ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
ИСКУШЕЊА
 
Једног дана, пре службе Божије, уђоше у порту Хиландара три игумана, а најпре их примети Јанко, кувар, спусти огроман нарамак двора на тле и потрча до храма, па видећи Саву код олтара, недопустиво јаким гласом му јави:
– Дошао је протос Дометије са игуманима Михаилом и Софронијем… Излазећи, Сава осети да се нешто посебно догађа, а поклонивши се старцима до земље примети извесну лукавост на лицу Дометија.
– Дошли смо да се код тебе нагостимо и два дана одморимо.Старац Михаило, омањи, мршав човек са грбавим носем и ванредно крупним очима и киком јаке проседе косе, рече:
– Сине Саво, отац Дометије воли д се нашали. То је врлина. Али не уме да се нашали. То је мана. И шали се често! То је тужно… Јавио нам се епископ града Ерисе, Николај… да ће данас овде и он да дође…
Сава подиже руке и заиста запањен рече, бацајући узнемирен поглед око себе по порти која је била као и увек чиста:
– Господе! Па зар ми то, свети оци, тек сада јављате? Каквим, то послом?
Софроније, упадиво пуначак старац који је при разговору неоправдано правио дуже паузе иза појединих речи, каза:
– Данас ћеш, Саво, постати ђакон, а сутра…
Игуман Софроније забаци капу над ознојено чело, а његова риђа коса сину на сунцу као бакар, направи дужу паузу и рече:
… а сутра ћеш постати презвитер.
Сава се укочио, па се брзо прибрао. Као да му је нека сен прешла преко лица. Није се обрадовао, заиста није. Поклонио се старцима и позвао их покретом руке да пређу у гостинску собу где им је најмлађи монах Владимир, тек што су сели, донео мед и хладну воду. Тек тада се протос окрену Сави и прасну, поцрвенела лица:
– А шта си занемео? Реци нешто!
– Али ја уопште нисам спреман… видите…
– Нико није био спремнији но што си ти сад – одсече протос Дометије, а прсти левице почеше брже да истискуЈу излизана зрна бројанице. Мислиш ли целога века да будеш најнижи монах?
– Али мени ништа више од просте ризе не треба…
Али нама и теби и свима треба! – оштро рече Михаило. Не дижемо ми тебе без основа и без разлога. Ни због тога што си Немањин син, ни што велико образовање имаш. Ти си сазрео као духовник! Зар да немаш права ни да у храму службу служиш? А уз то… иде време када ћеш и ван манастира као монах да делаш. Ми већ сад и на то мислимо… А ти си се повукао у књиге и молитве да вероватно ништа од оног што се дешава у свету не знаш!
Сава осети то као неправду и у секунди се сети јучерашњег догађаја. Некако пред подне изненада се у Хиландару појавио са скромном торбом о рамену игуман Методије. Изгледао је да има десетак година више, ретка коса била је седа, ретка брада беше још ређа, а лице намучено. Но остао је онај животан покрет руку по чему је подсећао на Теостириктоса. Методије је пре доста времена морао да напусти Хиландар и да се врати у Србију да би збринуо чељад своје браће коју су Мађари побили. Али, онда је остао да спасава и нејач и чељад других, јер су у рату између Вукана и Стефана главе са рамена летеле и летеле. Тек кад се тамо рат почео да смирује, Методије се вратио, а Сава га је дуго испитивао о стању у Србији, опустошеној земљи коју је Немања срећну оставио својој деци. А и од браће која су му писала, и од путника поклоника сазнавао је о Србији много.
И стање у Византији било му је веома, веома познато. Најпре од стране најинформисанијег човека у царству, од стране господина Георгија, који му је повремено слао веома промућурно писана писма. И још је један пребогат извор имао. Славна и учена господа из Цариграда су се по свету склањала, а најмудрији међу њима бежали на Свету гору, сматрајући да крсташи неће дирати ту највишу духовну хришћанску светињу на земљи. Ти су људи Сави доносили сазнања, нове вести, нова предвиђања. Сава рече:
– О, догађаји у свету се сручују и у све нас овде. Прочитаћу вам једно од писама господина Георгија, најобавештенијег човека Истока. Вредно је то сазнати… али да вам отворено признам, заиста бих волео да ништа о томе што се дешава ван манастира никада не чујем. Ја сам жудео за тихим монаштвом, православним. Уколико се монах више продухови, очисти, обогати врлинама, утолико више се продуховљује и сав људски род. Сада против своје воље улећем у свет и он у мене… Слушајте писмо племића Георгија, твог брата оче Дометије…
 
“Драги оче и сине Саво,
на несложне Србе и твоју браћу ступиле су невиђене олује, туче градом, поплаве, пожари, многе болести, па су Срби и Мађари и звери побеснели, али су твоја писма помогла. Вукан и Стефан су кренули ка помирењу. Али у Цариграду све је горе и горе, папина војска је, како сам ти већ јавио, први пут упала у Цариград и вратила Исака II, иако слепог, на престо, но он није могао да им се одужи, а још више се замерио грађанима Цариграда, па су га смакли са власти. Такође сам ти јавио да је на престо пре кратког времена дошао Алексије III Дука Мурзуфли, бивше жене твог брата Стефана, Евдокије. Лажикрстова војска која држи град опкољеним, сада се спрема да по други пут нападне Цариград, али да га сасвим опљачка и сруши. А када сву Византију буде уништила, кренуће, и на Атос, на Свету гору. Не знам ни да ли су ти моја ранија писма била уручена, ни да ли ћу ти следеће икад да напишем. БОГ нека свима нама помогне, а нарочито Светој Гори, Дометију и теби. Георгије.
 
Нешто мало после тога пристигао је епископ Ерисе, Николај, крупан, снажан човек, веома спокојног понашања, али тамних, живих, хитрих очију и густе црне браде. Сава је на брзину организовао леп дочек; сви су монаси и тројица игумана изашли да га дочекају. Када су осматрачи са обале ударцем о гвоздену штанглу најавили једрилицу на видику, забрујала су хиландарска звона. Она су нарочито весело звонила стога што су хиландарски монаси одмах сазнали шта ће се тог дана догодити на литургији.
Свети Сава је тада добио чин ђакона, а десила се још једна необична појава. У току литургије, у делу када је Сава постајао ђакон, сручила су се велика јата птица на кровове Хиландара, па их ни нови таласи хиландарских звона нису распршили, све је добило изглед славља које се продужило и сутрадан.
Тада је Сава произведен дугим и свечаним чином у презвитера, свештеномонаха.
Врло се брзо пренела вест о томе и до манастира Ватопеда, па је после литургије, и првог и другог дана, Теостириктос са многим монасима дошао у манастир Хиландар. Ту радост, то потискивано весеље је бацио у засенак долазак једног измореног гласоноше, који је јеромонаху Сави уручио малено писмо из својих недара. То беше одмах после обеда, када су се у гостинској соби налазили епископ, четири игумана и Сава. Госте је изненадило колико је вест коју је прочитао, Саву погодила. Он се прибрао и рекао:
Свети оци, ево смо корак ближе драми… или трагедији… Добио сам писмо од госпође Евдокије, супруге новог владара Византије. Чули сте да је она била моја снаха, а супруга мога брата Стефана. Господе, колико несрећа стану на мали комад папира.
 
“Благослови ме, мој рођаче, брате и оче Саво! Рука живота је јача од ломних руку царева. Она је пробила и зидове монаха, па си и ти у самоћи сазнао да је мој отац са братом уз помоћ крсташа, Венеције и Дандола опет узео престо, али су Грађани Цариграда јануара на тај престо довели мога мужа Алексија III Дуку Мурзуфла, јунака који зна да ће ускоро на зидинама у борби дати све што има и нас. Данас смо сазнали да ће крсташи са Млечанима ових дана да уговоре како да овога пута униште све нас. Сви слутимо и видимо крај. У нама расте озбиљно господско јунаштво, а ја осећам поред ужаса што су ми отац и брат настрадали, још и потребу да урадим нешто важно што сам пропустила да учиним, па ми у томе ти помози. Наиме, у мојим рукама се налази по обиму мали, али по вредности веома богат накит са амајлијама од највећег значаја за царску породицу, а ја више немам повериве и способне људе, па ниједног који би био толико храбар да из овог опкољеног града те драгоцености спасе, изнесе и преда мојим синовима. Онда сам се сетила тебе, па те молим да пошаљеш апсолутно поверивог монаха који би могао и смео да ми ту последњу услугу учини. Али, потребно је да крене ка нама одмах. Мој муж ми не да да умрем са њим и са свима, он ће ме вероватно силом да пребаци ван граница“.
 
Зачуђена и застрашена лица игумана су била укочена. Завладала је тишина мада се споља, из порте, чуо радосни метеж гласова монаха. Теостириктос се први, хитро помаче и узбуђен викну:
Па, имате ли таквог монаха? Тај би требало да зна и да се противу ратника бори. Треба вам мудар, лукав, јак човек, неко кога страх не везује.
Сава и Методије се погледаше, па истовремено рекоше:
– Андреј.
– Андреј Николин, монах из Дубровника. Зову га Андра, и Андреја. Сава и Методије су се и даље гледали, испитујући се у себи да ли је заиста тај избор правилан, али мислили су о томе врло кратко. Сава рече:
Андреј има четрдесет година, веома је телесно и духовно здрав човек који влада собом, веома је образован и зна четири страна језика, јер мује отац био дубровачки дипломата у Венецији и у Турској. Недавно је овдедошао, веома лако савладао грчки… и веома је смеран, он је, као и ја, образован ратник, а ни пред ким овде још није открио ниједну своју врлину;он је неприметан! Али га Бог примећује. Осећам да је молитвено веомајак.
Методије је све време то главом потврђивао, устао и довео монаха Андреју. Беше то јак човек, средњег раста; симетричне и смирене црте његовог лица, спокојни покрети, док је чинио велики поклон, топао дубоки глас и мудар израз његових очију којима је осмотрио старце оставио је леп утисак и сви беху сагласни.
Молим те, брате, седи! И прочитај ово писмо.
Сви су ћутали док је Андреј писмо хитро читао и потом их мирно и у очи свакога погледао.
– Пристајем, ако мени нудите тај задатак.
– Нудимо ти и захваљујемо рече Сава, устаде и поклони се монаху.И епископ и игумани истовремено га благословише.
Монах Андреј са Савиним писмом после свега сат, крену на пут, а епископ пре него што крену кући саопшти Сави:
Замало да заборавим: позвао те је његова светост архиепископ солунски Константин Месопотамит да у следећу суботу дођеш њему… Он је
био у политичкој немилости цара Алексеја III, а сада се вратио… Пази, то је најобразованији митрополит на свету… осим мене начини митрополит Николај шалу на свој рачун, па се уозбиљи. Али, има једну ману коју му сви пребацујемо, он је једини од нас склон да призна папу и власт Рима. Но, он нам не намеће ставове. Понеси одежду јерејску…
Целог живота сам се спремао да мирујем… а сада из једног узбуђењаидем у друго покушао је Сава да се осмехне.
Исаија је, као да га је неко звао, дошао трећег дана да присуствује литургији коју ће први пут новорукоположени јеромонах Сава да служи. И били су ту сви, апсолутно сви монаси Хиландара и још неки изван и сви из болнице који су могли да устануј а Исаија је овога пута отишао у први ред где је стајао Никанор. Плавооки старац му шапну:
– Ја имам једно мерило по коме ценим свештеников рад. Гледам какосе обраћа Богу. Да ли диже жудан поглед горе, да ли му грло другачијезвони, како руке пружа ка небу и Богу… О, замисли јереја који се обраћаБогу, а руке му дигнуте као да висе…
– А ја осетим да ли нас је свештеник сакупио у једно, или смо раштркани, свако у својим мислима.
И у пуном храму поче онај припремни део богослужења који се тихо обавља у затвореном олтару. Одјекну глас светога Саве. И сви се у храму смирише.
Када је свети Сава изговорио прве речи најузвишеније службе Богу, отац Никанор обори главу на своја прса да заустави радостан јецај, а Исаија затвори очи и забаци главу, а осмех зацарова његовим лицем. Отварао их је потом и гледао како руке светога Саве жудно хрле ка небу, а онда је и Исаија био готов да плаче.
Сава је у петак кренуо у Солун, а у суботу рано већ се нашао пред палатом Митрополије, у коју су га увели монаси, пријатни и љубазни.
Огромна канцеларија митрополита Константина Месорв^амита са зидовима обложеним ораховином и са неколико великих икона као да је скривала писаћи сто и фотељу из које устаде великодостојник округле главе, избочена чела, проседе плаве косе и врло живахних очију. Тенор му је био звонак, а полуосмех на уснама био је дипломатски и учтив при поздраву. Чим су сели, то лице је постало озбиљно, занесено и искрено.
– О теби сам много шта и све најбоље слушао… Зато сам наредио дате посвете за јеромонаха и спремио сам ти и дар, поводом тога, али самхтео да са тобом одмах уђем у дубље теме, да видим шта нови, млади монаси са високим образовањем мисле о појединим проблемима Церкве… Историја брзо тече, сутра ће Церква бити у вашим рукама. Прихваташ ли потпуно отворен улазак у те теме? То јест у то како млади монаси о тим темама мисле?
– Чак те, Светејши, и молим за то…
Још два услова, ја ћу да браним и неке ставове који нису моји, али погдегде владају, а ти износи само оно што ти стварно мислиш. И још нешто,обраћај ми се током овог разговора, само са оче. Краће је.
Тад мало заћута, па се са сетом насмеши и настави:
– Бранићу као сопствене ставове и оне које сваки час мењам… ја теизазивам да се отвориш. Ето, сав се народ Византије успаничио од страхапред најездом франкогерманских крсташа… Ја често мислим да би требало главу сагнути пред силом која долази. Да ли и ти тако што повременомислиш?
– Нисам очекивао овакав разговор, а ти немој да ми замериш ако сетаквом мишљењу оштро супротставим.
– Но, само искрен буди. А ја ћу бити неискрен. Чуј, ако сав наш народверује у то да му долази катастрофа, ја верујем у нешто још горе. Да ћепобеда Запада трајати вековима. Ви се бојите изгубљене битке, а ја рата зако зна колико векова. Они траже од нас да се потчинимо римском папству.И траже да прихватимо њихову јерес, која се састоји од неколико сасвимбезначајних заблуда. Синко, наше две вере су потпуно, у деведесет процената догми, исте, исте! Оно у чему западна церква греши безначајно је.Зар да због тога допустимо да наше народе западне силе под руком папепобију?
Сава се наже напред и одлучи се на сурову истину, видело се то по оштрини погледа очију усмерених према митрополиту.
Прво, и ми, монаси, и народ, осећамо да ћемо да настрадамо, али незаувек и не сасвим. То јест, бићемо поражени, опљачкани, поробљеди..алвми имамо осећање да ћемо потом, било када опет да устанемо и да се винемо до слободе. Оче, ми се надамо! Никоме не пада на ум то да прихватимозападњачку јерес. Неки део народа и свештенства клонуће, али сва Церква не. Не! Римокатолицизам је велики испит за православне.
Сава то рече врло енергично.
– Али, синко, зар ти толико значаја придајеш малим јеретичким грешењима дивова који ће да нас изгазе? Како ћемо опстати ако наши младимонаси имају толики отпор према Риму? Па нас ускоро неће ни бити. НасГрка. Ни вас Срба ако Немањин подухват успе да тај народ постане и остане православан.
– Биће, остаће оба народа и сви ће православни народи да опстану, веома мучени и кресани, али остаће јер они носе пуну истину. Зар да пропаднуони који носе истину, а остану они који је гоне и криве? Оче, не постоји нашавера да би одржала твој и мој народ, него наши народи постоје да би одржали веру, једну једину православну веру, оче Константине. А вера у целининије права ако је макар један проценат њених догми поремећен.
Митрополит се стално малчице смешкао, као да је својим речима хтео само да изазове младог монаха.
– Нисам очекивао толико радикалну строгост. Мисле ли тако и остали монаси тамо?
– Сви на Атосу.
– Ти не знаш како ј е страшан рат. У многим биткама и у првом крсташком рату западни хришћани су се показали…
– Знам, суровији су били од свих других. Сви су се на Истоку запрепастили том суровошћу крсташа, али, оче, издржаћемо.
– А имаш ли неко друго средство за борбу осим: издржаћемо?
– Никакво друго. То и лежи у природи правих монаха и свештеникаправославних.
Митрополит је опет имао израз изгубљености и замишљености, лупкао је прстима о сточић од махагонија.
То значи, монаси и свештеници нам се спремају за отпор.Одједном се трже, наслони рукама на сточић и реско рече:
– Које римске јереси сматраш тако озбиљним да преко њих не можете да пређете? Објасни ми са теолошке тачке… да видим како то младивиде.
– Па на пример филиокве, тврдња Запада да Свети Дух исходи и одГоспода Исуса Христа, а не само од Бога Оца… Слушај, оче, Исус Христоснам је дао Истину о Светој Тројици, и ти знаш боље од иког да смо миправославни ту Истину такву каква нам је дата вековима бранили, заиставековима, од стотинак јереси. Бранили су је наши најдуховнији оци и ту сусву највишу Истину срочили у Символ вере у коме је свака реч јача од заклетве. Свака реч је светиња! Римска церква је потом прихватила лаичкиуметак да Дух Свети исходи и од Сина и тиме је прекршила битну Истинуда све потиче од Бога Оца. Погрешне тврдње у таквој првој молитви, Символу вере, не знам како, повући ће Запад у катастрофу, то раније нисамосећао, али сада то схватам. Јер то и проучавам, сада сам и ја монах и теолог, сада су ми те тајне ближе. О јереси католика, када је говор о филиоквеили о другим заблудама, могао бих много да говорим, али ти сада кажемоно битно: једна мала мрва из целине истине када се замени лажју мења свуистину… Али зар се не мењају битне ствари ако Бог Отац није извор свегабожанског? Он као Нерођени Извор је Самом Себи, Он је Извор Синукроз Рођење Сина. Он је Извор Духу Светом кроз исхођење. Света Тројица је једно зато што је Отац Један Извор Божанства. Он даје једносуштије и Сину и Духу. А православни народи су дужни ту битну истину да сачувају макар изгинули.
– Да, да, тврди сте ви млади, и дубоки, дубоки… Можда ћемо послеовог пада који нам предстоји и да опстанемо. А шта мислиш о папству, гдеје ту толики грех? Подвлачим, синко, да те о свему овоме питам да биходмерио шта о тим стварима све знаш и шта ти оне значе.
Шта мислим о папству, о папи? Он излази из реда људи, и не представља вернике у служењу Богу, но заменика Бога у владавини над људима.Како је то погрешно! Постоји само један човеков однос према Богу и тонепосредан, директан. Човек сам или са другим људима, у заједници, и садруге стране Бог. Папа својим земним моћима себе намеће и умеће у тајоднос. Тиме ствара илузију у верницима да папа посредовањем преузима кривицу појединца и може да је и смањује, па се уместо непосредног односа саБогом, односа који треба да се испуни нашом љубави, појављује у људимаоднос пун преданости папи. Заједница која се остварује у мањим скупинамау нашој вери, православној, заједница као што су дом, или парохија са мањим бројем људи, и епископом на челу, ствара духовну климу љубави… Богприма себи човека непосредно. Епископи и свештеници у нашим заједницама јесу само људи који помажу народу да одржавају достојан однос премаБогу. Али када се испред свих људи појави папа као представник не самољуди него и Бога, престаје онај прави непосредни однос човека према Богу,он се све више покушава да оствари заобилазним путем, преко папе као моћне силе испред човека. Ох, ја прихватам и све друге разлоге који су противујереси филиокве, као и противу свемоћи папе, које наводе и сви наши оциправославља, које ти знаш и више од мене, али ја сам ти изнео и оне моје којесу ме довеле до става да коначно одбијам римокатоличку јерес. Ми, православни монаси, препознајемо Истину и од Бога смо задужени да је сачувамо.Ето, иде време када ће јереси преовладати, и када ни многи монаси нећеимати духовне моћи да осете и разумеју ова питања. Данас о њима расправљају и трговци и деца на улицама. А монаси су извори или резервоари духовности хришћанске вере.
Отац Константин се помери ближе Сави, па замишљено рече:
– Дакле, ви сте јаки и упорни… Кад држава изгуби рат, монаси ће сасвештенством да одрже веру. Али, како ти лично… одржаваш толико лепеодносе са многим римокатолицима? Обасуо си католички манастир Филокај поклонима, тамо те сматрају својим, а ти толико против папе, овај…
– Упознао сам дивне људе међу њима, паства је добра свуда. Ја самупознао и дивне Турке, и многе друге… Како су људи дивни, а како им разне вере душу трују… и угрожавају их! Видиш, оче, ја сматрам да у светупостоји само једна Церква, и то православна, хришћанска, Церква којој јеИсус Христос глава, а сва људска бића на овом свету јесу њено тело и удови, ако су крштени и прихватају нашу веру. Тој Церкви Исуса Христа припадају и сва духовна бића на небесима. То је једина Христова Церква. Онаније организација него је организам. То што је била подељена на пет патријаршија, јесте ствар организације, а то што има једну веру, јесте нештоживо и јединствено као да је реч о организму. Све друге верске скупине јесусамо верске заједнице. Наша православна Церква је хиљаду година, од самог почетка била изложена многим јересима. Било је око стотину јереси,
секта и шизми, али оне нису могле да униште организам, и духовну суштину Христове Церкве, јер је Њој Исус Христос глава, она је неуништива и када је на земљи нападају и растурају, она остаје. Римска церква, поставши јеретична, одвојила се од нас, али ипак својом суштином није престала да буде хришћанска; она у својој основи прихвата веру и церквене обреде православне Церкве. Римска церква је одувек веровала у Свету Тројицу, у Богооваплоћење, у Богочовека, у промену хлеба и вина у тело и крв Исуса Христа, поседује апостолско прејемство, али је јеретичност тај део церкве одвојила од нас у толикој мери да ми са њом више немамо молитвено ни литургијско јединство, већ можемо само да чекамо и молимо се да се одрекну своје заблуде и да нам се врате натраг. Па зашто им ја не бих већ сад пружао руке и чекао их и био са њима добар? Макар то враћање чекали још хиљаду година, римска церква ће се поново сасвим оправославити и ми ћемо је примити, мада нисам сигуран да ли сам сасвим у праву… јер њој недела мењају природу, а чујем да у Латина све мање има места кајању и ослобађању од греха. Но, ето, ако сада дође до рата, против нас, видећу их и ја боље. И коначно ћу да схватим да ли њих треба сматрати церквом или само удаљеном скупином верника којима сметају јереси, али ћу све време и даље оно што је у њима свето и хришћанско да поштујем, као што поштујем, уз наше, и Њихове свете људе и праве вернике. Ох, оче, сувише те задржах…
Митрополит се топло и уморно насмеши:
Па, касно је, завршимо разговор… Сутра дођи у катедралу Свете Софије… служићемо ја и још три епископа и много других јереја а и… ти… Сутра ћеш добити највиши монашки статус, постаћеш архимандрит са правом на набедреник… Треба нама, синко, то да будеш. И Бог да те благослови! Да у свему добром и даље напредујеш… и у отпору злу… Бог да те благослови! Бог!
Сава је начинио дубоко метаније и изашао са читавом буром осећања и мисли. Био је нерасположен, брижан, зачуђен, пун осећања да се нешто што надилази његове моћи дешава са њим самим. У манастиру се повукао у келију коју је користио и кад је раније пословно долазио у Солун. Све би дао за мир у Светој Гори, а сваки дан као да га удаљава од правог монашког живота. Високи чин који сутра добија одвешће га из тиховања у проблеме који су и церквени и практични, светски. Већ сада ће се ти проблеми њему да намећу и то највише у самом средишту Атоса, у Кареји, тамо где је себи сазидао испосницу. Више од ичега је жудео да се у испосници данима, месецима, годинама моли Богу, Богородици, светитељима… Скоро до зоре је ређао мисли и молитве… шаптао је, и опет шаптао “да буде воља Твоја!”
Солун је био и тад огроман град. Катедрални храм био је препун у сунчано јутро, а зраци су кроз разнобојне прозоре бацали питому а нијансирану светлост по иконама и људима. Литургија је почела. И Сава, обузет
њом, ипак примети како у првом реду десне половине брода стоје његови: Методије, Теостириктос, Никанор, Макарије и још неколико угледних монаха са Свете горе. Саву то узбуди, али је и несвесно потражио још једног од својих духовних отаца. И видео га је: био је иза монаха певача у певници Исаија. Сава се, сасвим задовољан, предаде литургији коју су водили митрополит Константин Месопотамит, и владике Николај Јерисоски, Михаил Касандријски и Димитрије Арамеријски, са још неколико протојереја у најсвечанијим одорама уз пратњу многих ђакона и других јереја, и огромног хора, али насред литургије чу се хор безбројних птица слетелих на кубета церкве.
Величанствена служба потресла је присутне и учеснике задивљене младим Савом, његовом смерношћу, изгледом и свим што се знало о њему.
Сутрадан, пре но су се укрцали у једрилицу, допрла је и до њих вест, која је као пламен хитро обујмила свет, да су папини лажикрсти напали Цариград и освојили га. Но, на Свету гору стигла је била само вест о Савином унапређењу, па су када се бродић на видику појавио сва звона преплавила ваздух и монахе на кеју радошћу. Но на чела монаха навукоше се облаци чим су од путника сазнали за пад Цариграда.
Велика искушења су им претила. Један део историје се завршио. Ваљда се само тада десило да у Хиландару остане само један монах, био је то онај који се прихватио радосног звоњења. Сви други су били похрлили да сачекају најмлађег архимандрита. А сви који су изишли на кеј беху пресрећни због свога Саве, па тужни због Цариграда. Док су пешачили ка манастиру, у неком заносу и са чврстином, певали су молитве и опет се, мада мало друкчијег расположења, радовали Сави. У подударности та два догађаја видели су добар знак и једни другима упућивали су и погледом поруке: “Издржаћемо ми и те папске гусаре и крсташе, издржаћемо јер смо сви ми ипак, као Сава! Тако смо чврсти”…
Истог дана, док је први пут као архимандрит служио литургију у своме храму, осетио је као и сви присутни да се цветни баснословни мирис светога мира издашније шири, али одмах после литургије игумани и други монаси почели су Саву да опседају питањима о ратним припремама, шта мисли о томе како да се и да ли може Атос да брани и како и где да склоне оно мало блага и златних сасуда, па и то, могу ли да измаме неку заштиту са ма које стране. Болно је све њих погодило чедно питање једног јуродивог: не бисмо ли ми затражили помоћ од исмалићана…
Сутрадан је у Кареји одржан званичан Сабор на коме су изнесене још страшније вести, а старци и Сава су донели врло тешке закључке.
