ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Неуспех ширења Хришћанства
 
Словени удаљени од грчких културних центара и вароши који су живели у центру Балканског полуострва нису тако лако и брзо подлегали утицају грчке културе; нарочито, пак, њоме се никако нису могли да загреју севернији крајеви у којима су биле јаке традиције словенске. Ти Словени нису се могли загрејати Хришћанством ни у религиозном ни у политичком погледу. У религиозном погледу због тога што је Хришћанство проповедало слободу, братство – једнакост. Међутим. то су биле само фразе далеке од сваког остварења. Место слободе Грци су тежили да их потчине и поробе; место братства и једнакости они су тежили да васпоставе односе робова (Словена) и господара (Грка). Међутим, задружно племенско уређење Словена проводило је врлине слободе, братства и једнакости стварно а не у фразама. Због тога су се Словени дуго клонили хришћанства и претпостављали да остану незнабошци, него ли да пређу у Хришћанство. Јер Хришћанство имало је да им сруши све традиције као и социјално уређење њихово којим су они били потпуно задовољили, и које је било боље и искреније неголи грчко.
Још мање су се Словени могли загрејати Хришћанством у политичком погледу. Треба знати да су Рим и Цариград ширили своје политичке сфере интереса помоћу цркве. Због тога су се и Рим и Цариград старали да путем Хришћанства задобију поједина племена, да их покрсте, а после шаљући им чете калуђера и свештеника они су их потчињавали под свој политички утицај.
Разуме се да су Словени желели да се еманципују, ослободе тог утицаја који је за њих значио политичко ропство, те се радије враћали незнабоштву, или ако су већ остајали у Хришћанству, приступали су час Риму час Цариграду, где су и кад имали за себе више користи.