ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
 
ГЛАВА V
 
Пета глава наставља супротстављање будућег духовног царства Израиља Божијег садашњем греховном. Слично понављање исте историјске теме приликом разноврсног осветљавања чињеница налази се не само у целовитим свештеним књигама (као што се, на пример, у књизи Премудрости Соломона исход Јевреја из Египта детаљно описује три пута); већ и у таквим кратким свештеним делима, као што је на пример, псалам 75. где се овај догађај понавља два пута за редом. Исто тако је и код Михеја. Управо у 4. глави пророк описује долазак Месије с друштвено-свакодневне стране или, изражавајући се јасније, с црквене; он објашњава људима да ће духовно просвећење, свеопшти мир и уопште чисто духовна и несавладива сила без обзира на привидну физичку немоћ, карактерисати будуће царство. Другачије је у 5. глави. Овде је духовни поглед пророка усмерен већ директно на личност Домостројитеља овог царства, при чему општа тачка гледишта приликом описивања Његових особина остаје омиљена и у целој Библији уопште је присутно супротстављање физичке силе моралној сили, видљивог ништавила духовној величини.
 

Стих 1.
 
1. Ниње оградитсја дшчи Јефремова огражденијем, рат учини на ви; жезлом поразјат о чељуст племен Израилевих.
1. Сабери се сада у чете, четнице (кћери војске – руски текст), опсједи нас, нека бију прутом по образу судију Израиљева.
 
Горе је пророк говорио о савременим мучењима Израиља и боловима његовог рађања у Вавилону, о рађању духовне самосвести и свепобеђујуће духовне силе која за њим следи. Затим се поново враћа савременој опсади Јерусалима и као да каже: “Да, то си управо ти, народ који гине, који је ништаван, све ћеш то ти испунити; сад ћеш бити бијен, али ћеш бити победник народа.” Словенски текст “дшчи Јефремова”, а руски текст “кћи војске”, код блаженог Јеронима “кћи разбојника”, код блаженог Теодорита “огради се кћери оградом”. Словенски “жезлом поразјат о чељуст синов Израилевих”, а руски “судију Израиљева”, преподобни Јефрем преводи “пастира Израиљевог” и подразумева Седекију, док остали, који овде говоре о суду, подразумевају Спаситеља и батине које је трпео пред смрт. Контекст говори у корист словенског поимања, јер би иначе мисао пророка била лишена било какве доследности и изгледало би да се бесмислено баца с предмета на предмет. И каква би то била кћи војске, кад се горе ради о кћери Јерусалима? Заиста је немогуће установити овде исти текст, зато што речи “огради се и ограда” од јеврејског “надад” имају неколико хомонима, који означавају и “бекство” и обраћање” и “скрнављење”, при чему сва ова значења одговарају по смислу, а сви поштовани парафрасти имају различито мишљење. Али, по смислу је најбоља редакција преподобног Јефрема Сирина.
 
Стих 2.
 
2. И ти, Витлејеме, доме Јефратов, једа мал јеси, јеже бити в тисјашчах Иудиних; из тебе бо Мње изидет старјејшина, јеже бити в књаза во Израили, исходи же Јего из начала от дниј вјека.
2. А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће Ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена.
 
Овој слици потпуног уништења Израиља пророк супротставља појаву Вечног Вође Израиља коју предвиђа. Да би убедио људе у могућност порекла јаког од немоћних и да би показао истинитост чињенице, он се задржава на Његовом рођењу из ништавног Витлејема. Различите редакције порекла овог стиха код јеванђелисте Матеја у Новом Завету и у руском и словенском тексту Старог Завета тичу се само излагања једне исте мисли, час у упитном, час у потврдном облику. “Зар си мали?” – “Ни по чему ниси мањи”, смисао је да Витлејем који једва може да сабере хиљаду становника уопште није мали међу хиљадама Јудиним (начелницима хиљада = владарима Јудиним), јер ће одатле произаћи Вођа – старешина – ову реч су ставила седамдесеторица преводилаца због смисла. “Изићи ће” – “родиће се”, као и у Библији (уп. 1 Мојс. 17, 6), где је иста ова реч “јеце” у смислу рођења: цареви ће се родити од тебе. Вечност порекла овог Вође не сме да отклони мисао о Његовом рођењу управо у Витлејему, зато што се и код пророка Исаије Младенац и Син Који се рађа отворено назива Оцем вечности и Богом крепким (в. Ис. 9, 6).
 