Самозвани крсташи ће једно време оставити Свету гору на миру јер ће тамо, пљачком бити дуго забављени, а потом ће се усмерити на Атос и светогорске манастире, али ће због срамоте пред светом, пљачку светогорских манастира, папа као да забрани. Ми се тој сили нећемо моћи ника
ко да одупремо, али у једној ствари свакако морамо. Ниједан монах ни манастир неће да прихвати никакав споразум о унијаћењу. Ни у ком виду!
Ти духовни ратници беху страшно јаки. То се није могло ни по чему видети, али су смркнути људи у мантијама деловали заиста снажно и мушки. Беху више него спремни да умру. Сава је осетио да је сила у тим монасима, сила отпора, толико јака да се кући, Хиландару, вратио бескрајно спокојнији и чвршћи но пре. Тада је рекао Никанору:” Духовно ми побеђујемо… Ипак ћу ја моћи убрзо да однесем тело мог родитеља у Рас…”
Но, прве вести о Цариграду, доносиле су по свим грчким крајевима избеглице и те вести су стварале све већи страх и панику, а паника је део пораза… паника је отровна стрела која пробија сваки оклоп и разара ум, заплиће срце. Таква паника и такав страх су запљуснули душе људи. И свети Сава је на посебним заједничким молитвама молио Бога да душе људске умири и уздигне изнад страха. Молитве су помогле да се у Светој Гори то спокојство коликотолико одржава. А најјаче је било пољуљано онога дана када се ненадно појавио Андреј за кога су монаси већ мислили да је у метежима рата страдао. Баш је тада Сава по ко зна који пут прочитао заједничко писмо своја два брата Стефана и Вукана, којим су му јављали да су се помирили и да се свако вратио свом куту и престолу, не захтевајући од оног другог ништа. Сава им је у свом одговору износио да Богу због тога захваљује, али сада несрећа прелази у Грчку и Атос, па он не би хтео ни да помишља на то да сада очево тело узнемирава и преноси га кроз грчку земљу по којој харају Франки и кроз Србију која је још разорена и у којој су браћа још намргођена, чак не би хтео ни да га понесе кроз Византију, где почиње недостојни метеж, али нека оба брата опораве своје душе и своје земље и народе, па ће тело очево тада бити пренето онако како светитељ заслужује… дотле је написао, на сточићу у куту порте под вењаком. Тада је чуо како неко узбуђено и из даљине виче, дозива га. Скочи и пожури ка капији кроз коју је усплахирено утрчао монах Божидар… Риђа брада му је дрхтала, очи су му биле скоро исколачене, викао је:
Оче Саво, Саво.. вратио се Андреј Николин,… вратио се… али нежели на обалу да пристане… он је, брате мој полудео, страшно изгледа… онје изван себе…
Док су трчали ка обали, Божидар задихан успе да Сави каже како Андра ништа и не говори сем да иште њега, Саву…
На стотину метара далеко од обале мала црна једрилица без једара, на таласима се љуљала. Монах Андреј је згрчен гледао ка Атосу. Сава ускочи у овећи манастирски чамац и завесла ка монаху, повремено бацајући поглед на Андрино избезумљено лице. Андреј је укочена лица и укочена погледа стајао, дрхтао и јечао. Сава приђе чамцем и благо му рече:
Брате, Андро, па хајдемо на обалу…
Нипошто! крикнуо је Андреј Нипошто… Ја више не могу да ступим на Свету гору, а најмање у Хиландар… ја више не могу… не могу… несмем…
Тада Сава сасвим приближи свој чамац његовом и успе да зграби пријатеља за руку. Андреј је уместо мантије на себи имао блузу са крстом извезеним на леђима, многи су крсташи такву носили. Сава је успео да натера болесника да га погледа у очи:
Смири се! наредио је, а у себи је молио Бога да се болесник умири.И заиста, стврднути мишићи оболелог попустише. А Сава другом рукомзакачи за свој чамац Андрејев и завесла ка обали, умирујући болесникатоплим, речима.
Искочио је из чамца у воду близу обале, повукао и извукао Андреја који се опирао и чврсто десном руком држао неку кожну торбу.
Једва је успео да приволи монаха Андреја да крену, док су их скоро сви монаси, опколивши их забринут погледали. Најзад се болесник смири и Сава га уведе у манастир али није успео да га до храма доведе, већ само до клупе која је била близу фијале усађена у тле. Сви их монаси опколишеЈ
А сада, брате Андро, ослободи се јада, причај шта се десило… хЗатегнутост у том човеку поче да попушта, а и видело се да је поста
јао и духом присутан. Најзад, болесник нагло зари лице у руке, па потом и на раме Савино, тресући се од плача. Монаси око њих нису се ни помакли, и Андреј најзад проговори.
Браћо, Цариграда више нема… а ни мене… ни мене више нема, јасам.. други… Стигао сам на један дан пре напада и уз мито успео да се уопкољен град увучем. Град је сијао у лепоти, ја падао од умора, али се и уваздуху слутило шта ће да се деси. Стигао сам до двора… а ипак касно, јерје нови цар Алексеј III Мурзуфли своју жену Евдокију и сву децу силомпребацио тајним излазом из Цариграда у непознати смер. У соби над гостионицом у којој сам одсео, пробудили су ме урлици људи… Ужаснуто самсхватио да су то непријатељске војске продрле у град, а онда сам одмах исвојим очима видео како стотине и хиљаде лажикрсташа са оваквим оделом и са мачем у рукама јуре широким улицама и улазе у палате одакле супродирали јауци и крици једних и певања других. Видео сам кроз окно мојесобе, најпре, како неколицина упадају у гостионицу испод моје собе и какосу два крсташа, потом изашла, свађајући се око нечега и како један мачемдругог пробада. Прободени се једва довукао до зида и ту пао… Ово штовидите на мени скинуо сам са њега, а мантију своју сакрио. Реке ратника сусве више јуришале ка центру, који се димио од пожара. Кренуо сам у томсмеру, прескакао лешеве, унакажене, и наилазио на гомиле разбојника како шју и ведро се веселе док муче грађане. Ишао сам као пијан од очајања,па скоро пао, или сео поред једне гомиле побијених грађана. Више нисамзнао куда ћу ни шта ћу, ни да ли да кукам над лешевима или да плачем над
ломачама где су гореле књиге и слике док су пијани ратници коло играли. Укочен, испрва нисам смео ни да погледам храмове у које су папини крсташи улазили, али сам видео како износе свете златне сасуде, и обесвећују их и прљају… ушао сам ипак у један храм, не би ли у неком тамном углу могао да се на миру исплачем и склоним… али су баханалије и тамо сулудо трајале. У олтару су ратници са женама пили донето вино, једна се проститутка пијана попела на престо и играла, док су други лежали по поду… и тада сам видео једног омањег монаха, крсташа… како носи девојчицу од шестседам година и ту је спушта на тле и баца се на њу…
Андреј је престао да прича па је после мале паузе тихо наставио:
Било је ту још неколико крсташа и курви, али нико ни на кога нијеу свом пијанству обраћао пажњу. Ја сам тада полудео. Зграбио сам крствелики металан и тежак, бацио се на тог напасника и са два ударца… убиосам га. Браћо, оче Саво, ја више не могу да будем монах, ја зато више немогу са вама да будем… молите се за мене… Видео сам како се том човекулобања расцепила, мозак сам видео, мозак његов… никада то не могу дазаборавим, ту главу скоро без косе, одваљени део лобање, мозак, то ухопоред ране, то ухо са страшно великим младежом позади… тај младеж ита рана стално ме прате, у сновима и на јави, тај младеж иза ува и отворена лобања, то… опет је Андреј плакао и тресао се па се једва смирио. … Сећам се да сам подигао девојчицу… и да сам тај крст још држао у руции да сам газећи по стаклу и крви и златним предметима из храма изашаона улицу где су пожари беснели и не обраћајући више пажњу на напаснике који су около пили, прошао носећи дете кроз град разваљен и пун дима и песама и јаука, па кроз капију преко брда лешева напоље. Полусвестан, однео сам онесвешћену девојчицу далеко од града до једне мале путарске кућице где сам је предао уплаканој жени без речи и ја уплакан даодете, она га пољуби и однесе у кућицу, а ја се склоних. Стално сам рукомдржао овај крст; шаку нисам могао да отворим, а нисам ни хтео; желеосам.. да га оперем од крви, од свега што се збило, од мога грех! Ево, евотога крста којим сам убио човека једва владајући дрхтавом руком отвори торбу и изнесе крст и малко га подиже плачући, док су се сви монаси уужасу свом крстили. Када сам се дочепао чамца, ја сам један дан и једнуноћ негде на пучини прао овај свети крст морском водом и молио за опроштај.
Крст је био прелеп, пречист, са украснима од злата и сребра и са драгим камењем.
Схватио сам: ја више монах не могу да будем, али овај крст морам дадонесем у мој манастир да га ти Саво посветиш, и да мене рашчиниш, јергде си видео монаха да убија, и то крстом?
Монаси су ужаснуто слушали и гледали несрећног брата, а повремено и Саву, и врло се изненадили када су видели како Сава грли Андреја.
Овде нема монаха, ни у свој Светој Гори, који би те осудио због тог дела… и нема ни оних који не би исто урадили… али мене нешто друго озарава… Ја осећам да ти оног јадника ниси убио! То осећам! Повредио јеси, тешко ранио јеси… али ми нешто не да да верујем да је он мртав… Зато се ја не слажем са тобом да те рашчинимо, него предлажем да сада одемо у храм, да сви заједно молимо Бога да ти опрости грех и поклони живота, да те не распопимо, него да те ради твог мира казнимо да без мантије служиш у манастиру све док наш сабор не одлучи шта ћемо са тобом. Осећам да је само то праведно…
Као један сви монаси са узвицима и енергично то прихватише. Сава устаде и поведе Андру Николина, а за њима кренуше сви у храм.
Сава, Методије и Никанор у одеждама започеше службу за опроштај Андрејевог греха. Андра се спусти на колена, и сви монаси такође клекоше. А потом су сви присуствовали и очистењу крста.
Андреј је почео као послушник, у обичном србском сељачком оделу, да слуша свачије заповести. Предао се потпуном посту и сталној молитви и чишћењу храма и оног крста који је и даље са нарочитом пажњом брисао. Био је, као и већина монаха, без икакве наде да је онај крсташ монах којег је напао у цариградској катедрали остао жив, како је то Сава осећао.
Свети Сава је са згранутошћу непрестано сазнавао вести о злу које је харало Византијом; све приче које је раније слушао о неделима западних војски, нарочито у првом крсташком рату, беху неуверљиве, према ономе што су чинили у царству православља. Слушајући те вести од страдалих избеглица, он је све више сагледавао Запад и папство, па је до дна видео истину и она га је поразила: зло које је избијало из тих ратника, открило му је и стање целог западног дела света, то зло је извирало из те целине и било је дотад невиђено, болесно, неизмериво, неисказиво. Утисци су се полако сређивали, па је Сава коначно осетио оно што је слутио какав је Запад у целости и у сутрашњости.
Настало је време ужасног метежа. Из свих делова Хеладе, а нарочито из Цариграда, пристизале су невероватне вести и избеглице, нарочито рањеници, старци, па и ретки припадници других вера који нису имали храбрости да сачекају нове најезде и изливе беса, примитивности и похлепе крсташа. Старци који много памте и мудраци који много знају, и они историчари који сабирају таква искуства кроз векове, и светски путници који су освајали просторе, никада нису видели ни чули за таква пустијања као она што су се одиграла у Цариграду, где су жупници и папини фратри помагали освајачима у сулудом разбијању класичних дела антике која су украшавала тргове, вртове, палате и друмове; помама да се запали све што је било запаљиво и сруши све што је било рушиво и убије све што је било живо трајала је данима и ноћима… а затим су данима и недељама све вредно што је могло да се спасе, драгоцености које су по природи биле неуништиве,
као што су брда злата и сребра и других вредних ствари, пљачкашки ратници преносили у бродове, а мошти светитеља су сујеверни грабеживци секли и распарчавали и носили и слали на Запад. Огроман део пљачке је прихватила папина церква… један део ће имати судбину да кити културна добра и музеје свих великих и малих градова Европе која ће се тим драгоценостима дивити и дичити.
Грабежност и незајазивост војске са крстом на леђима могла је да се мери једино са просташтвом чак и оних који су са високим титулама кренули у ослобађање Јерусалима, а скренули у ослобађање инстинката своје природе. Знаци људске племенитости који редовно прате и најсуровије ратове, овде нису ни постојали…
Разбојништва нису одмах закачила Свету гору, коју је неколико првих месеци донекле штитила папина рука јер је Атос уживао неизмеран углед у целом свету, али ускоро су почели самовољни делови крсташа и појединци здружени са гусарима да упадају у Свету гору, да нападају поједине манастире, да пљачкају свете утвари, да гоне монахе и да их терају да признају врховну власт папе.
Папа се, кажу, званично дурио на крсташе због зверстава о којим је свет брујао, али је примао неизмерне драгоцености које су бродовима доношене, и одмах је преузео власт над цариградском церквом и другим многим византијским добрима, па и на светогорске монахе вршио је испрва благ па све јачи притисак да се поунијате. И да је био искрен, папа више не би могао да обузда непредвиђена зла која су завладала Атосом. Но, православно, светогорско монаштво му се и даље супротстављало. Одбијало је поунијаћење, то јест предлог да православље остане у својим обредима споља, с тим д се само потчини папи и прихвати папску јерес изнутра…
(Ускоро ће Инконтије послати и у јужну Француску првих тридесет хиљада нових лажикрстова, витезова из западне Европе, опробаних и у овом крсташком рату против Византије, најхришћанскијег дела света и та ће војска, уништавајући све бројније богумиле, катаре, уништити огроман део Француске њене градове, села, људе и имовину кроз неколико година зверстава тако да се више француски трубадури никад неће огласити. И та је војска лажикрстова била предвођена римокатоличким монасима, од којих је настала инквизиција, страшан обруч папског терора над становништвом Европе кроз даље векове).
Али се ипак побеђена царевина, и у време док се распадала дизала у новим облицима, а страх се од западних хришћана у дуШама Грка и других православних верника, претварао у мржњу, у презир, у душевни отпор који више нико није могао да сломи. Наиме, док су Латини у централном делу бивше Византије оснивали Латинску царевину подељену на више краљевина, Византијци су на азијском, југоисточном делу створили ново, Никејско царство, с владарем Теодором Ласкарисом, мужем друге ћерке Алек
сеја III, и на западу Балкана Епирску деспотовину, коју је повео Михаило Ангел, брат од стрица наведеног Алексеја. Трећа државица, Трапезунт, беше ситна. Прва два се сукобише, растући, а Никејско царство поста главно и најјаче. Но, још док је Запад за цара Латинске царевине поставио грофа Балдуина Фландријског, а за првог латинског патријарха у Цариграду Млечанина Тому Морозиниа, грчки народ се коначно прибирао духом и у срцу.
А имао је тек да пропати, јер се обест Запада ширила свом земљом, а бегунци мушкарци, који су чамцима и копном бежали у Свету гору, наилазили су најпре на мало пристаниште Хиландара. Ту су Сава и Атанасије. задржавали децу и најстарије и најболесније, а остале слали другим манастирима. Једном, беше субота, допре са копна глас да ће сутрадан са дозволом окупатора, до кеја Хиландара, близу обале, доћи мајке и жене и сестре пребеглица, па се из болница и других манастира скупише и здрави и болесни који су могли да ходају уз помоћ, а са леве стране морем се појавише чамци, са посетиоцима. Хиландар је сакупио недовољан број чамаца, па се један део избеглица у њих укрца, а други оста са ногама у води на обали, и тад се дванаестак чамаца и једрилица приближи обали… Крици и јецаји жена и деце доспеше далеко пре.
И да су светогорци дозволили женама да изађу на свету обалу, оне би то енергично одбиле. Овако су се несрећне жене и људи једни другима само приближили и рукама се поздрављали, грлили, плакали и тешили, док су монаси на обали делили њихов јад.
Када је тако необичан сусрет био завршен, а из чамца који су се удаљавали једва се виделе беле марамице са којим су гости махали, игуман Софроније, поцрвенела лица од плача, окрете се Сави и, да би свој јад сакрио, прасну, говорећи без иједне паузе, просу речи:
А ви, Хиландарци, ти Саво и ти Атанасије, најшколованије и најбоље избеглице задржавате, а све остале шаљете нама…
Атанасије забаци капу на теме и гледајући мирјане како се од обале још увек једва удаљавају, рече:
Хиландарци задржавају најболесније, оне који од рана и мучења даље не могу да путују, а и најшколованије да би могли да нам најбоље помогну док лечимо те најтеже…
Стари Софроније оћута, и још више поцрвене и друго ништа не рече. Али је због света дубоко јадовао. Тек пред Хиландарем речи Сави и Атанасију:
Не знам… Не могу застаде са речима, па настави овај јад да поднесем… и опет обриса очи дланом леве руке, док му бројанице у десној затрен застадоше Саво, и избеглице у мом и по другим манастирима, волеле би да их ти у Хиландару лечиш… Причају да твоје молитве веома… Старац застаде са речима, па потом настави лече, врло брзо лече… Па да,знам ја то… а ко ће мој јад, у мојој души, да излечи? гласно је плакао
стари монах док је велика скупина других монаха и болесних и рањених мирјана ојађено корачала кроз мирни маслињак ка Хиландару…
* * *
После неколико дана Свети Сава је хитно отишао у Кареју, а тамо је, и око зграде протата и у њој, све некако другачије изгледало. Напољу су монаси некуд журили, а унутра су већ седели многи игумани, па и старци и најугледнији отшелници, но са бригом на срцу и лицу.
