ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Потчињење Српске цркве под Охрид
 
Ми сад знамо да су Банат, Ердељ и Мала Влашка (Турн Северин) били формално потчињени под Охрид за време Доротеја и Прохора, охридских архиепископа. Из једног записа видимо да је зворнички митрополит у то време био човек из Охрида, према томе, и одан Охриду. Али српски епископи и митрополити не само што нису били одани Охриду, већ су водили борбу против њега. Није тачно утврђено да ли је ова борба била последица частољубља које није дозвољавало Србима да се потчине Охриду који је до јуче био њима потчињен, или је борба била последица тога што је богослужбени језик у Охриду био грчки те наши Срби нису се могли измирити са тим да одбаце словенски језик и усвоје грчки, тек борба је била узела велике размере.
На челу српских бораца за време Прохора беше се ставио митрополит смедеревски Павле, који беше успео да задобије за себе и турске власти. У Пећи он се беше прогласио патријархом. Против Павла пође сам Прохор (1523-1537) из Охрида; они се негде сусретоше и Павле помоћу Турака успе да га ухвати и затвори заједно са свима његовим људима. Он одмах отпоче брзо уређивати Српску цркву, посветио је епископе лесковског (Неофита), зворничког (Теофана), кратовског (Пахомија) и друге и по свему изгледа да је управљао из Пећи дуже време.
Међутим, Прохор успе да се спасе затвора, оде у Цариград и оптужи Павла цариградском патријарху Јеремији. Цариградски патријарх напише грамату (1530) и објави искључење Павла из цркве. У грамати се вели да је Павле помоћу светских власти освојио пећку цркву и са њом отргао и друге цркве од Охридске архиепископије.
Овај протест патријарха Јеремије и архиепископа Прохора остао би, разуме се, без икаквих последица по ток црквеног живота код Срба да патријарх, као признат по фермату, није успео да заинтересује за ову ствар турске власти у Цариграду. Султан, коме се патријарх беше такође обратио, у жељи реда и мира у држави, нареди да се у Охриду одржи сабор и да се на сабору ствар расправи, како би се све у реду свршило. Сабор се одиста беше састао 13. марта 1532. године. На том Сабору одлучен је самозвани патријарх Павле са свима епископима, презвитерима и ђаконима које је он рукоположио. У исто време одлучено је да се прокуне свако село и у селу сваки човек који би желео молитве од Павла или његових епископа, презвитера и ђакона.
Одлуке овог сабора биле су извршене (санкционисане) по наређењу султановом и од турских власти[1] те се може горњи датум узети као дан кад је не само стварно, него и формално (de jure) била укинута Пећка патријаршија.
Но, у самој ствари Пећка патријаршија није била укинута ни стварно ни формално. Није била укинута стварно због тога што је био жив српски народ а са њиме свештеници и владике који нису хтели, по цену живота, да се потчине Охриду и да приме богослужбени грчки језик. Исто тако она није била укинута ни формално, de jure због тога што о укидању није био издат никакав ферман, а одлуке заинтересованог охридског архиепископа Прохора не могу се сматрати као последња инстанција иако су по наређењу из Цариграда биле извршене.
Но, ма како да су биле тешке прилике у којима се налазила и црквена јерархија и народ под турском игом духовни живот се није гасио. Из тога доба имамо такође доста преписаних књига. Било је писаца који су били надалеко чувени тако да су 1533-1538. године Руси послали некога Богдана који је нашао некога Србина, калуђера Лава Филолога, те је овај на основу казивања Богдановог написао три похвалне речи руским светитељима.
Наши калуђери у то време знали су и за штампарије те се користили и тим проналаском. Архимандрит Иларион Руварац у свом спису о каталозима пећких патријарха[2], први је изнео мишљење да је Српска црква, односно Пећка патријаршија, била је потчињена Охридској архиепископији од пропасти државе 1459. до 1557. године тј. до патријарха Макарија. То мишљење Руварац је поновио и у потоњим својим радовима О каталозима пећких патријарха[3] као и у спису о пећким патријарсима од Макарија до Арсенија.[4]
Године 1912. покушао је бугарски историчар И. Трифонов да докаже да је Пећка патријаршија била присаједињена Охридској архиепископији око 1445-1446. године за време српског патријарха Никона.[5]
Поводом тог покушаја проговорио је Љубомир Стојановић академик издавањем новооткривених споменика патријарху Павлу[6] и расправом Српска црква у међувремену од патријарха Арсенија II 1462. до Макарија 1557. године.[7] У свом спису Стојановић доказује да Српска црква у међувремену од Арсенија до Макарија није била призната од Турака, али није била ни потчињена Охридској архиепископији. Српска црква одиста је остала без врховног поглавара, али није без епископа. И кад је око 1530. године Пећка патријаршија по настојавању Прохора била подвргнута под Охрид неколико архијереја српских који су били под митрополитом смедеревским Павлом успротивили су се томе, те се повела борба која је трајала до 1557. године када је Макарије успео да обнови патријаршију.
У ову расправу умешао се Грк Михајло Ласкарис ванредни професор солунског универзитета и у Bulletin-у Румунске академије наука (Букурешт) штампао је расправу[8] где побија разлоге Трифонова доказујући да се молба Прохорова односила не на Србију као државу, већ на епископију Servia (Серфџе) испод Олимпа (ex trait p.p. 28, 28). У закључку, пак, вели: Трифонов нема права, но ко је ближе истини Руварац или Стојановић, на основу досадањих докумената, тешко је рећи, но он лично мисли да је Руварац ближе истини (p.p. 30, 31).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Изгледа да је било и наређење да се име архиепископа Прохора спомиње на проскомидији, па је ушао и у диптих (поменик). Само тако и можемо разумети што је име Прохорово ушло у поменик Светог Јована Бигорског. Може бити питање само још у томе да ли су и северни крајеви били тако послушни да на проскомидији спомињу име Прохорово, као јужни.
  2. Гласник Српског ученог друштва, XXIII, 1868. године.
  3. Гласник Српског ученог друштва, XXII, 1879. године.
  4. Истина, часопис, Задар.
  5. Сединенето на Ипекската Патријаршија с Охридската Архиепископија XV века. – Списание на Блгарската Академијата, III, стр. 11-42.
  6. Споменик XVI, стр, 32-39,1922.
  7. Гласник Академије наука CVI, 1923. стр. 113-131.
  8. Joachim, metropolite de Moldavie et les relations de l’eglise moldave avec le patriarcat de Rei, том XIII – 1927.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић