ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Самопринуђивање
 
Самопринуда је друго средство за стицање овог дара. На то неко може рећи да се млади свештеници, иако нису припремљени за молитву, до старости углавном навикну на њу сами по себи, без видљивог напора. Заиста, ко не зна за примере кад су јереји равнодушни у младим годинама касније стекли дар молитве путем невољне свакодневне навике, научивши се од своје пастве. На овакво међусобно учење између пастира и пастве у Руској Цркви указао је још покојни Московски митрополит Инокентије који је говорио да је учећи паству и он учио од ње. Задржаћемо се мало подробније на овом својству руског црквеног живота. Међусобно учење пастира и пастве само по себи није појава за осуду, већ је и радосно кад за узрок има свесно убеђење, а не имовинску зависност свештеника од парохије, која га приморава да се прилагођава потребама и укусима исте. Међутим, у учењу молитве управо оваква зависност обично и јесте несвесна првобитна победа за стицање овог светог дара; млади свештеник у Великорусији, чак и ако то не жели, труди се да буде богомољан, јер ће иначе остати сиромашан – затим постепено улази у дух молитве и често достиже високе дарове у остварењу овог подвига. Али, да ли се човек може задовољити оваквим стањем ствари и да ли може да не улаже припремни труд за то да достојан пастир богомољне парохије не буде на крају својих дана, већ на почетку? Осим тога, да ли многи имају тако танкоћутну, меку душу да нехотице усвајају религиозну стихију народног живота? Притом треба имати на уму да се слично усвајање молитве чешће среће у Великорусији где свештеник зависи од парохије, а у Малорусији, а посебно у западној Русији, где имућно свештенство може некажњено по свој иметак да се држи далеко од народа пастири често не науче да се моле и занемарују богослужење. Одавде проистичу разне врсте одступништва, штунда и друге секте. Дакле, потреба за најактивнијим усвајањем дара молитве остаје у пуној снази и ко не жели да постане свестан чисто моралног дуга да научи да се моли, барем треба да се сложи с мишљу о друштвеној потреби да има такав дар и да схвати да ће га пре или касније сам живот, а посебно разне несреће, приморати да пожали због своје лењости и да се касно прихвати онога од чега је требало започети. Из овога у науци пастирског богословља и потиче посебно говорење о молитви.

Comments are closed.