник, доброто моја! Такви су нам и синови, нисмо их другачије васпитавали. Ја не умем веру у душама Срба да ширим.Стално молим Бога да нам упути бар једног светог човека као што су били Кирило и Методије… али… исто тако Бога стално молим и да нам да јошј едног сина, али јунака, који ће моје дело, државу да прихвати, и мачем је одржи и прошири. То су две моје прве молитве. Потом се молим за моју иза све остале породице… за људе, стоку, шуме, за све…
Ана опет откри у његовим очима то исто што је видела и малочас и заплака се. Дубина тих његових чежњи је била огромна.
Мали благи ветрић дахну и пројури. Донео им је мирис сагорелог лишћа и траве, жеге и сувог тла. Однекуд далеко чу се тутњава облака, мада су над њима звезде просуте небом спокојно жариле. Очи Немањине и Анине, сузне, засветлеше.
Ноћ је трајала мирно, али је зора била некако напета. Облаци сиви и блиски скупили се и као да су се окаменили. Све је чекало да нешто почне.
Сабор проширене владе је почео на време. Око четрдесетак војвода и властелина су у пространој дворани за сто сели, а нешто потом и скочили на ноге и запљескали када су се појавили Немања и Ана. Методије, са леве стране великог жупана благослови скуп, па седоше, а Немања пун радости исприча како га је цар Манојло помиловао и како је он стекао богата сазнања, неопходна Србима који се ломе између светова, па им је изнео како је тек у Цариграду сагледао колико је Србији потребно баш православље и колико је сваком Србину неопходна таква вера док свет тоне у нове олује и катастрофе. Упијали су сваку његову реч:
– Ово је време када као народ, иако одавно постојимо, не настављам оно завршавамо ранији живот, а почињемо сасвим нови, будући. Оно што будемо ми, који смо сада ту, ја и ви, урадили, биће темељ за живот и нашим потомцима. Нама је дато да сада њима одредимо судбину. Хоћу да заједно пресадимо најлепше цвеће из најлепше градине, из Византије, у наше ограде, овде на западу. Ту хоћу да посадимо и посејемо цвеће из Јерусалима пре него што дођу олује, и поплаве… а оне су већ ту. Ја нећу коров запада! И ви исто мислите. Хајдемо да ту одлуку проведемо у дело. Уложимо наше животе у то, ми србске велможе. То је дуг наш Богу и роду… Али, зашто међу нама нема властелина Рафајла, Мирољуба, Герасима? Где је Јевросим, где су најмоћније властелинске главе, господо. Ја нисам вас ни позивао, а висте дошли, јер смо ми сви као једно. А где су они?
Мирослав заглади руком високе залиске и рече:
– Рафајло свакако долази. Молио ме је да ти пренесем. Спрема ти изненађење. А сви остали који сад нису дошли да те сачекају, неће ти више ни доћи… поримили су се. Гледају на нас… као ови облаци, претећи.
Из дворишта допре топот више коња и узвици јахача, бука. Неколико њих за столом насмејаше се Мирослављевом упоређењу. Немања се изненади:
– Али, ја не гоним католике! И ми смо православни католичани. Па бар петорица од вас овде су католици. Зар не, Данко?
Властелин проседе косе, црвена лица, климну главом, па одједном кресну:
– Сасвим се, Немања, ту игра друга игра!… И нас петорица, бивших паписта, знамо или слутимо о чему се ради… па смо се ноћас договорили да се вратимо теби и православљу и да не кријемо тајну…
Немања се наже ка столу и све зачуђенији узвикну:
– А шта то ви кријете!
Данково лице поста тамно црвено. Оштро изговори:
– Герасим је припремао заверу, човече. Да отме над Рашком власт чим стигне вест да си убијен… Рим би на Манојла извршио притисак да Герасима прихвати за великог жупана… Ми католици који смо сада ту, то смо одбили. Они који нису ту, уротили су се противу тебе.
Немања као да тој вести није веровао. Остали су такође збуњени гледали Немању. Очито највећи део њих није ни знао за ову римокатоличку заверу.
Ана, побледела и тихо упита:
– Па само ми они нису послали помоћ за унесрећене? Ево, ево списка колико је ко и шта приложио.
