ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
О ПОЖЕЉНОМ КАРАКТЕРУ ЦРКВЕНО-НАРОДНИХ ИЗДАЊА[1]
Законитост новог облика црквеног поучавања
Несумњиво је да је Христова Црква од свог Божанског Оснивача преко светих апостола, одевених силом одозго приликом силаска на њих на дан Педесетнице Светог Духа добила сву пуноту богооткривених истина тако да се дело каснијих векова хришћанске историје не састоји у томе да откривају нове истине, већ у томе да само понавља раније, улажући притом могуће старање за њихово чување у првобитној целовитости и чистоти.
Али истовремено је познато да се црквено поучавање никад није ограничавало читањем Библије и одлука Васељенских Сабора, да му није било туђе стваралаштво у проповеди, и да што је смелија и шира бивала стваралачка мисао и уметничка уобразиља црквених учитеља, тим се хришћанскијом сматра одговарајућа епоха; такав је златни век у области богословља и век преподобног Јосифа и преподобног Дамаскина у области богослужбене поезије. Слична спојивост у црквеном животу строго конзервативног елемента и стваралаштва религиозног духа, слична способност хришћанске истине да остаје без промена, без обзира на разноврсност својих пројављивања у зависности од векова и народности, једном речју – ова вечност и истовремено новост јеванђелске заповести (в. 1 Јн. 2, 7) разликују хришћански закон од сваког другог. Ова појава се објашњава врло једноставно. Божанско учење, које су предсказали пророци и које је Господ донео на земљу, није нам откривено у Светој Библији не као низ строго одређених правних и догматских одредаба, чији би садржај свецело био исцрпељен датим дефиницијама. То није исто што и закон новојудејства, у којем се ради о религиозној дисциплини као таквој, где је свака одлука постала обавезна сама по себи, независно од њене везе с коначним циљем сваке религије. Закон Талмуда и Корана никад не признаје да се све друге заповести садрже у речима: љуби ближњега својега као себе самога (Мт. 10, 10; Рим. 13, 9), јер “онај који воли ближњег испунио је закон” (в. Рим. 13, 8), тако да је управо љубав, дакле, пуноћа закона (Рим. 13, 10); новојудејски и мухамедански закон и сваки грађански закон док нису укинути, примењиви су само на известан народ, они никад не могу да буду васељенски и вечни закони, пошто захтевају извесну, обавезно спољашњу делатност, извесне, већ дате услове свакодневног живота.
Хришћанско (делатно) учење захтева, по речима Писма, само љубав и све оно што из ње проистиче; хришћанско созерцатељсно (или догматско) учење открива нам само таква својства Божија и вечног живота, без којих би се показало да су наша љубав и борба с грехом лишени било каквог реалног ослонца. У том смислу је блажени Августин писао да је цела Библија написана само зато да би људе научила да воле Бога и ближњег (уп. Тит. 3, 8-10). Из овога се види колико је хришћанска вера духовна, колико је везана за унутрашњег човека, а не за спољашња дела и услове, колико је изнад векова и народности. Наши расколници не схватају да се промена Цркве не састоји у исправљању и обнављању обреда, већ у одступању од љубави и свега онога што се њоме захтева. Греховно је оно исправљање и оно обнављање, које није учињено Господа ради, већ због гордости, лењости, лакомислености и др.
Али ако конзервативизам Цркве треба да се састоји пре свега у чувању хришћанског духа, а форми онолико колико оне служе као његов израз, поставља се питање у чему се онда састоји веза између хришћанског живота и истине и дате епохе, она веза која се толико снажно изразила у историји хришћанског поучавања и стваралаштва богослужбене поезије, где се у свој сили испољила: 1) у периоду религиозно-практичном или периоду непосредног доживљавања јеванђелских заповести (до IV в.), затим 2) у периоду созерцавања или догматском (епоха Васељенских Сабора) и 3) у веку аскетском у дословном смислу речи, кад су покајање и страх од загробне плате главни предмети религиозне свести. Уместо позивања навешћемо карактеристичне црте: 1) Служебника с Требником; 2) Октоиха и аутора служби дванаест највећих празника и 3) покајнички карактер каснијих служби истог овог Октоиха и Месечне Минеје.
