ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
ТРЕЋИ ПЕРИОД: СРПСКА ЦРКВА У РОПСТВУ (1462-1920)
 
I. Српска црква под Охридском архиепископијом
 
Стање православних цркава услед најезде Турака
 
Најезду Турака прва је осетила Византија те се поводом тога обраћала папама за помоћ. Папе су, пак, схватиле своју хришћанску дужност и то сматрало згодном приликом да се православни исток потчини Риму. У том циљу, као што смо напред говорили, Рим је отпочео рад на унији. Најтежих последица у раду на унији по православље имао је Флорентијски сабор 1438-39. На њему је, као што знамо, састављен акт о унији који су били потписали готово сви учесници Сабора. За нас је овде важно да нагласимо да је Рим захтевао да на Сабору учествују све цркве које су биле потчињене Цариграду. А такве су биле руска и молдавска, те су и оне потписале акт о унији. У име руске цркве потписао је митрополит Исидор, а у име молдавске цркве митрополит Дамњан.
Кад је стигла вест о потписивању акта о унији, а нарочито после одиграних немилих појава у Цариграду између 1439-1450. године, устало се у овим земљама на све стране против уније. У Москви 1441. године Синод је одбацио унију, исто тако и Молдавија је одбацила унију.
Цариград је на тај начин био компромитован у православљу, те су од њега почеле отпадати оне цркве које нису желеле унију. Ово је било утолико лакше извршити пошто су ускоро Турци завладали Цариградом (1453), те је Цариградска патријаршија била заузета бригом о свом опстанку и није имала кад, по свом обичају, бацати анатеме, чим неко не дели њено мишљење.
Охрид није учествовао на Флорентијском сабору нити је уопште био умешан у ствар уније. То је уздигло углед Охриду, те цркве на северу нарочито у Влашкој и Молдавији, које су некада потпадале под Приму Јустијану[1], почињу напуштати Цариград и обраћати се Охриду.
Ако томе додамо да је Охридска црква, после турске најезде, била у много срећнијим приликама него ли Пећка патријаршија у погледу уређења односа са Турцима, биће нам јасно тако високо уздизање Охридске цркве. И Српска црква није учествовала на Флорентијском сабору, те је и она цењена у Влашкој и Русији. То видимо из летописа румунских, где се вели да је молдавски митрополит Теоктист (1452-1477) био посвећен од српског патријарха Никодима II што значи да су односи потчињености са Цариградом били прекинути због уније.
Први патријарх после пада Цариграда био је Генадије Схоларис. Он је на неки начин успео да се додвори султану Мухамеду II, те му је султан по примеру византијских царева даровао жезл, омофор, белог коња и хиљаду дуката. Сем тога дао му је чин милет-баша (народни старешина) те је патријарх био увршћен у ред чланова Државног савета; а што је најглавније издао му ферман да самостално управља патријаршијом.
Не налазимо нигде записа да је Охридској цркви издат ма какав ферман или други писмени акт, исто тако ни Српска црква није добила никакав ферман или други какав писмени акт о уређењу своме.
 

1. Кад је установљена Јустинијана Прима њој су дате обе Дакије: Потоња Румунија потпала је на тај начин под јурисдикцију Јустинијане Приме. Кад је Јован Цимискије (971) срушио Бугарску и Србију, потчинио је и цркве под Цариград. Кад је, пак, Самуило основао патријаршију у Охриду потчинио је под Охрид све цркве у својој држави; но он је врло кратко време држао земље на крајњем истоку, те су оне потпале опет под јурисдикцију Цариграда, а друге су остале под Охридом. Знамо да је охридски патријарх Јован у трима повељама добио од Василија II све земље поред Дунава, подразумевајући и Влашку и Молдавију. Кад су Бугари основали Трновску патријаршију (1235), Влашка и Молдавија потпале су под Трновску патријаршију. Турци су срушили бугарску 1393-8. године, тада је цариградски патријарх потчинио привремено (1394) бугарску цркву под Молдавску митрополију а 1403. године под своју непосредну власт. Око 1370. године Влашка митрополија подељена је на Велико-влашку – источно од реке Олте са седиштем у Арџешу и Маловлашку, Угро-влашку, западно од Олте са седиштем у Северину. Првобитно обе су биле потчињене Цариграду, али у XVI веку видимо из једнога писма охридског архиепископа Доротеја да он Угро-влашку епархију сматра као своју.