– По томе ћемо да видимо и ко је све пристао уз Герасима! – рече Мирослав замишљено и даље гладећи своју глатку косу изнад високог чела и зализака. Хтеде левом руком списак да узме, али Небојша Анђелић, погурен од беса, сикну:
– Дај мени тај списак, Ано. Ког властелина ту нема, биће га над пањем.
У том тренутку уз лупу отворише се врата и улете у дворану Рафајло. Био је озарен, знојав, раскопчан. Немања скочи и два се пријатеља нађоше у чврстом и дугом загрљају.
– Брате мој – плакао је Рафајло од среће – Мислио си да нећу да дођем да те дочекам, а ја ти донео на поклон једну групу племића, издајника, бивших паписта. Мој је слуга сазнао од слуге једног од њих за заверу. Заверници су се успаничили кад су чули да ти је Манојло опростио живот. Ноћас су заседали… а ја сам са четом упао… Доведите их! – нареди слуги који је чекао крај отворених врата.
Осетивши умор, Немања рече:
– И? Шта сад очекујеш од мене, Рафајло?
Небојша скоро поскочи на столици, али не успе ништа да каже. Сви погледаше ка вратима. Улазили су један за другим везаних руку осам властелина, уморна лица и сагнуте главе. Наста тишина.
– Одвежите их – тихо рече Немања, али са резигнацијом.
Док су Рафајлове грдосије од слугу одвезивале разбарушене немоћне властелине, Немања устаде и приђе првом и пружи му руку.
– Здраво, Мирољубе!
Иза Немање Небојша лупи песницом о сто. Немања нареди:
– Столице овамо, момци, а ви, племићи, седите.
Нико није показао куд столице да ставе, за столом је још могло да се места сачини за те људе, али – сви се они скрасише мало даље од осталих, насред дворане, одакле су унезверено мерили главаре за столом. Мирољуб одједном и непитан, поче суво и брзо:
– Моји фратри су ми рекли… ко први после погибије твоје дограби власт у Србији, онда ће његовој цркви заувек да припадне…
Саслушање није ни морало дуго да траје. Небојша и други за столом су тражили:
– Господару, ти им пресуди… ми ћемо пресуду да спроведемо…Немања је већ знао какву пресуду да донесе.
– Господо – окренуо се ка оптуженима – Молим вас да у року од месец дана продате ваша имања, покупите покретно благо и одете из Рашке заувек.
У дворани наста метеж. Велики жупан настави:
– И то не зато што сте римокатолици, то овде може да буде ко год хоће, него што сте хтели да Србе одвојите од Срба. Ви бисте на власти Србе поцепали. Ви сте једноставно лоши и као верници и као људи и више нисте ни потребни Србима, Србији, Рашкој, мени и народу и овом племству. Пустите их – рече Немања стражарима који су кривце довели.
Наста тајац. Прво се диже Мирољуб, потом и остали осуђеници и оборене главе пођоше.
Када су узјахали и прошли кроз капију, отвори се небо и из оловних облака просу се огромна киша коју је народ на земљи дуго чекао. А громови и муње нису застрашивали никога. Напољу је настала цика од радости жена и послуге. Дворана се испуни олакшањем и топлином. Влада Србије наставила је рад и када је ноћ пала…
Негде пред зору, прекидоше са одлучивањима, помало уморни, помало узнемирени том кишом која је упорно падала. Немања је ведар подигао пехар са одличним вином.
– Господо… знате ли који је први задатак једне државе? Не, не брините, ми тај задатак нећемо ни почети, наша је судбина да сачинимо државу и предамо је потомству. А први задатак потомака и сваке државе јесте да регулише реке и воде за наводњавање. Други је да сачини путеве. Трећи једа… Ох, трећи нека буде који буде био, али ко воду среди све је добио…Имамо најлепше тле, и највише воде. Сав ће народ бити крив ако иједна травка буде жедна, а могао је да је напоји. И ако иједан крај буде поплављен.
Док је Немања то говорио, киша је престала да бубњи, и шушти, и звони по лишћу, цреповима крова, каменим плочама стаза, а сиво небо, које се одупирало дану, поче да се разведрава као да је неко рукама повлачио облаке. Ускоро сину сунце.
Данима и месецима потом Србија је бујала, цветала и била пуна плодова, рада, весеља… Рафајло се скоро сасвим преселио у двор, Небојша је војску користио да обезбеди путеве, границе и друга добра, Немања је повремено са том војском одлазио и неке крајеве ослобађао од Бугара и Мађара, па тамо на Зети, често се сурвавао од умора, али је после два-три сата одмора опет кретао да зграду будуће Србије проширује, а да се не огреши о Византију, Манојла, Грке… наше кумове.
Најлепше се одмарао увече када би се, седећи за столом са Аном, предао ћутању, или тихом разговору. Као да се родила за то да човека свог подржи, Ана је умела да га слуша, да му открије неке важне, ситне чињенице, да му се супротстави снагом духа и логике, а мило и спокојно. Била је то жена јаког духа, али је јутрос ипак заплакала кад је Рафајло срео у дворишту и доста грубо је запитао:
– Немања ће једног дана умрети од умора. То колико он ради, нико не би поднео. Нико. Нико. Зар не можеш да га убедиш да се и одмара?
Предвече, седећи за столом на тераси, док је око једне једине лампице коло инсеката бешумно летело, а све је око њих било нестварно лепо и у складу, посматрала је његово мршаво лице, које је зрачило од унутарње снаге.
Говорио је, окружен свим светом, као његов радостан део:
– Све што сам желео, остварио сам… Али, Ана, све више осећам једну истину која ме брине, врло брине – окренуо је Немања очи ка њој – ко ће наше дело да прихвати, ко да га одржи! Наши синови немају те снаге. Не,они би могли неку другу државу да воде, али Србију и Србе, овде… не! Стефан је нежан и истанчан, а Вукан груб и тајанствен и мутан… не, не, Ана!Штета што нам Бог није дао сина који би знао да храбро држи мач, мудро да сече непријатеље и чврсто да чува овај народ. О, како, како би такав ратник био поред мене и после мене добродошао овим мученим Србима…Мени, једном владару, ипак је немогуће да их све саберем…
Сада је, и поред слабе лампе, веома добро видела његово лице. Тај је човек заиста због тога патио. И она осети бол и јад. Прошаптала је:
– Стари смо. Да ли ће Бог такво дете нама заиста дати?
У том тренутку читаво богато јато неких ноћних птица однекуд долете на крошње околног дрвећа.
Прошло је још неколико месеци плодне јесени, па зиме са огромним снеговима, па затим дође пролеће, нагло и бујно. Зидари су довршавали нови део двора, испред кога су стручне бунарџије копале нов бунар. Немања се тек вратио из Слановца где је стари рудник соли био почео да се руши. Нешто даље од двора, игуман малог манастира, Методије са сељацима је проширивао пут кроз густу шуму до новога храма, а у пољани са десне стране од улаза у двор, један од сељака је, верујући да има не само јак него и леп глас, из свег грла, док је копао земљу, певао, док је неколико других понављало рефрене. На тераси двора неколико дечака и девојчица окупило се око старије сељанке која им је причала како је Немања, док је био врло млад момак, нашао у шуми мало мече, хранио га, подигао, забављао се са њим, чак се са тим одраслим медведом рвао. Наста, тако се звала та жена која је мајсторски приповедала, настави како је потом Немања, шетајући са гостима кроз шуму, налетео на снажног медведа и пљеснуо га по њушци.
– Вуци се у двор! Како си смео да побегнеш из дворишта – викао је Немања, а медвед послушно, са огромним телом одскакута кроз шуму… Када се Немања вратио, затекао је медведа добро затвореног у свом делу дворишта. Никуда целога дана није одлазио и бежао, просто се није макао. Немања је, дакле, у шуми наишао на другог медведа, дивљег и опасног… Зато вам, децо, кажем, не идите у шуму сами, далеко… А питате, шта је било са оним васпитаним медведом? Немања је једва успео да га потом сасвим прогна у шуму… – заврши Наста са чешљањем вуне, па устаде и децу благо гуркајући удаљи да се играју, а она одгега ка летњој кухињи, одакле су мирисали хлебови тек извађени из пећи.