Дакле, на који начин треба схватати међусобне односе хришћанске религије и епохе или живота? Света Библија је књига живота, она у први план не ставља апстрактне истине созерцања и правила пристојног понашања, већ нам у примерима, у поукама и молитвама открива истински живот духа. Она и јесте васељенска и вечна књига, зато што се не труди да створи спољашње форме свакодневног живота, већ нас учи како постојеће увек умеју да уносе онај садржај који овај живот чине хришћанским. Ропство, богатство, пагански судови – све ово није било сродно јеванђелским заповестима, али апостол се није бринуо за то да уништи овакве услове у животу хришћана, већ да их ослободи од греховног садржаја који је у њима изражен. Нека се Онисим као пре сматра робом Филимона, он је сад у суштини његов брат и друг у Христу. Ако је хришћанска вера садржај нашег живота, ако сав наш живот треба да буде љубав која се гаји “у Онога, Који је глава, Христос”, како би се Он “уселио вером у наша срца” (в. Еф. 3, 17) – реците, за шта више треба да се бринемо: да ли за то да се искључују сви нови облици хришћнског живота или обрнуто, да ниједан од облика живота који код нас већ постоје не остају без хришћанског садржаја (само да, наравно, сам овај облик не буде у супротности с њим), већ да све што чинимо чинимо у име Исуса Христа. Можда би ово питање могло да трпи двојак одговор, док би у рукама служитеља Божјих постојала могућност да силом свог утицаја униште форме живота, које историја није познавала: тако су својевремено из Москве избачени штампари Библије; али кад морамо да поставимо питање: да ли је боље да извесне стране друштвеног и личног хришћанског живота остају лишене било какве религиозне обојености или да се њоме обухвате и оне стране свакодневног живота, којих није било у стара времена и да се тиме допусте нови облици црквеног поучавања, кад мора да се ризикује губитком нових и нових области религиозног утицаја – одговор, наравно, може бити само један. Не можемо да укалупимо руски сељачки свакодневни живот у услове периода пре реформи, а у условима садашњег свакодневног живота он не може без тога да храни пробуђени ум штампаном речју. Данас је писменост остварила огромне успехе, изградња железница омогућава народу да посети велике градове, као што развој фабричке индустрије и повећање броја нових радника представљају стални подстицај за кретање народа с једног места на друго. Хоризонт руског сељака се проширио у највећој мери. Он данас има и своје новине које добија област, и своје књиге, које добија уз помоћ пожељних и непожељних делатника у народном развоју. Његова самосвест као грађанина подигла се кроз учествовање у заклетви на верност од 1881. године. Извештаји сељачке банке саопштавају многобројне чињенице колосалних предузећа сељачких друштава док се на пример, од житеља три губерније ствара друштво од многих стотина и купује земља у четвртој. Да ли је могуће овог пробуђеног великана хранити као пре, само млечном храном обичног црквено-парохијског живота: молебанима, парастосима и т.сл. не дајући му свесно учење уз помоћ речи? Ако му не дамо ову реч од Цркве он ће је добити од секташа; ако му се ова реч не да у име религије, он ће своје религиозно интересовање заменити политичким, као што се то десило са Западом, где се за Бизмарка и париски сајам људи занимају много интензивније него за учење о искупљењу и будући живот.
Нека умукну све незналице које вичу да Црква не зна за проповедање путем новина. Црква зна и признаје све што се директно захтева условима религиозног живота на спасење њене деце; њен задатак се увек и састојао у томе да испуњава овај живот хришћанским садржајем да не усмерава на циљеве спасења један кутак живота, већ цео живот. Црква не осуђује штампане листиће, већ људску тромост и формализам.
НАПОМЕНЕ:
