ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави
 

 
ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ
 
Лепа је одлука Хиландара да помогне појави другог и допуњеног издања овог историјског романа и пре него је читалаштво упило прво. То нам је пружило прилику да извршимо неке исправке и дотеривања. Стекли смо утисак да свака обимна књигаима “скривене мане”, грешке, пропусте техничке природе. Али мени су се при том послу отворила врата за неке дубље интервенције које изискују претходно обавештење.
Већ дуго времена нарастају видне потребе да се успоставе разговори и договори о неким древним питањима која се могу решити на нов начин, а врло су дубоке природе. Зашто не бисмо неке од идеја те врсте пустили у етер, то јест на папир, и дали им разлоге који би озаконили нова решења. Одмах бих навео два упадива случаја над која бисмо се могли нагнути и видети да ли су прихватива та нова решења која нуде истанчани познаваоци нашег древног језика и наших модерних потреба..
Наиме, из наше битне речи Србија ничу разне именице и придеви, међу којима се сугласник Б претвара због познатих начела у глас и слово П, па се тако придев српски појављује као да потиче из речи срп. Постоји веома озбиљан захтев да се та промена сугласника договором заустави, да речи изведене од Србија задрже глас и слово Б у свим речима које потичу од речи СРБИЈА.
Друга реч, по значају од исте капиталне важности, јесте реч ЦРКВ А, која је током времена изгубила меки самогласник Е, те је остала на грубим и тврдим сугласницима, додирујући садашњим третманом неке друге речи које овој по значају нису дорасле. Не умем стручније да објасним тај језички доживаљај, али ми се чини да је то најбоље описао врло осетљиви зналац нашег језика, теолог др Данило Крстић, будимски владика. Његова мисао јесте:
…Треба да се врати из црквенословенскога ЦЕРКОВ, ЦЕРКВА, оно нежно Е, јер ЦЕРКАВА је нешто нежно и оно ни у једном падежу не сме да цркава. Речи као смрт, тврд, крв треба да чувају мушки самогласник Р као у санскриту. Али ЦЕРКВА, ЦЕРКВЕН треба да звуче матерински осећајно.
Моја осећања снажно прихватају оба предлога, па сам се усудио да их применим у овом другом издању.
Али, потребама, богатству могућности и позорности никад краја.
Ево још неких мисли будимског владике Данила који тражи од нас да их преиспитамо: “Ја сам негде поправљао Вука да је наш балкански говор Србства Вук морао да назове србинским, – јер ја нисам лужички Срб чији је језик србски, него сам ја Србин, а мој језик је СРБИНСКИ, а после светога Саве са добијањем аутокефалије, племенско име Срб добија звук славе – иа. Ако Италија говори италијански, онда Србија говори СРБИЈАНСКИ. We are Serbians, not Serbs.” Но, он додаје и ово:
Већ одавна су еуфонични граматичари очистили сувишно слово Љ из родовског имена СРБИ… Не треба да се на сваком кораку пљује, бљује, таквом се греху – супротстављамо. Човек ИСКУПУЈЕ своје грехе, не искуПЉУЈЕ. Ја продуБУЈЕМ своју мисао, а не продуБЉУЈЕМ.
Такви козметички захвати скидају са лепога лица србијанског језика као сувишне “младеже лепоте”.
Али, свакако треба испитивати вртове могућности око имена: Срби, Србијанац, Србадија…
 
Јуни, 2001.
 

Писац