ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
ОГЛЕД ХРИШЋАНСКОГ КАТЕХИЗИСА[1]
ПРЕЛИМИНАРНИ ПОЈМОВИ
О Божанском откровењу
Питање (П.) Који је садржај књиге која се назива хришћански катехизис?
Одговор (О.) Руководство за упознавање са хришћанским учењем о вери и побожности.
П. Зашто се овакво руководство назива катехизис?
О. Катехизис значи “оглашавање”, односно прво учење које се још у најстарија времена хришћанства предавало људима, који су постајали чланови Цркве.
П. Да ли катехизис садржи сву суштину хришћанског учења о вери и побожности?
О. Не, ни из далека. Ово учење је по свом садржају бесконачно богато, као што је бесконачан Господ Бог, и хришћанин треба да га проучава целог свог живота.
П. А по којим књигама и под чијим руководством је најбоље усвајати такво, савршеније, изучавање наше вере?
О. Пре свега по књигама које садрже у себи Божанско откровење, а осим тога, кроз слушање службе Божије, црквених проповеди и на друге начине, на пример, кроз беседу с црквеним пастирима.
П. Шта се подразумева под Божанским откровењем?
О. Оно што је Сам Бог открио људима, како би могли спасоносно да верују у Њега, достојно да Га поштују испуњавајући Његову свету вољу.
П. Да ли је Бог свим људима дао такво откровење?
О. Он га је дао за све људе, јер је оно за све и потребно и спасоносно, али пошто нису сви људи у стању да непосредно приме откровење од Бога, Он је изабрао посебне гласнике за Своје откровење, како би га пренели свима онима који желе да га приме.
П. Зашто нису сви људи у стању да приме откровење непосредно од Бога?
О. Због греховне нечистоте и немоћи духа и тела.
П. Ко су били гласници откровења Божијег?
О. Адам, Ној, Аврам, Мојсије и други пророци примили су и проповедали почетке откровења Божијег; а у потпуности и савршенству на земљу је откровење Божије донео оваплоћени Син Божји, Господ наш Исус Христос и раширио га је по васељени преко ученика и апостола.
Апостол Павле на почетку своје Посланице Јеврејима каже: у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, Којега постави насљедником свега, кроз Којега је и вијекове створио (Јевр. 1, 2).
Јеванђелиста Јован пише у Јеванђељу: Бога нико није видио никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1, 18).
Сам Исус Христос каже: нико не зна Сина, осим Оца; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити (Мт. 11, 27).
П. Зар човек не може да има познање о Богу без посебног откровења Божијег?
О. Човек може да спознаје Бога на основу размишљања о творевини коју је Бог створио; али је оваква спознаја несавршена и недовољна, и може да служи само као припрема за веру или као извесна помоћ за спознају Бога из Његових откровења.
Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види (Рим. 1, 20).
П. Како је Божанско откровење дато и како се даје људима?
О. На два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.
О Светом Писму и Светом Предању
П. Шта се назива Светим Писмом?
О. Књиге, које је Дух Божји написао преко људи од Бога освећених, који се називају пророцима и апостолима. Ове књиге се обично називају Библија.
П. Шта значи реч Библија?
О. Реч Библија је грчког порекла. Она значи “књиге”. Овим називом се изражава то да су свете књиге најдостојније пажње у односу на све остале.
П. Да ли су све књиге које људи признају за књиге које садрже Божанско откровење управо такве?
О. Нипошто: има много народа, који уопште не знају ове књиге, а има и таквих људи и племена који их одбацују; има и племена, која признају један део ових светих књига, а други одбацују; такви су, на пример, Јевреји, који признају већи део Старог Завета и одбацују цео Нови Завет.
П. А ко је нама, православним хришћанима, посведочио састав књига, које садрже Божанско откровење?
О. Свето Предање Православне Цркве.
П. Ко је и где дао овакво сведочење о Светом Предању?
О. Света Црква на својим свечаним сабрањима, који се називају Васељенским Саборима и који се састоје од најпоштованијих пастира из целог света.
П. Из чега се види да је Цркви дато овакво непогрешиво разликовање истинског Божанског откровења од људског и од лажних учења?
О. Господ Исус Христос је обећао апостолима Светог Духа, Који ће их упутити на сваку истину, што се и десило педесетог дана након Његовог васкрсења из мртвих.
А Утјешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14, 26) и још: а када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн. 16, 13).
П. Ове речи се односе на апостоле; из чега се види да ће дар Светог Духа бити предат и Цркви?
О. Апостоли су посведочили да ће Света Црква бити чуварка истине Божије: Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1 Тим. 3, 15).
Светитељ Иринеј, писац с краја II века хришћанства, пише: “Не треба тражити код других истину која се лако може узети из Цркве. Јер су у њу, као у богату ризницу, апостоли у пуноти ставили све што припада истини, тако да свако онај ко жели може да прими из ње пиће живота. Она је врата живота” (Против јереси. Књ. 3, гл. 4).
П. Да ли сви они који прихватају књиге Божанског откровења признају Васељенске Саборе и саму Цркву?
О. Не, постоје вероисповести, које признају само главну књигу Божанског откровења, односно Библију, али одбацују Цркву и Свето Предање.
П. Које основе за веру у Библију имају следбеници оваквих учења?
О. Они немају основе за то, јер многобројни оспоравају многе књиге Библије, а и само о признавање ових књига за Божанско откровење без поверења у сведочанство Цркве лишено је основа, пошто постоје књиге, које су написали, исто као и књиге откровења, Христови ученици, на пример, посланица апостола Варнаве и ученика апостола Павла – светитеља Климента, које иако се поштују у Цркви, не улазе у састав Библије.
П. Да ли се све Свето Предање састоји у одредбама Цркве донетим на Васељенским Саборима?
О. Нипошто. Васељенски Сабори су осим одређивања састава Библије, изрекли “не тако многобројне одредбе о вери, о побожности и о црквеном управљању. Ове одредбе се налазе у Књизи правила, али ни из далека се њоме не исцрпљује сав садржај Светог Предања.
П. Шта се подразумева под називом Светог Предања?
О. Под називом Светог Предања се подразумева оно учење вере и побожности, које синови Цркве, који истинито верују и поштују Бога речју и примером преносе једни другима, и преци потомцима.
П. Шта је старије, Свето Предање или Свето Писмо?
О. Најстарији и првобитни начин ширења откровења Божијег јесте Свето Предање. Од Адама до Мојсија није било свештених књига. Сам Господ Бог наш Исус Христос је Своје Божанско учење и установљење пренео Својим ученицима речју и примером, а не књигом. На исти начин су прво и апостоли ширили веру и утврђивали Христову Цркву. Нужност предања се види из тога што књиге може да користи мањи део људи, а Предање могу сви.
П. Да ли Свето Предање остаје предмет искључиво усменог преношења?
О. Не, осим Књиге правила Васељенских Сабора, Свето Предање се у различито време садржало и у другим књигама, којих има врло много, на пример, богослужбеним књигама, делима светих отаца Цркве и казивањима о подвизима светаца.
П. Да ли све што је ушло у ове књиге треба сматрати Светим Предањем, односно непогрешивом истином?
О. Не, већ само оно што су прихватиле све Православне Цркве или што је прихватила сва Православна Васељенска Црква, а оно што садрже само неке Цркве, на пример, локална предања и обичаји, које није прихватила цела Црква, може се исправљати, па чак и укидати.
Господ Исус Христос каже: Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди (Јн. 15, 1-2).
Овде Господ не говори о Својој Личности, већ о Свом духовном телу, односно о Цркви, чији је Он Глава, од које Бог одваја све што је неистинито, а гаји у њој само оно што је истинито.
П. Због чега је дато Свето Писмо?
О. Да би се откровење Божије сачувало потпуно тачно, односно у истим речима, у којима је дато гласницима откровења.
У Светом Писму читамо речи пророка и апостола исто као да живимо с њима и да их слушамо, без обзира на то што су свете књиге писане неколико векова и миленијума пре нас.
П. Ако је Светом Писму, чију веродостојност и богонадахнутост оспоравају јеретици, потребно сведочанство Светог Предања Цркве, зар не може бити подвргнута сумњи веродостојност овог сведочанства?
О. Ни у ком случају, јер је историја у дебелим томовима сачувала чак и записе расправа, које су се одвијале на Васељенским Саборима и њихову веродостојност не оспоравају чак ни неверујући.
П. Али ако је веродостојност одредаба Цркве на Саборима непобитна, како образложити наше поверење у њено учење и у њену одлуку о саставу Библије, ако се вера у саму непогрешивост Свете Цркве заснива на речима Библије? Или другим речима: да ли признајемо Писмо на основу сведочења Предања или Предање на основу сведочења Писма?
О. Не ослања се ни Свето Писмо само на сведочење Светог Предања, а ни обрнуто. И Писмо и Предање имају мноштво других доказа своје истинитости.
П. Који су то докази? Које су карактеристике истинитости и Божанствености Светог Писма?
О. Ове карактеристике су следеће:
1. Узвишеност овог учења, која сведочи о томе да није могао да га измисли људски разум.
2. Чистота овог учења, која показује да је оно произашло од најчистијег ума Божијег.
3. Пророчанства.
4. Чуда.
5. Моћан утицај овог учења на људска срца, који је својствен само Божијој сили.
П. На који начин пророчанства бивају знак истинског откровења Божијег?
О. Ово се може објаснити примером. Кад је пророк Исаија предсказао рођење Христа Спаситеља од Дјеве, што природни људски разум није могао ни да помисли; и кад се након неколико стотина година после овог пророчанства Господ наш Исус Христос родио од Пресвете Дјеве Марије није било могуће не видети да је пророчанство било реч Бога свезнајућег и да је испуњење пророчанства дело свемогућег Бога. Зато и свети јеванђелиста Матеј, говорећи о Христовом Рођењу наводи пророчанство Исаије: Све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, Дјевојка ће зачети и родиће Сина и надјенеће Му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 22-23).
П. Шта су то чуда?
О. Дела, која не могу бити учињена ни људском силом, ни људским умећем, већ само свемогућом силом Божијом. На пример, васкрсење мртвог.
П. На који начин чуда служе као знак истините речи Божје?
О. Онај ко чини истинска чуда делује силом Божијом: дакле, он је угодан Богу и заједничар је Духа Божијег. А оваквом лицу је својствено да говори само чисту истину. И зато, кад оно говори именом Божјим, кроз њега несумњиво говори реч Божија.
Зато Сам Господ наш Исус Христос признаје чуда за важно сведочанство Свог Божанског послаништва: Дјела која Ми даде Отац да их вршим, ова дјела која Ја чиним свједоче за Мене да Ме је Отац послао (Јн. 5, 36).
П. На основу чега се посебно може видети моћно деловање хришћанског учења?
О. На основу тога што су дванаесторица апостола, који су призвани од људи сиромашних, неуких и ниског порекла, овим учењем победили и покорили Христу јаке, мудре, богате, цареве и царства.
П. Ако Свето Писмо поседује тако јаке доказе за своју истинитост, зар они нису довољни и без Светог Предања?
О. Не, нису довољни. Последњи доказ о моћи деловања хришћанског учења посведочен је Светим Предањем или историјом Цркве, али осим тога, наведени знаци не прате с таквом јасношћу све делове и речи Светог Писма, тако да је хришћанину потребан посебан сведок њихове истинитости, а оваквог сведока је Господ обећао у апостолима и Цркви.
П. Због чега је хришћанству још потребно Свето Предање?
О. Због руководства за правилно разумевање Светог Писма, због правилног савршавања тајни и осталих свештенодејстава у чистоти њиховог првобитног оснивања.
Светитељ Василије Велики о томе каже следеће: “Од догми и проповеди сачуваних у Цркви, неке имамо из писаних поука, а неке смо примили од апостолског предања, по наследству у тајни. И једне и друге имају исту силу за побожност, и зато овоме неће противречити нико ко је иоле упознат с црквеним одредбама. Јер, ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као оне који нису од велике важности, неприметно ћемо наудити Јеванђељу у оном главном, или ћемо пак, од апостолске проповеди оставити празно име. На пример, поменућемо пре свега оно што је прво и најуопштеније: ко је у Писму учио да они који се уздају у име Господа нашег Исуса треба да се крсте? Које нас је Писмо научило да се у молитви окрећемо према истоку? Ко је од светаца написмено оставио речи за призивање у преложењу хлеба Евхаристије и Чаше благослова? Јер, нису нам довољне речи, које помињу апостоли и Јеванђеље, него и пре и после њих изговарамо и друге, као оне које имају велику силу за тајну, примивши их из неписаног учења. Такође, по каквом Писму благосиљамо и воду крштења и уље помазања па и самог човека који се крштава? Зар то није по скривеном и тајном предању? Шта још? Која нас је написана реч научила самом помазању уљем? Одакле трикратно погружавање човека и остало што се односи на крштење; из којег је Писма узето ружење сатане и анђела његових? Зар није из обнародованог и неизрецивог учења, које су наши оци сачували у ћутању, недоступном за радозналост, и били темељно научени да ћутањем чувају светињу тајне? Јер како би било долично да се Писмом оглашава учење о ономе што се некрштенима не дозвољава ни да виде?” (Правило 97. О Светом Духу, гл. 27).
