ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ИСПОВЕСТИ
ДУШЕВНО РАСПОЛОЖЕЊЕ САМОГ ДУХОВНИКА
Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1 Кор. 11, 31), – пише апостол. Три четвртине, или можда девет десетина наших грехова, грешака, па чак и злочина потичу отуда што људи не желе да размисле о својим речима и делима пре него што нешто кажу или учине. Онај ко не ради на себи не зна какво огромно значење за душу и за разумни живот има чак и тренутно одрешавање од испразности, која влада унаоколо, и од усредсређивања мисли и савести на ономе што Господ тражи од човека у датим околностима, уопште, у дато време.
Дакле, ако се ти, припремајући се да примиш исповест хришћана и призвавши у помоћ Божанску благодат, усредсредиш мишљу на ономе што си сад овде причитао, ако се сетиш како си и сам долазио да исповедаш своје грехове, како је понекад тешка била твоја сопствена борба са страстима и како су жалосни падови, већ си учинио велико добро дело према својој пастви. Несумњиво је да ћеш ако не свој, онда многој твојој духовној деци рећи умилне и потресне речи које на би рекао да ниси послушао овај мој једноставан савет. Упитаћеш: “Зар заиста тако мали напор над собом може бити узрок великих последица као што је морални потрес, па чак и прави покајнички прелом у неколиким животима мојих ближњих за које се Христос разапео? И то сад, кад је религија потпуно занемарена, кад ни архијереје нико не гледа, а ја неприметан, обичан свештеник, могу да се надам таквој сили својих речи?!”
“Испробај и види,” одговорићу ти, и немој се чудити. Да ли је милионеру тешко да усрећи и обогати цело село једним потписом пера на банкарском чеку или једном кратком наредбом управнику да гладнима да сто врећа брашна? А ти си духовни богаташ, велики богаташ, чак и ако сам још ниси мудар и ако ниси свет. Али, ниси богат својим врлинама и својом духовном силом, већ благодатним даром у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе (1 Тим. 4, 14). Нису твоје речи саме по себи јаке, већ је у тим тренуцима погодно оно тле, она земља на коју пада твоје духовно семе. Ова повољност је обрађена вековима црквеног живота, који премда се и поколебао у наше дане, ипак носи на себи трагове или одраз безбројних духовних подвига, борбе и страдања средине, која је васпитала хришћанина, и породице и његових сопствених, премда и не увек сталних, напора да савлада зло и да усађује добро и веру у своје срце. Ево, по учењу Цркве, он на тебе сад гледа као на гласника Божијег, као на пророка, и твојим речима и мислима сам допуњава цену из сопственог узвишеног расположења и вере, и као да слуша речи Бога. А то заправо скоро да и јесте тако. Ако си примио у себе тугу и борбу овог човека, ако си га заволео и поништио себе пред Господом у свом срцу, и ако си молитвено призвао Његову благодатну помоћ, на теби ће се, премда и јеси грешан пастир, испунити реч Господња: нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 20). Ове речи немају онај, потпуно натприродан смисао да свештеник сваки пут добија, мимо сопствене главе и срца, посебно откровење од Бога, већ значе да је благодат Божија, коју је савршитељ ове велике тајне призвао у смиреној молитви, обасјала његову душу духовном љубављу и самилошћу према покајнику, а затим, како каже светитељ Тихон Задонски, чак и за ревносне мирјане: “Љубав ће пронаћи речи које могу бити корисне за душу ближњег, и ово дело не захтева велику ученост – захтева само подсећање (на Бога и на савест).”
Ево зашто смо дубоко сигурни у то да се главни услов за плодотворно испуњавање дела духовника састоји у убеђењу да га просвећује и у доброј намери не учвршћује наша мудрост, већ благодатно озарење његове душе и твоје сопствене душе као посредника између њега и Бога. Кад бих могао да усадим у читаоца-свештеника ово уверење и такво осећање, сматрао бих да је моје руководство сасвим довољно, па чак и завршено, имајући у виду наведене речи светитеља Тихона; а ако ипак наставим своје речи о исповести још даље и ако се дотакнем питања о њеном спољашњем редоследу, то ће углавном бити с истим циљем, како би читалац-свештеник, загледавши се темељно у ово дело, нашао у њему још јачи подстрек за то да сопствену душу испуни ревношћу за стицање духа вере, смиреномудрености и састрадалне, пастирске љубави према покајницима.
