ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
ШИРИНА ДУХА ПАТРИАЈРХА НИКОНА
 
Никон је био хришћански космополита. Он је дубоко и искрено веровао у саборност Цркве, с трепетом је у својој души осећао потребу за општењем и сједињењем Помесне Руске Цркве са свом Васељенском Христовом Црквом, јер је само у томе видео залог црквеног напретка. Света и непорочна је само Васељенска Црква, којом руководи Дух Свети. Зато у Христовој Цркви не сме бити националне издвојености, већ мора постојати братско сједињење свих православних племена; сви треба једним устима и једним срцем да славослове и опевају Тријединог Истинитог Бога. Националне разлике, предања треба да се потчињавају јединственом васељенском општецрквеном предању, и сачувај Боже да му се противимо. Чим поједина локална предања буду постављена изнад васељенског, чим се открије упорно противљење гласу Васељенске Цркве, одмах се дешава црквени раскол. Тако је било са Западном Римском Црквом, слично се десило и у Руској Цркви за време патријарха Никона, кад је он са својим црквеним реформама и исправкама желео да ослаби наш црквени провинцијализам, чему су се успротивила нека лица, која су од тада постала расколници. Патријарх Никон је желео да уништи разлике, које су постојале између Руске и Васељенске Источне Цркве; његова девиза била је једна Света Саборна и Апостолска Црква. Зато се он, кад је постао патријарх, и прихватио да тако ревносно исправља наше богослужбене чинове и обреде. Сам патријарх, може се рећи обичан руски сељак (нека се нико од читалаца не саблазни овом речју, јер и апостоли су били прости Галилејци – рибари, али су уловили васељену, посрамили разум разумних и мудрост премудрих), научио је грчки, одлично је служио литургију на грчком и увео је грчко појање за певницама.
У његово време Москва је постала православни пантеон. У њој су стално у великом броју боравили грчки, арапски, српски и други светитељи, архимандрити, свештеници, монаси и мирјани, и у московским храмовима се име Божије славило на свим језицима: грчком, арапском и многим другим.[1] Ево шта значе речи Његове Светости Патријарха: “Иако сам по телу Рус, по души сам Грк.” Овде није у питање давање предности једној нацији у односу на другу, већ космополитизам у односу на национализам. Никон је поштовао Грке због тога што су у целини сачували васељенско Православље, и није веровао оним наивним бајкама, које су у то време биле раширене у руском друштву, да су после уније (која није имала успеха) Грци потпуно изгубили праву веру, или како су се изражавали неки Руси, “код Грка се изгубио и сваки траг Православља, а код нас у Русији је све чисто, и неоскрнављено, и света православна вера сија као сунчева светлост; овом вером су се спасавали наши оци, многобројни руски преподобни и чудотворци; нема шта да се исправља, јер је и без тога све правилно, даља исправљања су извртања, оштећивања свете православне вере; два Рима су пала због одступања од вере, Москва је трећи Рим и јединствено православно царство на земљи напредује и украшава се због побожности, а четвртог (Рима) неће бити.” Никон није делио овакве наивне погледе и одбацивши национално самољубље, почео је смирено да учи од Грка.
Никон није био само велики црквени посленик, већ и државни; он се тако и називао по царевој жељи: Велики Господар. Цар и патријарх су били велики пријатељи, при чему се, пошто је патријарх имао јачи карактер, цар у свему потчињавао Никоновом утицају.
Никон је по царевој жељи узимао најактивније учешће у управљању државом; његов значај је био посебно јак за време царевих путовања, кад је с потпуном влашћу владао државом. Зато је Никон био виновник свих великих дела која су учињена за време владавине Алексеја Михајловича. Захваљујући њему Малорусија је присаједињена Москви, успешно су се водили ратови са Швеђанима и Пољацима. За време куге (1653. и 1654. године) патријарх је ревносно чувао царску породицу превозећи је из једног места у друго, због чега је цар, дошавши по престанку куге у Москву (вративши се из пољкског похода) изразио патријарху најживље признање и даровао му је титулу Великог Господара, којом се називао само царев деда, патријарх Филарет, и без обзира на Никоново противљење, наредио је да се у свим актовима пише ова титула, али Никон није дозвољавао да се она објављује у црквама (а још има људи који тврде да је патријарх био властољубив и частољубив). Да је Никон до краја свог живота остао патријарх, можда би Пољска била подељена 100 пре него што се то десило (за време царице Катарине II крајем XVIII века) и можда би поново биле враћене под власт руских царева исконске руске области, северозападна и југозападна покрајина и не би се тако дуго православна вера прогањала у овим земљама.
Занимљива је судбина Малорусије у црквеном смислу. Без обзира на то што је Малорусија још 1654. године била присаједињена Москви, патријарх Никон је оставио Кијев у власти Константинопољског патријарха, иако је имао канонско право да га потчини себи, него га је тек после Никонове смрти патријарх Јоаким Савјолов потчинио власти Московског патријарха. Као што видите, он није стремио ка личној власти, за шта га криве скоро сви истраживачи. У свему је имао на уму највиши циљ – да све слије, обједини под главом Христа, да буде Бог све у свему (1 Кор. 15, 28). Он је позивао, на пример, у Иверски манастир обливанце[2]-Белорусе и односио се према њима са снисходљивом љубављу, док су јерарси пре њега прекидали обливанце архијереје, погружавајући их у воду у одеждама.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Успенском храму се Јеванђеље читало на грчком.
  2. Обливанци су људи који нису крштени и не крштавају погружавањем у воду, већ поливањем водом, попут католичког крштења.

Comments are closed.