ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави
 

 
СВЕТИ СИМЕОН
 
Човек детаље види, а целину осећа. Сви су Рашани Србију осећали као своју заједницу док је њима Немања владао, а и потом док је, сишавши са власти, живео у манастиру. У Рашкој је његово присуство тај народ испуњавало сигурношћу и ведрином. Али, јесен је дошла, а приближавао се и дан коначног одласка Симеона, па је најпре брига, потом и нека невеселост, захватила и двор и племство, и градове и села. Одасвуд су пристизали дарови будућем пустињаку коме ништа не треба; та брда поклона ће склизнути у наше и грчке манастире као знак туге Срба због одласка Немање.
Повученог оца Симеона, често су посећивали син Стефан, пријатељ Рафајло и други главари, због послова, а и ради тог да га само виде. А Рафајло је племићима говорио о Немањи:
– Тај старац као да још увек целу Србију има на длану. Повремено, са монашком капуљачом на глави, одјаше из манастира некуд. Благосиља крајеве и испитује да ли су радови на мостовима и на друмовима добро обављени.
– Пре је све држао у шаци, сад под оком суморно потврди Стефан Зато је одлучио да већ октобра коначно крене у Свету гору. Ја се не радујем што ћу да владам сам, без њега. Хоћемо ли да га сада свечано, са даровима, испратимо?
Рафајло се зачуди и рашири руке:
Монаха да испратимо свечано? Он неће дати. На испраћају ћемо бити само ти, Вукан, ја, Методије, и породице његових сапутника рече Рафајло и гласно заплака, а лице покри рукама. Тај срдачан, добродушан човек је већ данима и недељама туговао због Немањиног одласка, а тврдо је веровао да се то не примећује. Но, туговали су сви.
Народ је управо осећао да је Немања, отац Симеон, волео Србију, као Растка, као Саву. Сви су се осећали као целина тек са њим, био он владар или монах, ту или у Хелади, у овом животу или у другом.
Неко је у Студеници, поводом Симеонових излазака рекао:
– Као да се овим обиласком спаја са Србијом, а не од свих опрашта.А са једним бићем, као да се опраштао дубље и потресније него и са ким, али је стари див и то издржао јуначки и наизглед мирно.
Тог хладног дана досадна киша је била престала, али небо као да се и није празнило, било је туробно и укочено. Поред зидова унутар женског манастира три монахиње су брезовим метлама сакупљале лишће опало са старог дрвећа, када се однекуд појави игуманија Петка и замери им што претходно нису стресле дохватне гране. И она пође ка храму и тек тад примети да је у порту ушао високи монах, обмотан тешким црним шалом тако да му се лице безмало није ни видело.
– Мати, рече он када му је пришла треба да видим мајку Анастасију…
– Немањину? Она је у радионици, можеш ли сам? Она мала врата…Писмо од неког сина, је ли? шалећи се рече и оде.
Посетилац није закуцао, занет гласом који је допирао. У овећој соби је неколико искушеница и девојака са села седело на столицама укруг, а мати Анастасија је, напрежући очи, показивала једну од тајни вежења, кад схвати да је још неко присутан. Окрете се.
– Немања! тихо и запањено рече. И пође ка њему. Девојке и искушенице скочише и почеше ка другим вратима да се повлаче, клањајући се, идући натрашке и задивљено гледајући славног човека.
– Ана… Ана… понављао је он стежући јој шаке и нагнут над њом гледајући њено мило и брижно, пријатно лице, и потпуно седу косу која је вирила испод црне мараме. Ућуташе. Непокретни. Загрљени. Најзад она тихим, али некако озареним топлим гласом рече:
– Дакле, време је за твој одлазак…Он мало јаче стеже њене мале шаке.
– Да… време је…
– Како је то све лепо… изговори она у неком блаженству. То Симеона зачуди:
– Не схватам те… Па ми се више никада у овом животу, мила моја,нећемо видети!
– А ја знам колико је то време кратко! А потом ћемо сви опет да будемо заједно… Нећу да жалим што ћу то мало времена бити и без вас.
– А ја, Ана, жалим и за пет минута проведених без тебе, први мој друже…
Ана је била главу забацила и очи усмерила увис, тако га је предано гледала. Он се саже.
И топло је пољуби у чело, благим, дугим целовом.
У том упаде игуманија, узбуђена и машући рукама, клањајући се и говорећи уздрхтало:
– Опрости, оче, нисам те препознала… Опрости… Хајдемо у гостинску собу… Господе мој, па зар Немању, оца Симеона, да не дочекам! Ти јеси великосхимник, али ја јесам игуманија… Овде ја заповедам… Ходите…
И силом их одгура у трпезарију где их за препуном трпезом остави саме. Врло су мало то двоје причали. Ана му је предала пакет са плетеним топлим стварима и писмо за Саву. Он се насмејао и добродушно рекао да је на Светој гори и зими топло. Дебеле чарапе неће тамо требати ни њему, ни Сави.
– Теби требају, старима је свуда зима. А… требаће и Сави, када се врати у Србију… одговори она убедиво и мило.
– Зар и ти верујеш да ћу успети да га вратим у Србију? упита подозриво.
– А у чему ти ниси успео? Уосталом, ти због тога и идеш у Свету гору, иначе би као монах остао овде.
Дошло је време одласка. Испратила га је до капије. Иза њих ишле су игуманија и све сестре. Двоје старих су се загрлили и он је чврст, висок и погурен пошао уском стазом крај зида, ка друму где су га чекала скромна кола, и неки пријатељ, монах са коњима…
Игуманија Петка, глумећи ведрину рече:
– Буди чврста, Анастасија. И бол ће ти бити временом мањи. Као штои он, господар и отац Немања, изгледа све мањи уколико је од тебе удаљенији.
– Што време буде више пролазило и што он буде даље одлазио, биће нам Немања све већи. А бола немам. Можда је у мени само мало неке туге рече и очи јој се напунише сузама. Она се окрете и стави главу игуманијина раме.
И тад поче киша. Немања неста са видика.
 
* * *
 
Када је Немања са караваном 8. октобра 1197. године кренуо, небо је кишом плакало, а када се укрцао на брод и приспео, 2. новембра 1197. године, небо је блистало, свечано и лепо.
Овећи брод са једрима и веслима и други сличан, а мањи, оба са путницима и товарима из Србије, пловили су мирним морем једва помогнути малим ветрићем. На прамцу првог брода стајао је монах Симеон са сапутницима. Трудили су се, док су углавном ћутали, да на стеновитој обали са десне стране сагледају манастир ка коме су путовали око три целе недеље. Приђе им капетан, снажан проседи човек, па смешећи се рече:
– Нестрпљив си, светитељу, ветрић нам је слабашан.
Свети Симеон се окрете ка њему, па подиже руке и поглед ка небу:
– О, једва чекам да га видим! Како ми је тешко без њега! јекну. Па,Господе, дуни у једра та, да сина видим…
Сви беху изненађени снагом те жудње. И тада се догоди мало чудо, које старац није ни приметио. Бродић као да се стресе под ударом неког јачег вала, топли ветар напуни бела једра, брод брже заплови, вода запенуша.
Сем Симеона и капетана, сви се погледаше, али старац настави:
– Вид ми је ослабио и очи су ми се напуниле сузама. Гледајте очи, видите ли ви Ватопед? А Растка мог? А Саву? Ма, хајд’те сузе, после се исплачите…
Тада неко викну.
– Манастир Ватопед!
И сви заћуташе. Чуо се само шум воде. Низ лице укоченог монаха Симеона сливаху се сузе, покушавао је да их збрише, ништа није видео. Брзо су се приближавали обали и кроз жубор воде и жагор зачуше се звуци звона са више страна полуострва.
– А чему толика звоњава?
– Па због тебе, мили старче! Толико си манастирима већ дао, а и сада доносиш толико блага! проговори одушевљени капетан.
– Ено, ено Растка! викну неко, па и други кликнуше. Отац је дрхтао. Тек сад није видео ништа.
Као да је неко вукао бродић са њим ка малој луци где су се сви монаси Ватопеда били скупили, а са страна су им и нови придолазили. На самом најистуренијем делу луке стајао је Сава. У њему су речи молитве брујале као звона по свем том милом простору. Био је напет и са љубављу је гледао високу монашку фигуру на прамцу и знао је да се остварују његове молитве.
Када је брод пристао и када су преко моста морнари превели старца још немоћног да ишта види, и када је он назрео сина и кад су један другога снажно загрлили, заиста су сви присутни плакали… Плакао је и један монах који је са стране, сишавши кроз шуму, сакривен високом стеном, гледао дочек. Био је то Исаија. Но, он је брзо нестао у шуми, озарен и стално полугласно говорећи: “Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога”… А звона су и даље певала, па и када су Симеона и његове сапутнике игуман Теостириктос и остали монаси увели у манастир Ватопед.
Отац Симеон се некако поздравио и загрлио и са осталим, а потом је чврсто зграбио руку свога сина и није је све до манастира пуштао. Док је опште поздрављање трајало и сви се путници са монасима грлили, и док га је потом син водио ка манастиру, Симеон је успео да изговори:
– Синко мој, како си постао другачији, снажнији… како си постао кршан, ја једва шта због суза видим, али, ти си тако мршав а јак, поцрнео од сунца,… О, како ти је рука груба, па ти си, сине, много радио… шта?! Ти си бос? Тешко мени, тешко мени, зар те ноге по оштром камењу да иду?!… што се смејеш док ја плачем успео је отац да кроз звоњаву каже радосном Сави…
Из брода у храм, из храма у трпезарију, из трпезарије игуман и Сава поведоше Симеона, а други остале путнике у њихове келије.
– То си ти, старче Симеоне; саградио, ти си послао новац, а твој је син са мајсторима зидао… Ево келије, ево, изабрали смо ти најлепшу, радосно је Грк говорио.
И огрешише се о старца. Дадоше му велику келију, пространу као три обичне. Старац са негодовањем одмах рече маленом игуману:
– То ти, Теостирикте, себи узми, а мени дај најмању да се одморим од толике пажљивости према мени. Ја више нисам велики жупан, него најмањи монах…
И дадоше му малу келију, одмах до Савине. Кад осташе сами, отац се спусти на своју тврду постељу, Сава седе крај њега, прекри некада моћнију шаку свог оца својом и тако су ћутали. Из порте су допирали гласови монаха који су преносили драгоцене дарове са оба брода, а из ходника кораци осталих путника из Србије. Гости су добијали гостинске собе, а они који су остајали да се замонаше, скромније…
Њих двојица су се без покрета неколико тренутака држали и ћутали знајући да су добили оно највише што су тражили.
– А мајка? упита Сава.
– И она је срећна одговори Симеон .
– Али ко то није?
– Стефан. И Евдокија. И Вукан, коме сам дао твој венецијански мач. Тако си ти рекао. У ствари… несрећан је сав народ, мој сине!
Савина рука стеже старчеву.
– Народ несрећан?
– Да, у дну душе несрећан. Задовољан јер је добио државу, стекао мир, богатства извиру са свих страна, али је у души несигуран, несвесно брижан,осећа да је угрожен… Не зна на којој су страни Бог, вера, правда, истина, а одасвуд му се неке лажи потурају…
Сава се малчице осмехну:
– Да ли то ти мене опет позиваш да се вратим и тамо помогнем браћи?Отац га погледа необично уморна израза лица и уздахну:
– Понекад мислим да ја само још тај задатак имам, тебе да вратим тамо. Браћа ти нису дорасла да доврше моје дело. Ни њихова деца, такође,видим то… А цело ми биће говори да би ти тамо, макар и само као прост монах, учврстио народ у вери, а Стефана у држави и државу у свету.
Сава, слушајући тај тихи и смирени глас, осети јад.
– Када бих знао да сам тамо заиста неопходан, ја бих данас кренуо.Када бих знао да сам било где широм света неопходан, и тамо бих отишао.Макар у Индију. А поготово у Србију! Али мене нешто снажно вуче ка Истоку, ка овом монаштву, и то баш на Светој гори, па бих направио грех ако бих се о тај зов оглушио. Ко пође за Исусом Христом нека остави све! И оца и мајку… сећаш ли се те речи Господа Исуса Христа?
Погурени отац нетремице га је посматрао. А Сава искрено и топло настави:
– Срби су веома добар народ. Добар и храбар. А о народима води рачуна сам Бог. Ма како да су ми браћа недорасла, Бог ће им помоћи да сазру, даће им добре помоћнике, јаку веру, борбену снагу, благослов. Пријатељe…
– Али зар ти, заиста, не видиш да ће папа и Запад да прогутају сву Византију и све земље Србије, Бугарске, Русије… и то врло брзо?
– Оче… не знам. Они заиста јесу јерес, очигледно приземна, непријатна, “банкарска”…
Осећало се да обојица своје ставове не бране и не намећу један другоме, него да их такорећи и сами опет преиспитују.
– Уз то настави Сава Византија може и да се препороди…
– Већ по твом гласу видим да у то и сам сумњаш. Она би се дуже одржала када би имала стотину генијалних Манојла. Али ми у трулој Византији имамо за цара таста Стефановог, онога грозног подлаца Алексија. Али,чуј сине! Ако остајеш при своме, обећај ми бар да ћеш после моје смрти да однесеш у Србију моје тело. Обећај ми бар само то.
Саву трону та очева молба.
– Обећавам ти то. А и да ћу у Србију отићи и тамо остати ако видим да сам заиста мојима неопходан…
Отац Симеон задовољно исправи своје тело:
– Па ти ћеш то, свакако, и то врло брзо да видиш. Сада могу мирно дасе предам монаштву… Ја сам свој државнички посао на земљи завршио.
Сава је изненађено гледао оца.
– И ја, оче, волим тај народ и ту земљу као ти. Ја се свакодневно најпре за Србе и Србију молим! А зашто је толико волим, не знам…
Одједном су раширили руке и загрлили се. Касније је оцу још више објашњавао свој став.
– Источни монах осваја просторе у себи, западни осваја у свету. Први то чини молитвом, постом, кајањем, а други покорношћу, послушањем, жртвовањем себе. И један и други монах, свако на свој начин, стреме ка небу.Ја сам се предао источном монаштву, а ако одем у свет, на Запад, у Србију,мораћу да постанем монах западног типа, да се предам, жртвујем, делам,више него што се молим. А тиме губимо и ја и моја средина. Јер духовни живот источног монаха се прелива на средину, она од свог монаха прима топлину молитве и доброте. Ако источни своје монаштво замени западним, смањиће се његова освајања духовног царства која стиче кроз себе самога, ширењем кроз унутарње подвиге, а повећаће се моћ монаштва и жеља церкве за тим да хришћанство шири империјалним средствима по целом земном свету. Ето, оче, мој би одлазак из ове у србску средину изменио мене као монаха, ја не знам да ли је и један човек успео да се у себи моли као источни монах и да дела као западњак, ти премного од мене иштеш. Тамо бих се бавио световним пословима више него духовним. А нашем народу је потребнији монах који духовне плодове негује, умножава и сеје око себе тако је Сава говорио.
Неко закуца. Био је то игуман Теостириктос:
– Ништа од твога одмора, оче Симеоне! Игумани и монаси других манастира пристижу да те поздраве. Ето, Саво, копном је пристигао читав караван дарова на колима и на мазгама, преузми то…
И тако започе живот светога Симеона, монаха на Светој гори.
Биће то кратак и врло стваралачки живот оца, уз сина коме су потом предстојале све бурније и бурније године монашког живота. Православном монаштву није предстојао мир, него патња. Свети Сава и свети Симеон прихватили су Христов крст. Прихватили су га потом и Срби. Сви. Народ постаје онакав какво је његово монаштво, а монаштво прихвата најтежи део терета сопственог народа. Тада нарочито, па и данас.
И док се први и узбудив дан у Ватопеду смиривао, а старци путници већ допали постеље и сна, Сава се предаде молитвама захвалности у својој келији. Пред поноћ, отац Никанор тихо закуца и одмах уђе.
– Знао сам да још ниси легао. Дођох да те натерам на сан. И радости троше човека. застао је и смешкао се, па просто срдачно рече:
– Он није био рођен толико за владара колико за монаха… Тако делује монашки, дубоко, природно. Он, твој родитељ, душом је од првог тренутка предао себе Богу… Он ће бити светац…
И старац благослови Саву и изађе тихо као што је и ушао.
После неколико дана одмора, прекиданог многим посетама, Симеон осети потребу да види бар оне делове Атоса, Свете горе, који могу на коњу да се посете. Са натовареним караваном, кренули су он, Сава и неколико младих монаха, али тек пошто се одиграо догађај о коме су потом многи причали. Мали караван је, наиме, чекао пред капијом старца када се овај појавио из своје келије, и разрогачио очи, видећи сина босог. Заплака се старац:
– Одавде никуд не мичем, док се, Саво, не обујеш! Имај милости према мени, срце ми рањаваш камењем које ногама босим додирујеш! И ви остали!
Не могаху да крену све док се Сава и остали монаси нису обули. Тада су на коњима лагано пошли ка престоници Свете горе, малом прекрасном месту Кареји, Ораховцу, па потом манастирима Ивирону, Великој Лаври и другим. И свуда су старца дочекивали са великом љубављу, нежношћу и љубопитством, а он се дивио светињама и сваки храм и свакога, па и пустињаке, богато даривао. Дивио се светињама, али није могао да чини метаније, тело му је било слабо. Но, старац је постио, врло строго, молио се дуго и стрпљиво, колико год је то могао. Чудио је сина и друге ближње: јер све што је радио, чинио је на монашки начин као да се у мантији и родио и провео у њој сав век.
Већ првог дана по њиховом повратку, игуман Теостириктос крену у келију оца Симеона, али у ходнику срете Никанора и поведе га са собом.
Игуман Ватопеда је носио у руци белу посуду пуну ољуштених ораха, сечених смокава, меда и туцаног бадема.
– Ето, оче, јаче хране да се окрепиш. Чујем добро си поднео пут, а мало си јео…
Симеон се са муком нагну и пољуби се са обојицом. Дисао је тешко.
– У поверењу да вам кажем смешкале су се старчеве очи све брже губим снагу. Нећу још дуго живети… смешкао се пријатељима.
– Па, већ је и време да небу идеш, али све ми се чини да ти још морашда трајеш. Прво, ниси задовољио жудњу за Савом. Друго, брига за Србијом те још гања, а треће зачкиљи Никанор очицама однекуд имам утисак да ти још нешто крупно треба да обавиш, а не знам шта је то!
Само што је то Никанор рекао, уђе Сава, такође са посудом у руци.
– Доносим ти мелем од маслиновог уља и трава, да те истрљам орно је рекао млади монах поклонивши се свој тројици, но у том се споља, из проте, зачуше повици:
– Caвo! Caвo!
Младић стави посуду на сто, приђе отвореном прозору:
– Ходи, брзо, долазе нам неки гости, странци, угледници…
Сава се поклоном извини старима и хитро изиђе, ходником су одјекивали његови кораци…. Никанор се гласно насмеја.
– Игумане, да ли си приметио: кад год у манастиру искрсне нешто тешко што треба да се одмах реши и уради, тебе више и не позивају, зову Саву…
Теостириктос одиже рамена. Завртео је рукама кроз ваздух.
– Не само да сам приметио, већ сам се томе и обрадовао. Сава је рођен за све, за монаха и игумана, за духовника и за… владара. Но, небо га је послало церкви овамо! И ти, Симеоне, буди срећан и на овом и на оном свету што је твој син кренуо ка церкви. У свету би он дизао државу, а у церкви дизаће народ. Монаси народ увек дижу, а државници га често и руше.
Игуман устаде, начини у ваздуху једном и другом старцу знак крста и пође, али том приликом нехотице лактом гурну тамнозелену посуду са мелемом, насмеши се па прекрсти руком и суд, па убедиво рече:
– Србија… Србија је рањена и све ће више рана добијати, јасно је то.Али, не брини за њу. Ти жудиш да Сава тамо оде. И он ће тамо најзад отићи. А сад овде он спрема мелеме за њу. Ма како га живот буде ометао,однеће он Србима многе мелеме које овде сакупља и благосиља… Однеће,оне духовне, највише. Твој син, сиромашни монах, богат је већ сад оним што твом народу треба… Мада он сам још није тога свестан.
Манастирски живот, привидно миран, бурно је потекао древним и новим збивањима. Отац Симеон је време проводио у дубоким молитвама, веома свестан да је најзад добио то што је себи највише желео. Захваљивао се Богу и у дугим исповестима припремао се за одлазак Њему. Неописиво лепо осећао је испуњеност живота тиме што је његов Растко, Сава, крај њега. А шта је могао више да очекује? Да види Саву како улази у Србију, у земљу усамљену и прелепу, као градинар у необделану њиву?
Једнога дана, после ручка, Сава је допратио Симеона у келију кад допаде и игуман, држећи у једној руци хрпу списа.
– Саво, дете, одредио сам ти тежак задатак, који ти не волиш… Требало је да ја сутра кренем за Цариград, да цару Алексеју предам неколико молби и захтева… а ја… толико много са тим захтевима тражим… да се бојим да ћу пасти у немилост. Онда сам се сетио да ће он теби да учини много више него мени, рођаци сте, а и сав Цариград још бруји о монасима Немањи и Растку… И одлучио сам да уместо мене ти кренеш…
Сава је изненађено и намрштених обрва погледао свог оца и игумана, који се кретао врло нервозно. И млади монах обори главу. Али се његов родитељ радостан исправи.
– Дабоме, пошаљи Саву старац орно рече. Створен је Сава за дипломату. Алексије ће њему, као отац наше снахе Евдокије, много да учини.
– Ох, и ја много, много тражим. Када бих смео, ја бих од цара затражио још нешто рече игуман и сави главу ка овој двојици. Ти си, Симеоне, довео неколико племића из Србије и доћи ће за тобом још да се овде замонаше. А у близини нашој има један манастир, предиван је… Хиландар… Гусари га давно срушили. Запуштен је… Ако би то власништво протата Свете горе, цар, пренео на Ватопед… ја бих имао више простора за моје монахе… зар не? А мој Ватопед бих обогатио…
Сава климну главом, а лице Симеона заблиста.
И већ сутрадан Сава са документима крену у Цариград, оставивши оца напетог и радосног, јер, ето… бар ће сада његов син да пређе међу и врати се у свет као монах, баш онако како би он, Симеон, желео да Саву врати у Србију.
Време је споро протицало, као да се није ни мицало, док се монах Сава није вратио у Ватопед и одмах упутио своме родитељу, а овоме су раширене руке дрхтале када је скочио и пао у загрљај сину. Савино лице је одавало спокојство, духовну снагу, ведрину. Из порте се чу глас једног монаха:
– Оче игумане… Браћо, јавите игуману да је Сава дошао… Симеон повуче сина да седну на кревет, а овај исприча:
– Све ми је преко очекивања успело. Цар ме је дочекао не као монаха него као рођака. Одушевљен је тобом… толико те узноси да сам се усхитио.Ох, како тебе сви цене! Када сам ушао, устао је са престола и рекао: ‘Ако је цар Манојло кршио церемоније пред Немањом, и ја ћу пред Немањиним сином…
Тада се чуше кораци, игуман је просто утрчао, погледао Саву и Симеона и дигао обе руке у вис:
– Видим, видим, успео си, ја сам успео, ја сам успео. Да ли ти је цар дао све што сам тражио и молио? Причај…
– Све што си ти хтео, оче игумане, и оно што сам преко тога ја тражио. А ја сам тражио да опустошени манастир Хиландар да у својину манастиру Ватопед! И, ево, погледај, цар је без речи дао Ватопеду цело имање разрушеног Хиландара, као дар, јер Ватопед сакупља Србе…
Игуман Теостириктос зграби документа са стола и приближи их лицу и дрхтавим рукама поче да разгледа, а Симеон повуче сина за руку:
– Саво… а Цариград? А Цариград? Како ти се он допао?
– Цариград је десет пута већи него што сам мислио и сто пута лепши него што су ми га описивали… А људи су дивни, види се то! Види!
И наставио се пун живот тог монашког братства.
Игумани и духовници неких манастира радо су долазили у Ватопед и са Симеоном дуго разговарали, износили му проблеме и спонтано се исповедали, јер је тај човек имао дар да у сваки случај тако дубоко уђе да се решење проблема већ у самом разговору наметало.
Сава је све више имао посла, али се од оца, кадгод би био слободан, није одвајао. Чак је почео да га води у библиотеку; ту су Симеона и Саву школовани гости веома радо прихватали. Од њих је старац доста сазнавао, а малчице се и побојао за свога сина, јер треба бити много мудар па остати смеран кад те такви философи хвале. Међутим, ништа на Саву није утицало лоше.
У прво време свог боравка свети Симеон је осетио страх када је видео са коликом и каквом се преданошћу монаси моле и како се излажу великом изнуравању и труду. Био је уплашен за здравље свог сина, но када је схватио да све монахе и Саву такав начин живота јача, старац је пао у тугу што се и сам не може да изложи таквом типику. Сава је то приметио, најпре када је једнога дана видео свог оца како носећи празну плетену корпу једва иде ка једном крушкином дрвету, па са муком седећи почиње да скупља зреле плодове. Сава је баш тад стајао пред капијом, код каменог малог стуба за привезивање коња. Кад виде старчеву немоћ, узрујан притрча.
– Па шта то ти радиш, мили, мили мој, син клече, па седе поред оца.Старац је са тешкоћом одговорио:
– Више, сине мој… Саво не могу… Не могу да се молим као ви… не могу да радим као ви… не могу да читам као ви… Па и ја нешто морам од себе да дам… Барем још нешто мало док сам жив…
Није смео ни да сања да ће том својом последњом снагом Србима дати нешто најлепше што је требало да поседују.
Плодови су се по тлу жутели обасјани зрацима сунца, које се кроз крошњу дрхтаву од ветрића пробијало. Син узе крушку коју је отац држао, стави је у корпу, па се старцу унесе у лице и тихо, разговетно рече:
– Оче и господару мој! Не тугуј! Ја сам твој пост и молење, стајање, и клањање. Ја сам твој труд и твоје душе труд, на мени је твој грех ако га има.
Ја за те одговарам, пошто си ме послушао, нека Господ од мене тражи и душу твоју… Ја се већ давно молим за све, и Бог ће нам баш све тако радо дати… А шта знаш, можда ћеш пре одласка још нешто велико да даш и створиш, старче мој! Предивни човече!… Први међу Србима…
Монах Симеон подиже руку и знаком крста осени сина.
Опет је осетио да је на врху свог живота, али… и да живот од њега нешто још тражи. Јер, и он је осећао да живи тако дуго стога што још нешто може и треба да да, а он је имао потребу, жудњу да даје Србима, Србији…
Света гора, то полуострво дуго око 45 километара усмерено од Грчке ка Јерусалиму, широко само пет до десет километара са планином на своме пупку, са врхом Атос високим преко 2000 метара, та мала а света република, имала је у свом средишту, у Кареји, своју владу састављену од игумана сваког већег манастира. Цела је била најлепши храм, пун зеленила и потока, а окружена морем. Све становништво је било мушко и сви су себе предали Богу и Богородици. А о Њој се знало: да је по Вазнесењу Христовом Она кренула бродом на Кипар у посету васкрслом Лазару, а да је чудесна бура принудила брод да пристане уз Атос. И тамо је Богородица примила са неба поруку да на том Атосу проповеда Еванђеље:” Ово место биће Твој удео и перивој и врт, и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу!” Све што постоји на Светој гори слави Бога и Богородицу. Тако се Света гора пунила усамљенима и у манастире удруженим монасима. Том републиком управљао је протос, којег су манастири повремено мењали, а помагао му је одбор представника осталих већих манастира. Тако се ти старци, захвални за све дарове Срба, решише и једнога дана свечано посетише Симеона. Беху ту многи духовници и угледници из других манастира. Свих седам научника мирјана тог преподнева изиђе из библиотеке у трпезарију да поседе са поштованим Симеоном и Савом и другим врло угледним игуманима, старцима, старешинама, црномантијашима, којима је душа била чиста.
Било је и других гостију, а и сарадника. Разговори се развише.
Сава изиђе у порту да види да ли су зидари започели са малтерисањем мале церквице, зидане као и много шта друго новцем из Србије. Пролазио је поред бунара и срдачно поздравио монаха Јефту, жилавог и помало згрбљеног човека, који је са умором извлачио тешку дрвену посуду пуну воде.
– Заморио сам се, Саво рече му стиснутих очију. Ја стално радим у кухињи. Вучем воду и кувам за све већи број људи, а од како је дошао твој отац Симеон и његови пратиоци, пристижу нам гости са свих страна, а ти ето, сад доводиш и зидаре. О , па ја не могу сам толику воду да носим…
Сава прихвати посуду и поможе му да је преручи у два мања суда:
– Хвала Господу, Јефто, за све те госте! Хвала Богу, а уредићемо и то ко да ти помаже. Дај да сада ја теби бар мало домогнем.
– Не треба ми твоја помоћ зграби – Јефта оба суда и са лакоћом их диже и тако гневно погледа Саву да овоме одмах би јасно. Беше то озлојеђеност у Јефти проговорила, она иста пакост од које је, гледајући је у многим људима у свету, побегао у монахе. Стојећи и даље крај дрвене ограде бунара, гледајући Јефту како лако носи терет, док су му се неколико монаха и мирјана склањали са пута, схвати да су ти сви добри људи, Грци, Руси, Грузијанци, ипак као народи раздвојени и другачији… И ма како да су то били дивни људи, беху увучени у свој круг, неповерљиви према страном, па чак и према онима који су им богатства даровали. Ето, у Ватопеду се и он и отац, иако ктитори, осећају као странци, мада су окружени и љубављу и неизмерним поштовањем. Та га мисао заболе, док је гледао како монах Јефта лако уноси воду у кухињу. Осети да десно до њега стоји неко. Беше то мирјанин у тамном оделу, средње висине, насмешен, гологлав, кратке косе и чистог, високог чела. Тај рече:
– А што, брате Саво, ти и твој отац Симеон не потражите на Светој гори неко тихо, богодано место и на њему не направите свој, србски манастир? Па вама двојици ће сам цар такво место да дарује… Вас двојица бисте били у њему као у Србији, а Србија би ту слала своје најбоље људе да их монашите и ту на најсветијем месту на земљи ишколујете и продуховљене враћате у Србију… рече човек дубоким спокојним гласом, па се пријатељски топло и весело насмеши. А и ти би у том манастиру истовремено био и у Светој гори и у Србији, на неки начин… Зар не?
Сава се запрепасти. Како се раније тога није сетио? Нагло погледа лево, тамо ка конаку и трпезарији, где је отац Симеон са гостима био, па хитро окрете главу на десно, странцу да одговори, мислећи о том изненадном предлогу, али оне прилике ту није видео. Није га било ни у целој порти по којој су се кретали монаси и радници и гости, не у толиком броју да би се незнани странац међ’ њима сакрио. Али, како се те идеје сам није раније већ сетио?
Када је после обеда још увек узбуђен и потпуно заузет том мишљу одвео оца у келију, изнесе му тај догађај као чудо и немир захвати обе душе. Цело поподне и дубоко у ноћ разрађивали су ту мисао: не само њима, целој Србији је требало да има свој удео у овој школи духовне теологије, србска најумнија деца би ту добијала највише верско образовање, а духовна мистика би са Атоса прожимала народ православљем кроз векове… Два монаха распламтеше ту мисао, још увек изненађени лепотом те идеје и тиме што им се она тек сада открила, а већ као да је тражила хитно деловање.
Занети тим мислима, одоше. Теостирикту, али овај, како му изнесоше предлог за србски манастир, скочи, хитро је плео рукама по ваздуху, муцао, црвена лица, врскао док је говорио, те удари шаком о сто:
– То не може! То никако не иде! Ах, ја то не дам! Ја вама такав благослов не дам! Па шта, да утрошите злато у сувишан храм када их овде имате колико хоћете!…
Тад отац Симеон полако устаде, изгледао је виши но икад, нагнуо се над ћелаву главу доброг игумана:
– Ти ћеш то да одобриш, ако не сада, онда убрзо! Твоји су интереси, интереси Ватопеда, бескрајно мањи од интереса мог народа.
Игуман седе на постељу пресечен тиме, али ипак понови:
– Свеједно… ја вам то одобрење нећу дати. Изволите, тражите то од ма ког и од цара, али ћу ја и цару рећи моје разлоге… Доста нам је грузијског манастира Ивирона, па руског манастира Русика, па манастира италијанског…
Родитељ даде сину знак и одоше. Тек на половини пута до конака Симеону спласну љутња, а стас му поста опет уморан, старачки, а поглед мио, топао, као да је и погледом хтео да каже:
– Нама је Бог тек сада дао ту идеју, па зар може неки мали игуман да нас у томе омете, синко? Но, добро, избрбљао се и одобрио да то тражимо од цара и било кога. Тражићемо подршку свих осталих игумана, а онда крени цару одлучи Симеон.
Ма који догађај на свету не би као новост прожела спокојне људе на Светој гори, али овај, да Симеон и Сава желе да изграде србски манастир, а игуман Ватопеда то не да пројурила је кроз све манастире и сместа се створило опште мнење, а оно је отприлике овако гласило:
– Ватопед се обогатио даровима тих људи, а једним манастиром српским обогатила би се лепотом сва Света гора. Игуман Ватопеда је детињасто незајазив, кад је његов манастир у питању; ред би био да овога пут ане успе.
Заседање владе, тј. протата те верске републике, приближавало се. Седнице су се увек одржавале у Кареји. На њима су као чланови протата учествовали игумани највећих манастира, па и Ватопеда, али игуман Теостириктос тог пута не дође на заседање. Међутим, дошао је Сава јер је већ годину дана тим седницама веома користио као човек образован који је увек више о понеким проблемима знао. Протосу Дометију и осталима било је драго када би био ту. Врло су га волели.
Сава је последњи ушао у дворану препуну стараца и игумана. Протос Дометије, господствен старац без много косе, али са бујном седом брадом до појаса, громко прекину метеж:
– Седи, сине, седи… Све смо чули, све знамо. И о свему смо се већ канда и решили. Па, људи моји, људи моји! Симеон и његови синови нас нахранише благом, а ми њима овако да захвалимо, а све због игумана Ватопеда који данас није ни смео да нам се појави. Људи моји, то не треба да допустимо! Чуј, сине Саво, ти и твој отац обратите се цару и рођаку свом, Алексеју, а ми ћемо сви одавде да вам помогнемо… али – то рече тише почните још сутра да трагате за неким лепим местом на коме бисте нов манастир подигли, или за неким срушеним манастиром, који ћете да обновите. С обзиром на то колико сте поштовани и цењени, твој отац и ти на двору, и овде, и свуд, вама ће цар дати свако добро место које будете тражили, јер ћемо и ми, сви манастири, да вас са писмом цару у томе подржимо. А што не бисте предиван Хиландар, који сте већ пренели из нашег у власништво Ватопеда, ви, Срби добили од цара да сав у свему буде србски? То би било тако праведно и лепо…
Остали од срца одобрише ту одлуку.
А монаху Сави је душа певала од среће док је журио свом оцу.
Старом Симеону је та драма повратила снагу, опет је изгледао и био енергични вођа који је одмах зрело доносио закључке и улазио у посао. По тој особини он и његов син Сава беху веома слични.
– Већ ујутру почињемо да обилазимо места! Већ ујутру.
У том се чуше игуманови кораци по дашчаном шкрипавом поду ходника. Теостириктос, задихан и намрштен, уђе чим је закуцао.