Сава се поклони свима и седе на своје место, крај самог великог прозора. Стиже још неколико црноризаца. За столом, насупрот свима, седео је протос Дометије и изгледао некако шћућурен, мали и потамнела лица. Сунчани сат је пред протатом показивао скоро подне кад Дометије устаде. Устадоше и остали. Неко очита кратку молитву за рад, па седоше.
Овога пута сам вас позвао да сместа дођете… јер ће нас данас дапосети нарочити гласник Ватикана. После оних првих прелата који су нампретили, овај изгледа долази са добрим понудама. Ти, Саво, знаш протоколе и мирјана, како да га примимо? Ја сам на обалу послао само једног монаха, свечанији дочек освајачу нећу да приредим, чак и кад је гост значајанкао овај прелат. Да ли сам добро урадио,?
Старци одреда одмах одобрише. Само старац Адам, монах дубоко зашао у године, са врло дугом белом брадом а црним обрвама и плавим очима и румунским нагласком, проговори, и то јетко:
Ниси добро урадио! Већ смо се договорили да са њима разговарашкао протос само ти у име свих нас. Зашто си нас овде сакупио, знао си ставсвих, сам саопшти господину непријатељу да ниједан монах ни манастир наСветој гори не прихвата ш унијаћење ни преговоре! Из таковог нашег ставасхватиће да смо се сви дефинитивно одлучили: ми папу не признајемо засвога поглавара, ни сад, ни икада! Никада!
Сава је седео леђима окренут ка прозору, тако да се његово лице због јаке светлости која је долазила иза њега није добро видело. Сасвим са супротне стране, у углу, у последњем реду, игуман Стефан, коме је бујна бела коса сливена са брадом око избораног лица и отеклих очију и крупних усана деловала као да је неочешљана несигурно рече:
Опростите, свети оци… Није ни тако наиме, ствар више не стојитако… Ја као игуман и самим тим мој манастир, Ивирон… прихватићемоултиматум и унију са папом!…
Један дужи тренутак нико ништа није рекао. Игуман Стефан је, док је то говорио, устао. Сада је био оборене главе и очију, а руком је испред себе нехотице чинио покрете као да нешто са стола брише. Најзад подиже исплакане и измучене очи и прокрстари погледом по свима… један од присутних шапатом изговори:
Ај, шта си рекао, туго моја?
Њему се окретоше Стефанове очи, ка њему, па према Сави, па Дометију, па опет прокрстарише по свима.
Сву ноћ смо ја и моји монаси о томе разговарали… Јер нама се јучедесило опет нешто страшно. Јуче су гусари, у ствари преобучени крсташии Латини, ухватили нашег младог монаха Мартина. Ножем су га пробоЛитако да живи само толико до јутрос да нам пренесе поруку, да ће нас О1^истално нападати и тако ће једног по једног нашег монаха убити све док сене будемо сви предали папиној церкви. Целу ноћ смо потом ја и моји монаси решавали и решили… Боље је да прихватимо римску церкву, и она јехришћанска, мада помало грешна, него да нас униште, а себи самима натоваре нове грехове…
Игуман руског манастира, седећи у првом реду, окрете се целим телом ка Ивиронцу:
И ти, то , нама сада мирно износиш? Наста граја у дворани.Дометије устаде и викну:
– А када ће? Ми смо православни људи, наша Церква допушта ту слободу, али те, игумане Стефане, молим да сада ту изјаву не помињеш предпапиним делегатом… Боже мој, како нам велики ударац Ивирон задаје…
– Ја одлазим, да не бих и ћутањем икога слагао добаци ивиронскиигуман Стефан. Био је црвен од стида и знојав од узбуђења.
– Боже, какав си нам ударац, Стефане, задао! Дометије је збуњеноговорио. Иди, иди Стефане одавде… паписта ће ускоро да наиђе, хоћуда се усредсредимо на то како да га примимо.
Али, Стефан не издржа, седе на једну једину слободну столицу на крају реда кроз који се провлачио, седе и заплака се.
– Оци, смиримо се, нека се и он смири, а ми решавајмо какав ћемооднос имати према римском прелату…
– Он је јеретик узвикну Варнава, игуман једног манастира. Устаћемо кад дође, јер смо ромејске културе, али никакве љубазности не смемода показујемо. Саслушајмо га па ти Дометије тражи рок за одговор…
Сава се помаче, па разговетно рече:
Нисам за такав дочек, оци!…
Уто зајапурена лица уђе монах Тодор, којег је Дометије био послао да прихвати и доведе високог госта. Сасвим широко је отворио врата. Иза њега је ушао римокатолички прелат Амброзије, пријатељ Вукана, познаник Растка Немањића. Био је висок и скоро сасвим сед, за разлику од своја два пратиоца, од којих један беше мали и дежмекаст, а други висок, мршав, млад. Преостали део његове пратње остао је напољу. А православни монаси у дворани споро се и суздржана израза лица дигоше, а Сава радосно, но то још нико не примети. А ни Стефан се не диже, оста наслоњене главе на савијену руку положену преко стола. Одјекну прелатов глас:
Браћо, и оци, Бог да вас благослови, преносим вам благослове светог оца папе Инокентија, који је преузео кораке да спасе ово најсветијеместо на свету, после Јерусалима…
И док се Дометије са гостима учтиво и хладно руковао, па и загрлио, неки унесоше три столице, остали присутни оци седоше, а оста да стоји само Сава. Топло и мило осмехнут.
Амброзије поче да седа на столицу кад примети Саву и скочи, а онај ледени осмех на учтивом лицу католика се промени, оно засја од радости:
Саво… Растко!… Дакле, заиста си ту…
И та се двојица чврсто загрлише и пољубише.
Запањени монаси су се загледали, али се одмах неки одобровољише. И са њиховог лица се скину хладноћа… Сава и прелат су стајали на средини малог слободног простора испред стола Дометија, а прелат је Сави ставио руку на мишицу, окренуо се ка монасима и са радошћу им говорио:
Брат мога пријатеља краља Вукана, брат великог жупана Стефана,када сам га као кнеза Растка упознао, одмах сам знао да ће отићи у монахе… сад се окрете Сави: Много сам слушао о теби и твом покојном оцу,откако си овде… Да ли се и ти налазиш у сабору који Светом гором управља? Ох, онда верујем да ће мојој мисији врата бити више отворена…
И сад седоше и њих двојица, а гост настави:
– Ја сам нека врста посебног личног саветника светога оца папе. После оних ружних испада крсташа у Цариграду… да, и у целој Византији…свети отац вас и преко мене нарочито уверава да ће Светој гори пружитипосебну подршку… штитиће вас од терора крсташа.
– И када нас крсташи преобучени у гусаре нападају? рече неко.
– M од њих, H од њих…
– Али, до данас су опљачкали много манастира, а у Грчкој и церкава.И тамо су и овде мучили монахе, и убијали их; ето, јуче је убијен монахИвирона на који твоји крсташи врше посебан притисак рече Адам. Аконас будеш заштитио, шта ћеш то од нас да тражиш? Знам, унијаћење! Али,чак и ако бисмо ми који водимо манастире прихватили да будемо унијати,нас би напустили светогорски монаси. Не зато што сте нам сувише залананели, него из најдубљих теолошких разлога. Ето, обиђи и сам сваки нашманастир, и видећеш да су сви, или скоро сви против икакве везе са Римом… Ви сте за нас ужасна јерес… то рече Адам ауторитативно и јасно.
– И обићи ћу, са вашим допуштењем, и твој манастир, Саво, радо ћуда обиђем.. и то на крају… Хоћу да упознам вољу не само вас, теолога идуховника, него и обичних монаха… Баш тај задатак треба да обавим…
Настави се и касно увече прекиде разговор, који ничему није водио. Но, из тог се разговора и из скупа некако неприметно извукао игуман Стефан. Отишао је потиштенији но икад у манастир. Требало је сутра сахранити младог Тодора…
Сава, пре но што је кренуо у Хиландар, дуго је са прелатом причао о папству као о јереси. Амброзије је са пратиоцима преноћио у Кареји.
Лето је било у пуном јеку, дан недељни, а испред Хиландара у густом зеленилу збивало се нешто необично. Тридесетак монаха је на свежој трави испред улаза проводило време у одмору. Свети Сава је нешто жудно читао, старији су у групицама нешто живахно причали, а неколико младих монаха се забављало, бацајући камен са рамена. Крајње неуобичајен овај провод је деловао веома пријатно. Појави се Андреј у обичном оделу србског сељака, носио је корпу пуну воћа које поче да дели, а Сави даде две најлепше, велике крушке. Свети Сава је погледао његово мрко и одсутно лице, па рече:
– Андро, брате, седи… седи ту! Тако!… Зашто ти још себе толико мучиш? Твој грех, уколико је грех, Бог ће ти опростити, јер се сви за тебемолимо! Сава Андреју пружи једну од две крушке које је од њега добио,и настави Ја стално имам и неко велико осећање да се тамо и нешто друго одвијало, и да је онај кога си ударио жив. Најзад ти си тим нападомспасао другога и то дете. Морао си напасника да онемогућиш… И удариш.
– Али крстом, Саво. И да тај ударац није грех, јер сам бранио дете, јасам сам у олтару човека крстом напао. Колико сам светиња тиме повредио!
– Кајањем и молитвом спира се и тај грех, али ти сада правиш нови јеррушиш себе и своје тело, скоро ништа не једеш, радиш превише, спавашпремало, бежиш од људи; ти вршиш напад на још једног човека, на себе!
Андреј са очајањем погледа Саву у очи, али не стиже ишта да каже. Неко од монаха викну:
Долази папин легат, оче Саво…
Очи свих се окренуше ка истоку, стазом од обале долазио је римски прелат са неколико монаха. Благи ветрић који је са врха полуострва Атос пирнуо, као да је мирис зеленила измешао са јачим мирисима мора, а лишће маслина и другог дрвећа блесну и затрепери. Андреј се жустро диже и мрк рече:
Ја се склањам у манастир. Не зови ме да њих служим, молим те!Склонићу и избеглице које не желе да их виде.
И Андреј са празном корпом у једној и крушком у другој руци, љутит крену ка капији. А Сава уздахну због толике рањености Андреја, устаде и крену ка гостима, осмехујући се поздрави се и загрли свакога од њих.
Православни монаси се приближише да госте поздраве, али то је био са обе стране хладан поздрав, па се домаћи разиђоше по манастиру, а само се неки вратише тамо где су се одмарали и забављали.
Амброзија су пратили шесторица фратара, од којих су тројица били јаки и крупни млади људи, а један од преосталих беше здепаст и снажан човек средњег раста. Монашку капу је набио на главу до самих обрва оштрих и широких испод којих су му очи деловале болесно. Док су ишли
кроз порту ка гостинској дворани, Амброзијево лице у разговору са Савом се отопли. Ишли су лагано, прелат је држао Саву за руку, а успутно је осматрао хиландарску порту, зграде, храм…
Већ дуго обилазим манастире… а почео сам са Ивироном: отишаосам на сахрану монаха којег су свакако крсташи убили… и само сам у томманастиру нашао оне који би пристали у унију… па и њих има мање но штосам очекивао… Али у другим манастирима нисам нашао ни једног који бинам се и осмехнуо… Саво, ви не схватате колико је дуг мач који вам прети…ви се сили Запада никада више не можете одупрети… Нико се тој сили више неће моћи да одупре… ускоро ће и ваше манастире гусари и крсташи даопљачкају… и сруше ако будете без заштите наше. Ваша држава је разбијена, вашој Церкви за старешине папа поставља Латине. Ко ће да бранимале манастире са по двадесетак монаха? Зар ће православље да одбранионај голуждрави мали монах тамо?… показа на једног који је кроз портускоро трчао. Сава се са извесним замором насмеши јер тај монах, Петар,знао је Свето писмо напамет.
У просторији за пријем гости су се служили шумским и другим посним посластицама, дошли су и најстарији и најугледнији домаћи монаси. Најпре игуман Методије, отац Никанор и Макарије, а разговор је био господствен, учтив Амброзије рече:
– И свуда су светогорски монаси већ склонили златне сасуде и другескупоцене реликте. Јеси ли их и ти склонио?
– Не, не… видећете у нашем храму врло скупоцене ствари, добијенеиз Србије. А ако Латини желе, нека их покраду… ми ћемо служити Бога иса предметима од земље или дрвета насмеши се Сава… Но, хајдемонајпре у храм…
– Знаш, Саво, када сам овамо путовао, веровао сам да ћеш ти, са Запада, ипак да ми помогнеш… да и остали схвате неминовност историје… асада осећам да нико према нама на Светој гори није од тебе ни љубазнији,ни пунији отпора… Па добро, хајд’мо да видимо храм, да наставимо са пријатељством и да се за сад не надамо споразуму…. изговори Амброзије.
У храм је ушао прво Сава па стао са стране, а за њим су ушли Амброзије, па сви његови пратиоци. Сава их је посматрао и нешто се у њему преломило, постао је одједном хладан, нем. Гости су осматрали прелеп храм и иконе и ишли право ка олтару. Аброзије уђе први, сви остали за њим. Гледали су златно и сребрно благо и пипкали су драгоцене посуде и задивљени мрмољили нешто и спорим ходом полако изишли из храма и тек тада Амброзије, одушевљен, погледа Саву и примети неку хладноћу на његовом лицу.
– Да ли бисте хтели да видите и болницу? упита Сава. Биће тинепријатно, јер је пуна и Грка које су твоји крсташи осакатили..,
– Не, хвала ти… рече Амброзије и опет се изненади Савином удаљеношћу, па усред порте стаде и рече:
Али… Саво, да се не заваравамо… шта је то са нашом танком нитикоја је нас двојицу везивала? Да ли се прекинула?
Остали монаси су били удаљени од њих, нису чули овај разговор. Сава се приближи Амброзију и наже над њим, јер беше виши:
– Да, оче Амброзије… Веома нас је лепа нит, пуна, јака, хришћанскавезивала… и прекинуо си је малочас ти.
– Али, чиме, човече?
– Све до сада сам у души одбијао да у целости прихватим оцену којуИсток има о твојој церкви на западу, мислио сам да су хиљаде злочина ратника, крсташа и других западних силника, ипак случајност и да она нисузахватила вашу целину, али је та моја нада сада нестала…
Амброзије врло жустро ухвати Саву за руку и окрену се својима:
Идите у гостинску собу. А ти и ја, Саво, негде другде.
Сава пристаде, али крену ка отвореној капији манастира и само што изађе, Амброзије плану:
– Дошао сам надајући се да ћу са тобом да успоставим мост. Знао сами чуо колико си се монашки уздигао; пријатељи и учитељи су ти посталидуховници и философи о којима ми имамо најлепше мишљење. Шта се саддесило? Како си ти, као моје упориште, тако одједном нестао, шта сам јато згрешио? Где је нит пукла? Хајд’ да је нађемо…
– Нема је више и не можемо да је вежемо хладно и горко одговориСава. Ти си је малочас прекинуо. И ти и сви твоји пратиоци.
Стајали су један према другоме, Сава продужи.
Малочас си ти, прелат, првак римске церкве, ушао у наш храм, и усам олтар, најсветије место православних на земљи. За тобом су ушли исви твоји следбеници. И ниједан се од вас није ни прекрстио. Долазили стедо иконе Исуса Христа и Богородице и ниједан се од вас није поклонио.Пипали сте у олтару свете утвари које само свештена лица смеју да дирну,а ви сте их пипали без имало поштовања према њима, и према нама православнима. Свете златне посуде сте пипкали и процењивали као да је робана тргу… Ни на свето миро нисте обратили пажњу… миро о коме се већсвуда у свету прича. Зар вама заиста ништа туђе није свето? Ми смо свудабар учтиви кад уђемо у синагогу или џамију или у ваш храм! настави Сававрло зачуђена лица. Па шта се то догодило са вама свима, са вашом вером, да ништа друго сем своје не цените? Како ћемо ми у Србији да поредвас на миру живимо ако ви нашу хришћанску веру и храмове нимало непоштујете? Па то ће бити страшно! То је непоштовање и мржња премаближњим. Због тога сте сурови. Зато је код вас и нагон за рушењем такојак! Ми нисмо свет који ви треба да освајате, већ свет са којим ви треба дасе дружите, но као такав ви нас и не осећате… Страшно је то што си ти сатвојим људима мени открио. И ако ваше време долази, ми ћемо много патити… а ви ћете и даље лутати и пипкати у свему злато… Препознали смо
се. Останите колико хоћете као гости, али не више онакви каквим сам вас хтео да ценим…
– Схватио сам… схватио сам… и покошен сам тиме… и не знам шта отоме да мислим…
– Никада о томе нећеш моћи исправно да мислиш.
– Не, ниси у праву, ја већ осећам то о чему говориш… али о томе ћемодруги пут разговарати: о разлици између наших светова и церкава и народа… Сада, схватио сам, и дубину осуде у теби. Ред је да одавде кренемо…
Сава је ћутао, упоран и блед и веома несрећан, али тврд. Одједном се Амброзије трже, усправи се, главу забаци и рече новим, промуклим гласом:
– Али, ја сам овде теби дошао и са још једном, приватном сврхом… ипонизићу се, молим те да ми ту услугу учиниш. Ми сви знамо и то да молитве неких ваших монаха а нарочито твоје помажу болесницима… а ја имамједног тешко оболелог фратра…. који је ту, сада, са нама, и који је толикотешко оболео… да му и најбољи лекари болове не могу да смање… Да ли бига ти… спасао? Ето, ја те, горд, то молим…
– Боже мој, па хајдемо, хајдемо одмах да га видимо Сава изненађено рече и пребаци руку преко Амброзијевих рамена и уведе га у порту гдесу се неки домаћи монаси налазили. Амброзије замоли једног од њих:
– Сине, позови моје, молим те…
Они су сишли низ дрвене степенице, а Амброзије их мигом заустави, а позва само једног, оног који је имао капу набијену на главу до обрва, а очи пуне патње.
