ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ИСПОВЕСТИ
ДУХОВНО РУКОВОДСТВО
У неколико речи смо навели упутства за то како духовник у покајницима треба да изазива расположење душе, расположење покајања, вере и наде уз које исповест постаје плодна. Али, то је мало: приметивши да свештеника боли душа за његову децу, она ће упорно очекивати од њега и упутства за руковођење у исправљању сопственог живота. Овакав је уопште први захтев пробуђене савести. Јудејци су питали Претечу шта да раде како би ушли у Царство Божије; о истом овом, о вечном животу пита и богати младић, и неки законик, који је приступио Исусу; пита и 3000 сведока силаска Светог Духа на апостоле.
Руси не иду у обитељи код стараца ради било чега другог осим ради тога да их упитају за смернице пута у Царство Небеско; сусрећући о.Јована Кронштатског на железничким станицама, у цркви, на улици, људи су га хватали за расу с молбом: “Оче, научи ме да не псујем, научи ме да се не свађам са женом; реци ми да ли да идем у манастир или да се женим.” На оваква неочекивана питања у гомили људи који су се тискали тешко је да било шта одговори и искусан духовник, али наши духовни оци осећају још већу тешкоћу и на исповести, чак и на оној која се одвија без журбе, зато што већина нема духовног искуства, а нису се потрудили да га преузму од св.отаца Цркве, а у духовној школи томе није могао да их научи цивилни учитељ, који више воли да не буде служтељ Цркве, већ титуларни саветник и који размишља само о томе како да од школског предмета, који му се огадио још у детињству, пређе на цивилну историју или барем на латински језик.
А шта треба да читам да бих стекао духовну мудрост? Читај много, али знај да је ипак главно средство поучавања пажња према себи, провера живота сопствене душе, молитва са свештеним страхом и самилосно и пуно љубави посматрање душа које те окружују, твоје пастве, твоје породице, твојих познаника.
И шта онда да читаш? Читај пре свега Библију, истовремено из 1) закона и царева, 2) пророка и Премудрости, 3) из Новог Завета. Читај свакодневно, макар по пола сата. Ако се примораш да два пута на тај начин прођеш Библију, даље ћеш већ поново читати зато што сам желиш; онај ко је три пута прочитао св. Библију чак и нехотице постаје религиозни философ и морални учитељ.
Уосталом, ово је углавном важно за општи духовни развој свештеника, а за непосредно руковођење покајницима постоје отачка дела. Али, кад их се прихваташ, саветујем ти да пре свега усвојиш кључ за разумевање духовног живота, односно да пажљиво и вероватно, не једном прочиташ књигу “Пут ка спасењу” преосвећеног Теофана Затворника († 1894.), а затим узми Пролог. Ипак, немој га читати од реда, већ ако треба ускоро да приступиш исповести тражи по наслову чланке који одговарају људским немоћима и страстима и које уче борби с њима; они су наведени на крају ове књиге.
Пре свега се указује на главни значај Пролога за савете онима који се кају, као прво, зато што ова књига постоји у већини цркава, изузев недавно саграђених, а углавном ова књига, као још “Лимонаријум” Софронија Јерусалимског, или “Ливада духовна” Јована Мосха, или још слични зборници “прича о оцима, достојним сећања”, излаже правила побожности у причама, као што то чини и Спаситељ, или у догађајима из живота праведника, који се много лакше примају него директне поуке, и дуже се памте – већином целог живота. Навешћу макар један пример: монах који се дуго борио против искушења посредством тешких подвига изнемогао је духом и почео је да моли Бога да олакша животни крст који му је дат: “Зар је за мене немогуће да дођем до Царства Небеског и духовног савршенства уз помоћ лакшег крста?” Јавио му се Анђео и увео га је у велику собу, на чијим зидовима су висили многи разноврсни крстови: тешки гвоздени и лакши дрвени; међу једнима и другима било је веома великих крстова, мањих и сасвим малих. “Господ је услишио твоју молитву,” рече Анђео, “и дозволио је да сам изабереш себи крст.” “Хоће ли опростити Бог,” рекао је отшелник, “што ја, испуњен дугогодишњом борбом сад узимам ево овај најмањи, дрвени крстић?” Анђео му тада рече: “Управо то је крст који си носио до данас и за који си сматрао да ти је тежак, сви остали крстови су неупоредиво тежи.” Тад монах схвати своју неразумност и принесе покајање, спознавши да Господ никад не ставља на људе бреме које не могу да носе, само хришћанин треба да га прихвата с покорношћу и да се моли за благодатну помоћ.
Уколико духовник усвоји садржај оваквих казивања по Прологу и ако буде стално читао макар ову и неколико сличних књига, научиће се да веома темељно руководи хришћанима у борби с греховима и страстима. Али, постоји читава библиотека оваквих духовник лекова. Таква је пре свега светоотачка хрестоматија у пет томова, која се зове “Добротољубље”, коју је прикупио исти овај преосвећени Теофан Отшелник. Ови томови се могу набавити и појединачно, а посебно су корисна прва два, у којима су сабрана дела највећих подвижника: Антонија, Пахомија, Исаије и др. Једна од најразрађенијих тема код отаца је учење о осам главних страсти људског срца и о борби с њима. Ако немате могућности да сада купите “Добротољубље”, исти ови оци су у продаји постојали понаособ. Посебно је корисна књига преподобних Јована и Варсануфија, која се садржи у два издања “Одговори” на питања монаха о предметима побожности, такође “Лествица” Јована, игумана Синајске горе, у којој постоји и посебна беседа или посланица “Пастиру”.
Од савремених дела постоје “Поуке свештенику приликом вршења тајне исповести” архиепископа Костромског Платона, која је написана пре 60 година, али је ова поука прилично формална и схоластичка. Практичнија и примеренија су “Питања покајнику” митрополита Јоне, егзарха Грузије, која су постојала у рукопису код многих манастирских духовника и касније су се вероватно штампала.
Уосталом, духовник не треба толико да се брине о томе да има потпуно готов штампани материјал за руковођење исповешћу, колико за то да потпуно погрузи своју пажњу у област душевне патологије и терапије, коју су открили свети подвижници. Тада ће на њу применити и сопствену делатност, користиће искуство отаца свесно и примењујући га управо на она стања душе која му парохијани буду откривали на исповести и уопште у духовној беседи.