– Па ред је да ми, Саво, кажеш шта је протат одлучио…
– Па… сви манастири и протат ће да се придруже нашој молби цару. А мој отац и ја сутра идемо да нађемо место за србски манастир. Молим те да нам даш две мазге; желим да моме старцу међу тим животињама направим постељу као носиљку.
Игуман пренесе поглед смрачених очију на оца Симеона и налети на тврдог старца Немању, који га је гледао оштро као када је осматрао непријатељску војску како прилази бојишту.
– Узми колико хоћеш – љутито уздахну игуман Ватопеда, окрете се и хитрије него што је дошао изиђе.
Ујутру, када је из манастира кренуо караван са Симеоном који је доста неудобно лежао на носиљци између мазги, кроз прозор су ћутке тај покрет посматрали игуман, Теостириктос, и три-четири старца, његови саветници које дуго времена на саветовање није звао. Остали монаси су са очигледним симпатијама испратили караван, који је кренуо ка југу па потом ка западу и ка северу кроз предивне зелене пределе иза којих се море осећало и видело у раздраганом игрању сунчевих зракова са милијардама таласића. И све друго што су расположени монаси видели на томе путу било је лепо, али ниједан део није био онај пред којим би ти срце задрхтало, а очи јасније засветлеле. Тек враћајући се са северне стране, близу манастира Ватопед, Сава као опчињен застаде. Симеон се придиже, три пратиоца монаха такође стадоше… Пред њима се простирао прелеп благ предео од брда са густом шумом, кроз које је протицао блистави поточић и пролазио поред рушевина манастира Хиландар. Около су запуштен маслињак и воћњак деценијама чекали монашке руке. А полусрушене зидове храма и конака прекрили су густи бршљани тамнозелене боје и цветови раширених белих латица. Манастир је заспао слушајући птице и попце и шапате огромне околне шуме…
Три монаха пратиоца, који су тим крајем и раније пролазили, застали су пред лепотом предела која се благонаклоно нудила…
Сава се споро, блиставих очију, окрете оцу који је задрхтао видећи питоми предео препун зеленила. Призор утонуо у спокој и сунце. Старац је дрхтаво са носиљке сишао и са муком корачао зараслом стазом ка развалини.
– То је Хиландар. Гусари су га одавно срушили рече један од пратилаца, али Сава и Симеон се спустише до руина и старац дрхтавом руком поглади камен који је из полуобореног зида и пузавог биља штрчао. Пресрећни отац и син се прекрстише. Симеон се наже и пољуби камен. Када се исправио, личио је на војсковођу пред налет у рату.
– А, сад, хајд’мо у Ватопед – казао је шапатом, али је то зазвучало чврсто као позив у бој.
Испред Ватопеда игуман Теостириктос је са двојицом монаха нешто сувишно у маслињаку окопавао; у ствари, чекао је Саву и Симеона и одмах по лицу закључио:
– Ах, шта, нашли сте? Е, па господо, тај манастир нећете од мене и од цара добити. Царева се реч не повлачи, а ја вам то што је ватопедско недам, не дам! рече, хитро се окрете и млатарајући рукама, говорећи сам са собом, уђе у порту испред каравана.
После неколико дана је кренуо за Цариград монах Велике Лавре као изасланик Свете горе са опширним писмом Светогорског сабора цару Алексеју Трећем, са молбом да измени ранију одлуку о даровању рушевина Хиландара манастиру Ватопед. Сав тај манастир са свим некретнинама и добрима требало би даровати србским монасима, оцу Симеону и његовом сину Сави за потребе Срба. Много је боље такво добро даровати Србији и Србима јер ће они богатством из домовине подићи много лепши манастир него што би то немарни и сиромашни Ватопед учинио.
Писмо је носио монах Никон, а са њим је на пут кренуо и Сава.
Био је пријатан дан позне јесени када су се истим бродићем, а још мирнијим морем вратили Сава и Никон Светој гори. Око њих је на палуби било пуно бала и завежљаја и дрвених сандука крцатих поклонима цара за манастир Хиландар, а свети Сава је у торби уз себе држао хрисовуљу, потписану од цара, о томе да се повлачи ранија одлука о поклону Хиландара Ватопеду, па се тај манастир са свим својим богатим добрима и новим даровима предаје у својину и на вечно слободно коришћење са сопственом самовлашћу србском народу и то за сва времена, тако да нико други неће имати право, па ни протат, да управља тим манастиром, ни у ком погледу.
Тек увече вратио се и игуман Теостириктос у Ватопед. Правио се да не види озареност лица својих монаха. Уморан је отишао Симеону који је управо Сави у перо говорио шта Стефану да пише. У куту келије је седео један од Срба који су са Симеоном дошли и ту се замонашили. Сви су били озарена лица, а Теостириктос мрког.
– Дакле, велики цар је повукао своју реч? Молим! Нека тако буде. Али, имам један други предлог уместо вашег одласка у Хиландар. Дајте да оба манастира, Ватопед и Хиландар спојимо, а да им заједнички поглавар буде Сава, пристајете ли, пристајете ли, молим вас! живахно је и грчевито говорио добри стари Грк.
– Не подмећи нам ногу, игумане, не правим ја Хиландар за мога сина, него за сав народ будућих Срба. Молим те, седи, писмо да завршим – казао је Немања, али је тон био врло одлучан и наредбодаван. Игуман се, као прозебао, спусти на мало слободног места на постељи.
– Тако смо, драги Стефане, добили удео у највишем духовном царству, па те ја и Сава молимо да нам што пре почнеш да шаљеш злата и сребра, новаца и златних предмета, како бих завршио мој највећи дар народу пре но што отпутујем тамо где сви народи мирније живе.
– Па ништа изговори игуман. Онда нама преостаје само да благосиљамо нови Хиландар… и да са вама наш Ватопед створи вечно добре односе… Али, допустите вас двојица да то братство буде врло видно. Шта мислите о томе да на дан славе једног манастира, онај други буде домаћин том манастиру, а? Добра идеја, јел те? Да, да, добра мисао, рече, окрете се и изиђе. Кораци су му ходником били спорији.
Већ сутрадан, са малим новцем, који су имали и који су позајмили од других манастира, почели су први радови, а врло брзо је чета најбољих зидара Грчке, осута по градилишту, почела да зида нови храм и да чупа из јадног стања леп конак, а околину са путем доводи у ред.
Свим радовима је руководио Сава иако је обављао и све своје дотадашње послове. Он се непрекидно и у заносу молио док је са стручним зидарима и вредним монасима дизао предивни храм, светињу у место старе рушевине. И све је његове сараднике у том послу носило надахнуће, Света гора је цела и нехотице усредсредила сву своју пажњу на Хиландар.
Тим радовима је присуствовао Симеон, више лежећи на трави, у хладу, и молећи се захвалан Богу и Богородици којој је Хиландар био посвећен.
Каравани са поклонима, новцем, писмима и добрим мајсторима су пристизали и показивали колико су се сви, и народ и племство, и Немањини синови, одушевили идејом да се србски храм на Светој гори подигне, те потрчали да помогну Сави и Симеону у градњи.
Симеон је то све што се одигравало, оштро и мудро осматрао, давао примедбе и похвале и водио рачуна о још много чему, а осећао је да му ваља журити и да му је мало времена преостало. Дивио се у себи Сави како је лавину послова покренуо, водио и окончавао. Стари Симеон је жудео да дело види завршеном и да у том манастиру преда Богу своју душу, захвалну за све, а посебно и за ово уздарје Богу.
– Нека Хиландар буде један од највећих манастира у Светој гори – говорио му је Сава када би уморно прекинуо зидање и преношење камења да би се са оцем договорио о понеком новом проблему – ја верујем да ће овде духовно да узраста и по стотину младих људи одједном. Сава ућута, па онда замишљен рече:
– У сваком случају, ја ћу себи да обезбедим бар мало оног мира који ми је неопходан за најважнији део мог бића. Хоћу да у исто време саградим негде даље, можда баш у Кареји, једну малу испосницу, у којој ћу моћи дасе потпуно повремено усамим, повучем, молим, созерцавам, постим, тихујем на миру…
Отац га је посматрао изненађено.
– Ја сам мислио да ћу тебе да приближим Србији са Хиландаром, а ти идеш све даље у самовање…
– Нећу себе да привлачим Србији, него Србију Светој гори и манастиру Хиландару. Ја чак не желим да будем ни игуман нашег манастира. Схваташ ли, оче? Млади Методије, братанац нашег Методија, твог пријатеља из сужањства… био би веома добар старешина Хиландара…. А ја ћу покушати да одем у самовање… За тим чезнем.
– Па ја тог човека још довољно не знам, тек је дошао. Но, добро, све што си урадио до данас, било је добро… Бежи ти у самовање, ја ћу у смрт.Само нека Србији шаљемо младе, а јаке монахе да се боре против оних који кваре историју… то рече са горчином.
Сава је наставио са радом, отац Симеон је размишљао о томе како је ипак узалуд прешао на Свету гору; можда би више учинио да је остао тамо. Испосница ће Саву и поред Хиландара још више да одвоји од Срба и Србије. Рашка са Стефаном, као и Зета са Вуканом, прећи ће тамо где не треба. А то би могао да спречи само он, Симеон, када би дуже и то у Србији живео, или ако би тамо Сава прешао. Један од њих двојице. И нико други од свих које је знао. Тежина се спусти на његове груди, опет је усмерио мутан поглед ка храму који је растао и на ведре боје зидова. На цвеће около њега, ситно и травно, силазиле су пчеле. Једна смешна буба, коју није могао да распозна, кретала се преко одломљеног трулог дрвета јабуке. Он је ухвати и спусти на бусен траве, кад зачу како му неко из густе шуме стазом прилази. Беше то висок и кршан монах… Приђе му, саже се и рече:
– Благослови ме, оче Симеоне… и пољуби му руку.
– Бог да те у свему благослови… а откуд ти са те стране? упита Симеон.
– Ја, ја сам ти нешто као отшелник, старче. А како си ти, зашто си брижан?
– Је ли? А јесам ли брижан? Јесам… јесам, синко…
– Ти си старац Симеон, Савин отац, па свече, заиста треба да си срећан… Симеоново се лице измени, поста строже. Орловски нос и озбиљне строге црте лица посташе још мужевније.
– Синко, не мери ничију невољу ако је не знаш.
Исаија се радосно насмеја:
– Велики и добри оче! Па твој ће син Сава сигурно и брзо после твоје смрти да се врати у Србију… и све ће бити како си ти Бога молио, мили човече. Не плачи, не плачи, откуд ти сад такав плач… Но, ено, иде Сава, видео ме, а ти му и не говори шта сам ти рекао. Његова приврженост Светој гори и њему треба, а што је најважније, он је сада потребан Светој гори; он је овде нарочито сада потребан… тако нам лоша времена пристижу… на крају је изговорио кретајући се ка Сави који се њему и оцу уз стрмину пео.
– Ти си отац Исаија!… рекао је старац Симеон прилично тихо. Видео је како се Исаија и Сава грле и како Сава свог госта поведе по градилишту, док су одасвуд монаси, напуштајући посао, прилазили пустињаку за благослов. Летње време пуно цвркута, песме зрикаваца, удараца секира о дрво и крикова магарића, по мирису је подсећало да је топло Егејско море само двадесетак минута хода удаљено. Симеон је обрисао сузе са лица. Више није било туге у његовој души. Све што је чинио сада је изгледало складно, целовито и са смислом. Исаија није био погрешио. Симеон је умирен провео живот до смрти, а Сава никада није сазнао како је то са очевог лица и са душе нестао облак брига и јада који га је дотад тако тиштао.
Хиландар су саградили са заносом углавном србијски и хеленски монаси мада су главне послове обављали грчки зидари. Србски монаси из разних манастира и из Ватопеда су жудели да се што пре преселе у Хиландар, а из Србије се многи млади јављали и чекали позив. Свети Сава је већ са ученим старцима и теолозима направио читаве годишње планове по којима ће разни наставници и мирјани философи преносити своја знања будућим ученицима ове школе православља. Углед Срба се у том свету стално дизао; Хиландар се рађао у некој радости, чак је и Теостириктос почео са великим жртвама да доприноси том будућем крупном цвету светогорском. Нека се дивна и необична, емотивна везаност за манастир Хиландар почела сама од себе да развија и у Србији. Стефан и Вукан су се са племићима, а ови са трговцима и занатлијама, такмичили у даровима и прилозима које су слали Симеону. Најзад пристигао је и богати дар Србина из Венеције, Јована чика Рафајловог.
– “Златник вреди тек кад се церкви дарује, писао је он Сави. Али,овде је свет веома расположен да против нашег света крене. Саво, човече мира, спреми се! Овде се кују оштри мачеви, који ће код вас у дивном грчком поднебљу да се тупе. Да немам златне окове на ногам,а кренуо бих да будем,као и ти, монах, а док пишем, мислим на то где ћу моје друге златнике дауложим. Нисам довољно јак да их подигнем и донесем православним церквама. Не знам више која је страна света моја, али знам која је боља… Открио сам да је немогуће припасти супротним странама, није природно. Зашто сви,а најпре ја, не прекинемо са папским делом света све везе осим трговачких?
Душе им хрле не небу, него земљи. Али и таква, моја мала душа сва је окренута теби, мили мој друже, моли се за мене! Твој из детињства Јован.”
Тутњи блиске будућности још се нису у том делу света чули, али у преосталом свету Грка и Латина осећала се све већа пренапрегнутост.
У јесен, 1198. године, Хиландар као да се, изненадивши све, изнедрио из своје околине. У оно време освећивање би почињало већ обредом пред капијом манастира.
Више десетина најугледнијих Срба, старих и младих племића, војсковођа, свештеника и трговаца, представника занатлија и других, данима су пре тога са даровима (Срби су нарочито волели да дарују) стигли на Свету гору, где их је Теостириктос по разним манастирима смештао, док Хиландар не буде освештан и способан да иког прими.
На дан освећења Света гора је била пуна путника из Србије, Солуна и Цариграда, а поподне је та сва маса, вођена највишим јеромонасима у одеждама, пришла затвореној капији Хиландара и ту су започеле обредне молитве. Испред свих стајао је, једва се држећи на ногама, усправан, великосхимник Симеон. Када је капија била отворена и када су у молитви и уз бруј звона, кренули ка храму, поред оца Симеона ишао је његов син Сава, савлађујући безмерно узбуђење.
Пре краја литургије, Сава је одвео свога родитеља у његову келију, која се налазила у новом конаку, веома близу југоисточног дела храма.
– Мили мој, вољени мој говорио је Сава своме изнемоглом оцу Ето ти одаје најближе олтару, како си желео, да би могао и дању и ноћу да слушаш службе. Сада се сасвим предај нашој нези. У најдубљој старости поклонио си свом народу вечну везу са правом вером.
Помогао је оцу да седне на кревет, изуо га, помогао му да легне. Мирис зрелих јабука, које су се налазиле на орману мешао се са мирисима тамјана из храма који су продирали кроз прозор. У храму је још трајала причест, којој су приступали сви присутни. И тек када се сви буду причестили, литургија ће бити завршена, али кратко време потом обавиће се друга служба. Од тог дана, па докле Земље и Срба буде, тећи ће тим храмом чак и по седам разних служби дневно… Свети Симеон је, са огромном побожношћу и блаженством, спојен са царством духовним, слушао како у храму сви певају Тело Христово примите… Осећао је да сталну службу Срба Богу на овом месту неће никада нико да прекине, ма шта се тамо у Србији догађало. Био је свестан значаја Хиландара.
Игуман Ватопеда и други становници Свете горе постајали су свесни нечега што им раније није падало у очи. Најпре Теостириктос, који је према Србима и Хиландару постао сасвим другачији, и који се просто растрчао да Србима у свему и на градилишту помогне, био је изненађен поштовањем сваког Србина према старцу Симеону. Сви су Срби пламтели љубављу и неизмерним поверењем према њему, као према испитаном вођи, оцу, учитељу, претку. Поштовање према Немањи и овде су исказивали. Пре освећења манастира Хиландара и када су се неки припремали за пут својој кући, Срби су прилазили руци старог монаха као руци светитеља. Теостириктос се због тога често повлачио са тих састанака некуд у кутак да би се исплакао, испрва не схватајући ни сам због чега плаче. Због лепоте, шаптало му је нешто у души. Онда је себи говорио да је сва та стварност слична икони. А са још већом потресеношћу схватио је да великог Симеона, Немању види и у Сави толико су много по особинама отац и син личили један на другога, па је зато Теостириктосу од тада и Сава изгледао другачији и значајнији. Тај млади србски монах за све време градње био је свуда и једноставно остваривао све што је хтео и требало да учини. Једном га Теостириктос, пред сам улаз у подрум где су поклоне других манастира, судове са вином, уносили снажнији монаси, ухвати за руку и поведе мало у страну.
– О, човече… стално мислим о свему… Свему се дивим… а највише, а највише… гледао је Саву у лице тражећи реч.
– А највише? упита га млади монах са топлим осмехом.
– Највише: како си то успео да пресадиш онај огроман храст оца твога овамо… склизнуше игуману мисли само на једну од њих. А Сава као да је знао да ће то питање игуман да му постави, насмешен, само погледа ка не6y. To je био одговор.
То се све одигравало пре завршетка изградње. Идући потом у Ватопед из скоро завршеног Хиландара у коме је пуно људи добровољно радило у правом старалачком заносу и гужви, игуман Теостириктос се тренутно сети зла које влада светом и прети свима, а највише Церкви од папског клера и крижара.
– Сада је важно, помисли Теостириктос, да не дамо Србима да нам узму Саву. А тај народ ће имати много невоља. Како ће и без оца Немање,Симеона, и без оваквог сина?
Симеоново здравље се поправљало. Бригу над њим је скоро у целости преузео Сава уз пуну помоћ трава жестоког Атанасија.
Сутрадан старац Симеон се опорављен појави међу гостима. Срби су га као деца дочекали са смехом и радошћу. Један од њих је рекао:
– Оче, нас неколико сутра се враћамо у Србију. Да ли ћемо те икада опет видети, господару? Молићемо Бога да ти да још много година. Али знај да сви ми, Срби, тебе волимо и осећамо као што Јевреји воле и осећају Мојсија,Аврама… то хоћу да кажем, па као и они о својим Јеврејима и о свима, старај се и ти о нама и када одеш са овога света, старај се са неба, свече.
Колико је србске великаше потресло поштовање према Симеону, толико их је забљеснуо лик светога Саве. Оно лепо дете које су сви волели, па младић коме су се дивили, прерастао је у тако снажног, светлог и светог, озбиљног човека, пуног вере и љубави према Богу и поверења и љубави према свакоме. А када су по Србији причали о својим утисцима, говорили су како су у Светој гори оставили двојицу Немања, и то једног старог Симеона, и другог младог Саву! Утисак који је остављао Хиландар био је на трећем месту. Само се у мислима малог броја људи наслућивао значај Хиландара за Саву, Симеона и за све Србе. Осећали се да је Србији такво духовно извориште и требало да би се одржала под прљавим ударцима надолазеће будућности света. А та се стварност и будућност некако већ осећала.
Док су србски племићи били још у Хиландару, допутоваше тројица научника мирјана, који ће предавати светске науке србским монасима, Сава позва на први час монахе Хиландара и све госте, па доведе и свог оца из његове келије. Пре но што су кренули, док је старац облачио мантију и гледао влажан зид храма и завесу од ситне кише испред отвореног прозора, виде Исаију. Крупним корацима је ушао у келију и старцу пољубио руку, а Сава њему.
– Ја чух да вам сада почиње школа, па ме нешто повукло да и то видим…
– Напушташ усамљеништво рече Симеон. Све више га напушташ. Због нас?…
– Због твог сина, старче. Због онога што он ради.
– А ако би он прешао у Србију, да ли би и ти да нам помогнеш?Усамљеник се зачуди питању.
– Свакако, ако би ми срце рекло да сам му тамо потребан.
– А да ли твоје срце види да је он сада тамо потребан? питао је отац Симеон мрко гледајући Исаију.
– Оно види да је овде сада потребнији. То је и њему и свима неопходно топло се Исаија осмехнуо.
Старац крену сам и љут, али ипак несигурним кораком, па га, чим изиђоше, Сава и Исаија ухватише испод руке. Та маглица од кише, влажна калдрма и свежина ваздуха подсетише Симеона на Рашку у јесен.
Сава је тај разговор слушао с тугом. Било му је жао оца.
У трпезарији за предњим столовима седели су монаси, иза њих преостали гости из Србије, а насупрот њима за главним столом игуман Методије и три научника… Сви су устали у част тројице који су ушли. Симеон и Исаија су благословили све и сели за сто до игумана Методија.
Игуман Методије је био млађи човек, тридесетих година, скоро без косе, коврџаве браде, али је по нечему личио на Теостирикта. Ваљда по држању тела, згрченог, као да се брани или напада. Био је сличан и по гестикулирању рукама мада ти покрети код Методија нису били сувишни као код игумана Ватопеда.
Најпре, опет сви устадоше и игуман прочита Оче наш, замоли све да седну, седе и сам и доста смиреним гласом, рече:
– Мили оче Симеоне, остали оци, браћо, децо и господо! Нека нам Бог благослови овај дан и нас, јер данас почињемо са нарочитим послом… Иако је Хиландар тек оживео, иако у њему има само петнаестак монаха, ускоро ће их бити стотину и многи од нас ће одлазити у Србију, а долазиће друге десетине и стотине. Да да Бог хиљаде да се овде уздижу, да уздигну себе, па потом и друге, и духовно, и душевно а нарочито умно. Ум је само делић духа и душе, делић огромног неиспитаног царства, царства које треба и срцем китити и уредити, а ум има страшну силу, па га треба пазиво неговати. Ум се уздиже знањем, он се стиче животом и у школи, дакле, нека нас Бог благослови, ми данас почињемо са таквом школом да бисте ви, монаси, то знање потом преносили и нашем народу… а то је: како знањем помоћи души да очисти себе и успостави владавину духа у нама, и то владавину Бога Оца кроз Сина у Светоме Духу. Нека вам брат Сава објасни чега смо се то подухватили…
И Сава, осетивши са изненађењем известан отпор међу монасима, поче:
– Исус Христос је спустио Себе, Бога, да буде и човек, да би људима који су се заплели у грех понудио спас, али спашће се само они који ту руку Исуса Христа прихвате, па и сами уложе напор да се од греха очисте и да крену за Богочовеком. У том погледу земља се сурвава, њом влада кнез овога света са гресима које људи утискују у себе и са којима загађују истините Христове стазе. Отац лажи, кнез овога света, најлакше продире у ум човека, и лажима и заблудама одводи га на сасвим друге стране. Треба се веома добро припремити, треба свим срцем себе везати за Бога, и добрим умом корачати кроз искуства идући ка Извору, ка Оцу. То знање морамо себи умом да прибавимо и то од мудријих, од искуснијих. Томе ко тај напору том правцу учини, Бог пружа руку, али само ономе ко своје знање употреби како то Божији закон налаже. Тај закон треба учити из Библије, али ииз огромних дела светих отаца, који су сачували старо предање и прималиоткровења и нама глас Бога пренели. Овде ћемо многа схватања да стичемо. Хелени су током више векова многа сазнања и из других, претходних култура сакупили. Ми ћемо и те мудрости, ако користе нашем путовању ка Богу, да стичемо, јер су корисне, мада живимо у уверењу да ће се пре спасти човек чиста срца но пуна ума. Глава служи срцу, а срце Богу. Тешко онима који срцу не помажу главом, још је теже онима који главом, пуном лажи и отрова, скрећу срце на другу страну, или је гордо дижу изнад срца…
– Ми имамо на земљи само један живот. Само са напором кроз овај живот можемо да се спасемо. Сваки је тренутак мали испит, много губе они који ту прилику не користе… Али ми, монаси, богатећи сопствени ум, богатимо и ум народа, јер ћемо то наше зрневље сејати по душама Срба, а Срби су веома чедни и веома изложени римокатолицима и другим јересима тако да ће ова школа нарочито да нам користи у ширењу православља и у опирању нападима јереси са свих страна. Треба нам, треба, народа ради, многода учимо да бисмо монашки задатак спасавања и других а не само себе остварили… Јер, ми се налазимо између супротних сфера, па нас они са истока сматрају западним народом, а они на западу нас виде као источни, а у суштини ми јесмо само источни. Иако смо на западу, источни смо по томе што смо жудни да се уздигнемо Небу, у Нови Јерусалим, у коме се сви верни, са свих страна света, састају да буду једно. Источни смо и по томе што знамо да је Небо извор Земље, да је Земља део неба, да оно земаљско треба да се потчини оном небеском, а не обрнуто. Наша стаза ка небу је православни пут, вера, само она савлађује оне силе које нас вуку земљи, а повећава оне силе у нама које нас везују за небо. Ми, Срби, душом смо источни. Ако су западни у нечему другачији од нас, онда су првенствено у томе што се и нехотице препуштају особинама које их све више вуку ка земљи, опсењујући их лепотама и драгоценостима твари више него нетварним енергијама неба. Како је дошло до тога да се они раздвоје од нас, због чега се они све више утапају у твар, а занемарују прави пут ка небу о томе ћете овде да слушате предавања духовника и научника, па ћете та знања потом преносити у Србију. Овде сте примљени, да узрастете за проповеднике у свом народу, у Србији! Свакако, православље не наређује; ко не жели да се овако школује и да се после свог образовања врати Србији, остаће ту. Но нама је стало да што више монаха образујемо, не само са јаком вером, него и са неопходним знањем из многих предмета, које су стари Хелени неговали… Оно битно што ћете овде учити јесте дубоко знање православља. Упознаћете животе светих и њихову борбу коју су водили са силама зла око себе и у себи. Православна вера се доживљава, али и учи, неисцрпне су тајне које се могу сазнати, а које леже у Светом писму и у списима светих отаца и у одлукама свих православних Васеленских сабора…
Сава је то све рекао мирним тоном. Час је текао топло као разговор. Ипак је осетио да му се супротставља монах Агапије, крупан и мрк човек, јаке црне браде, туробна изгледа. Тај средовечни човек, који је недавно дошао из Далмације, подиже грубу руку, уздахну, и рече:
– Па, ако је допуштено, ја бих, оци, одбио да губим време на оваквим часовима. Ја сам овде дошао да се предам Богу, молитвама, созерцању, посту, Церкви. Ја сам побегао од света и његовог знања, а ви ме сада свему томе враћате. И то ти, Саво, који си такође, као и ја, дошао само да у молитву утонеш. Ја сам из оног света побегао да му се никада не вратим. А оно најружније што сам на Западу видео није био неки неписмени добар човек него, напротив, образован витез или редовник.
Сви присутни, сем Саве коме су се очи добротом смешкале, били су непријатно изненађени. Агапије дубоким гласом настави, и то љутито:
– Ја сам у монахе пошао да усадим у себе нешто друго, што ми науке никада не могу да пруже. Ја сам овде дошао да себе учиним бољим ако је то уопште могуће. Усадите ви у мене доброту и јачи карактер и уопште све што хришћанство нуди, јер иначе нема тих наука које ће мене да учине бољим, племенитијим и поштенијим. Нема! А знања? Па ја ћу сам, успут,да стекнем знања колико ми за живот треба. Врло су образовани били папини Мађари који су побили цело моје село… рекао је и тврдо стиснуо усне.
Сава одахну. Познавао је доброту Агапијеве душе, а љутња и овакве мисли су последица терета у бићу тог ојађеног монаха, па рече:
– Ја сам мислио и сада мислим да је предавање молитви најлепша људска потреба… Све бих дао за усамљен живот у молитвама, а иду догађаји који ће и мене и вас да гурају из те самоће. Одупираћемо се свима и свему који буду хтели, да нас заветоване монахе, одведу у свет; али, ето, свет долази у нас да нас и наш мир разбије. Када будемо чули јауке и позиве упомоћ, мораћемо да кренемо, Христа ради. И то је већа и лепша жртва од оне када смо из света побегли у монаштво. Ја ћу, чим осетим да треба, том позиву света да се одазовем. А докле год осећам да сам потребан још више ту, ту ћу и остати. Али, ма где био… бићу монах… православне вере који ће да се Богу моли, али и што више од Бога и света да учи.
– Опрости, Саво, што ти малопре то рекох јекну Агапије, прилично узнемирен и пољуљан. Сава је наставио пун љубави према том тврдом монаху:
– Добро је што си то казао. Ја такође жудим само за молитвеним животом, и то нашим, правим, монашким, у Светој гори. А мој отац и сада плаче што још увек одбијам да се вратим Србији и помогнем браћи. Да ли се сећате шта је Исус Христос рекао једном младићу који је хтео да крене за Њим? Ко хоће за Мном, нека остави за собом све. Иако је Божија заповест да слушамо и поштујемо своје земаљске родитеље, кад кренемо за Исусом Христом ка Богу Оцу, ми више нећемо слушати ни рођеног оца, слушаћемо само Бога Оца. А наредбе Бога Оца записане су у нама, у нашој савести, у срцу. Кад отуд чујемо позив Бога да одемо некуд, ићи ћемо тамо,па и у најбурнији свет, али као монаси, опремљени јаком вером, и добрим знањем. Даћемо жртву. Сталну. Да ли ћеш и ти, Агапије, себе знањем да припремаш за такав позив?
Агапије је климнуо главом, испунивши се великом добротом. На њему су само шаке биле грубе.
Тад проговори мудрац Флавијан, Атињанин, са белом, таласавом брадом и живахним очима испод проседих обрва. Глас му је био дубок, топао, мекан, а чинио је покрете као да речи на шакама нуди.
– Све ми се чини да је више но икоме вама, Србима, потребно да буедте у вери јачи, а у знању виспренији но други народи, јер сте угроженији. Ено, ви сте на средини Балканског полуострва, као мост или ограда између истока и запада и севера и југа. Ми се варамо кад мислимо да ратове воде државе. Свака држава је једна велика порта, церквено двориште. Хоћу да кажем да се ратови воде између церкава, то јест вера, а церкве се служе државама као копљима, ретко кад је однос обрнут. Те силе церкве и државе углавном су сливене нарочито када противу других таквих заједница крену у рат. Западне силе око папе и када су између себе у завади, водиће стални рат противу свих не би ли сав свет потчинили. И сви су изгледи да ће те моћи Запада, обједињене папском церквом или другим интересима, стално налетати на нас. Тешко ћемо опстати јер долази време лажи, а то су оружја отровнија од стрела. Наши непријатељи имају и друге силе које им помажу. Борба православних своди се само на одбрану од јачих. Спремамо се за то велико искушење. У њему ће опстати онај који у себи носи праву веру. Опстаће кроз патње и несреће. А ви сте, Срби, на удару таквог Запада. Ви сте тек направили државу, захваљујући овоме старцу у мантији, Симеону, али своју сопствену Церкву немате. Какви смо ми људи, вероватно никада нећете србску самосталну Церкву ни имати. Припадаћете нашој, али и поред тога, ви сада дижете сопствену Церкву која ће званично припадати Византији, а незванично биће духовно необично јака и ваша. Ви ту Церкву србску дижете не само тиме што крштавате народ и зидате храмове, колико тиме што дижете своје монаштво и то овде на Светој гори, у вашем Хиландару. То је сада првенствено важно: дизање свог монаштва, јер су монаси права со земље, они су учитељи народа, они ће одржати народ и кад нам се Немци са запада или Турци са југа сруче са мачевима да нас затру у правој вери, или праву веру у нама. Данас је добар монах Србији потребнији од војске. Ви сте, монаси, прва Божија војска и ја сам свестан положаја нашег, грчког и вашег, и положаја целе Византије, радо прихватио позив да неку мрвицу мога знања поклоним вама како бисте се ви духом припремили за задатак који вас чека. А све чека страхота. Нас ће, Византију, папски запад сигурно једном згазити, а то ће бити несрећа за нас и још већа несрећа за Запад… Тешко је Авелу, а теже Каину. Спремимо се да Авел остане чист и жив, биће то добро за све. Ја се слажем са оцем Симеоном који је рекао, а што ми је Сава пренео да је ово време у коме се коначно формирају нове силе и државе и церкве. У ово време сте ви једини учитељи своме народу. Сада сте ви Србији потребнији него икада, али и када народи буду себе формирали и церкве своје буду стекли и школе буду отворили, монаси ће, ма како њихова улога изгледала мала, бити своме народу и даље од неизмерне користи. Та војска монаха, војска учитеља, потребнија је Србији но иједна друга. Учите Србе духу, православном и учините то што вам је дужност! Спасите га за сва времена. Бог нека вама и нама помогне, времена искушења тек долазе. Противу вас устајаће сви, а највише они који су из наше вере украдени пришли другој. Отпадници Срби! А за отпадију Срба у другу веру, церкву, државу, бићете ви одговорни. Јер, вама је дато да будете пехари и чувари правог хришћанства, и то овде на удару грабежљиве Европе. Ви сте једине и неопходне вође добродушним и детињастим Србима, ви сте једини учитељи својима, па молите Бога да вам да што дубљу и јачу веру, а ви се трудите да што више знања сакупите… Бог од вас не тражи да силом освајате свет, али очекује да свим силама браните свој народ и своју истину од оних који би да вам мачем намећу своју власт и церкву. Оци, мислите да себе и народ ојачате, страшни вас ударци могу да ломе. Мислите како да стекнете отпорну снагу. Молите Бога… да вам да веру, љубав, наду, праведност, кајање. Нека вам Бог да да будете православни, добри и отпорни.
Сви су били занемели. Било је у мислима тог философа неке страшне слутње која је потресала слушаоце. Само је Сава рекао:
– Да! Молимо Бога да нама и потомцима даје ту снагу отпора. Што је непријатељ страшнији, нека у нама буде све више снаге и праведности…
Било је у том разговору нечег веома значајног, као код давања завета. Сви су се некако узбудили и један другог погледали.
У другој клупи је седео, као да се скрио иза Агапијевих леђа, монах Боголеп. Испупченог чела, са врло слабом брадом деловао је некако сувише младалачки док не би проговорио, а речи су му биле јасне, звонке, одмерене и убедиве:
– Ја сам се недавно, у Великој Лаври, замонашио. Иначе, ја сам родом из Ниша. Теологију не знам, верујем у Свету Тројицу, желим да што више о свему знам, на пример: како то неки духовници осећају да су лично криви за све што се дешава на свету. Јер ја осећам да сам крив само за дела која сам лично учинио… а древни монаси осећају себе кривим и за сва неделас вета. И зашто православље истиче кајање као нешто најпотребније за спас кад имамо и толико других врлина, можда и лепших, као љубав, веру, наду?
Боголеп збуњен застаде, наста тишина. Чу се кашаљ неког код улаза.
Нико није приметио да је ушао и крај врата застао отац Никанор са торбом у руци. Плаве очи су му се доброћудно смешкале. Сачека да Боголеп заврши, па приђе првој клупи и рече:
– Помаже Бог, децо. Дођох вам у госте, а можда и за стално. Чух све што ти, сине, сад рече. Могу ли овде да седнем? упита и седе.
Атмосфера постаде још топлија и приснија. Отац Никанор спусти торбу крај себе на клупу, па док је левом стално помицао бројаницу, десном је шаком повремено гладио, као да је мазио, грубу ивицу црне вунене торбе и њене дршке. Као да је одједном променио неку одлуку у самоме себи, све присутне обиђе сетним погледом.
– Толико много желим да што пре све што знам пренесем вама младима, и помислих да ја нешто о томе кажем, али што не замолимо оца Исаију, који годинама углавном ћути, да нам он објасни откуд у светим људима то осећање; не би било лоше да своју усамљеност чешће прекине.