Амброзије је хитро Сави шапутао:
Фратар Валентин је био свештено лице у стотинки коју је пратиопри освајању Цариграда. Иако није учествовао у борби, неко од грађанаЦариграда га је после пада града, са леђа напао и процепао му је лобању…И само је небо помогло да га видари излече… али не у целости. Валентина,који се ничег што се десило тог дана и рањавања не сећа, сада повременистрашни болови, у истим размацима, нападају тако да му никакав лек досада није помогао.
Сава је постао одједном нечим озарен, блистале су му очи.
Брате рече Валентину молим те покажи ми озледу.
Фратар поче полако и са осетивошћу да скида капу, Сава је видео на његовом темену потпуно без косе, огромни зарасли ожиљак. Болесник је муцао:
У ритмовима од по пола часа наступају болови… и трају толико.Ужасавам их се… ето, за неки тренут ће почети…
Сава је више но згранут посматрао ожиљак и баци поглед увис, ка бистром, плавом, озареном небу, па опет спусти поглед ка болесниковој глави. И добро погледа лево ухо фратра, али оно што је испрва само крајем вида назрео. Велики тамни младеж. Сава је узрујано дисао и душом његовом забруји молитва… па рече:
– Идемо у храм! Молим вас… а онда се окрете једном од домаћихмонаха Милутине, молим те… приђоше један другоме, па Сава шапну:
– Андреја зови, кажи му да му наређујем да у храм понесе своју мантију… И то одмах.
Ситан растом, Милутин се изненади и потрча и док су болесник и гости прилазили храму, успут шапну неком другом сабрату две три речи. Сава пак похита, па код улаза стаде, задржа и Валентина. Први је у храм ушао Амброзије… И пазиво, споро, по латински се прекрсти. Фратри се зачудише.
Уђоше и пратиоци, па и они се, збуњени, прекрстише. Уђе и Сава, који се три пута прекрсти и са бујицом неке радости у себи и са низањем молитви Исусу Христу, Валентина повуче са собом. А иза његових леђа у порти брзо су се сабирали србски монаси и кретали ка храму. Сви су ушли када се у порти појавио из конака блед и оштра корака Андреј носећи своју мантију преко руке. И запањен виде све њих. Најпре Саву који је пред олтарем стојао са Валентином. Беху непокретни…
Амброзије и фратри су стојали у групи на левој половини средине храма, сви осећајући да се нешто страшно велико збива. Како Андреј уђе, Сава га позва главом, и окрете се ка Валентину који је капу држао у руци. Андра затегнутих вилица и шака приђе и погледа оно у шта је био уперен поглед Савиних очију. И следи се. Преста да дише. И чу Савин глас, као да долази из даљине:
Иди у олтар, обуци своју мантију, па епитрахиљ, понеси крст, онајкрст, ти ћеш да се молиш за здравље овог болесника.
Амброзије и његови нису чули те шапате, а били су врло напети. Андреј је ушао у олтар, а Сава се од Валентина није одвајао, држао га је меко за руку и у себи се очигледно молио и у Богородичину је икону гледао… Дисао је дубоко и узбуђено. Код певница и по храму србски монаси су стајали напети, разумели су величину драме, а нису ни слутили шта се у суштини крије. Сви су видели измучено лице фратра Валентина. Очито га је бол нападао. Одједном се из олтара у пуној одежди, држећи десном руком цариградски крст, а левом требник, појави јеромонах Андреј, и крену ка болесном фратру.
Валентин, кога су болови трен пре тога опет почели да нападају, по некој унутарњој потреби, клекну.
Андреј му приђе.
Одједном клекнуше и сви хиландарски монаси.
Полако се спусти на колена, дрхтећи целим телом и Амброзије, а потом и његови.
У току молитве сви су србски монаси певали делове одговора молитви… а Андреј је певао и плакао у заносу.
Држао је византијски православни крст притискајући баш оно место на Валентиновој глави, покривеној епитрахиљем, где се налазио огромни
ожиљак. Одједном Валентин уздахну. Са олакшањем. Престао је бол… Као да је и он сам поново рођен, Андреј нареди Валентину:
Брате, устани… и поведе га ка гробу светог Симеона и крстом, памиром му окрсти чело, и огроман ожиљак болесника којег је исцелио. Валентин је јецао и окретао се да свима објави:
Ја више не осећам болове, никакве болове. Прошли су, сасвим.Амброзије је пришао Валентину, па Сави и говорио како ништа не
схвата, ништа не схвата, а ето, плаче и верује, верује… и, како је до неба захвалан… како је до неба захвалан… и како моли за опроштај за све…
Србски монаси су прилазили оцу Андреју, и са највишом радошћу и поштовањем свако му је пољубио руку и крст, док је он, насред церкве тим истим крстом благословио најпре Саву, па свакога монаха посебно.
Гости су остали у Хиландару још два дана, али ни до каквих дубљих разговора између Саве и задивљеног Амброзија по прећутном споразуму није дошло. Сава је знао, а прелат још није схватао да су две реке биле веома одвојене. До узајамних прскања и додира односно дубљих разговора није дошло.
Гости су пратили молитвени живот монаха, а Сава се сав окренуо послу. Када су прелат и фратри кренули, били су потресени свим, а Валентин и Амброзије нарочито. Једина последица која је оздравелом остала, осим страшног ожиљка, беше то што се он није ни сада могао да сети ничега што се са њим тада у Цариграду десило… Хиландарци су своје римске госте испратили мирно, са ромејском отменошћу, коју је смерност монашка просто откривала. После одласка папског легата почела је да пада тиха, ситна и упорна киша. Сухо тле просто је гутало ту свежу благодет, али су се сви били изненађени њом. Препознали су почетак јесени, на коју су били заборавили. Крупно лишће је почело да мења боје све до јарко црвене, а море је уситнило таласе и постало нешто свежије. Сава је добио времена да некуд оде на цео дан.
Једног јутра крену Исаији са хлебом у торби. Ћутке су се загрлили, Сава му целива руку. И он Сави. Ћутке су сели на довучено осушено стабло у једном удубењу у стени. Тек тада Исаија проговори:
– Одлучио си?
– Јесам.
– Када?
Када сам одлучио? Све више сам се бојао да ћу тамо морати да севратим, а све ми је био дражи Атос, монашка усамљеност, молитве, тиховање… Ја сам мислио да опасност није толика и да ће снаге Срба и Немањеда их све савладају. Али, овај крсташки рат је и мени отворио очи: зли сутолико јаки да је сваки православни човек дужан да се свом народу придружи, добро наоружан својом вером. Православни су духом већ победили папство, чак, и ако их папе буду као телесне робове принудили да прихвате
унијаћење. Грци су у души јаки у својој вери, и у њој ће и остати. Али Србија се у погледу вере још љуља и сада је свако, ко је православан Србин дужан да свом народу помогне и да уђе у ту србску још неодређену духовну средину. То ми је тек сада постало сасвим јасно када сам видео римокатоличког прелата како са својим фратрима као у пиљарницу, без и труни поштовања, улази у наш храм… Увек сам сматрао да мој народ треба да буде у души леп и чист као храм, пун љубави и за вернике и за остале, и јак као кула, пирг који одбија непријатеља… А највећи непријатељи вере и истине нису људи него јереси у људима. Желео бих да душа србског народа буде градина православља у којој ће безбројне хришћанске врлине да се негују и шире према свим народима као ближњима и да се у нама однегује опрезност, мудрост и отпор према силама које би да нас и телом и духом замаме. Бог је на тој раскрсници света зато и поставио Србе. И зато сада тамо хитам. А ви ми помозите…
Нећеш бити сам. Свакако нећеш. Све ће ти небеске силе помоћи у раду, а и многи монаси отшелници, духом најснажнији већ су почели да иду у Србију, траже мир. Њихове молитве ће твоја земља такође да упија. Иди! Никад никоме ниси био толико потребан као својој браћи… А и Грци ће тим много добити…. Да ли зато и ја заиста одавно желим да пређем у Србију? Тако ме нешто снажно тамо вуче! рече Исаија жмурећи и са изразом удаљености на лицу.
Сви монаси у Светој Гори веома брзо су сазнали да ће свети Сава са телом свог оца отићи у Србију. Необично је било то што су одједном сви на неки начин осетили да је то врло добро и врло потребно, и да он више и није неопходан ту. Монаси су били чвршћи но икад у свом православном определењу, више ни њих ни иједног верника Грка нико никада нипошто неће моћи да преведе у папску јерес, ма их и силом на то принудили. Требало је да Сава оде својима, да их спасе; требало је, мада су жалили што одлази из њихове средине. Волели су га. Био им је неопходан, али је свом народу, Србима, био још неопходнији.

2 Comments

  1. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

  2. Дивна књига!