Дакле, морамо да убеђујемо духовника у потребу таквог унутрашњег подвига врло упорно, па ипак, нажалост, често безуспешно, јер колико је овакав подвиг духовништва велик, свет и плодотворан, толико зла искушења одвлаче од њега нашу душу. Дотаћи ћемо се прво оних која не потичу од наше зле воље, већ од малодушности и неискуства. И ево прво што ће нам неискусни свештеник рећи као одговор на мисао о отворености покајника за дубок утицај на њихове душе: “Половина људи који долазе на исповест била је навикла да ово дело обавља као тешку и досадну дужност уљудности; а кад је друштвена уљудност престала то да захтева, посебно од револуције, већина је престала да пости и да се припрема за Причешће, а од оних који и даље поштују овај обичај, вероватно га већина испуњава само по старој навици. Говорити им речи љубави и пламених савета исто је што и млатити празну сламу. Не слажем се с тобом, драги сабрате, али засад нећу оспоравати твоју тврдњу. Наравно, било би превише смело претендовати на темељно окретање према врлини свих оних који су од тебе примили тајну Исповести. Али прочитај књигу Дела апостолских. Зар су проповедници обраћења Богу покушавали да учине да обавезно сви становници града који су посетили поверују у Христа? Не, они су задржавали своју пажњу и своја осећања на малобројнима који су поверовали и затим су им предавали Реч Божију и своје душе (в. 1 Сол. 2, 8). Наравно, њихови слушаоци-иноверци нису били њихова паства, њихова духовна чеда, као хришћани који су дошли на исповест код тебе. Али, желео бих да те убедим у то да ако макар неке, ако макар малобројне смирене грешнике очински примиш у своју душу и ако их будеш саветовао гласом саучешћа и љубави у име Божије и ако их будеш учио духовној борби, и то ће у очима Божјим и уочима Цркве бити већи подвиг у односу на све остало чиме послужиш Њему и њој. Ако си и пословни секретар епархијске скупштине, председник фабрике свећа, члан богословске управе или конзисторије, сав овај труд, достојан поштовања, ништа не вреди у поређењу с тим да ако макар једну душу вратиш с погибељног пута на стазу спасења. Наравно, и сам се теоретски слажеш с тим, али нажалост, већини јереја ови световни или полусветовни послови одузимају много више, не само времена, већ и бриге срца и усрдности, него брига о ономе што је драгоценије од целог света, тј. о људским душама које су им поверене.
Плашиш се да ће те одбацити они које саветујеш? Почни од оних од којих очекујеш другачији однос; само почни, само поради на себи, као што сам овде написао, и приступи обављању ове тајне с добрим расположењем и молитвом. Нека би ти Бог дао да окусиш духовну сласт с којом би могао да поновиш речи јеванђелског оца: Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се (Лк. 15, 24). Исто толико духовног добра ћеш донети њему колико и самом себи. Попут младе жене која је родила првенца, наћи ћеш у својој души потпуно нове и за светске људе непознате обилне таласе светих осећања љубави, самилости према људима, надахнутог прослављања Спаситеља, смелости људи за свету веру и спремности да све претрпе за Христову истину. Тада ћеш схватити, ако ниси схватио до дана своје хиротоније, да свештеник није обичан хришћанин, да није обичан човек, већ је саучесник у искупљујућем подвигу Христовом, и који у својој души носи мноштво душа које су му поверене. Тада ћеш схватити да благодат Свештенства која ти је дата није само “право обављања црквених чинопоследовања”, већ одређени морални дар, посебна добродетељ духовне љубави, о којој светитељ Јован Златоуст, одређујући суштину благодати Свештенства, каже: “Духовну љубав не рађа било шта земаљско; она потиче одозго од неба и даје се у тајни Свештенства, али усвајање и одржавање овог дара зависи од тежњи људског духа.” Ове речи оца Цркве више пута сам наводио у својим делима, наводим их и овде, јер се њима са свом тачношћу запечаћује све горе описано.
