ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

 

ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА
 
Расуђивање седмо
МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО
 
Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.
Исток не верује у земаљски рај.
Запад не верује у небески рај.
Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање понуђених задовољстава.
Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би омршало. Уосталом кад су и цркве на западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?
Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.
Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, тј. паганизму својих некрштених предака европских.
Паганизам западни је био крвав, суров, и раскалашан од почетка до краја. Такав је био међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака. Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би могли избљувати један ручак па поново ручати? Или код римских богатуна, који су правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под седлом јахача?
Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском, сажаљивом и резигнираном, него пагaнизму своме, западноме, крволочном и развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.
Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за Бога и душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.
Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина, муслимани замишљају рај на небу а не на земљи, док пагани западни замишљају рај на земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи, топографски су веома удаљени један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци тобожним научним истраживањима и друштвеним превратима.
Насупрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвести и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи. Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: Ја сам дошао да спасем људе и богове!
Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: Уживај! Енџој јурселф! (Задовољи самога себе! – говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих ни отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представља кукољ и болест јелинске философије – Епикур. Он се усудио рећи грозну реч: Граби дан! То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нови дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадања хришћанска Европа сада приволела.
Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?
Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.
Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и нирвана лаж.
Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је љубав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на земљи него на небу, није чулан, него духован, нити је харемски него ангелски.
Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него – изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.
Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, тј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.
Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт. Тако да се помоћу аскезе пређе у Нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на земљи.
Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.
Да би тако сав људски род био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.