ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
БОЛЕСТИ ВОЉЕ И СРЦА.
 
СЕДМА ЗАПОВЕСТ
 
Да ли треба говорити о томе да духовник најчешће и највише слуша признања за грехове против целомудрености и даје савете за борбу против њих. У данашње време кад ликује неверје и кад је вера посрамљена, на исповест долазе само они који желе да спасу своју душу. Веома многе, ако не већина ових храбрих душа саме су се смириле пред Господом и никога не вређају, већ се труде да чине добро и да никога не узнемиравају. Овакви хришћани, који иду ка Богу сами, обично бивају слободни од злобе, среброљубља и зависти, али чулна искушења настављају да их прогањају чак и у манастиру и у пустињи, ако су слободни од саблажњавања женском лепотом и шармантним женским друштвом, грешна похота се јавља у најгрубљој животињској похоти, а ако се хришћанин потпуно клони жена, онда у облику тајног греха или неприродних стремљења. Оваква тежња не напушта хришћанина, па чак и подвижника, који се упорно бори са собом и свом душом мрзи грех, ватрено желећи да води савршено чедан живот. Није тачно, како неки мисле, да брак потпуно ослобађа човека ове борбе. И у њему ограничавање због порођаја и болести жене и услед привремених растанака због службе или трговине искушава супружнике помислима о незаконитим везама, а да не говоримо већ о разноврсним прекомерностима у међусобним односима. Ево због чега у требницима ни за један грех нема толико питања и епитимија, као за грех целомудрености. Грешнике ћемо разликовати по степену њиховог покајања и по суштини самих грехова. Почећемо од оних који се муче прекорима савести, али се не одлучују да признају грех. То се посебно дешава ако познају свештеника и ако их је он сматрао поштеним женама, мужевима, девојкама или дечацима. Такође, искушенице у обитељима се стиде да признају свом духовнику ове последње грехове; брачни другови и једног и другог пола се стиде да признају брачне преваре, девојке и жене се стиде да признају чедоморство, као и противприродне грехове, који су се сада веома раширили у свим слојевима друштва. Међутим, велики је грех оних који сакривају грехове на исповести: као што смо рекли, многи овакви грешници земаљски живот завршавају самоубиством, али зло тајења се састоји још и у томе што ће се хришћанин или хришћанка док не исповеде свој пад, поново и поново враћати на њега и постепено ће пасти у потпуно очајање, или насупрот томе, у бестидност и безбожност, и сасвим ће престати да долазе на исповест. Зато, ма како било тешко духовнику да испитује сличне ствари, он не сме да пушта од себе човека, који се исповеда ако има основе да подозрева да нешто крије, док не добије од њега потпуно признање. Није радосно ни писати ове редове и ову главу, али нам је добро познато колико су наши духовници неискусни у свом делању и какве грешке им се дешавају у оцени грехова и у саветима о борби с њима, и зато се приморавамо да пишемо о њима, оно што је могуће, директно, а о осталом упућујемо на главе у Номоканону.
Дакле, ако си од младића или девојке сазнао да нису згрешили блудом, упитај их да ли су згрешили другим грехом, који је близак овом и којим се крши седма заповест. Овде често почињу узбуђење, црвенило образа, тешки уздаси, а понекад и сузе. Мањи грехови овакве врсте са светске тачке гледишта представљају предмет мучног стида, а већи, односно блуд или прељуба, често су предмет хвале. На обе ове појаве указује чак и Лав Толстој у “Кројцеровој сонати”.
Међутим, питајући за то своја духовна чеда, децу, од којих су многи криви за тајне грехове (петроградски вероучитељи су ми говорили да њима греши 75%), духовник треба да буде опрезан да никако не саопшти о начинима чињења сличног греха деци, која су потпуно невина и која не знају ни за какве пакости. Код деце која су већ дубоко огрезла у порочне навике оне се огледају на лицима: њихове очи бивају мутне, образи влажњикави (као и руке), а центар лица, односно доњи део лица и горњи део образа заједно с очима изгледају као мртви, попут маске сиве боје, која скрива лице детета или пубертетлије. Понакад оно дозвољава себи греховне радње уопште не знајући да је то грешно и разорно по његово здравље. Овакве прво упитај да ли читају непристојне књиге, да ли воле да гледају исте такве слике, да ли дирају прстима нешто што не треба.
Ако пубертетлија, дечак или девојчица, примете да им говориш са саосећањем, а не да би их изгрдио и понизио, већ ће и сами предухитрити твоја даља питања, премда с унутрашњом муком, али ће не штедећи себе, испричати своје грехове. Слушај их мирно и стрпљиво, немој показати негодовање ако чујеш за оно што ниси очекивао – међусобну малакију, мужеложништво, инцест, скотолоштво и птицелоштво. Све се ово дешава управо тамо где деца, па чак и мало старија, не знају шта је грешно, а шта није грешно, већ видећи да то чине животиње, подражавају их, а затим, не сревши на време духовника који би умео да прими њихову исповест, носе на свом срцу тежак камен почињеног греха и прво га прећуткују због незнања, а касније, одраставши и поставши самољубиви, већ се просто стиде да признају своја неразумна дела и носе у себи мисао о томе да су оскрнављени за цео живот и стичу чамотно и раздражљиво душевно расположење. Међутим, овде још није крај њиховој духовној невољи, друга помисао им говори: свеједно си већ мужеложник или починилац инцеста, нема разлога да се задржаваш пред мањим грехом блуда и сличнима; и тако вене млада душа, која није наишла на духовни ослонац.
А кад ти, љубљени духовниче, сазнаш који је грех твог духовног чеда, ако оно зна својство греха, гледај да га, на основу тога да ли је близак чамотињи или је, насупрот томе, расположен врло безбрижно, саветујеш у складу с његовим расположењем. У првом случају му у Требнику покажи да је то уобичајен грех деце и младића, који се премда је мрзак Богу, не кажњава тако тешким епитимијама као што је епитимија за блуд; а грехови у које је човек пао у врло младим годинама због незнања, премда су били врло преступни, не рачунају се као тешки, само да се више не понављају свесно; напокон, објасни им да одвратан содомски грех, за који многи, скоро невини дечаци и младићи погрешно сматрају себе кривима, уопште није оно чиме су они полусвесно или сасвим несвесно грешили. Они су вероватно, починили грех који се помиње у 29. и 30. правилу Номоканона, а не онај тешки грех, који се помиње у 28., 185. и 186., где је описана и разлика по степену кривице између ових грехова. Нажалост, већина духовника ово не зна, и подвргава, на пример, искушенице, које признају овај мањи грех, истој осуди, која је одређена за најтежи, и зато је скривање грехова на исповести у женским манастирима и сестринствима врло честа појава.
Дакле, кад млада душа, погођена стидом или чамотињом, стоји пред тобом после свог признања, теши је, како ти Бог помогне, теши је, али јој кажи да се клони даљих падова. Реци да сте ти или други старци знали многе који су дуго робовали греховној навици, али су се кроз тајне Покајања и Причешћа потпуно ослободили од ње, да у овом незрелом узрасту човека не вуче тело ка греху, јер оно чак није ни сазрело за то, већ изопачена маштања душе. Зато, ако своју душу одврати од греха с мржњом према њему, његово тело га неће вући на зло; али ако се заглиби у свом греху, поставши већ мушкарац (или зрела девојка), биће везан двоструко тежим оковима, јер ће се тада похотама душе придружити и полне потребе тела: грех ће се појачавати, падови ће бити учесталији, а казна Божија ће га брзо задесити или у облику туберкулозе, или неурастеније, или неспособности за брачни живот, или чак у виду идиотизма и епилепсије.
Овакве слике посебно у јарким бојама предочи младим људима, деци, младићима, па чак и девојчицама-девојкама, који живећи међу сличним друговима или другарицама олако гледају на своје грехове. Треба им објаснити, да се грех који савест тако лако трпи – посебно телесни грех, не зауставља у свом греховном расту, већ да вуче човека на све горе и све преступније. Педофили, скотоложници, јавне жене и женскароши се нису родили као такви, већ су постепено упали у бездану провалију својих падова: у раној младости су имали исте, релативно мале грехове, као и они вршњаци који су живот проживели као поштени људи и добри хришћани, али су се од њих разликовали по томе што се нису кајали за своје падове, што су се смејали саветима, и нису прекоревали себе због грехова; касније, кад су они у њима огрубели, морали су да приносе касно, али јалово покајање у телу, које је трулило од сифилиса или у стању пацијената душевне болнице, или у звању алкохоличара-одрпанца, одбаченог од друштва као човека који није способан ни за какав рад, или напокон, у стању бедне, остареле проститутке, истеране из свих јавних кућа. Сад, док си још тако млад (или млада) није ти тешко да избегнеш ову погубну провалију, ако омрзнеш и своје грехове, и своје лакомислено расположење душе и ако ступиш у борбу са својим навикама које си већ почео да задобијаш. А како је привлачан, како је диван тип човека, мушкарца или жене који нису подлегли искушењима разврата! Њихов изглед је бодар, лице је младолико, поглед храбар и спокојан. Како су они захвални Богу, што су својевремено победили искушење.
А како да ступиш у борбу с овим греховима? Различито, у зависности да ли свој грех чиниш тајно, насамо, или заједно с неким другим. Ако је у питању ово друго, пре свега се одлучно и оштро клони својих савезника у греху. Изјави им то директно и отворено и унапред осуди себе на то да претрпиш подсмех или увреду; они ће те се брзо и заувек клонити, јер ће се такође плашити јавне срамоте или казне.
Ако се твој грех пак дешава насамо, највише се плаши његовог првог степена. Шта то значи? Па то да душа, која је принела покајање, која се осветила тајном, која се моли и жели да живи чистим животом, не може да се окрене ка греховном делу одмах, без претходних, посредних степеника. Подвижници нас уче да ујутру и увече обавезно саберемо своје мисли, да се сетимо своје главне страсти, главне препреке за наше спасење, да је омрзнемо у души и да довевши себе у такво расположење, три пута изговоримо свесно и без журбе: “Сподоби, Господи, в ден сеј или в ношч сију без грјеха сохранитисја мне” (“Удостој ме, Господе, да се овог дана или ове ноћи, сачувам од греха”). И тог дана и те ноћи, Бог ће те сигурно сачувати, ако си ову молитву рекао искрено и без колебања.
Поменули смо први степен греха. У чему се он састоји? У самообмани. Грех не би овладао човековом душом, кад се не би научио да прибегава лагању самог себе: ево зашто се ђаво у речи Божијој и назива “лаж и отац лажи”. Не само у порочној навици коју описујемо већ и у најмањим страстима, дрогирању морфијумом, а тим пре у пијанству, човек којим су овладале ове страсти, рећи ће борећи се са собом, а истовремено варајући себе: “Данас нећу чинити свој одвратни грех, али ћу дозволити себи да се детаљније сетим: како се то десило прошли пут? Или, ево дозволићу себи да прочитам још једном ону прљаву књижицу, или вечерас ћу изаћи да погледам лепотице на корзоу, или идем да погледам ту и ту оперету.” Све је ово опасно и штетно чак и за чедну душу, али душа која је већ заражена греховном навиком, може да јој се не препушта поново само док се одлучно клони свега саблажњавајућег, док не обнавља око себе атмосферу у којој се обично предаје греху. За једне грешнике је у овом смислу погибељно друштво, а за друге, обрнуто, кад остану насамо. Кад се налазиш у бодром и добром расположењу душе, признај себи да те одређене мисли, одређена стања душа и тела, одређени предмети, књиге, призори, понекад чак и мириси, незадрживо вуку ка греху и да не можеш