Исаија, двадесетак година млађи од Никанора, схвати да старац из просте чедности овако говори, па са осмехом рече:
– Треба да укратко објасним оно чему сте ме ти и други старци годинама учили! Прихватам да вам то све, браћо и синови монаси, изнесем, али током дужег времена, а сада само укратко.
Исаија се наслони рукама о сто и погледа за трен увис:
– Бог је створио свет од много светова, у којима је свака појава непоновива и различита, нема те шуме у којој су два листа иста, нема две капи кише, пахуље снега, зрна песка или два човека иста и то је све створено да буде и постоји у савршеном складу. А човек, створен да на земљи буде мали бог, различит је од свих других појава, а и саздан је из две твари, из два царства, из духовног и физичког. И у свету и у њему је владао мир док се човек није огрешио о Божије законе, а први грех је пореметио хармонију у њему самоме и повукао га, у даље грехове. Тиме је почела његова драма и драма целог света. Човек је од грешности тако оболео да је и смрт дошла да оконча његов опстанак и живот у телу. Свако дело које човек учини постаје део њега самог. Да би се човек спасао од греха и смрти, Син Божији је дошао да као Богочовек открије свима како се треба борити противу огреховљености, и противу искушења, и како треба из себе мане ишчупати, а у себе усадити добре особине, једноставно, како се преобразити и поново постати човек близак Господу Богу по сличности. Око човека су се заподенуле битке између добрих безбројних сила које слушају Бога и оних сила које су се одметнуле, али битка се води у самом човеку. Силе добра дају му драгоцену помоћ, а силе зла га позивају у грех. Спас човека лежи у његовом избору и прегнућу; он се опредељује, а да би доносио правилне одлуке, он сам мора и своје биће да усавршава, да себе ослобађа од навика и лоших нагона и заблуда. Дакле, човек је одговоран да себе усавршава и да доноси одлуке са којима утиче на односе према Богу, свету и себи самом.Те одлуке исправљају његову природу или је искривљују, огреховљују…
Отац Исаија се одједном, махнувши руком олако, опусти и насмеши.
– Али, то све већ знате, а ја сам хтео да вам кажем само ово: нема бољег пута за спасење и преображење од кајања. И нема кајања без молитве. Разуме се, аскеза, пост, послушност, доброта, жртве, и уношење других врлина све су то средства за сопствено преображење и спас; али молитва, али кајање ту су битни основи наше православне хришћанске вере.Многе јереси истичу и друге путеве: римокатолици теже више ка жртви и послушности, а неке струје на Западу дају велики значај човековом уму и мудрости… И ми се тим свим врлинама дивимо, и ми их примењујемо, али ми, православни, успешније кроз наше огреховљено биће крчимо пут ка Богу молитвом и кајањем. Јер ако Њега молимо, Он ће нам као Бог и Отац својој деци изаћи у сусрет, па ћемо се кајањем ослобађати грехова… Морам да вам кажем да ни молитва ни кајање нису једноставне ствари, оне су чак понекад и опасне ако човек не зна како да их примени. Стога је, мили мој Агапије, потребно монаху више но икоме да учи. Он не мора да зна многе ствари, али неке мора да зна, јер је пут кроз духовни свет и знање сувише драгоцен да би се ико са њим играо. А опет, све је, и молитва, и кајање, тако просто, једноставно и мило ако човек има на уму оно чему га наша Церква учи.
Приметило се да је лице Исаијино почело да зрачи задовољство, глас му је био дубок и топао, помало на махове плах.
– Дакле, не бојте се! Молитва је код свих људи нешто најдивније и најпростије и најбезопасније када се човек моли искрено. Али, ако хоћете да се у молитви усавршавате и да досегнете до тајне како да се потпуно испуните непрестаном молитвом, већ код првих корака напредовања, почеће у вашу све отворенију душу да се са свих страна увлаче неодговорне мисли, које највише долазе од опаких сила и ометају вас, ометају вашу вољу, расејавају пажњу, изазивају вас да се њима одупрете. Човек кога мисли тако нападају мора да се обраћа Богу за помоћ да над мислима успостави контролу. Духовно чистији човек, слободно, без сметњи и опасности, наставља пут ка богопознању. Некоме Бог одмах даје контролу да не би своје снаге трошио на помисли, већ на друге проблеме које ће у свету срести. Повратак Богу јесте пут драг, драгоцен, једино добар, али тражи да се син Оцу врати кроз кајање и уз жртве и храброст… Ох, колико много ту још има за учење! Исусову молитву треба и деца да шапућу, али ко хоће да се научи непрестаној молитви, да она у њему непрестано бруји, мораће да наиђе на неког старца који зна да га научи и открије му тајну нарочитог дисања, а тај степен досеже мали број људи… Ипак и тај врх је свакоме понуђен. Ко тим путем иде без гордости, тражећи помоћ Бога, достиже до духовног царства које га испуњује блаженством и добија дар да сагледава небеску светлост према којој је ова сунчева као плам свеће. За сада толико о молитви, да знате да ћете уз помоћ ње, макар се молили само просто као неко дете, или савршено као светитељи, кроз кајање очистити себе од грехова и преобразити себе у човека подобног Богу.
Тада се Исаија, у заносу и срећан, исправи телом, а очима је пратио лица осталих монаха и гостију. Сви су били разиграни духом…
– Рекли смо, човек је напуњен гресима који су као камење у тлу њиве тешки, треба их ишчупати… но најпре треба допрети до њих! Греси сопствени се најпре морају да сагледају, да се осете. Кад човек постане свестан неког свог лошег дела, начинио је први корак у свом спасењу… А ако затим осети нелагодност, па потом и стид због тога недела, он је начинио и други корак.Онда треба слободно да закорачи ка осуди, треба што више да осети колико је недело које је учинио ружно и страшно, и треба да почне да га се гади,грози и у себи одриче. То су велики кораци, највећи кораци човека на земљи. Још лепше је кад у њему избије кајање, тај дуги топли бол што је урадио зло и када осети потребу да тако нешто више никада не уради… Али кајање тиме није завршено иако је човек савладао и извукао из себе, као камен из њиве,грех. Врх кајања лежи у одлуци, у некој врсти заклетве пред својом савешћу да више такво недело никада неће да учини. После тога настаје у души покајника потреба да чини добра дела нарочито ономе кога је лошим делом повредио. Ако тог повређеног више нема, онда да покуша да све своје снаге умне и физичке усмери за добробит свих.
Сада се Исаија са извесном тугом насмешио:
– То ћете све, много подробније, овде тек да учите… Ја ћу вам доста о томе и о другим врлинама предавати, а сада ћу вам још само ово о кајању рећи. Када обавите све што сам вам објаснио, осетићете олакшање, и потом знајте да је Бог ваше кајање прихватио… После тога ви сте дужни да престанете са оптуживањем себе и са патњама због дела које сте учинили.Тога греха више нема, а плакати над тим празним гробом, над местом где више тог камена нема грех је према себи и наноси вам болест. У вама се изоштрава духовни вид, препознајете у другим делима зла и откривате неке друге раније грехове које сте пред собом затрпавали. И прилазите њима да се тог терета разрешите. Тако ће ваш дар за сагледавање и окајавање грехова бити све већи а ви све духовнији па ћете почети да и туђе грехове осећате ако не као сопствено сагрешење, онда бар као осећање своје, у оквиру заједничке одговорности због недела ма ко их из ваше заједнице учинио, без вашег учешћа. Много разлога има за то осећање, оно је у суштини веома оправдано. Човек у заједници живи као у свом проширеном телу које га прати, храни,негује, воли, сахрањуЈе, а онај који иоле осећа себе као део заједнице надраста себичност и прилази Божијем свету. Осећање заједничке одговорности јесте нешто најлепше што краси нашу природу на Истоку, у православљу, а они други, на Западу ће од тога осећања бежати. Лепи моји пријатељи, осећајте заједницу као део себе, а не себе као најважнији део заједнице. Кајањем чистите себе! Бићемо лепши сви.
Присутни су заокружили представу о молитви и кајању тако као да су чули и оне безбројне детаље које ће током месеци и година живота и учења тек морати да сазнају.
Свети Симеон је слушао то предавање са још једним топлим и до суза снажним осећањем: да је то, то што је желео да направи у своме животу, коначно остварио, да је заједно са својим телесним сином, а духовним оцем Савом, створио оно што ће охристовити и ослободити и објединити све Србе у духу, да ће све србство ићи православљу и осећао је како сам Господ Бог хоће и да кроз овај манастир воде путеви Срба ка небу.
Отац Симеон замоли Исаију да га одведе до келије, па идући ка вратима, успут, осмехом помилова Агапија, а руком по реткој коси и Боголепа. Али не изиђе, јер нагло се отворише врата и упаде, бучно као ветар, насмејан монах, прилично висок у изношеној посивелој мантији, са штапом у руци и огромном, пуном торбом која је мирисала на траве и цвеће. Никанор устаде:
– А! Ето најзад и оца Атанасија… Касниш? Касниш?
Пун живота, тај је монах, црнпурастог лица и веселих ситних очију, ретке брадице и са забаченом скромном капицом на темену, изазвао жагор. Сава и још неки су устали да му приђу, али је он најпре пришао руци оца Симеона. Тог су травара монаси звали Жестоким.
– Пола године се нисмо видели, и више, и више говорио је док се са осталима грлио. Лутао сам и по другим државама, обилазио планине, убирао травке… Био сам и код вас, у Србији… Мајко моја, тамо су неке траве или јаче или нешто другачије но игде… питомије су, а јаче.
Отац Симеон се врати до стола, али не седе, са осмехом је пратио Атанасија, пуног живота, који је причао:
– Журио сам да на време стигнем на Савин први час… а закаснио сам због ове кише… Не смем да дозволим да ми се осушене траве овлаже. О, о,видим да имате доста нових монаха… Нека им је са срећом!.. Е, па да знате… и хоћу, и хоћу да вас учим о травама. По свету причају да сам у тој области први, а нема бабе која не зна понешто што ја још не знам. Но, оне све не знају оно што ја знам, ох, опет сам нескроман… А што ти, оче Симеоне, тако ослаби? Па ти се ближиш крају. О, не дамо ми то, колико је у нашој моћи, одупрећемо се томе! Донео сам нови лек, вратићу те у младе…А, млада браћо моја! Ја сам тај Атанасије отшелник који је од света побегао не у самоћу но у биљке, а то је тако прелеп део света да сад више и не могу натраг, људима, али су зато они мени отворили врата кућа и манастира… па и срца… А шта сам ја то добио у том свету биљака? Господе мој, па ја бих требало о томе не да причам него као биљка само да ћутим и дајем болнима биљне мелеме… Али, ево вам одмах увода у моје тајне… Атанасије застаде, па као да се лукаво насмеши, очице му блеснуше, настави са задовољством да прича:
– Биљка је живо биће, ја биљку не сусрећем као философ ни научник, но као песник и као пријатељ! И зато ми она открива многе тајне. Ја их слутим! Биљка прима утиске, она зна када сте ви расположени, и срећни, а када не, она се љути, смеје, радује, на свој начин, и то све претвара усвоје дивне и јаке сокове, а њима нас храни и лечи ако умемо да примимо и користимо то што она из себе излучује. Биљка је далеко тананијег јестества него друга бића на земљи, она осећа страх и патњу. Видим да ви мислите да ја превећ далеко одлазим у машту док говорим о биљкама,мојим сестрама, а ја вам само малчице откривам тајне биљака. Можда ћете ви од њих више сазнати ако будете као ја са њима причали. Не примите моје речи буквално. Оне осећају јединство са нама. Мени су се та врата ка њима отворила, можда ће и вама; тако се отварају та врата лако,то су врата љубави. Пробајте штогод да са цвећем причате, па и говорите му нешто у себи, оно ће да вас схвати. Биљке немају вољу, оне се предају,оне су најсмерније појаве на свету. Оне су дивне, богаташице које нам се нуде, а ми не умемо да их отворимо и користимо. Сада сам Сави донео неке нове траве, јер нам је он малчице оболео. Ако га моје траве не излече, оне ће му помагати, али само ако их кува и пије како му ја кажем. Ја стално истражујем које биљке ради којих болести треба у колико сати, дању или ноћу да берем, када и колико да их сушим, колико и како да их припремим и кувам. Открићу вам многе тајне које и бабе знају боље од вас… али не и од мене. У биљкама, мојим сестрама, скривен је лек за све, а ми их тако бездушно газимо! Ја вам рекох увод, а остало ћу вам током времена откривати, па ви и то преносите у Србију… када тамо одете као монаси и свештеници…
 
* * *
 
Свети Сава је из манастира излазио само на пречац ради важних ствари, а у Кареју је одлазио и на састанке владе, протата. Ту су га са радошћу прихватали, а на Хиландар су гледали са све већим уважавањем и за светог Симеона се распитивали са све већом бригом.
А свети Сава је одмах пожурио ка својој испосници коју су два радника пазиво и споро радили. Испосницу је зидао одмах изнад Кареје, на брду одакле се шумовита питома околина спуштала ка веселом и мирном мору. Помогао би Сава зидарима, давао би наредбе и одмах журио натраг своме оцу, који је, чим би се син појавио, залудно задржавао вреле, радосне сузе. Оне су навирале, а старац је знао да ту чашу среће неће моћи дуго на овоме свету да ужива. Но, те сузе су биле и сузе пуне захвалности Он то није причао, а сви су то знали.
Беше почетак фебруара 1199. или 1200. историчари се још питају које се године то десило када је свети отац Симеон осетио да сам више не може из постеље да устане. Убрзо му поста очито још лошије. Тада баш Агапије и Боголеп дођоше. Светитељ их замоли да позову Саву, чији се глас из храма и певнице чуо на јутрењу. Сава оног тренутка када је Боголепа видео, предосети зло и осети бол у грудима.
Лице старог човека је одавало мир, а очи су откривале да је врло свестан краја, као да је добио поруку о томе. Оба монаха, Боголеп и Агапије, осетише да треба да се повуку. И то учинише. Сава клече поред очеве постеље и обема рукама узе његове.
– Сине, сада почиње мој крај. Већ назирем близину света који не умире, света за који си ме ти припремао. Не тугуј, овај живот је служба а умирање је посао. Помози ми и сада у томе, јер знам да што год просиш у Бога даће ти се! А ја ћу теби док сам год ту, надаље да дарујем оно што сам од почетка мог живота стицао. Мудрост самртника ти преносим, а ти прими као савет, као молбу, као завет да се тога придржаваш. Даровао сам ти, од првих твојих дана заповести Божије, Њих узноси и чувај! Нека твоје очи увек право у њих гледају, а веђе твоје нека осматрају шта је праведно. И ти те заповести чувај. И пази, никада се не мешај са онима који нису умни, пред њима своје мисли чак и не разоткривај, али откривај мудре људе и њима њихове мане тако један другога исправљајте.
Очи светога човека као да беху увучене у дубину очних дупљи; оне су нешто више виделе и када би их свети Симеон упро у сина. Тако врло свестан, самртник се придиже и седе на постељу, подиже руке и стави их на врат Сави, који уплакано лице спусти на постељу, једва задржавајући плач да не пређе у јецај. Свети Симеон га је благосиљао:
– Чедо, чедо моје омиљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! Ево, пристиже време да се растанемо. Ево, већ ме отпушта Владика са миром. Ускоро идем тамо где ћемо опет бити сви заједно не растајући се никада. Стога не тугуј! Благосиљам те, а Господ Бог, од нас благословен, помоћи ће спасење твоје! Нека ти да уместо земаљске благодети милост и царство небеско! Буди благословен ти, и народ Србије и сви који носе истину наше вере у грудима…
Син више није могао јецаје да задржи. А отац се сасвим спусти на постељу. Била је воља неба када ће његова душа да се пресели из света твари онамо одакле је потекла. Сава и сви монаси су његово одлажење предосећали и осећали као свети догађај и та светост је надмашила бол. У очима монаха смрт сваког је само једно кратко искорачење у други свет. А други свет уопште и није одвојен, него је у сталном споју и јединству са овим. Полијелеји, у храму Хиландара имали су и данас имају само један простор за паљење свећа и за живе и за умрле, Свеће које су монаси оцу Симеону до његовог краја палили, гореле су на истом месту где ће се надаље палити када његова душа буде у рукама Бога на небу. Али, ако је достојанство смрти која је долазила било изнад бола који је био велики, бол у Савиној души је био неизмеран.
Свети Симеон се повлачио из овог света полако, тихо и мирно. Најпре је замолио Саву да приведе његовој постељи све житеље Хиландара и сви су у реду ћутке и гологлави чекали и улазили у собу један по један.
На зиду је, испред иконе Богородице, спокојно горело кандило, а крај постеље на чираку велика воштана свећа. Из храма се није чуо ни глас. Самртник је бледа лица и са озбиљним крупним добрим очима погледао сваког ко је ушао. Крај његовог одра стајали су Сава, Методије и Исаија, ћутке, непокретни, нагнути да би могли боље да чују сваку Симеонову реч. А свети човек је сваког који је ушао ословио тихим гласом по имену и изговорио благослов који је том монаху био животно и интимно толико потребан. Касније су се сви чудили откуд је могао да уочи шта је којој души скривено највише требало. И сваки би пољубио крст на старчевим грудима и руку његову. Целога дана су улазили код самртника: игуман, духовници и монаси из многих других манастира да се опросте са свецем са којим ће се ускоро наћи на небу. Неколико следећих дана до смрти, свети Симеон није узео ништа од хране, сем причести. Јеромонаси су током литургије у свечаној одежди са светим путирем, кадионицом и крстом, окружени ђаконима који су кадили пут самртника и околину, и праћени десетином монаха, доносили свету Причест. Озарен унутарњом светлошћу, свети Симеон се причешћивао, а сви око њега, свако у својим мислима или шапатом, молили су се за старца који им је толико значио.
Све је у Хиландару утихло. У једном тренутку светитељ Симеон отвори очи. Биле су благе, одсутне… шапнуо је:
– Пренесите ме… на рогозу… Ево мог часа…
Пренеше самртника у храм, у паперту, и положише га на рогозину и монашку ризу прострту по тлу. Испод главе ставише му као узглавље камен. Почео је да пада мрак.
Светитељ затражи још само то да му донесу икону Богородице. И то ставише тако да је свети Симеон могао, како се раније зарицао, да лик Њен гледа до последњег овог и првог тренутка оног живота.
Свети Сава клече посматрајући дуго тело одевено у црну танку ризу. Велики и јединити, светац, човек, државник, великосхимник, његов отац, први учитељ и путоказ у животу, умире, никада већи но сад на поду, и своју душу предаје Оцу свих нас… У храму би тамно. Светлела су само кандила и свеће, а одблесцима тих светлости златила се икона у мозаику Богородица на њој је деловала ванземно, нежно. Највећи човек Срба лежећи на тлу, и гледајући икону, потпуно свестан, смирено се молио.
Одједном његове очи покренуше се. Оне су са великим усхићењем посматрале нешто што Сава и Методије не видеше, као да су се сва пространства испунила духовним бићима. Умирући светитељ их је видео, а онда, као да се пронео глас хора, свети Симеон је у заносу чуо и пратио пој ангела, који други нису могли да чују. У исто време и свечеве очи су засјале видећи нека богатства, која други нису могла ни да примете.
Свети Сава, дрхтећи, упита:
– Оче, кога видиш, коме то говориш?…
И свети Симеон покуша да се подигне. Он је, у стварности занет оним што види и чује, покушао једва чујним гласом ванземаљски хор безбројних анђела да прати и шапатом отпева последњи стих Давидових Псалама:
– Свеколико дисање нека хвали Господа! Алилуја!
Певајући испусти свој дух, а Сава поче да љуби очево лице. Купао га је сузама, љубио свете очеве руке…
Одјекнуше сва звона Хиландара и прихватише те звуке звона свих осталих храмова Свете горе, и просуше се морем надалеко.
Монаси који први уђоше и Сава подигоше са великом почасти свето тело оца Симеона и поставише га усред храма. На његове груди спустише икону Богородице. Напољу се дан рађао. Крај очевог тела Сава је са болом плакао, а плакали су и многи певајући заупокојене молитве, када је почела служба јутрења и за њом дуга свечана литургија. Путевима ка Хиландару, кроз шуму и морем чамцима, долазили су монаси из целе Свете горе, строги и горко ожалошћени. Велики човек и пријатељ, светитељ, преселио се тамо где се светитељи селе с молитвама за нас.
Над самим телом у храму певали су најпре Ромеји, потом Грузини Ивери, потом Руси, па Бугари, па опет Срби. И када се сви обреди обавише, сваки монах посебно пољуби свечево тело…
А онда, тело светог Симеона спустише у гробницу припремљену у самом храму, али не похранише и бол, понеше га са собом. Оставише Хиландар у свом јаду и Саву коме је тугу олакшавала само још свест о томе колико је величанственог оца имао.
Када су сахрану обавили и сви се разишли, Сава је отишао у очеву келију. Никад једна тако мала просторија није деловала тако празно као та. Сава седе на постељу и поглади је руком. Осети страх, не страх за себе, него страх за Србе, за сав народ, за своју браћу и безбројне знане и незнане, који су се осећали Србима, Рашанима, и који су били вођени чврстом руком Немање, свеца Симеона. Осећао је да Срби без Немање неће лако живети. Тај страх је понео са собом. Није знао шта ће са њим, нити шта о томе страху да мисли, данима га је видно осећао, не као мору, но као зебњу које не може да се ослободи.
Сава се све више предавао молитвама, бдењу, посту, размишљању и читању. Ни сам не знајући зашто, проучавао је каноне и друге правне прописе а нарочито, Јустинијанов кодекс, у коме је била сакупљена сва мудрост са којом су Римљани утврђивали своје односе, односе грађана према друштву, свету, држави, породици. Вести о жалости расутих Срба због смрти оца светог Симеона, све су више Сави откривале колико воли србски народ. И колико су оправдане зебње које је осећао у том свету који му је изгледао тако празан после смрти родитеља. Тада је свака вест из света одзвањала у Сави звучније и значајније но пре, а неке новости и разговори, наизглед обични, заиста су имали посебан значај.
Често се сећао једнога разговора са старецом Дометијем. Хиландар је већ био саграђен, отац Симеон је још био здрав, али старачки клонуо, па је стога вас дан лежао у келији, кад доспе прота Дометије из Кареје.
– Дошао сам да видим твога оца, а и да ти донесем писмо које ти је са нашом поштом стигло из Венеције рекао је Сави који се налазио испред капије и осматрао млади маслињак.
Сели су на два одвојена камена, спремна за ограду маслињака. Сава му рече:
– Чуј новости из Венеције, писма мог пријатеља су увек пуна важних вести. Дометије запази колико је Сава више но икада мршав, а Сава му прочита.
Драги мој оче и брате по души, пријатељу у овом свету! Пре свега честитам ти Хиландар! У Млецима, па и у Венецији граду уживања чуо сам за то дело твог оца Симеона и твоје. Доћи ћу лично да вас видим, јер сада по свету купујем богато драго камење за најимућније племство после византијског, за Млечане, а и за новог папу, за кога кажу да му ни храна не треба колико је жудан власти. То су речи, н моје, већ најснажније личности Венеције, дужда Енрика Дандола. Он снује и планове кује како би Византију срушио на колена, а све богатство те царевине пренео у руке Венеције. Опак, а моћан, старац коме су Грци одузели вид, говори да ће нови папа Инокентије III, убрзо владаре свих држава да учини послушним као бискупе, а бискупе покорним као војнике. Стари и опаки дужд вели да ће ускоро Иноћентије повести народе запада у нови крсташки рат, а после тог рата више неће бити православних церкава. Све ће постати унијатско и церква која у обредима личи на православну, а под папином је руком. Ово писмо пишем пошто сам малочас обавештен да је Иноћентије почео да сазива све војске, ритере и владаре запада у нови крижарски поход. Ако крене морем, згазиће пре или после и Свету Гору, ако крене копном, и Србију…
Сава је то прочитао и рекао:
– Долазе велика искушења, оче Дометије… Огромна искушења,..
– А које су твоје намере, сине запита Дометије и малчице стисну очи, као да се бојао одговора. Хоћеш ли, када ти отац умре, отићи тамо?
– Ја имам две отаџбине, телесна је тамо, а духовна и тамо и овде. Ако видим да овде на Светој гори и у Грчкој опстајемо у својој вери, отићи ћу браћи у Србију да помогнем.
Из манастира је из оправданих разлога отишао игуман Методије, а и четрнаест монаха који су били привремено ту да би помогли градњи. Малобројни монаси који су остали били су изненађени са колико је пожртваности и вештине Сава обављао послове, како су из његових руку ницали плодови и како се очито све време држао својих унутарњих молитви. Најрадије су му са бригом, понудама и ноћним старањем помагали Боголеп и Агапије, наизглед груб, човек који је испод свог туробног изгледа био пун пазивости и љубави. Из Ватопеда је повремено долазио брижни и смирени отац Макарије. Снажан а спокојан, деловао је умирујуће. Тај човек је Саву, после Симеонове смрти, обогатио дубоким мислима православних светих отаца.
Када је после смрти родитеља свети Сава имао највеће битке са злим силама и тешким пословима, појавио би се у Хиландару отац Исаија, миран и са осмехом кратким и лаким као лахор. Питомим и пажљивим очима за тренут би проценио стање свог ученика. Спокојан би отишао натраг у своју самоћу, а остављао би Саву ојачаног и спремног за даљи рад.
Саву је најчешће обилазио Никанор. Из своје келије која се налазила одмах до Савине, долазио би младом монаху најрадије ноћу, када би осетио да је потребан. Седао би на столицу крај малог сточића и увек проналазио тему и понешто битно рекао што је младог човека јачало и духовно дизало. Саву је подржавао и травар Атанасије. Он је често долазио да би помогао Сави при лечењу болесника. У Хиландару се налазила болница у којој је од првог дана лежао понеки оболели или повређени усамљеник монах из околине или из другог манастира. Ту су болеснике доводили углавном због Саве јер се у све већем кругу веровало да он молитвама чуда чини лечи. Атанасије, веселих ситних очију и са ретком брадицом, увек би вадио неке нове лекове из торбе, говорећи:
– А ове ћеш недеље, Саво, да пијеш чај од других трава. Ти си постом стомак упропастио толико да ни ја не знам чиме да те ослободим те патње и излечим… Бар када би се ти молио Богу за твоје оздрављење, као што се молиш Богу за здравље осталих.
Дешавало се да неко од монаха из другог или хиландарског манастира, ко се налазио на рибарењу, позове Саву:
– Хајде, оче Саво, поново је неки мирјанин са болесном женом дошао до близу обале… молитву да јој очиташ…
И Сава би остављао посао, узимао крст и молитвеник и без речи одлазио на обалу, улазио у свој чамац и приближио се једрилици у којој је болесница лежала или седела док су је муж или родбина придржавали. Сава би се на једрилицу попео, или би из свог чамца гласно читао молитву, док је море мирно служило овом сусрету. Жене на Свету гору нису могле да ступе.
Из Србије су све ређе пристизале пошиљке, па и писма, а она после смрти очеве беху конвеционална, празна и нису ни бодрила ни успокојавала светитеља, који је све више и дубље улазио у рад и молитве.
Али чим су послови били сређени толико да је опет могао да напушта манастир, а нарочито кад је одлазио у Кареју на заседање протата, одвајао би по дан или два, одлазио у своју испосницу, церквицу и предавао се многостаним молитвама и созерцањима онако како је жудео да чини још из времена када је о свом замонашењу само сневао.
И док је свет у западној Европи и у Византији и у Србији врио од догађаја, млади монах Сава се све више удаљавао од тог света и све се више удубљивао у онај, вишни коме сви тек после смрти иду.
У ствари, сазревао је за буру која долази.
Крајем јула, 1200. године, топао ваздух је мировао без дашка ветра, а море спокојно спавало, шумским путем је дошао и ушао у манастир Јован, син Рафајла, а за њим прави мали караван од неколико коња и четворо слугу, наоружаних атлета, у венецијанским скупим оделима. Запитао је монаха Боголепа који се ту нашао:
– Могу ли, оче, одмах на свечев гроб? И где је брат Сава?
У том се из храма појави Сава и обојица пожурише један другоме у загрљај. Грлили су се ћутећи, и пуни суза. Сава узе пријатеља за руку и ћутке га уведе у храм где су светитељски ликови са икона ширили спокојство. Неколико свећа поред гроба и кандила пред иконама су бледо светлела. Млади путник паде на гроб љубећи крст… Заиста се дубоко заплакао.
Устао је сломљено, а Сава му тихо рече:
– Замисли, Јоване. Из гроба је почела да расте лоза…
– О томе сам чуо већ у Србији.
– И друга се чуда овде дешавају, Јоване. Двојица болесних су се ту,код гроба, молећи се, излечили. Отац ми је светац. То овде сви осећамо… говорио је Сава, а лице му је било, како Јован примети, бледо. Обојица су били напрегнути. Јован није знао како да своме пријатељу изнесе лоше вести, а Сава је слутио да га страшна сазнања чекају.
Јован тихо одговори:
– Србији су у овом времену заиста потребна чуда! Она је далеко одавде. Мала чуда одавде не делују на Србе, а страшна времена долазе. Его јати много тужних и ружних новости доносим.
Данима се Сава тог прибојавао: да ће у једном тренутку почети невоље да се ређају. Све болније и чешће је мислио на мајку. А Јован, широких плећа, црне косе, плавих очију, косо постављених испод косматих обрва, тихо и мукло, са тешкоћом рече:
– Мајка је умрла. Твоја мати. Госпођа Ана. Ненадно. Од срца. Умрла је оног дана када сам ја из Венеције стигао у Рас. И зато сам одмах кренуо овамо, да ти ја то саопштим… и удар ублажим. док је говорио, Јовану су сузе текле, гушиле му глас, а Савину мишицу је и несвесно, тешећи га, снажно стискао. Сава се тргао, побледео, укочио. Јован пусти руку свог укоченог несрећног пријатеља. Сава се споро окрете ка очевом гробу и паде на колена, загрли крст и заплака. Тело му се тресло у немом плачу. Јован оста непокретан, али потом стави руку Сави на раме.
Неколико монаха уђоше у храм, али одмах видеше да се нешто необично и тужно догађа, па изађоше на прстима. ту још дуго клечао, па се полако, сломљено, гледајући иконе подиже. Загрли пријатеља. Заједно су тихо плакали. Сава проговори:
– Господе! Колико то боли… молим те, Јоване, Сава покри лице рукама. Толико сам страховао од те вести грцао је тихо, са лицем у шакама. Његов пријатељ је ћутао, па када је изгледало да је Сава савладао бол довољно да чује следећу вест, настави:
– Умрла је, спокојно, у блаженству. Монашки. Но, ти си јак… да чујеш и друге лоше вести… Да ли да ти их сада саопштим? Следећа лоша вест: твој брат Стефан је послао папи делегацију. Нуди му приврженост, а тражи круну од папе.
Сава обе руке подиже, па врло тихим гласом, размичући речи, рече: И ти ми то откриваш на гробу нашег оца!
– Али, против тога се побунио мађарски краљ. Сматра да ту титулу краља Србије само он, Мађар, треба да носи… Зато папа за сада одустаје да Стефану да круну…
– А следећи ударац? питао је Сава, а поглед кроз сузне очи одједном постаде строг, и брига засја у њима.
– Папа Инокентије је позвао све западне хришћане у нови крсташки рат за ослобађање Јерусалима… Европа се распламсава и страсно се одазива том покличу свога папе. Западни народи су пуни и верских набоја и жудњи да пљачкају. Енрико Дандоло, дужд Венеције, набавља бродове; понудиће их крсташима под условом да успут сруше Цариград…
Сава укочен од јада прими ту вест мирно, јер су многи наговештаји о крсташком будућем рату већ ту пристизали. За тренутак виде колико се Јован изменио, колико је сазрео, постао још чвршћи, али и умиљатији Плаве очи су биле одане и топле, али усне чвршће, енергичније, а брада гушћа све то Сава запази за трен па се сав усмери на бригу:
– А трећи ударац?
– Твој брат, Стефан, отерао је и изгнао супругу Евдокију из свог живота и из Србије, изгнао је ћерку Алексија Трећег, цара Византије…
– Да ли ти овде крај гроба мог оца видиш и гроб многим нашим надама!… Јадни наш отац! Крај таквог брака многи су наслућивали. Зар да истера ћерку византијског цара? Боже мој! Имаш ли још коју црну вест?
– Калојан, наш источни сусед и бугарски владар прихвата римокатоличку веру, а прихвата је и архиепископ бугарски…
Сава ни речи није рекао, а пријатељ је са јеткошћу наставио:
– И цела Босна се римској церкви предаје. Кулин-бан је примио папизам. И сви ће Босанци, Срби, богумили, уморени прогонима од стране Мађара, почети да се католиче. Дакле, сав ће Балкан пасти у руке Рима, пре но Цариград клоне, Где ће Света гора? Где ћеш ти? Ја из највишег врха Запада видим како се овај твој део света руши… Србима ће заиста бити потребна чуда… да бисмо веровали у опстанак. Нама сада треба жив свети Симеон, твој отац.
– Па он је, Јоване, жив. Ох, и те како жив… Ти то треба да схватиш, и ти и сав наш народ. Свети Симеон и сваки светитељ је жив и јак! И са нама је…
– Покажи то србском народу који је тамо, далеко, па ћеш да га подигнеш и спасеш од изгубљености и резигнације. Покажи неким већим чудом да свети Симеон и сада својим Србима пружа заштиту, да се он и сада стара о нама и да се моли за нас и Срби ће у својој самоћи и беспућу опет устати и остати у твојој вери. Моли Господа да Србе у Србији увери да смо са светим Симеоном на добром путу иако сви други народи иду настраним путевима! Тај народ је у искушењу… и бедно усамљен без Немање… и тебе.
Сава је веома дубоко, свим бићем својим, себе усредсредио на то…
– Нису само Срби тамо угрожени, и Грци и сви остали овде, Јоване,пред највећим су искушењем… Само нам Бог и свеци могу да помогну. Каквим то, каквим чудима још брате мој…
Јован је одбио да се одмори, а Сави је требало да се од бола због смрти мајке, прибере.
– Онда хајд’мо обалом… док бол умирим покуша Сава да се насмеши. На обали видеше мали чамац Хиландара. Уђоше и седоше на седиште усијано сунцем које је већ почело да се за шумом спушта. Шума се умирила. Таласи су се уз шум сличан дисању ваљали преко шљунка.
Глас којим је свети Сава, после дужег ћутања, проговорио, био је тих, беше то глас човека који се исповеда.
– Стално сам се са мајком дописивао… и у писмима је мазио и откривао јој да је волим, а знао сам да је она светица… знао је то и мој отац,светитељ. Често ми је говорио: сав народ и све племство Србије су уз мене,али је Ана била део мене… Када сам падао од умора или сумње, она је и самим присуством, самом правом речју, неким знаком љубави мене стављала на ноге и враћала у борбу. Тако је говорио мој отац о мојој мајци, а јасам желео да му кажем: “Оче, ја сам пошао твојим путем у погледу вере,али сва моја душа је желела да одем у монахе зато што је моја мајка била испуњена монаштвом, у које је ступила тек када је остарела. Нешто ме је из њене душе напајало идејом и снагом и чежњом за монаштвом”. Мил имој, Јоване, колико ја ту жену ценим и волим, не умем да ти објасним…прочитај ово њено писмо рече клонуло Сава и завуче руку у унутрашњи џеп мантије и извади писмо, савијени пергамент. Слова, правилна и ситна,беху исписана тушем и посута неким блиставим прахом. И поче да чита,застајкујући, да би обуздао бол:
 
“Драги наш сине,
Полако се приближавамо дану када ћемо се ми, твоји родитељи, преставити Ономе Који нас је послао у твар да опробамо дух који нам је дао. Не плачи када одемо, радуј се што смо се у овом животу били састали да заједно обавимо послове који су од Бога дати и свети. Никада нисам сматрала, па и када си нас оставио, да су наши растанци стварни. О, како је хришћанска вера велика духовна храна, као молитва! Ја тебе, тако непосредног и блиског, присутног, осећам вероватно и зато што истину и слутим, и видим, и што се молим… О, како је лепо што смо стално заједно и што смо у Богу за увек спојени! Чувај нам светитеља Симеона, чувај нам Га, ми и на овом и на оном свету сви идемо за њим…”
 
Лице светога Саве је било озарено неисказаним доживљавањем. Није то била туга, него сазнање, не понос, него свест о величини своје мајке и свога оца и истини коју су то двоје у њега унели и светом проносили. Најзад рече:
– Стално осећам да су ту… ох, колико их волим…
Не покрећући се Јован, у тишини која је настала, са болом погледа Саву.
– Лепо је да не очајаваш… А ја сам због себе очајан…
– Опрости! рече Сава осећајући се помало кривим. Толико сам обузет свим вестима које си ми донео, да на твоје јаде и не мислим. Имаш ли их? Твој отац, чика Рафајло и ја се стално дописујемо.
Светлост сунца које је већ зашло, мирно небо, мирно море коме су таласићи благо миловали пешчану обалу у близини.
– Што се извињаваш Саво. Ти и твоји умрли су пошто су се одрекли живота и осташе живи, а ја сам заграбио сав живот и осећам се мртвим.Знаш ли ти шта се са мном дешава? Нисам ти о томе довољно писао. Мени је срце било гладно света и ушао сам у њега и он ми се сам сав понудио и дао ми је много више него што сам желео. Венеција ми се такорећи понудила,почео сам да се богатим толико много да већ сада не знам шта све имам. А проводи, свакога дана као у сну… Ти ћеш мислити да ја сада фразирам, али не. Све време сам ужасно празан. Задрхтим понекад при помисли да још нешто себи купим, недавно хтедох нову јахту… и купио сам је, а у души опет настаде нека празнина… Ето, ето, то сам хтео да ти кажем… у мени, у мени,у срцу, у крвним судовима, у глави, у грудима, свуда у мени је празно! Машта имао, купио, радио, желео, љубио, гледао… Понекад помислим на све вас са чежњом, на мога оца Рафајла нарочито, а на тебе највише, мислим на вас са чежњом, и питам се шта сам ја то хтео. Чему моја палата, моје гондоле, моји налицкани пријатељи којима злато при ходу звецка? Шта тој а хоћу са мојим светом на западу… Господе мој… Широких рамена Јован се склупчао на своме седишту, ћутао је. И осети како га по глави Сава топлом руком помилова једном, два пута. И Венецијанац покри лице шакама.
Пред вече су се вратили, Јован је одмах после обеда легао, а Сава, врло тих у болу, примајући изјаве саучешћа од сабраће, виде Атанасија, који са неизбежном торбом, лака корака уђе у манастир. Осети да ће му тај човек и овога пута помоћи и замоли га за разговор пошто Атанасије вечера. Сава га је сачекао у својој келији, а мало кандило је осветљавало собицу веома меко, тако да је могао да кроз прозор види део неба обасут звездама.
– О, како си и ти мене тим свим вестима погодио! Па… шта да ја мислим о свему том и… шта о чудима које бисмо прижелели? Које је чудо најпотресније?… Па ја мислим оно када из гроба потече свето миро… То се у овом делу света десило само једном, колико знам… и то на гробу светог Димитрија. То је свето миро тако бистро и мирисаво било да је сав храм мирисао на букете и алеје цвећа. То чудо би требало од Бога да иштеш! рекао је Атанасије јасним гласом, па, заљубљен у биље, бурно настави Ја лично мислим другачије од свих о том светом миру. Ја мислим да се само биље удружује и скупља да поздрави нетрулеживо тело светитељево. Мирис је само мало материјализованији вид духовности која лежи у тварима…Како би било лепо да се тако што догоди! Најсмернија бића на земљи, цветови и дрвеће, поздрављају тело једног светог Човека… Саво, моли Бога да тако прослави твог оца!
– Моли се Богу, Саво. Ох, теби ће Он да помогне; ја осећам да су и биљке теби склоне, осећам ја то, видим како брзо улазиш у тајне трава и цвећа и како често, као и ја са биљкама, лепотицама мојим, причаш…
Целе те ноћи свети Сава је клечао пред иконама у својој соби. Обраћао се Богу и Богородици и свим светим бестелесним бићима, молио се светитељима, обратио се најзад души своје мајке и са њом причао као да је она ту, пред њим и имао је осећање да је она ту. Захваљивао јој је…
– Ти си ме повела ка Богу, отац мој ме је ка њему упутио. Ви сте сад на небу, мој пут је за сада на земљи веома тегобан; молите Бога да идем тим путем, угрожене су ми две отаџбине, телесна Србија и духовна Света гора!
Јован је остао неколико дана. Пред полазак је рекао Сави:
– Ти си пошао на Исток, ја на Запад, Ти си кренуо ка небу, ја ка земљи. Ти сејеш и негујеш у себи и нама врлине, а ја сам од прве почео и још увек сакупљам блага и драго камење, Потпуно су то два супротна и одвојена пута. Али, због твог оца светог Симеона и због тебе и мог оца, ма како да сам по начину живота постао западњак, ја сам у бити остао Србин и уз вас. Многи људи још и не виде разлику између Истока и Запада коју ти и ја представљамо, а ја је осећам, и то осећам све више. Та разлика биће све већа, а неће се знати у чему је све. Она ће, мало по мало, разједати људе.Растко… Саво, моли се за мене свакодневно. Ја сам у опасности, ја сам већ поједен… ја сам… као распет… измењен сам, мада у сржи још Србин, још праведник…
Ишли су ка обали путем на коме је била израсла трава. Пред њима блесну море. Видео се бродић којим ће Јован отпутовати. Тамо су га његови људи већ чекали. Мировало је све. Мировало море, шума, дрвета маслинки. Благи ветрић и дрхтај лишћа нису изазивали немир.
Немира је било једино у људским душама. Сава је такође осећао да његов раније постигнут мир сада руше сасвим нове, друге околности. Да ли би се то стање уопште могло да опише? Њега је дубоко узбудило казивање Јованово. Његов пад га је заболео. Ако је Јован уз све што му Запад даје, толико срушен, како ће сви Срби на западу православља, у Србији, у Рашкој и приморској Зети, како ће се и у какве људе под утицајем Запада изменити? Више није реч о простој бризи над немањићским Србима, него о опстанку Срба као таквих, оних добрих и лаковерних Срба који певају док раде и који се смеју тако слатко и олимпијски, или плачу поштено и од срца када их и туђи бол погоди Да ли ће тај народ постати временом сличан оним западним, које хришћанство ипак побољшава, али не и довољно мења? Сава је схватио да почиње са новим подвигом, да пред њим стоји србски народ који мора спасавати од лоших утицаја. Није мислио о томе како ће изаћи из свога мира и унети се у немир те битке, али је њу осетио.
Стигли су на мали камени кеј. Сапутници су на бродићу чекали Јована, а он и Сава се не растадоше, него седоше на камен недалеко од обале где вода није досезала. Сава је гледао напред ка пучини над којом су лебдела два бела облака. Галебови су секли просторе у луковима, обала пешчана, бела од сунца, вијугала је између плаве боје мора и оне густе зелене, шумске. И Сава опет осети неизмерну љубав према народу србском. И осети да ни у том односу није сам и да у ономе што се пред њим отвара, нема одмора ни предаха у животу. И да су ту у њему, и поред и око њега, као и у сваком човеку и у свим људима, који тога често нису свесни, живе силе, пуне смисла, брижне, заштитничке и моћне. Више се није бојао, нити осећао беспомоћним. Схватао је да га чека посао… Бринуо је што је имао тако мало времена да би све обавио. И није било важно да још није знао у чему је све тај посао. Чекао га је свет. Ево, свет је са свим својим немиром упао и у светогорски мир; требало је борбу прихватити, ући у свет и бој одлучно, свим срцем, умом, снагом, вештином, молитвама… немањићски..
Јован је са гиздавим слугама кренуо натраг једрилицом која се са муком због неповољног ветра удаљавала ка северу. Сава је због пажње према путницима стајао на обали и све време се присећао шта све треба ових дана да уради, и по ком реду.
Даноноћно и изнад свих тужних осећања и мисли и послова, као црни облак протезала се брига коју је до тада потискивао, брига о томе како да убеди све у Србији да је свети Симеон и после упокојења, можда још и више, али са неба, присутан и да се стара о свом народу и да га и даље води православним путем.
У ствари, он је схватио да је поред бриге за духовну отаџбину, коју је делио са свим светогорским народом, прихватио и бригу о телесној отаџбини. Неслагања браће, неверни суседи, витлања многих јереси, цепање племства, непогоде временске… одводиле су га у молитве за Србију, засецале су у дубине ноћи, кидале мир. Нове вести и слутње су деловале тешко у целој Византији па и у душама монаха и наговештавале долазак хорди папиних крижара. Пред други крижарски рат, такође ружан, 1146. папа Урбан II је у бој позвао западни олош:
” …Окупите се крадљивци, разбојници, паликуће и сви остали који не можете ући у царство Божје, заслужите кротком послушношћу Божију милост и Он ће вам опростити грехове!”
Безбројни историјски докази оптуживали су западну церкву у очима свих на Истоку, а Сава је желео да о Западу као церквеној и световној појави нема тако лоше мишљење. Најпре, он је ту церкву тада ипак у основи сматрао хришћанском, што донекле и јесте била. Јеретичност њених грешника и тежина њихових јеретичних поступака јесте ту церкву каљала, али није укинула њену литургичност. Друго, он је волео многе од римокатолика, па и Амброзија, високог прелата из Ватикана и желео је да та церква, која је водила толике вернике, исправи своја гледишта и путеве. Бојао се и тога да ће га врло брзо нови крсташки рат коначно да убеди у сировост, суровост, болесност западног дела света као што се потпуно убедио у теолошку болесност и јеретичност клера Запада. Искрено је хтео да и они буду добри, али је слутио да ће га нова сазнања сасвим разочарати. Зар да спокојно дозволи да таква јерес завлада народом светога Симеона? Молио се Богу да чудом, као што је избијање светога мира на гробу светог Симеона, одржи Србе у православној вери која јесте добро у душе рашких Срба посејана, али још није коренима захватила тле па јој олује и грабљивице прете…
Србија му се приближавала као део, одвојени део његове целе стварности. Када ће и како доћи до тога споја, још није знао, али је слутио да још није настало време ни за то да очево тело пренесе у отаџбину. Није Света гора допуштала да је сада мирно остави ни за трен. Нити је Србија била спремна да мошти светитеља достојно дочека и пригрли. Најзад, или најпре, треба свест о преданости светог Симеона своме народу подићи нарочито у његовом народу… Свети Сава је живео у молитвама…
 
* * *
 
Близу манастира Хиландара, са источне стране Атоса, у густој шуми секло се на једноме ћувику неколико стаза. Ту су застајали да се одморе монаси из разних манастира, да би, потом, у групама кренули ка Хиландару. А сви су углавном мислили и разговарали о једној теми.
– Нисам очекивао да ће толико нас да крене на овај парастос.
– Па отац Симеон је, човече, светац био!
– Био и биће. Али, сада многи долазе на парастос и зато јер се прича да се његов син Сава и дању и ноћу моли Богу да из гробнице светог Симеона потече свето миро. Колико знам то се на Светој гори још није догодило.
– Сава већ прави чуда лечећи. А неки су се исцелили на самом гробу његовог оца. Али, ово би чудо било огромно. А што га иште?
– Како зашто! Па тамо се све цепа, браћа нарочито… А обојица сенуде папи. Папа већ сматра Србију, тај центар Балкана, својом земљом. Симеон је умро, нема више Немање. Око ког ће народ православни да се окупи? Сава мора да буде овде, са нама… а и да је тамо, шта ће један монах противу легија мађарских и папских фратара? Ја схватам зашто Сава моли Бога за такво велико чудо… Велики је то захват Савин. Велики… Дај, Господе, да успе, дај да успе, молимо Ти се… А шта ће бити ако му Бог то ускрати и не да мироточење? Ко је од нас икад видео тако велико чудо? И зато смо сада сви и похрлили, ја осећам да ћемо чело оросити светим^миром, али највише зато што је свети Симеон стварно светац, а то сви осећамо… Зато је и Сава који за такво чудо моли, свети човек.
У Хиландар су групице монаха улазиле и са других стаза од обале, а било је и доста мирјана, господе и сељака, оних који на Светој гори не живе. Било је прилично хладно време. Трпезарија је већ била приправљена за обед који се у тишини обавио. После ручка поче вечерње и сви беху у храму осим Саве. Он се из своје келије и капелице крај ње појавио тек при крају службе и прокрчивши пут кроз бројне монахе, пришао протосу, који је вечерњу службу обавио, и другим најстаријим гостима и игуманима и рекао:
– Свети оци! Свети оче Дометије! Хвала вам на овој и на сутрашњој служби. А посебно на следећој услузи. Молим оца Дометија да узме овај,једини кључ овога храма, да изабере неке монахе себи за помоћ, па када сви изађемо, да провери да ли је ико у храму остао, и да такође добро провери дали је плоча на гробу мога оца суха и чиста. Молим те, оче Дометије, да пошто сви изађу, храм добро закључаш, а кључ добро чувај; никоме га не дај, и ујутру, оче Дометије, ти отвори храм и провери да ли је плоча суха и чиста па потом почни са службом… А ја ћу сву ноћ и док овде траје литургија, бити у мојој капели и молити се да нас Бог обрадује чудом у Хиландару.
И сада у тмини, обасјан светлошћу свећа, као и пре тога, током дана, Сава се молио, а монаси гости и домаћини су видели колико му је било важно да се то чудо догоди.
– Како је много себе Сава у ту наду уложио! Он и не види да је овим започео своју чудотворну битку за Србе.
– И наставио Немањину… Данас је годину дана од смрти Симеона, а сви на Светој гори тог старца заиста проглашују свецем. Испуниће Бог Савине молитве. А били бисмо сви погођени ако би било другачије.
О томе се те ноћи причало међу монасима.
И протос Дометије све учини како га је свети Сава молио, па ујутру у препуном храму десет јереја започе литургију. У малој капели, у којој су сву ноћ гореле свеће и кандила, Сава се без одмора молио Богу.
– Господе дизао је пред олтарем руке не молим те за то чудо себе ради, јер га ја нисам ни достојан, већ ради мога оца, у ствари ради мог раздељеног народа, да би се он уверио да треба да иде стопама једног светог човека. Молим те за то да би Срби чвршће, за својим Симеоном ка Теби корачали.
И служба у препуном храму се приближавала крају. Служећи, јеромонаси са кадионицама пуним мирисавог дима кренуше ка гробу кроз масу која се тискала и помно посматрала потпуно суху мермерну плочу. Понеко би се сагао да и прстима провери да ли је плоча заиста сува. Јереји су певали молитве и кадили све около, па онда само гроб певајући дивне псалме….
И тада, одједном, нешто на сивом камену заблиста и у храму се осетио благи, прелеп мирис цвећа. На каменој плочи је полако изросило прозирно чисто миро. Оно је клизило и спајало се у врло танке поточиће… и док је жагор прожео храм, крстећи се, узбуђени монаси око гроба клекоше и додирнуше миро и задивљено прстима замоченим у ту мирисаву течност правише крст на свом челу… Јереји су јаче певали… а неко од младих монаха излете из храма и отрча уз степенице до капеле у којој се свети Сава молио на коленима, па се млади монах такође баци на колена и срећан заплаче.
Веома испијено Савино лице се озари и поглед упути у Христов лик на икони. Блиставо заиграше зраке свећа у сузама и Сава устаде дигнутих руку и грцајући започе молитву захвалницу, не скидајући поглед са иконе Христове на престолу у олтару…
Тог дана је све монаштво Свете горе и јавно прихватило Симеона за светитеља, а Сава је Макарију рекао:
– Мој брат Стефан није сам, сада ће и сав народ да види да је уз њега свети Симеон, па Стефану више није неопходна помоћ једног монаха као што сам ја; а ја ћу овде да будем више спокојан. О, хоћу ли? Може ли нам ико вратити спокојство док се свет спрема на рат…?
Старац га је са топлином, исплаканим очима и са смешком посматрао и мислио како је требало да од свога ученика почне да учи.
Живот у Светој гори је настављен. Био је то, у ствари, буран живот, као и у свем свету тога доба.
Једнога дана Сава силазећи из своје келије да од економа узме још један свежањ папируса, са изненађењем виде протоса Дометија како потпуно сам хитрим корацима улази у порту. Пође му у сусрет, поклони му се до тла и одведе га у свечану гостинску собу, а старац, чим седе, не испуштајући штап и бројанице из руку, рече:
– Ја имам брата, Георгија, високог племића при царском двору у Цариграду, ретко ми се јавља, а јутрос ми његов курири донесе писмо са вешћу да ће он данас доћи у Хиландар, па ме моли да се и ја ту нађем, а ја слутим да он због неке друге ствари долази, а не као остали из верских побуда…
Један млади монах донесе зделу пуну посних колача са посудом меда и водом и стави то на сточић крај самога госта.
– Теби је прешао Никанор, а чујем да и монах Макарије хоће у Хиландар. Ах, што више стараца овде имаш, све ће ти бољи бити млади монаси које школујеш за Србију… поче протос, али како је седео поред прозора,приметио је посетиоца који се широком стазом приближавао манастиру.
– Ах, ето мога брата! Добар је, добар је он, само је сувише послован, сувише брине за државу. Пођимо му у сусрет.
Беше то прилично висок, а веома углађен човек средњих година, са лицем пуним дугих вертикалних бора, са благим покретима и са замишљеним и спорим говором. Спорим покретима се служио и при послужењу.
– Много сам, Саво, слушао о теби и твоме оцу и браћи. О многима много знам, а сви они о мени много мање. Ја сам саветник цара, а у ствари сам министар за обавештења о свему што је од интереса за Византију…
Имам огромну организацију која ми у томе тајно помаже. За ту моју службу скоро нико сем цара и не зна, али сви слуте да сам моћан. И сву слику Византије и света ван ње имам у души више но ико. Хтео сам да ти то мој брат, монах, протос и игуман Дометије потврди…
Дометије је забринуто климао главом, потврђујући те речи: Господин Георгије се нагну ка Сави и настави још тишим гласом:
– Време је да и ви монаси сагледате ту слику света коме сте окренули леђа, пре него тај свет крене да вас уништава. Од свих непријатеља Византије и православне Церкве до данас, Инокентије III је највећи. Он је најјачи папа свих времена који све снаге Запада мобилише и ствара од римске церкве империју којом ће папе да господаре, а државе да слушају. Препрека таквој будућности је Византија. Папа Инокентије је и најинтелигентнији човек запада, потиче из чувене породице Сењи која даје велике фратре и бискупе. Завршио је студије права и теологије у Паризу и Болоњи, постао папа пре три године; сада има четрдесет година, дела хитро, и ако буде поживео још неку годину, нестаће са света Ромеја као држава, а и православна Церква, јер су и све друге околности учиниле ромејску државу трулом. То видимо сви, а поготову ја који имам војску шпијуна по свету. Али,оци, ви треба да знате и остало…
Сава тада примети да су његовом госту шаке, неговане и дугих прстију, непријатно подрхтавале, иако је он то крио, углавном тако што их је скоро стално држао испод даске сточића. То подрхтавање је било непрекидно, мада каткад јаче, каткад слабије. Ромејски великаш се због тога осећао непријатно, наставио је треперећим баритоном:
– Неки моји саветници, као господин Раселио, тврди да Инокентије ине верује у Бога, он наиме верује у церкву којом влада у име Бога човек испред свих људи. За себе је као папу рекао да је он краљ краљева, господар господара, чак и да је врховни господар хришћанства, да је он личност мања од Бога, а виша од човека. Да ће он све државе запада да потчини, а православне да претвори у унијате. Ја сам зато дошао да бисте ви коначно сазнали у каквој се опасности сад као Церква налазите.
Сада је Георгије заћутао и наслонио се на зид, заборавивши на своје руке које су дрхтале. Посматрао је изборано лице свог брата и поштено лице Саве. Беху то преозбиљна лица. Дометије замишљено настави да врти бројанице, и рече:
– Хоћеш ли ти да кажеш да ће тај Инокентије, пошто сломи и поунијати остале, тако исто да савлада и нас, монахе на Светој Гори?
Георгије не одговори одмах, Погледа Саву па упита:
– А ти, шта ти мислиш, сине и оче…
– Веру нашим монасима неће сломити, али народу, не знам. Да ли сузападни заиста толико…. сурови?…
А ја сам због тебе овде и дошао, сине, и брате Саво! Највише због тебе, мада сам Дометију писао да долазим због мироточења… које би ми и те како помогло, рече и подиже руке, а оне су непријатно дрхтале.
Оба монаха погледаше га са изненађењем.
– Папа сматра да ће сав Балкан бити римски кад буде срушио нас. А ја сматрам да ће се сав Балкан најзад спасти, ако се Срби оправославе и папству одупру! А ако папство покори Србе, брзо ће да поунијати и сав Балкан. Све Грке, то јест Византију, Ромеју, назови нас како хоћеш. Јер бугарски краљ и церква пристали су да се покатоличе, а и босански бан Кулин.Па и твој брат Стефан, док је Вукан постао и папин зет! У Србији сад нема Немање, твој народ је разједињен, збуњен, а када би се брже ујединио и у погледу вере брже и коначно определио и сазрео пружио би отпор римским и мађарском фратрима и ратницима, па би се отпор и понос појавио још негде на Балкану. То би, признајте, повратило снагу и осталим православним народима, и грчком, мом, народу, па би историја почела да иде и другим смером, а не оним који сада одређује Инокентије. Твојом Србијом влада добри, меки господин, брат Стефан, који је најзад пришао папи и тиме је почео Србе, сав народ да вуче у јерес! А шта, јадник друго сме и може да чини када сте на најопаснијем месту на свету, угрожени од свих освајача! Уз то и верски сте подељени… Као политичар, ја мислим, Саво дати што пре треба да одеш у Србију… са телом свога оца и да некако изнутра, радећи уз брата, делујеш да вера наша брже у људима сазри.
Старац Дометије је нагло и врло жестоко одговорио:
– И о томе смо ми, старци Свете горе, већ доста мислили, али, ми држимо да ако дође до напада на нас, сви ћемо да останемо овде. И Сава. Најзад, и Сава мисли што и ја. Реци, сине, важније је бранити Свету гору него ишта друго и иког другог! Ми смо у свету највиши светионик праве вере, који треба да остане ту. Најзад, сада је и касно да се верско стање у Србији било у ком смислу појача. Крижари су кренули и ако сруше твоју државу, спашћемо веру бар ми који смо овде, и то спашћемо је оним што имамо, нашим грудима, пуним вере, и грудима Савиним. Старац је био напет.
Сава је ћутао, а Дометије још потресеније викну:
– Најзад, ти, Саво и ако мораш да кренеш да би у Србију мошти свог оца однео, мораш и да се вратиш. Ми, светогорци, нећемо да дамо свој благослов да тамо останеш, а ти си под монашком заклетвом обавезан на послушност. И ти си, као и сви млади образовани, сада потребнији ту, но игде икад стари протос је врло жестоко изговорио.
Георгије је био запањен старчевом преосетивошћу:
– Али, зар вам је један монах који је без икаквог ранга тако потребан?
– Натераћемо Саву да прими чинове и ђакона и јереја и више…
– А зашто ти, Саво, сада ћутиш?
– О, мој господине, ја сам одавно схватио да ће о томе куда и када треба један монах да крене да одлучи Бог. Послушаћу шта ми Он каже, молићу се да се ја не преварим. Сада све ври, и моја осећања ме везују у овом периоду да сада овде останем… рече Сава веома мирним гласом До крсташког рата Латина још има времена, а у Србији је сада стање мирно… У ствари, први крсташи су били идеалисти, а садашњи крижари су пљачкаши.
– Ако ти сви разлози још не откривају да треба што пре да се у Србију вратиш, ево ти још један. Ноћас ми је, док сам се у Солуну спремао да кренем овамо, дошао из Србије мој изасланик са вешћу да је твој брат Вукан заједно са Мађарима са огромном војском кренуо у рат на Стефана…
Сава устаде ужасно погођен.
– И то ти мени тек сада кажеш?
– Морао сам тек сада то да ти кажем. Да сам почео разговор са тим ти не би могао мирно део разговора да водиш.
– Причај ми, све што знаш! спусти се Сава на столицу.
– Твој Стефан је одлучио да пребегне у Бугарску. Али ја верујем да је тај сукоб кратког века, твоја ће се браћа измирити… ако ти одеш и тамо их измириш.
– Не, господине. Зар да тело нашег оца носим онамо где се његови синови бију?! О, како си ме потресао овом вешћу. Одмах ћу да ти кажем: Ја нећу тамо ићи; ни свете мошти нећу понети све док се моја браћа не помире, а молитве ће наше да им помогну да до мира што пре дођу. И молим те да за сада на томе и останемо; ја не бих сада смео другачије да мислим… Уз то, ако та војска, не крсташа него разбојника, не успе Свету гору да сломи, ако наши монаси не прихвате папу, онда ће православље овде заувек опстати. А ако оно у срцима монаха у Светој гори клоне, православља нигде, па ни у Србији неће бити. Зато би требало да сваки светогорски монах остане овде докле год криза не мине.
– А ја ти јемчим, да ће и свештенство и монаштво у целој Грчкој, у целој Византији и овде да призна папу. Тај ће да нам постави Латина за патријарха, млади пријатељу! Латине свуда и уместо епископа наших.
– Господине Георгије, мили мој, па ти мене не схваташ! Папа и крижари могу да поставе на сваки трон, и на царски, и на патријаршијски, и епископски, своје Латине и да нас натерају да признамо папину власт. Нас тиме нису победили ако наше срце не клоне и ако срцем не прихватимо римске јереси. У том случају је православље спасено. А чујем да су Франко-Латини заиста сурови и сирови, опасни и страшни. Остаћу у Светој гори докле год не видим да ли се у монаха, у срцу нашем, задржала или предала наша вера. Ако у срцу победимо Латине, победићемо их ма како њихова владавина била дуга и страшна. И чим препознам исход те битке око праве вере у срцу, а моја браћа се помире, напустићу Свету гору да праву веру усађујем по Србији. Главна битка хришћанства се бије око срца светогорских монаха, ситних, малих монаха, господине Георгије. Но, сада… сада прво морам твоју вест о рату између два моја брата да сасвим одболујем, мили моји пријатељи… Ти си хтео, господине Георгије, свето миро на гробу светог Симеона да видиш… хајдемо, хајдемо! рече Сава и устаде, у ствари, одмах се окренуо да старац и његов брат не виде како плаче. А плакао је идући ходником испред њих, који су се одмах за њим подигли и кренули. Успут гост погледа своје руке, ојађен, уздахне и шапне брату:
– Ја сам у вечном рату, мени су мир и миро неизоставно потребни…У церкви су били Никанор и Макарије, један за једном, други за другом певницом и тихо узајамно певали тропаре из чисте потребе за молитвом и тим мелодијама. Нису приметили да је неко у храм ушао, а гост и његов брат кренуше са улаза право ка гробу светога Симеона, који је био добро осветљен одблесцима дневне светлости. Гледали су како камена плоча блиста јер је поврх ње свето миро полако и по мало капало ка посуди крај ногу, а она се споро пунила. Клекли су.
И Георгије, загрцнувши се од уздржаног јецања, саже се и оба длана спусти на свето миро. У храму се чуло тихо певање монаха за певницама. Дометије је шумно дисао, крстио се, гледао, као и Сава у руке Георгија, а он их одиже и протрља једну шаку о другу, опет овлажи и надланице, и споро подиже. Сава се прекрсти и поче у себи са свом преданошћу да моли. И он и Дометије су нетремице гледали руке Георгија који је клечао и шаке осматрао са избезумљеношћу. Георгије поче да се диже. И пусти крик. Његове су руке биле мирне, нису дрхтале више и он, држећи их тако напред, крену клатећи се од узбуђења ка олтару. И певачи престадоше са песмом. Пред њима је, окренут олтару, напред пружених руку, угледни ромејски великодостојник као дете плакао, али су његове руке су биле спокојне и мирне, док су се иза њега узбуђено и са захвалношћу крстили Сава и Дометије.
Те ноћи је Сава био веома напет, уморног тела. Мислио је на своју браћу и на оно што је данас чуо и молио се у себи Богу.
Седео је на ивици постеље одупревши се лактовима о колена… Одједном се тргнуо и усправио телом и укочио се од задивљености. Пред њим се појавила необична светлост која је озарила целу келију, а усред ње се појављивало обличје његовог оца, свака црта на лицу родитеља се јасно видела. Очев лик је био озарен радошћу. Да ли је Сава чуо те речи или их је осетио, тек отац му рече:
– Сине… Не бој се! На добром си путу…. Савладаћеш све тешкоће. Не мисли да оне потичу од Вукана! Оне су најмање! Јеретици богумили ће бити много тежи… А онда ће ти Стефан задати неизмерну бригу. Свакако,имаћемо много невоља са папом, он нам је непријатељ, најјачи и први. А највећу тешкоћу потом ћеш сам морати да откријеш, она је стално ту и свуда. Треба је открити себи и свима, све претходне су само услов да њу осетиш као најглавнију кад за то дође време… Иди овим путем, сине! И много ти хвала што си тим путем и мене повео. И много ти хвала што србски народ већ водиш тим путем. Бог да те зато благослови, добар смо пут, сине, изабрали…. једини добар пут! светога Симеона нестаде. И оне светлости.
 
* * *
 
У Србији су се водиле тешке битке; отуд су први гласници и избеглице пристигли и донели су прва писма одвојене браће и разне вести, али не и помоћ манастиру. Вести отуда су биле страшне. Битке су биле жестоке, много је села спаљено, много људи изгинуло, много пребегло у Румунију и Бугарску, много се скривало по пећинама. Браћа и племићи слали су писма, али помоћ отаџбине Хиландару беше престала. Инвалиди и други који су описивали уништена села, попаљене градиће, изгажене усеве, бес невремена, омамљене животиње, и општу беду, само су потврђивали примљена писма. Једно, од Вукана, било је Сави најпотресније.
 
“Драги брате Саво,
Освојио сам свој двор, а изгубио себе. Ти си га се био одрекао, а добио си све. Сада ми се чини да је Немања имао право што је Стефану, а не мени пренео државу. Ја ти сада пишем веома узбуђен, па ти пишем оно што иначе не бих. Признајем, Стефан је бољи од мене. Али на овај рат против њега ја сам морао да кренем. Мађарски краљ ми је поручио да ће, ако му не помажем у рату, убијати по Србији све што живи. И ја сам се латио мача или можда најпре ради престола који мије отац ускратио, а Мађар обећао… И сада, док освајам села и градове, помажући непријатељима, Мађарима, ја сам, у очевом двору, страшно сам и сам себи тежак. Надам се да је бар Стефан избегао судбину многих Срба који сад ратују између себе. Осећам прекор оца Симеона. Твој Вукан.”
Тек је годинама после тога Сава чуо шта се догодило у Расу када је Вукан то писмо завршио у опљачканом и полусрушеном двору. Један од његових ратника крвав упаде са мачем и рече Вукану:
– Најзад смо ухватили једног живог властелина, истина старца…
– Уведи га.
Ратник махну неком који уведе испред себе везаног Рафајла. Вукан баци перо на сто и викну ширећи руке и журећи ка заробљенику:
– Одвезуј га! Одвезуј! О, мили Боже, шта радимо, о мили Боже, шта ја радим… говорио је и више сметао но помогао војницима да разреше груби чвор на рукама старца који је стојао без покрета. А сад нас оставите, оставите нас насамо!
Истрчаше збуњени ратници из дворане и из двора у кишу која је напољу пљуштала уз сталну грмљавину.
Вукан повуче мргодног старца ка столици, натера га да седне, седе на другу и сам, па плачући поче да му говори како је на ово зло био натеран, да му узмака нема, да га као оца моли за опроштај, чак га моли и да се потруди да пренесе поруку Стефану да се склони у Бугарску или у Грчку док се односи са моћним Мађарима не среде…
Једва се старац одобровољио, али писмо које је још стајало на високом пулту за писање, није хтео да потпише када му је то Вукан понудио. Вукан је осетио да Рафајло не жели ни своје име да стави поред његовог… па с горчином обезбеди пуну помоћ и пратњу старцу да оде кући. Ратник који је донео Вуканово писмо, све време боравка у Хиландару се стидео. Био је из Вуканове војске. Када је осетио да је од свих међ братијом прихваћен, причао је како се са неба на Србију развитлале поплаве, пожари од громова и друге непогоде и како су и звери махнитале, а потом се појавише епидемије.
– Зар у такав зараћени народ, у такву Србију да унесем очево тело? питао се Сава и све чешће налазио времена да оде у своју испосницу коју је био посветио своме духовном претку светом Сави Освештаном. Тамо се молио за сав србски народ, тамо се дубоко молио за Ромејско царство и за Свету гору и сав свет. Молио се, а у њему се ширила дубока љубав према свима. Он тек у таквим молитвама није био сам. А браћи је писма слао:
– Ја вам нећу доћи све док ми једним заједничким писмом са љубављу не јавите да сте се помирили и уговорили да свако врати свакоме своје. Не чините грехе које чините, грехови се страшно враћају, браћо, браћо, моја…
Ускоро није ни у тој испосници, ни игде могао да буде миран као раније. Напротив, гласови који су пристизали све су га више везивали за Свету гору. Крижарска војска је кренула, окупирала, је као пробе, ради град на мору, Задар, који је иначе био у рукама крижарске и папине Мађарске. Причало се да папа није желео напад на Цариград, али Дандоло је, тврд као камен, вешто водио пожудну и велику војску пљачкаша, тачније заводио. Време ће показати да је папино одупирање скретању безбројних крсташа са пута ка Јерусалиму на пут ка Цариграду било неозбиљно. Папа је ширио руке да прими бескрајно благо, заробљену православну Церкву, здробљену Византију и ризницу највеличанственије културе, која се из свих фаза историје била сабрала у рукама православних хришћана. Но, у почетку се крижарског похода појавио син бившег цара Цариграда Исака III, млади Алексеј IV, који је побегао из затвора где је са својим ослепелим оцем тамновао. Он је од крижара тражио да његовог оца врате на престо, обећавши неизмерно богатство неситој војсци. Сада су се легије приближавале Византији, а у њој више није било човека који није стрепео од катастрофе. Ратна оргија је била близу, скоро ту.
Једино су монаси на Светој гори испољавали неки мир, али су као сви стрепели и топло се молили да их несрећа мимоиђе. У Сави је расло неисказано сазнање колико је Запад иако хришћански опредељен залутао некуд у страну. Није пропуштао да се са теолозима, философима и научницима упушта у бит папства и све је више сагледавао истину и учвршћивао своје погледе, став и планове. Био је мудар.