Стих 3.
 
3. Сего ради даст ја, до времене раждајушчија породит, и прочији от братиј их обратјатсја к сином Израилевим.
3. Зато ће их оставити докле не роди она која ће родити; тада ће се остатак браће његове вратити са синовима Израиљевијем.
 
И на руском и на словенском превод је с истог јеврејског текста и има исти смисао. Онај Који треба да се роди у Витлејему “даст ја” односно, по преподобном Јефрему, послаће предсказане невоље пре рођења; она ће родити – и тада ће се обратити браћа. Или с руског: Он ће нас оставити и предати непријатељима док на наступи време да роди породиља. Ко је ова породиља? Наравно, иста она кћи Сиона која се мучи у мукама рађања, и нероткиња, која ће ипак, по предсказањима Исаије имати више деце него она која има мужа (в. Ис. 54). Овде, из везе овог рођења и обраћења браће које затим следи, са смислом светског детињства код Исаије, које понавља апостол Павле, очигледно је да је ово рођење духовно-родитељско умножавање Цркве, које је Господ објаснио у опроштајној беседи, заједно с предсказањем Свог одласка од ученика, које ће им донети муке рођења, које ће се разрешити у радост кроз долазак Светог Духа као плода спасоносне Христове смрти.
 
Стих 4.
 
4. И станет, и узрит, и упасет паству своју крјепостију Господ, и в славје имене Господа Бога својего пребудут: зане ниње возвеличитсја даже до конец земли.
4. И стајаће и пашће их силом Господњом, величанством имена Господа Бога својега; и они ће наставати, јер ће он тада бити велик до крајева земаљских.
 
Тада ће Он и устати и напасаће цео свет. Управо Он ће бити мир васељене, о којем је пророк говорио на почетку претходне главе и Исаија у истој тој 9. глави. Да ли говорити о томе да се овде не подразумеа политички мир (уп. Зах. 9, 10), јер је управо било речи о опсади, а даље поново о рату с Асирцима од којих ће Он избавити синове Израиљеве. Дакле, подразумева се исти онај мир, као и у стиховима 4-6 претходне главе, односно унутрашњи мир човека хришћанина и вечни мир у Христовој Цркви (уп. Еф. 2, 14).
 
Стихови 5 -6
 
5. И будет сеј мир, јегда Асур приидет на земљу вашу, и јегда взидет на страну вашу, и востанут нан седм пастиреј и осм јазв человјеческих.
5. И он ће бити мир; кад дође Асирац у нашу земљу, и кад ступи у дворе наше, тада ћемо подигнути на њ седам пастира и осам кнезова из народа.
 
6. И упасут Асура оружијем и земљу Невродову копијами јеја, и избавит от Асура, јегда приидет на земљу вашу и јегда вступит на предјели вашја.
6. И они ће опасти земљу Асирску мачем и земљу Невродову на вратима његовијем; и он ће нас избавити од Асирца кад дође у нашу земљу и кад ступи на међу нашу.
 