да се бориш с њима ако се будеш препуштао првом степенику, и да је твоја одлука да се задржиш на њему и да не идеш даље самопревара, јер више нећеш моћи да се задржиш на њему, ако си већ крочио. Исто тако ће се од пушења или опијања морфијумом избавити само онај ко је потпуно избацио ове траве и ко их не буде додиривао. Међутим, и то је вероватно још увек мало: да би се очистила душа загађена прљавштином чулне страсти, треба је испунити лепим занимањем, које је оплемењује – надахнутим радом, физичким или умним; затим се треба окружити, друштвом које оплемењује, или пријатељством с добрим другом, или блискошћу са старијим рођаком и искреношћу према њему, или према њој – почевши од рођена мајке; а главно је – треба постати ближи нашем Небеском Оцу и прибегавати Му с молитвом. У том случају, духовник ће успешно моћи да посаветује ономе ко се каје да купи каноник или молитвеник. У другим околностима те ниједан младић неће послушати, а у својој несрећи и срамоти ће те послушати; ако имаш могућности, сам му поклони молитвеник. Узгред ћемо додати да духовна лица често не могу да замисле како огроман значај за мирјанина може да има то ако има молитвеник. Свештеник који сам потиче из духовне породице, спреман је да мисли да је оваква књижица предмет, који је у свакој кући потребан исто толико као сто и кревет, али нека зна да огромна већина интелектуалних породица, па чак и сељака, нема ни Нови Завет, ни молитвеник и да је он нешто чудно и има веома благодатан значај за савремено друштво које је подивљало и отуђило се од вере. Нека се његов власник чак ни не моли по њему свакодневно, нека га чак и по читаве месеце нико у породици и не дотакне, али ако га макар неколико пута годишње било ко у породици буде држао у рукама и ако буде нешто прочитао, и то ће благодатном светлошћу озарити њихове потамнеле душе. И притом знај да ће се, чак и ако се буду молили по њему макар повремено, упознавати с молитвама Цркве уопште.
Колико суморно и потиштено бива расположење горе описаних младих грешника и грешница, толико се бестидним и далеким од покајничког расположења показује опхођење, углавном одраслијих младића према девојкама које продају своје тело или према развратним женама зрелих година које су их саблазниле на грех. Већ смо на одговарајућем месту помињали да се време сличних падова код омладине која учи и студира, у младости подудара с губитком вере, а у сеоској омладини – с падом побожности и поривима светогрђа, а у последње време с исто тако дрским негирањем, као и код студената. Замислимо се пажљивије над овом жалосном везом између разврата и неверја. У зрелом мушком организму је пробуђено самозадовољно осећање младог мужјака; оно се подржава и променом друштвеног положаја младића: он у друштву постаје самостално лице – студент, или се као старији гимназијалац, спрема да ступи у ову средину, која се ничим не ограничава; он се у овој средини осећа као младожења, излази из круга сталне родитељске бриге; сам нешто зарађује и уопште стиче услове повољне за самозадовољно расположење. Са своје стране, полна похот која се пробудила има нешто заједничко с таквим расположењем, и ево, он жели да живи без икаквог ограничења; говори себи у мислима: Радуј се, младићу, за младости своје… и ходи куда те срце твоје води (Проп. 11, 9), али даље речи Проповедника, чак и ако никад није читао ову свету књигу, које му говори глас савести, изазивају у њему велику раздражљивост и подстичу непријатељско осећање против Бога и побожности. Ево тих речи: али знај да ће те за све то Бог извести на суд (Проп. 11, 9). Истина, не плаши га и не љути толико будући суд колико свест о томе да су његови грехови забрањени, да их осуђују и Бог и родитељи, и старији, и да их кажњава сама природа у виду венеричних болести, које својим жртвама прете и спошаљњом наказношћу и лудилом. Међутим, он уопште није склон да буде прожет свешћу о својој кривици, у свом ликујућем задовољству собом он почиње да се противи и стаје у опозицију и према Богу и према свештенику, и према Цркви, и према старијима, и према друштвеним убеђењима и према пристојности. Из овога се и рађа интелектуални нихилизам и простонародно хулиганство. Да би успешније запушила уста своје савести омладина прибегава помоћи вина, а понекад још и грубим псовкама, па чак и богохуљењу, дрским одговарањем старијима, како би се са свих страна оградила од буђења савести. Али, најдрагоценију услугу греху пружају књижице, које негирају истине свете вере и исмевају их. Заједно с књижицама и сличицама и развратним представама, па још уз помоћ друштва потпуно развратних и неверујућих људи, ова средства за залуђивање себе самих и представљају разлог за то да омладина заборавља пут до храма Божијег и духовног оца. Међутим, то још није све. Револуција је створила још једно средство за коначно успављивање сопствене савести: сурове казне невиних људи, заједно с мучењима и ругањима, као и грубо светогрђе у односу на црквене светиње и молитву верујућих људи. За све ове ужасне злочине којих се ужасавала читава васиона, ипак се нашло довољно добровољаца, подстицаних, наравно, ничим другим до жељом да убију у себи глас савести, која их је немилосрдно бичевала и жеља да је се заувек избаве. Овај подстицај, којег младићи и девојке, а понекад и старији људи уопште нису свесни, приморава их да жедно траже и читају све оно што се штампа против Бога, Цркве и Божјих заповести и да се гневно окрећу од сваке књиге или беседе, које бране истине вере, а које су понуђене њиховој пажњи. Зато, с каквим поверењем и без икакве провере омладина пажљиво слуша говоре својих самоуверенијих другова, а понекад и лекара који су изгубили савест, о томе да су блудна дела несвладива потреба физички сазрелог човека, без чијег задовољење ће се он разболети или ће чак полудети.
Али, кад бисте могли неком од младих људи сличног расположења, који говоре самоуверено у као ауторитети, да откријете очи на њихово истинско душевно стање пуно самообмане и најнижих побуда, они не би хтели ни да вас саслушају, већ би вас прекинули грубим псовкама или подсмесима. Шта духовни отац да чини с њима? Наравно, ни из далека није у свим околностима могуће и корисно чак ни започињати с њима разговор о предметима вере и савести. Али, овде углавном подразумевамо разговор на исповести. Ту ове “овце заклања” или уопште неће доћи, или ће доћи с покајањем, подстакнуте на њега, на пример, болешћу, која кажњава разврат, или у стању тешке душевне борбе, ужаснувши се од неке крајње мрскости или несреће коју су починили, невоље попут самоубиства или чедоморства девојке коју су преварили, или у страху од неке казне закона, или под утицајем савести, која се слободно пробудила, или, напокон, због посебних околности, на пример, пре ступања у брак или одласка у рат. У свим сличним приликама блудни младић или девојка, који су скренули с пута ипак се унеколико морално отрезне и у стању су да слушају и примају к срцу речи које су пуне љубави и сажаљења према њима.
Нећемо детаљније развијати причу о вези између неверја и разврата, већ ћемо сад нешто рећи о борби с овим последњим. Пре свега, грешника треба разуверити у то да је разврат неопходна потреба одаслог човека. Сваки свештеник-духовник зна много људи који су сачували девственост до брака, у који су ступили у знатно старијим годинама од оног узраста у којем се човек који се исповеда лишио невиности; духовник зна и људе који су сачували девственост до смрти, а ипак су били здрави.
Појам телесне потребе је врло неодређен и граница између ње и просте похоте је врло колебљива. Узмите, на пример, већ потпуно неоспорну потребу за храном; степен њене принуде је у најтеснијој зависности од убеђења. Затвореник се може уморити глађу за 3-4 дана ако се остави без хране, а добровољни испосници уопште не једу по читаву недељу, и дуже. Појам нејела или патње због нејела се такође одређује тиме да ли је човек навикао да једе добро и мого и да не наилази на препреке за испуњавање својих жеља или пак има спремност, па чак и жељу да се подвизава у посту и молитви.
Треба разликовати патњу коју изазива само тело од патње, која потиче од душевног незадовољства или гнева због тога што човек не може да добије оно што је пријатно и што је замислио у жељама. Овакве патње се много теже подносе од првих, чак и у случају кад су физичке патње ништавне. Ако се физичке патње испољавају, а човекова душа признаје законитост и корисност њиховог трпљења, оне уопште нису тешке, скоро се не осећају и убрзо пролазе саме од себе. Облога од сенфа, коју ставите себи, јако пече сву кожу, али знајући да ће вам до вечери донети здравље, ви се нимало не мучите у души због такве патње и спремни сте да продужите време њеног држања. Насупрот томе, ако вас кад имате главобољу, узнемирава гласан разговор деце, а осим тога, осећате крајњу огорченост због њихове неделикатности, чини вам се да вам глава пуца од боли, а нарастајуће осећање гнева, и само чини да патите, али више бива збир непријатних осећања. Ипак, гле, они који су вас увредили, одједном су се сетили да вас узнемиравају, постидели су се и мазе се око вас, молећи за опроштај. Додирнули су ваше срце својом чистотом и нежношћу, развеселили су вас, и ви скоро да више не осећате главобољу.
Ако се чисто физички осећаји и потребе налазе у тако тесној зависности од душевних жеља и расположења човека, у много теснијој вези с њим је полни живот. Зашто, наводно тако јака похот, напушта и најздравијег младог човека, кад је у дубокој жалости или кад је јако забринут и т.сл.? Дакле, она није толико у човековом телу, колико је у души. Наравно, човек који је навикао да удовољава свакој својој жељи, који је лишен правила да разликује законите жеље од незаконитих и прљавих, који се препушта прљавим и сладострасним маштањима и који посвуда тражи слике које га узбуђују – наравно, такав човек полну похот сматра за потребу, која га притиска, а незадовољење похоти доживљава као тешку патњу, али тешко да мање пати частољубив човек, који није добио звезду којој се толико надао у очекиваном року, а добијање звезде се на може назвати људском потребом. Дакле, није девствени живот, већ развратна машта и непомиреност с било каквим лишавањима узрок патњи, наводно физичких, којима блудник оправдава свој разврат. Али зар девственици целомудрене душе не осећају патњу? Могуће је да понекад осећају извесну тежину у глави, али све ово лако пролази у дубоком сну ако човекова душа остаје слободна од поробљавања прљавој похоти и испуњена жељом да сачува чистоту савести, чак и по цену лишавања.
Предочавајући овакве истине покајницима, духовни отац ће, ако их и не задржи од будућих падова, донети велику корист њиховим душама, учинивши да постану свесни греховности свог живота и лишивши их оног безбрижног и самоувереног расположења које су гајили. Осим тога, треба им указивати на то да су они који ступају у везе с блудницама учесници и у моралном и у физичком лаганом убијању ових несрећних бића, а да прељубочинци и саблазњивачи несрећнима чине читаве породице и да су кривци за чедоморство и убијање плода у утроби, који се по правилима Васељенских Сабора сматрају истима као и убиство деце и који, жену која је починила злочин и учеснике у њему подвргавају лишавању Светог Причешћа на рок од 10 до 20 година. То што је овај злочин данас постао модеран, нимало не ублажава његову кривицу.
Област могућих упозорења и саветовања блудника је, наравно, веома велика, јер ови грехови уништавају човекову душу, чинећи је хладном и безосећајном за највиша питања и тежње и разарају и породицу и друштво. Ипак, ове невоље се не могу набројати до краја, а и без тога смо се на овом питању задржали веома дуго. Само треба додати савет необузданим неожењеним младим људима да ступе у законити брак, а њихова изговарања и позивања на то да нису материјално обезбеђени, оповргнути указивањем на то да разврат осиромашује људе више од породице, и да је чак и ако би због ње морали да трпе сиромаштво, чиста савест драгоценија од самољубивог благостања отрованог развратом.[1]
Духовник још упорније треба да уразумљује и грди брачне другове који варају и обмањују једно друго. Њих треба подсетити на Христове речи: све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7, 12). Да ли би таквим људима било пријатно кад би их исто тако варали у брачном савезу као што су варали он или она? Ма како природно било овакво питање савести, сами прељубници и прељубнице га ретко себи постављају. Исто тако ретко размишљају о томе какав ће развратан утицај имати или већ имају њихови поступци на њихову децу: деца, изгубивши поштовање према родитељима, често сасвим престају да разликују дозвољено од греховног, поштено од непоштеног и расту као ниткови. Познате су страшне речи Спаситеља о томе ко саблазни ове мале.
Завршавајући излагање о борби с оваквим грехом на питање грешника како да се избави од њега, треба се сетити онога што је речено о тајним, младићким греховима, јер се све ово може применити на страсти одраслих људи. Нека такође престану да верују у светске повести или романе, по којима се незаконита љубав, на пример, према туђој жени или туђем мужу, или према рођаку, описује као нека и нехотична обузетост против које је немогуће борити се. Све је то лаж, све ове заљубљености су плод развраћене или доконе уобразиље, за коју нису знали наши преци, који се нису васпитавали на романима, већ на свештеним књигама. Своју душу треба испуњавати другачијим, бољим садржајем, треба волети Христа, домовину, науку, школу, а још више – Цркву, родитеље, другове с посла, којима је човек посветио живот, а за животну другарицу изабери ону с којом можеш да закључиш брачни савез за цео живот и да васпитаваш децу. Сваку другу љубав сматрај недозвољеном ако желиш да спасиш душу и ако имаш склоност према томе, одлучно се бори против ове страсти. Пре свега прекини слично познанство заувек и безусловно. Да би се спасио од страсти која се у теби већ укоренила, треба да напустиш посао, учитељство, да не одговараш на писма и да запослиш свој ум и своје руке разумним радом, имајући поред себе родитеље и пријатеље. Наравно, то су најуопштеније методе за борбу са собом, али околности бивају толико разноврсне, да решавање сличних тешкоћа треба да буде препуштено разумности самог духовника.
У сваком случају, духовник треба да објасни апсолутну незаконитост мешовитих бракова по 72. правилу VI Васељенског Сабора и 52. Номоканона, као и бракова с рођацима у забрањеним степенима. Истина, сличне младожење и невесте слабо поштују црквене каноне. Али треба их упозоравати на крајњу нестабилност оваквих бракова, који се посебно у последње време врло брзо завршавају разводом, односно, извештавањем против самих себе и назаконитости брака приликом прве непријатности између супружника. Само дубока свест о светости брачног савеза приморава супружнике да се једно према другом опходе с међусобним попуштањем и да чувају свој савез. Али кад муж и жена буду свесни да овај савез није свет, и да га је Црква чак проклела, наравно, неће остати више никакав разлог за чување савеза, и тада ће се уз неизбежне свађе међусобно осећање угасити и брачни другови ће почети да оптерећују једно друго. Уосталом, ако духовник ужива њихово поштовање он ће без посебног напора моћи да убеди инославног брачног друга да прими православље, изложивши опште аргументе у његову корист, а затим указавши на немогућност васпитања деце у обичајима и убеђењима који су туђи њиховом оцу или мајци.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изванредне су Пушкинове речи које је ставио у уста цара Бориса, тачније његово завештање сину Фјодору:
    Чувај, чувај свету чистоту
    Невиности, и поносну стидљивост:
    Онај ко је чулима у порочним насладама
    Навикао да тоне у младим данима,
    Стасавши, постаје потиштен и крвожедан,
    И ум његов тамни пре времена.

Comments are closed.