ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
ЛАЗАР ИЗ ПРИЧЕ И ЛАЗАР ЧЕТВОРОДНЕВНИ
Да ли си, љубазни читаоче, приметио да у свим Христовим причама постоји само једно властито име? А ако си приметио, да ли си покушао да разјасниш себи због чега је само овог Лазара Господ назвао по имену док је чак и његов супарник по животном уделу остао под заједничком именицом богаташа? Очигледно, Божански Учитељ је желео да Његови следбеници добро запамте и земаљски и загробни удео сиромаха Лазара, иако се главна идеја приче ипак усредсређује на богаташу: Лазар у причи ћути, а богаташ говори и моли за себе и за браћу. Спаситељева жеља није остала неиспуњена: Лазар је постао тема омиљене песме добрих хришћана! Сиромаси се теше само овом песмом у својим невољама, а срца богаташа се њоме одвраћају од користољубља, и сви се уче да се сећају смрти, суда Божијег и милосрђа према сиромасима. Међутим, наше питање остаје неразрешено. Јер и прича о блудном сину чини омиљени садржај, ако не народних, онда црквених песама, као и других у којима се прославља милосрђе и покајање, али тамо нема властитих имена, а и у песми о Лазару певачи не црпе одушевљење у његовом имену, већ у опису раја и пакла, окрутности богаташа на земљи и његовом касном кајању у аду.
Можда ћемо пре наћи оно што тражимо ако се потрудимо да објаснимо себи поједине мисли из приче Господње. Да ли је све јасно? Да ли се наше срце мири с безнадежним одговором Аврама богаташу, који жали због своје браће: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити (Лк. 16, 31).
Ове строге речи су силом своје мисли, вероватно збуниле многе слушаоце Господа, збуњују и до сада читаоце Јеванђеља, изгледајући као преувеличавање док их не потврде стварни догађаји. И ево, оне су се потврдиле. Није Лазар-сиромах из приче, већ други Лазар, свим Јудејцима познати друг Христов, јавно, наочиглед велике гомиле и народа васкрсао из мртвих, провевши три дана као покојник, као леш који смрди. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у Њега (Јн. 11, 45). Многи, али не сви. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус (Јн. 11, 46). А шта је с фарисејима? Они су се окупили и не само да нису омекшали у свом упорном неверју, у непослушању истине, већ су по речима Кајафе одлучили да убију Онога Ко је убио смрт. А првосвештеници су одлучили да убију и Лазара, јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса (Јн. 12, 11). Запазите да у њиховој одлуци нема ни негирања чуда, ни указивања на кривицу обојице осуђеника: унапред одређена неправедна казна је једино средство да се народ задржи у неверовању и они се одлучују на ово средство.
Тако су се у свој својој ужасној прецизности оправдале речи које је Господ ставио у уста Аврама о степену људске тврдовратости: ко не жели да слуша Мојсија и пророке, неће поверовати ни васкрслом мртвацу. Апостол Јован не наводи причу о богаташу и Лазару, већ наводи још раније Христове речи, које доводе у везу јудејско неверовање Његовим чудима и непослушање Мојсију, и тајно неверовање у његов закон, који проистиче из моралне окорелости и тражења своје, а не Божије славе. Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате. Јер да вјеровасте Мојсеју, вјеровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим ријечима? (Јн. 5, 45-47).
Остаје још једна недоумица која се често поставља пред богословима: зашто о васкрсењу Лазара не сведоче ни онај јеванђелиста који наводи Господњу причу о истоименом наследнику раја, ни остала двојица првих јеванђелиста? Митрополит Филарет је на једном академском испиту поставио ово питање и кад се нико није прихватио да одговори на њега, разрешио га је рекавши да је, док су писана прва три Јеванђеља Лазар још увек био жив и увек су га оптерећивала питања ближњих о томе шта је његова душа осећала док је била одвојена од тела, а он би био веома узнемирен и збуњен кад би се овај догађај из његовог живота прочуо по свим Црквама, и зато је он нашао своје место тек у четвртом Јеванђељу, које је написано после Лазареве смрти.
Учени биограф преосвећеног Филарета диви се мудрости и једноставности објашњења, али он није знао да је ово објашњење у целини преузето из Синаксара Посног Триода. Предност покојног владике над његовим саговорницима се састојала у томе што су ови други у исагошким истраживањима ишли путем негативних критичара, трудећи се да их победе из сопственог оружја, и премало су се бавили Библијом ван ове политике, а митрополит није проницао у црквено предање само с критичким интересовањем, већ и с позитивним, независно од полемике.
Слична тачка гледишта ће нам помоћи да објаснимо ствар још детаљније. Из саме доследности речи четвртог Јеванђеља може се видети да апостол пише допунско казивање уз књиге, које су раније написане о истим догађајима, који су били познати његовим читаоцима. Овакво допунско казивање представља опис чуда над четвородневним Лазарем, које је написано с истом детаљношћу и очигледношћу који су уопште својствени Јовановим казивањима у поређењу с тројицом првих јеванђелиста и потпуно уништавају јадну мисао немачких негатора о времену писања четвртог Јеванђеља, које су наводно половином другог века написали “магловити философи” гностичари.
Дакле, свети Јован жели да саопшти о васкрсењу Лазара читаоцима који знају за помазање Господа миром за трпезом, о Његовом уласку у Јерусалим и о Јудиној издаји, али не знају за велико чудо Господа, којим је уверио у свеопште васкрсење.
Читаоци првих Јеванђеља су могли бити у недоумици због чега је народ, који је раније дочекивао Господа у Јерусалиму са сумњичавом радозналошћу и споровима сад тако једнодушно изашао Њему у сусрет, указујући Му царско или чак Божанско поклоњење. Истина, јеванђелиста Лука каже да да Га народ прославља због свих Његових чуда, али ова алузија[1] је мало схватљива читаоцу, јер су чуда Господа била позната учитељима Јерусалима и за време Његових ранијих посета светог града, тако да само јеванђелиста Јован довевши овај догађај у везу с чудом Лазаревог васкрсења расејава надоумицу читаоца.
Управо овом мишљу он завршава своје казивање речима: Због тога Му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење (Јн. 12, 18). Слично детаљније објашњавање догађаја, који су познати, али нису јасни читаоцима прва три Јеванђеља, налазимо у Јовановом описивању чуда с пет хлебова и затим хођења Спаситеља по води које је уследило. Четврти јеванђелиста објашњава да одушевљен чудесном посетом народ жели да на силу ухвати Чудотворца и да Га прогласи за цара. Да би избегао ово народно безумље Господ се на неко време сакрио у пустињу, отпустивши ученике у чамац, а затим, кад је народ заспао, одложивши за сутра испуњење Своје намере, Господ се удаљио од њега, ходајући чудесно по води језера.
Предање Цркве о томе да јеванђелисте прећуткују то да је Господ васкрсао Лазара до дана његове поновне смрти чини врло вероватном и мисао да је целу 11. главу или макар њених првих 45 стихова исто као и у 12. глави другу половину 1. стиха и стихове 9-11 и 17-18 јеванђелиста написао након састављања Јеванђеља, тачније, након што је Лазар умро по други пут. На овакву мисао нас наводи поновно враћање наратора на дан Лазаревог васкрсења (шест дана прије Пасхе (Јн. 12, 1) и др.), свечане вечери која је била тог дана у његовој кући. Овде се помиње то да је Марија излила миро на ноге Спаситеља, а у глави 11. где је приликом првог помињања Марије и Марте речено: А Марија… бјеше она која помаа Господа мирисом и обриса ноге Његове својом косом (Јн. 11, 2) – као о догађају који је читаоцу већ познат (али не из прва два Јеванђеља, јер се тамо ради о изливању мира на главу Господа у кући Симона Губавог). Дакле, врло је вероватно да је Јеванђеље по Јовану било написано за Лазаревог живота, а казивање о Његовом васкрсењу јеванђелиста је додао већ после Лазареве смрти, исто као што је и целу 21. главу овог Јеванђеља апостол дописао касније, због гласина које су се прошириле у његовој старости да никад неће умрети; ево због чега, додаћемо, Јеванђеље по Јовану има два завршна поговора, прилично слична: једно – на крају 20. и друго – на крају 21. главе, где се већ објашњава првобитно прећуткивање о јављању Господа на Тиверијадском мору речима: Кад би се све редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге (Јн. 21, 25). Дакле, прича о богаташу и Лазару, коју је записао један од тројице првих јеванђелиста или такозваних синоптичара, у догађају Лазаревог васкрсења и неверовању Јудејаца, записана код јеванђелисте Јована добија фактичко оправдање за своју мисао недоумице, која је изражена речима: Јер да вјеровасте Мојсеју, вјеровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим ријечима? (Јн. 5, 45-47).
Али, да ли је јеванђелиста имао у виду ову унутрашњу везу између догађаја и приче? На ово нема директних указивања у Јеванђељу али израз о непобедивој тврдоглавости јудејског невереја нехотице се отргао испод његовог пера, и ево, завршивши с описивањем догађаја ова два велика дана из земаљског живота Спаситеља, он упркос свом обичају, напушта тон објективно-непристраног наратора и каже: Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у Њега; да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. Ово рече Исаија када видје славу Његову и говораше о Њему (Јн. 12, 38-41).
Заиста, неверје јеврејских старешина и утицајнијих учитеља Јерусалима које није попуштало пред толико запањујућим, очигледним чудом, које је учињено наочиглед читаве гомиле народа, јесте запањујућа појава у историји човечанства; од тада је оно престало да буде неверје, и постало је свесно противљење очигледној истини (а сада су и видјели, и омрзнули и Мене и Оца Мојега (Јн. 15, 24)), што се и изразило у расположењу првосвештеника и мноштва народа на Пилатовом суду.
Јеванђелиста Јован у свих својих пет дела открива читаоцима управо ову главну мисао да се свет, односно људска тврдоглавост и злоба, као што су се борили са Христом, иако је Његова истина обасјала свет као сунце, тако се боре и с Његовим следбенциима, мрзећи њихов праведни живот, као што је Каин мрзео Авеља (в. 1 Јн. 3, 12), тако ће и до краја света мрзети Бога и Његове служитеље, без обзира на очигледна дела Његове моћи и праведне плате (в. Откр. 9, 20 и др.)
Одавно смо желели да уведемо у штампу разраду Јованових дела као дела која допуњавају новозаветно учење првих јеванђелиста управо с ове течке гледишта ради храбрења хришћанских мученика и постиђивања малодушних (в. Јн. 21, 8) који су очекивали хиљадугодишње зацаривање Христа још за живота своје генерације (в. 2 Сол. 2); међутим, службене обавезе нас лишавају могућности да брзо испунимо овај благодарни задатак, коју нудимо другим љубитељима Речи Божије да испуне. Прихвативши га се видели би да су сва казивања четвртог Јеванђеља прожета и везана овом мишљу; њој су посвећени цела Апокалипса и све три посланице апостола.
Поменута препрека нам не даје могућности да проверимо нашу досетку о томе ради чега је Господ назвао по имену блаженог сиромаха Своје приче, али ипак нам је позната њена једна врло поштована потврда учењем Цркве. Управо цела пета седмица Четрдесетнице у току шест дана опева и Лазара четвородневног и Лазара из приче. Немајући у виду Христове противнике, већ Његове молитвенике који се окупљају у светим храмовима на молитвени подвиг, Црква учи да под обојицом Лазара подразумевамо наш владичански ум и савест, које грешник занемарује, као што је богаташ занемаривао Лазара, и који умревши у души човека може бити оживљен (као четвородневни Лазар) само Христовом силом, али ово зближавање и јесте скоро оно на које смо указали на почетку чланка, само с разликом, као прво, што овде и историјски (четвородневни) Лазар, стиче значај моралног симбола, а затим се у замену за борбу вере и неверја у у људској души описује борба између страсти и савести, јер неверујућих нема међу онима који се моле, а с друге стране, по Христовом учењу борба између вере и неверја не одвија се у области апстрактне мисли, већ је као појединачна врста борбе између добра и зла у нашој души, борба страсти и савести; у овоме се и састоји објашњавање речи Господњих: Јер да вјеровасте Мојсеју, вјеровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим ријечима? (Јн. 5, 45-47). Неверје тврдовратих Јевреја васкрслом Лазару потврдило је ове речи с таквом силом да сад више нико не може да га сматра преувеличавањем.
НАПОМЕНЕ:
- Слична алузија трећег Јеванђеља: А Ја сам међу вама као слуга (Лк. 22, 27), објашњава се у четвртом Јеванђељу казивањем о томе како је Господ опрао ноге Својим ученицима на Тајној вечери.
