ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
ЈУДИН ПОЉУБАЦ
 
Ако желите да схватите најбитније догађаје из земаљског живота Спаситеља и лица из Његовог окружења, а посебно догађаје који су повезани са судом или хапшењем, обавезно се упознајте са 17. књигом Поновљених закона. Из ње ћете сазнати следећа правила, којима је заједница морала да се руководи приликом хапшења или кажњавања криваца. Правила су следећа. Казна може да се досуди само по сведочењу двојице или тројице сведока (в. 5 Мојс. 17, 6; уп. 4 Мојс. 35, 50). Свједоци нека први дигну руке на њ да га убију; а потом сав народ; тако извади зло из себе (5 Мојс. 17, 7). Ово правило о томе да сведок треба да буде и први џелат, наравно, уведено је да се људи спрече да не користе клевету, јер ако се испостави да је клеветник и џелат, подврћи ће себе двострукој освети од рођака и пријатеља убијеног. Сведоци, који износе оптужбу, требало је да ставе главу на руку оптуженог; тако су и поступили нечастиви старци с невином Сузаном. Обојица старешина, уставши из народа, ставила су руке на њену главу (Дан. 13, 34) и почела су да излажу своју клеветничку оптужбу завршивши је речима: О томе сведочимо (Дан. 13, 34-40). Тако су испунили Божију заповест дату Мојсију о познатом богохуљењу: Изведи тога псовача напоље из окола, и нека сви који су чули метну руке своје на главу његову, и нека га сав народ заспе камењем (3 Мојс. 24, 14). Очигледно, без овог судског ритуала, односно стављања руку тужилаца на главу оптуженог, човек се није могао предати суду. Ево зашто речи Јеванђеља: А неки од њих хтједоше да Га ухвате; али нико не метну руку на Њега (Јн. 7, 44) – не треба схватити као обичан плеоназам, ове речи имају следећи смисао: Спаситеља су хтели да ухапсе, али се нико није није одлучио да наступи као Његов тужилац, и да испуни судски обред који се захтевао, односно да стави своју руку на Његову главу. Може се мислити да се осим овог обреда, од сведока захтева свест о сопственом неучествовању у сличном греху за који је оптуживао злочинца. Оваква мисао се може наћи у истом казивању књиге Данила о Сузани; видите каквим ускликом је тада још млад Данило захтевао право суда пороте у вези с овим предметом: Он повика громким гласом: чист сам од крви њене! (Дап. 13, 46). Из овога постаје јасан и захтев Спаситеља према тужиоцима жене, која је ухваћена у прељуби: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7). Узгред буди речено, у овом случају исто као и приликом испитивања код првосвештеника и код Пилата, Господ је говорио и поступао у строгој сагласности с горе наведеним одредбама старозаветног закона, јер кад су се удаљили постиђени тужиоци ове жене, Господ је није одмах пустио да иде, већ упита: Жено, гдје су они што те тужаху? (Јн. 8, 10). И завршава: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши (Јн. 8, 11). После наведених речи Мојсијевог закона може се видети како су далеки од истине они тумачи који у овом догађају налазе пример за укидање старозаветног закона од стране Христа.
Исто је тако далека од истине већина уџбеника из свештене историје и објашњавање догађаја који смо навели у наслову овог чланка. По њиховом тумачењу испада да је Јуда Христовим непријатељима био потребан да би нашли Спаситеља без народа и да је Јудин пољубац је био за то да слуге првосвештеника могу да Га препознају међу ученицима.
Још ми се у детињству чинило да су оваква тумачења невероватна: зар без помоћи ученика-издајника стража није могла да пронађе у граду човека, окруженог дванаесторицом ученика, који се ни најмање није бринуо за то да се крије од било кога? Зар је да би се указало на једног од дванаесторице требало прибегавати ласкавом пољупцу, зар није било довољно показати на њега прстом? Не, све ове радње Христових непријатеља постају савршено јасне кад знамо да без званичне Јудине пријаве, сједињене с решеношћу да наступи као тужилац Христа пред народом, непријатељи Спаситеља нису имали никакве могућности да Га предају суду и погубљењу и да је Његова издаја суду требало да буде праћена тиме што ће тужиоци ставити на Њега руке. Поред свега тога Јуда се није одлучио да овај обред испуни сасвим тачно, али издајник Његов даде им знак говорећи: Кога је цјеливам, Онај је; држите Њега… тада приступивши ставише руке на Исуса и ухватише Га (Лк. 22, 47; Мт. 26, 46). Наведене Јудине речи јасно показују да је упозорио своје пријатеље о оној измени судске методе која је допустива због разумљивог кукавичлука, и препустио је да је они доврше, што су и учинили, ставивши на Христа своје дрске руке. Уосталом, очигледно, ни они се нису одлучили да то одмах учиние. Ја тако схватам двоструко питање Спаситеља: кога тражите?… Ја сам (Јн. 18, 4, 6) – да је за извршење хапшења било потребно прво испитивање личности туженог, на шта се Христови непријатељи нису одлучивали; тада им је Господ Сам помогао у томе прво им показавши Своју духовну снагу и ништавност Својих непријатеља, који су у страху попадали на земљу.
Што се тиче општег значења Јуде као издајника, његов значај као управо неопходног тужиоца и сведока је очигледан из Јеванђеља по Луки: он отишавши договори се са првосвештеницима и књижевницима и војводама како ће им Га издати. А они се обрадоваше, и уговорише да му даду новаца (Лк. 22, 4-5; уп. Мк. 14, 10-11). Кад би се радило само о томе да се Христос нађе без народа, да ли би за то вредело трошити велики новац (по утврђеној цени 600 рубаља) и да ли је било разлога за посебну радост? Ова радост Христових непријатеља показује да их је Јудина изјава извела из велике тешкоће, која се састојала у томе што се није нашао човек, који је спреман да за било шта окриви Христа, да стави на Њега руке и да сведочи против Њега пред судом.
Уосталом, и Јуда, не испунивши други део своје обавезе потпуно тачно, односно, заменивши пољупцем стављање руку на главу туженог, трећи део своје обавезе уоште није испунио, није наступио као тужилац на суду, бацивши сребрнике у храму, изиђе и отиде те се објеси (Мт. 27, 5). Нечастиве Христове судије поново су доведене у тешку ситуацију: узалудно тражаху лажна свједочанства против Исуса да би Га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока и др. (Мт. 26, 60). Тада првосвештеник, без обзира на Христов прекор због тога што питају Оптуженог, а не сведоке (в. Јн. 18, 21) изгубивши стрпљење због неуспеха сведочења сам покушава да ухвати Христа на речима, приморавајући Га на одговор заклетвом: Јеси ли Ти, Христос, Син Божији (Мт. 26, 63). И премда му Господ одговара речима књиге пророка Данила о Сину Човечијем, Који седи с десне стране Сила и Који долази на облацима небеским (в. Дан. 7, 13), неправедни судија се прави да наводно не схвата речи, и прави комедију светог негодовања, цепа одећу и извлачи из присутних оптужбу Христа за богохулство које по Мојсијевом закону, подвргава виновника смртној казни (3 Мојс. 24, 16).
Из свега што је речено види се колико је потребно знати Стари Завет да би се схватило Јеванђеље. Ништа мање значај има овакво упознавање и за разумевање књиге Дјела и Посланица апостолских. Као пример навешћемо само један догађај – убиство Стефана.
Свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла, и каменоваху Стефана који се мољаше и др. (Дап. 7, 58-59). Неупућени читаоци мисле да је Савле морао да чува његову одећу од лопова. У ствари, сведоци, који су лично каменовали Стефана, по слову 17. главе Поновљених закона преузимали су на себе одговорност за то не само пред рођацима убијеног, већ и пред римском владом, без чије дозволе нису имали права да изврше смртну пресуду (в. Јн. 18, 31). Дакле, они су сложили своју одећу код ногу Савла као материјални доказ за своје убиство, као потврду за то да се неће одрећи допуштене самовоље. Ево због чега се и Савле позива на то да је чувао одећу оних који су каменовали Стефана (односно не од лопова, већ од њихових власника) као на доказ свог активног учествовања у овом догађају (в. Дап. 22, 20).
Из свих ових поређења новозаветних догађаја са старозаветним законима, и између осталог, с судским законима, надам се да ће читаоцима постати јасно да “Јудин пољубац” није био ствар ругања, као што многи мисле, већ обављање, иако не прецизно; јудејског судског ритуала. Али, осим тога, ова поређења нам откривају колико је могуће да људска поквареност и најужаснији злочин наизглед може да изврши у оквиру свих чланова закона, чак и закона Божијег.

Comments are closed.