П. Дакле, какво назначење има Црква као чуварка Божанског откровења?
О. Она, као прво, сведочи о саставу и неоштећеном садржају Светог Писма или Библије; као друго, она чува и по наследству преноси из нараштаја у нараштај оне истине вере и правила побожности, које су јој свети апостоли пренели усмено: ово се, између осталог, назива апостолским предањем; као треће она поседује благодатни дар да непогрешиво објашњава реч Божију или истине Светог Писма, и да приликом настанка недоумица и спорова даје овим истинама тачну дефиницију која се назива догмом.
У служби тројици васељенских светитеља Црква им пева: “Словом разума состављајет догми, ја же прежде словеси простими низлагаху рибарије в разумје силоју Духа: подобаше бо тако простој нашеј вјерје составленије стјажати.”
Исто овако се прослављају и оци Првог Васељенског Сабора: “Апостола проповедање, и отаца догмате, Цркве једну веру запечатише.”
П. Да ли Свето Предање има, попут Светог Писма, карактеристике своје истинитости и божанствености?
О. Несумњиво је да има.
Као прво, узвишеност овог учења, које су изложили свети оци, заслужила је некима од њих, на пример, светитељу Јовану Златоусту име “Уста Христова”.
Као друго, чистота овог учења, која је победила безбројне покушаје јеретика да изопаче Христово и апостолско учење, изражена је у одредбама Васељенских Сабора са запањујућом силом, у потпуној сагласности с учењем Новог Завета, тако да је сва заједница отаца клицала, слушајући, на пример на Четвртом Васељенском Сабору богословску посланицу светог Лава Римског: “То свети апостол Петар говори Лавовим устима.”
Као треће, пророчанства.
Као четврто, чуда светих апостола су се наставила и после писање књиге Дјела апостолских (као што сведоче њихова житија), исто као чуда и пророчанства светих мученика и светитеља и преподобних отаца, и данас, на пример, преподобног Серафима Саровског (†1833.).
П. Да ли само Свето Писмо има пету набројану карактеристику своје истинитости, односно моћно деловање на срца људи?
О. Не, моћно деловање на срца људи у великој мери имају и речи Светог Предања, на пример, црквене молитве, које су обратиле ка Христу изасланике светог Владимира, а затим и цео руски народ.
П. Из ког извора Божанског откровења се зачиње вера у онима који се обраћају Христу из неверја?
О. Из различитих: код мањег дела се кроз читање или слушање речи Светог Писма разгорева вера у Христа, а затим и спремност да прихвате све што су заповедили Господ и апостоли, укључујући и послушање Цркви; тако се Богу и Христу обратио свети мученик Јустин Философ, који је живео средином II века. А већина људи је примала у своја срца веру видећи подвиге светих мученика и других светаца и њихова чуда и уверавајући се у њихову прозорљивост, а затим су већ с вером примали свете књиге које су им биле понуђене.
П. По ком редоследу хришћанску веру усвајају деца која се рађају у хришћанским породицама?
О. Она почињу да усвајају веру кроз предања, примајући к срцу речи родитеља о Богу и Христу и угледајући се на старије у молитвама, а тек онда с вером почињу да слушају и читају Свето Писмо.
П. Који примери једне и друге врсте обраћења Богу се могу навести у светим књигама?
О. Из књиге Дјела апостолска сазнајемо како су две речи апостола Петра, које су ушле у састав Светог Писма и биле праћене чудима обратиле ка Христу три хиљаде и пет хиљада људи (в. Дап. 2; 3).
Оваква је сила речи Светог Писма, коју прима људски слух. Али ништа мање запањујуће није било ни упознавање људи са самим животом, молитвама и међусобним поукама хришћана, које су се такође називале пророчанствима, о чему сведочи апостол Павле: А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију, и тако тајне срца његова бивају откривене; и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог с вама (1 Кор. 14, 24-25). Овде вера у Цркву претходи вери у Христа и Свето Писмо.
П. Да ли постоје још неке карактеристике Христовог учења и православне побожности, које су заједничке за Свето Писмо и Предање?
О. Овакве карактеристике ће брзо и коначно спознати онај ко је чврсто одлучио да води врлински живот и савлада грехове и страсти. Он ће убрзо спознати да је ово могуће само за онога ко верује у Христа и Његово Јеванђеље и руководи се правилима побожности, која Света Црква држи у Светом Предању. О томе је Господ Исус Христос рекао још у време Свог земаљског живота: Ако ко хоће вољу Његову (Бога) да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или Ја сам од себе говорим (Јн. 7, 17).
Посебно о Светом Писму
П. Кад су написане свете књиге?
О. У различито време. Једне – пре Христовог Рођења, а друге после.
П. Да ли ове две врсте свештених књига имају посебне називе?
О. Имају. Оне свештене књиге које су написане пре Христовог Рођења називају се књигама Старог Завета; а оне које су написане после Христовог Рођења, називају се књигама Новог Завета.
П. Шта је то Стари и Нови Завет?
О. Другим речима: древни савез између Бога и људи, и нови савез између Бога и људи.
П. У чему се састојао Стари Завет?
О. У томе што је Бог људима обећао Божанског Спаситеља и припремао их да Га приме.
П. Како је Бог припремао људе за прихватање Спаситеља?
О. Кроз постепена откровења, кроз свете заповести, пророчанства, праобразе, молитве и свештенослужење.
П. У чему се састоји Нови Завет?
О. У томе што је Бог заиста даровао људима Божанског Спаситеља, Јединородног Сина Свог, Исуса Христа.
П. Како се деле књиге Старог Завета?
О. На канонске, које признају и хришћани, и Јевреји, и неканонске, које признају само хришћани, а Јевреји су их изгубили.
П. Које књиге су канонске?
О. 1) Књига Постања.
2) Излазак.
3) Левитска.
4) Бројеви.
5) Закони поновљени.
6) Књига Исуса Навина
7) Књига о судијама, заједно с њом, као њен додатак, књига о Рути.
8) Прва и друга књига Самуилова, као два дела једне књиге.
9) Прва и друга књига о царевима.
10) Прва и друга књига дневника.
11) Књига Јездрина, и друга, такође његова, и књига Немијина.
12) Књига о Јестири.
13) Књига о Јову.
14) Псалтир.
16) Приче Соломунове.
17) Књига проповједникова, такође његова.
18) Пјесма над пјесмама, такође његова.
19) Књига пророка Исаије.
20) Јеремије.
21) Језекиља.
22) Данила.
23) Дванаесторице пророка.
П. Које књиге су неканонске?
О. 1) Књига Товита.
2) Књига Јудите.
3) Књига Премудрости Соломонове.
4) Књиге Премудрости Исуса, сина Сирахова.
5) Посланица Јеремије.
6) Књига пророка Варуха.
7) Три књиге Макавејске.
8) Трећа књига Јездре.
П. Како детаљније поделити садржај старозаветних књига?
О. Оне се могу поделити на четири следеће врсте:
1) Књиге закона, које чине главну основу Старог Завета.
2) Историјске, које пре свега садрже историју побожности.
3) Поучне, које садрже учење о побожности.
4) Пророчке, које садрже пророчанства или предсказања о будућности, а пре свега о Исусу Христу.
П. Које књиге су књиге закона?
О. Пет књига, које је написао Мојсије: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Закони поновљени.
Сам Исус Христос даје овим књигама заједнички назив Мојсијевог закона (в. Лк. 24, 44).
П. Шта садржи књига Постања?
О. Казивање о стварању света и човека, а затим историју и утврђивање побожности у најраније време људског рода.
П. Који је садржај осталих Мојсијевих књига?
О. Историја побожности у време пророка Мојсија и закон који је Бог дао кроз њега.