Пророк се поново обраћа најближем ропству од стране Асираца и Вавилоњана (земља Неврода) и поучава да се на њих гледа с тачке гледишта будућег васељенског царства, кад ће сви садашњи владари народа Божијег постати послушни следбеници Јеванђеља. Али каквих је то седам пастира и осам кнезова, или рана људских, које ће побеђивати Асура? Преподобни Јефрем под њима подразумева пророке и цареве, који ће својим утицајем подржати јудејски црквени патриотизам толико да народ неће погинути у прогонству, већ ће чак однети моралну превагу над победницима. Али, зар није боље у том случају подразумевати под пастирима представнике народа који су очврсли у ропству: Данила и тројицу младића, Мардохеја, Зоровавеља, Јездру и Неемију, који су заиста напасали Невродову земљу на самим њеним капијама, односно који су били на кормилу државне владавине. Управо ову осморицу је пророк могао да подразумева. Што се тиче поделе: седам пастира и осам кнезова, зар се не може и овде видети исто, својствено јеврејском говору отезање, као и у поучним књигама, на пример: има троје несито, и четврто никад не каже: доста (Прич. 30, 15) и т.сл? Дакле, ових осам пастира ће сачувати духовну слободу Израиља, али их у потпуности избавити од ропства само Он који обећава спознају истине и слободу од робовања греху (в. Јн. 8, 32-36). Духовно, а не физичко избављење од Асура очигледно је директно из његовог односа с остатком самог Израиља, односно одбаченог и побеђеног. Превод седамдесеторице преводилаца – уместо “пастира” (стих 5) – “рана” врло је јасан, јер одговарајућа јеврејска реч “раим” – ако се пише знак “а” у првом слогу, означава множину речи “зло”, “несрећа”; а ако се пише “о” (“роим”), биће множина од “рое” – “пастир”, што је исправније, јер даље следи: “и напасеће” и др. Затим, у 6. стиху уместо “на капијама њеним” седамдесеторица преводилаца преводе “копљима њеним”. Реч код масорета “петах” која означава “врата”, а с другим сугласницима “мач” (в. Пс. 54).
 
Стих 7.
 
7. И будет останок Иаковл в јазицјех средје људиј многих, аки роса от Господа падајушчи и јако агнци на злацје, јако да не соберетсја ни једин, ниже постојит в сињех человјеческих.
7. И остатак ће Јаковљев бити усред многих народа као роса од Господа и као ситан дажд по трави, која не чека човјека нити се узда у синове човјечије.
 
Пророк опет као да одваја мисао слушалаца од представе о народу, о политичкој јединици, и каже да ће плод избављења Израиља од Асира бити то што ће бити као роса међу народима, не цео Израиљ, већ само његов остатак, односно верни, које нечастиви сада тлаче. Они ће се уздати само у Господа (поређење с росом – в. 5 Мојс. 32, 2). Словенска редакција 7. стиха је плод простог несхватања истих речи јеврејског текста; касније у овој глави нема разлике у редакцијама. Даљи стихови главе откривају однос који ће остатак Израиља имати према осталим народима и према спољашњем Израиљу. Прво се говори о свепобеђујућој сили Цркве, а затим о будућој судбини Божијој над Јудејом и околним земљама. У сличном смислу ово место тумачи и блажени Теодорит, и мислимо да је више од праву од преподобног Јефрема, који овде налази враћање пророчанских речи на опсаду Јерусалима од стране Асираца и предсказање о погибељи ових других: не, ради се о погубљењу самих Јудејаца, јер наравно да су свете шуме и чарања о којима се овде говори, највише у јудејској земљи гневили Бога. Уопште, не примећује се да су древни преводиоци усвојили унутрашњу везу завршетка ове главе у целини, већ су по деловима једни схватали једну страну ствари, а други другу, тако да се чини да је могуће успоставити доследност говора у следећем смислу.
 
Стих 8.
 
8. И будет останок Иаковл в јазицјех средје људиј многих, аки лев в скотјех в дубравје и јако лвичишч в стадјех овчих, јакоже јегда пројдет, и отлучив восхитити, и не будет изимајушчаго.
8. И остатак ће Јаковљев бити међу народима, усред многих народа, као лав међу звијерима шумским, као лавић међу стадима оваца, који кад иде тлачи и растрже и нема никога да избави.
 
Кад мирни Цар из Витлејема буде владао над остатком Израиља, овај остатак ће међу народима бити као лав који све побеђује. Али не у смислу лава који истребљује – објашњавају блажени Јероним и архиепископ Иринеј, већ у смислу несавладивог духовног победника. Само овакво схватање пророчанства може се помирити с претходном сликом мирног, духовно росног односа Израиља према народима (в. Мих. 5, 7).
 
Стих 9.
 
9. Вознесетсја рука твоја на оскорбљајушчија тја, и вси врази твоји потребјатсја.
9. Рука ће ти се узвисити над противницима твојим, и сви ће се непријатељи твоји истријебити.
 
“Подићи ће се рука твоја над непријатељима твојим.” Ову победу је и донео Син Божји Који је дошао, сагласно пророчанствима приликом рођења Претече и приликом сусрета Пресвете Дјеве с Јелисаветом. Управо лав од Јуде је ставио своју руку на кичму непријатеља својих, као што је Јаков предсказивао. Слика лава у Библији није слика зле силе, већ силе праведности, због чега и Апокалипса овим истим именом, именом лава победника назива Јагње (в. Откр. 5, 5).
 
Стихови 10-11.
 
10. И будет в тој ден, глаголет Господ, потребљу кони твоја из среди твојеја и погубљу колесници твоја.
10. И у оно ћу вријеме, говори Господ, истријебити коње исред тебе и потрћу кола твоја.
 
11. И потребљу гради земли твојеја и развергу всја твердини твоја.
11. И затрћу градове у твојој земљи, и развалићу сва тврда мјеста твоја;
 
Господ изузетно јасно ставља до знања да се уопште не ради о политичкој сили Његовог народа, јер ће га политички задесити потпуно уништење.
12. И отвергу вохвованија твоја от руку твојеју, о волхвујушчији на будут в тебје.
12. И истријебићу врачање из руку твојих, и нећеш имати гатара;
 
Стих 13.
 
Ово уништење ће бити плата за врачање и идолопоклонство, које је пророк разобличавао у 1. глави. И занимљиво је да речи поново прелазе у прво лице глагола, да неће остатак Израиља, као што се могло очекивати, већ сам Господ учинити ову освету.
 
Стихови 13-15.
 
13. И потребљу извајанаја твоја и кумири твоја из среди тебе, и посем да не поклонишисја дјелом рук твојих.
13. И истријебићу ликове твоје резане и ступове твоје исред тебе, и нећеш се више клањати дјелу руку својих;
 
14. И посјеку дубрави от среди тебе и погубљу гради твоја:
14. И искоријенићу гајеве твоје исред тебе, и раскопаћу градове твоје,
 
15. И сотворју со гњевом и с јаростију мест јазиком, понеже не послушаша Мене.
15. И извршићу освету с гњевом и љутином на народима који не слушаше.
 
Али она ће се односити и на непријатеље Јерусалима који ће такође бити истребљени. Блажени Јероним свечано пита Јудејце да ли смеју да негирају да се пророчанство већ испунило и притом у показаном смислу. Зар Господ није истребио њихова царства и заједно с њим јеврејске идоле? Ко сад може бити остатак и лав свепобеђујући и роса за народе, ако не хришћани? Паралелна места (в. Ос. 6), где је народ нашао Господа трећег дана, јесу као роса ујутру, али Он жели милост, а не жртву, и зато у Јефрему види одступника и одбацује га. Исто тако је у књизи Захарије (в. Зах. 9), где Господ предсказује казну народима и одједном говори о Цару Који улази у Сион на “магарету магаричином” с проповеђу мира, после чега ће Господ ипак истребити кочије и коње Јерусалима (в. Зах. 9, 10), затим се поново говори о победи Његовог народа над свима, и о сакупљању у једно оваца Божјих и благодатној радости која ће затим уследити. У 13. глави исти овај пророк обећава извор дому Давидовом за омивање греховима, којима ће Господ истребити идоле (в. Зах. 13, 2). Затим, ради се о тучењу Пастира, расејавању оваца и суда над земљом који се у овоме огледа. Дакле, заједничка тема је – космичност Цркве и погибељ незнабоштва и јудејства.

Comments are closed.