ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарси после Арсенија III
 
На проглас Мустафе Ћуприлића да ће се сваком опростити кривица што се борио против Турске, није се скоро нико одазвао нити повратио на своје огњиште, па ни патријарх. Због тога Ћуприлић је био готов да уништи Пећку патријаршију као опасно револуционарно гнездо, али он је знао какав је јак ауторитет уживала црква уопште код Срба, као и какав је ауторитет уживао патријарх Арсеније, стога се реши да на његово место постави лице које ће одано бити Турцима, а које ће у исто време спречити везу између одсељених и заосталих Срба, нарочито свештенства. Такво лице велики везир нађе у особи једног удовог свештеника из Скопља по имену Калиник (1691-1710). Он је успео да се додвори великом везиру (а по некима Калиник је поткупио великог везира) те га он постави, без сабора и без избора, за патријарха. За Калиника један запис вели: “…дође Калиник, Грк, и седе на празан иресто и доведе собом два грчка архијереја, те га поставише за српског патријарха”. По споразуму између великог везира и Калиника овај је требао да умири народ и врати га на огњишта. Калиник је ову улогу потпуно извршио која је била повољна и по народ, да у збеговима не скапава од глади, и по Турке, да се раја врати на рад, те да даје беговима десетак а султану харач. Он је заклањао народ од обести и насиља турског, а нарочито од зулума Арнаута који беху доведени са циљем да униште остатке српскога народа. Сем тога издејствовао је код султана заповест да се хришћани не робе и не убијају. Због таквог свог рада он је оставио за собом добар спомен, али је за цркву његова заслуга особито велика што је успео да поправи, колико се могло, цркве и манастире што их “агарјанска рука” поруши. Умро је у Темишвару 16. августа 1710. године. Пред смрт своју потврдио је аутономију карловачке архиепископије (18. маја 1710).
После пет месеци 6. јануара 1711. ступи на патријаршијски престо Атанасије (1711-1712). За њега се зна да је пре тога био митрополит у Скопљу и да је умро 1712. године.
Атанасија је наследио патријарх Мојсије (Рајић или Рајовић са надимком Чурла) (1712-1725). Он је дошао на престо као рашки митрополит 6. октобра 1712. године. Родом је био из места Трговишта, постриженик милешевски, еклисијарх пећки. Још као рашки митрополит из бојазни од беса турскога пренео је мошти Светог Краља (Првовенчанога) из Студенице у колашински манастир Црну Реку као заклоњеније место, удаљено од главних путева, а доцније кад су се прилике смириле (за време ратова 1716-1718.) вратио их је у Студеницу. Он је управљао црквом до 1725. године и тада се повукао оставивши за заменика Арсенија Шакабенту. Умро је 1730. године у Београду.