П. Које су историјске књиге Старог Завета?
О. Књиге Исуса Навина, Судија, Руте, Царстава, Дневника, две књиге Јездре, књига Немије, Јестире, Товита, Јудите и књиге Макавејске.
П. Које су поучне?
О. Књига Јова, Псалтир, књиге Соломонове и Исуса, сина Сирахова.
П. Шта треба посебно треба истаћи о Псалтиру?
О. Он заједно с учењем о побожности садржи и указивања на историју и многа пророчанства о Христу Спаситељу. Он је изванредно руководство за молитву и прослављање Бога и зато се непрестано користи у црквеном богослужењу.
П. Које су књиге пророчанске?
О. Књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила, Варуха, дванаесторице осталих, као и трећа књига Јездре.
П. Колико има књига Новог Завета?
О. Двадесет седам.
П. Има ли међу њима књига закона, односно онога што пре свега чини основу Новог Завета?
О. Овим именом се исправно може назвати Јеванђеље, које чине четири књиге јеванђелиста: Матеја, Марка, Луке и Јована.
П. Шта значи реч Јеванђеље?
О. То је грчка и значи “благовест”, односно добра вест, радосна вест.
П. О чему благовесте књиге, које се називају Јеванђеље?
О. О Божанству Господа нашег Исуса Христа, о Његовом доласку на земљу, о Његовом животу на земљу, о Његовим чудесним делима и спасоносном учењу, напокон, о Његовој смрти на крсту, славном Васкрсењу и Вазнесењу на небо.
П. Зашто су ове књиге назване Јеванђеље?
О. Зато што за људе не може бити боље и веће радосне вести него што је вест о Божанском Спаситељу и о вечном спасењу. Управо зато и читању Јеванђеља у цркви претходи и следи радосни усклик: “Слава Тебје, Господи, славе Тебје!”
П. Да ли међу новозаветним књигама има историјских?
О. Има. Књига Дјела светих апостола.
П. О чему она говори?
О. О силаску Светог Духа на апостоле и о ширењу Хришћанске Цркве преко њих.
П. Ко је апостол?
О. Ова реч значи “посланик”. Овим именом називају се изабрани ученици Господа нашег Исуса Христа, које је Он послао да проповедају Јеванђеље.
П. Које књиге Новог Завета су поучне?
О. Седам саборних посланица: једна апостола Јакова, две Петрове, три Јованове и једна Јудина, и четрнаест посланица апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима (Тесалоникијцима), две Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима.
П. Да ли међу књигама Новог Завета постоје “пророчанске”?
О. Оваква књига постоји. То је Апокалипса.
П. Шта значи ова реч?
О. У преводу с грчког језика она значи откровење.
П. Шта садржи ова књига?
О. Тајанствени опис будуће судбине Христове Цркве и целог света.
П. На шта треба пазити приликом читања Светог Писма?
О. Као прво, треба га читати са свештеним страхом, као реч Божију, и с молитвом да га разумемо;
као друго, треба га читати с чистом намером да се поучимо у вери и да будемо подстакнути на добра дела;
као треће, треба га разумевати у складу с објашњењем Православне Цркве и светих отаца.
Посебно о Светом Предању
П. Од чега се састоји и како се зове књига, која садржи главне истине Светог Предања?
О. Књига, која се назива “Правила светих апостола и светих Васељенских и Помесних Сабора и светих отаца” садржи: I) 85 кратких правила црквеног благочинија и управљања, које су Цркви оставили свети апостоли, II) Одлуке и правила Седам Васељенских Сабора: 1) Никејског – 325.г. 2) Константинопољског – 381.г. 3) Ефеског – 432.г. 4) Халкидонског – 451.г. 5) Константинопољског другог – 553.г. 6) Константинопољског трећег – 680.г. и 7) Никејског другог – 787г. III) Правила Девет Помесних Сабора и IV) правила неких светих отаца.
П. Ко је посведочио Правила светих апостола, Помесних Сабора и светих отаца?
О. Шести Васељенски Сабор их је сабрао и потврдио, односно прогласио да су веродостојна и да изражавају учење Васељенске Цркве.
П. Шта посебно треба рећи о Шестом Васељенском Сабору?
О. Овај Сабор прво није успео да сачини правила потребна Цркви, али се касније, након 11 година, поново окупио под називом Пето-Шестог или Трулског и утврдио је много правила, а такође је потврдио правила поменутих Сабора Помесних и светих отаца.
П. Да ли је могуће доказати да Пето-Шести Сабор има исти значај за Цркву, као и Шести и остали Васељенски Сабори?
О. Премда га неке неправославне вероисповести одбацују, то је неразумно, јер су његове одредбе, исто као и правила Помесних Сабора која је он утврдио, 85 правила светих апостола и светих отаца, поново утврђена Седмим Васељенским Сабором, који они не одбацују.
П. Да ли би Девет Помесних Сабора могли бити утврђени Шестим и Седмим Васељенским Сабором?
О. Не, пошто се такозвани двократни Помесни Сабор одвијао у IX веку, односно сто година након Седмог Васељенског Сабора.
П. На чему се онда заснива његово признавање?
О. На свеопштој сагласности све Православне Цркве, која никад није оповргавала његову равноправност с осталих Девет Помесних Сабора.
П. Како се називају правила и одлуке светих апостола, Сабора и светих отаца, које признају Васељенски Сабори?
О. Она се називају канонским, а они који их одбацују не могу остати чланови Свете Цркве.
П. Шта је Господ рекао о онима који се не повинују Цркви?
О. Ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17).
П. У којим још књигама је записано Свето Предање Цркве?
О. У богослужбеним књигама, у делима светих отаца: Атанасија и Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског, Јована Златоуста и Кирила Јерусалимског и Александријског, Лава и Григорија, римских папа, Јована Дамаскина и многих других; такође у животописима светих угодника.
П. Које од ових књига имају општеобавезни значај за хришћане, попут књиге Правила?
О. Само оне које су прихваћене за богослужбену употребу или за поучавање; у храмовима по свим православним црквама васељене, исто као и оне које су, иако нису ушле у књигу Правила, биле одобрене Васељенским Саборима, на пример, “Посланица папе светог Лава против јереси монофизита”, осим њега, на Сабору су такође била побројана дела горе наведених отаца као узори истинске вере.
Посебно о катехизису
П. Ако се Божанско откровење у својим главним истинама садржи у књигама Библије, у књигама које садрже црквена предања, шта заправо треба да буде предмет катехизиса?
О. Због немогућности да сви хришћани узуче нашу веру по горе наведеним свештеним књигама, катехизис има за циљ да им пренесе макар најбитније истине о постојању и својствима Божјим и главна правила богоугодног живота.
П. Кад су почели да се пишу катехизиси?
О. Тако се могу назвати сами Символи вере, које су састављале помесне Цркве под руководством светих апостола или њихових ученика, још у првим вековима хришћанства.
П. Која је разлика између Символа вере и катехизиса осим што је Символ кратак?
О. То да се у њима не говори о врлинама, већ само о истинама вере.
П. Зар је друго много важније од првог?
О. Наравно да није, али учитељи древне Цркве, као и оци прва два Васељенска Сабора бринули су се за то да лажни учитељи или јеретици, не изопаче истиниту веру у умовима хришћана и зато су им ради учења предавали кратке дефиниције истина вере, које су одстрањивале лажна учења јеретика.
П. Која су још постојала дела учитеља Цркве, која су по садржају била блиска катехизису?
О. Таквих је било неколико у III, IV и V веку (дела Оригена, блаженог Теодорита, светитеља Кирила Јерусалимског, светитеља Григорија Ниског, али као праобраз православног катехизиса може се навести дело преподобног Јована Дамаскина из VIII века, које се зове Богословље.
П. Чиме се катехизис руководи приликом излагања главних истина вере?
О. Символом вере.
НАПОМЕНЕ:
- “Оглед хришћанског катехизиса” издат је 1924. године у Сремским Карловцима, и његов аутор, митрополит Антоније, посветио га је Његовом блаженству Григорију IV, патријарху Антиохијском и целог Истока. У предговору књиге “аутор изражава захвалност Његовој светости Димитрију, патријарху Српском с његовим Синодом, који му је пружио уточиште у патријарашкој резиденцији тих година, као и Његовом блаженству Григорију, патријарху Антиохијском и преосвећеним митрополитима Герасиму Бејрутском и Александру Триполијском, који су дали средства за штампање књиге.”
